Moj koren je u zemlji, mada se slobodno krećem.
Taitirija upanišada
Sveto nije samo pod svodovima okađenih crkava… sveto je, još više, pod kupolama otvorenog neba, u šumi i visoravni, na moru i u polju, u hladu hrasta i mirisu lavande, sveto je tamo gde duša kleči ne u mučnoj pokori i molbi, nego u smernoj radosti i zahvalnosti.
Laza Lazić
Haiku, jedna od najkraćih poetskih formi, najomiljenija je lirska vrsta u Japanu (tradicionalni žanrovi tanka i vaka, metrički čvrsto uređeni). Može se ispisati kao sintaksička celina i u više stihova, mada se ranije taj iskaz saopštavao samo u jednom stihu od 17 slogova. Haiku se formirao kao samostalan žanr onda kada se kao „otvarajući stih“ (hokku) izdvojio iz duže pesme (haikai), koja se, opet, kao „lančani niz“ stihova (haikai no renga, koji započinje jedan a dovršavaju drugi pesnici), negovala naročito u XVI stoleću. Termin haiku uveden je tek pod kraj XIX veka, kada je Masaoka Šiki izvršio reformu haikaki tradicije i haikai poezije kao staromodnog modela.
Iz haikai no renga izdvojila se najpre rečenica saopštena prvim stihom (maeku), koja je mogla biti grafički složena u tri reda, s rasporedom slogova 5, 7, 5, (kako se danas mahom i ispisuje haiku). Dopunjujući stih (cukeku) obuhvatao je iskaz u dva reda, od kojih je svaki sadržavao po 7 slogova. Kombinacijom maeku i cukeku dobijala se potpuna tanka ili vaka poema. Tanka je dakle poetska forma koja je vekovima bila glavni predstavnik klasične vaka poezije, a koja je danas, uz haiku, najpopularnija poetska forma u Japanu. Sastoji se od pet stihova složenih u osnovnom metričkom ritmu 5: 7: 5: 7: 7, tj. od 31 sloga. Prva tri stiha se zovu „Gornja strofa“, a zadnja dva stiha „Donja strofa“. U građi slična sonetu, tanka u antitetičkom obliku ozražava teme ljubavi, žalosti, sreće. „Gornja strofa“ često postaje haiku ili hoku pesma.
Pored osnovne versifikacione strukture haiku pesme: 5: 7: 5 postoje takođe stihovi sa takozvanim „suvišnim slogovima“ i „nedovoljnim brojem slogova“. Ima stihova sa pauzom (dijarezom) i bez „pauze“. Dijareza je obično na kraju prvog, ili na kraju srednjeg stiha. Što se sadržine tiče, postoje stihovi gde se pauza u smislu poklapa sa pauzom forme, ali postoje i stihovi sa cezurom bez prekida smisla. Kada je pauza forme u sredini stiha, predah u smislu se poklapa sa njom. Neizostavna je i primena kigoa (sezonske reči kojom se imenuje ili samo sugerira godišnje doba na koje se pesma odnosi).
Na poetičko ustrojenje haikua, pored Macuo Bašoa, vrhunskog haijina (čije su haiku pesme najjezgrovitiji izraz zen-budističke filozofije), koji je nastojao da ostvari poetski efektan spoj trenutnog i večnog, znatno je uticao Ueđima Onicura, pesnik koji je smatrao da haiku mora biti „sredstvo za izražavanje makotoa“, odnosno izražavanje iskrenosti, istine, poštenja. Macuo Bašo je razlikovao tri vrste haikua – visoki, srednji i niski. Ovaj poslednji je bio namenjen za razonodu publike i, svakako, nastajao je u dokolici. U srednjem i visokom haikuu redovno mora biti simbolike, iako pesnici nastoje da vlastite emocije ili ideje saopšte indirektnim putem.
Među estetskim svojstvima, do kojih je Bašo naročito držao, u dobrom haikuu treba da se nađu sabi, šiori i hosomi. Sabi se tiče lepote pesme i označava njenu „boju“, a zatim označava usamljenost i smirenog lirskoga subjekta koji pesmu gradi i saopštava. Uslovno rečeno, sabi bi se ticao tzv. stava pesnika prema „predmetu“ pevanja. Izraz šiori „sugeriše patetičnu draž koju nailazimo u nečemu što se povija pod neodoljivom silom“. Šiori se „pripisuje stvarima što pobuđuju osećanje sažaljenja“, mada sam ne proističe iz teme pesme. Termin hosomi se objašnjava kao „tananost“, a ova kao „kvalitet samotne lepote krhkih stvari koji živi u ‘srcu poeme’“. Suština lirike japanske poezije ogleda se u njenoj društvenoj sadržini i kvalitetu iskustva a ne na moralnim i drugim apsolutnim vrednostima.
Živan Živković, Dejan Razić i klasična japanska poezija, Osvit 15, str. 54-59, Leskovac 1996.
Haiku je jedan lični odnos, jedna lična slika prirode. Ona je potpuno lična jer pesnik svojim okom slika – sa malo reči naslika ceo horizont. Haiku je đavolski, tragalački posao, bez obzira što je mala, kratka pesma u pitanju.
Branislav Bojić
Haiku je najkraća oda prirodi.
Tamara Lujak
Prava poezija… To je lirika impresija, zabeležena tako brzo i neposredno da ni meditacija ne može da se utisne. Slog, slovo, nije samo znak, ideogram, nego i slika, a glavna briga je dati vidik, daljinu, nebesa. Senčenja nema: sve je vazduh. Mnogo je, dakle, jasnog, ali i skrivenog, u tim pesmama, i nužan bi bio beskrajan komentar izraza. Ljubav nije nikad platonska, već sensualna, a stihovi su puni aluzija, koje stranac i ne primeti. Pesnik je crtač, sa svojim slovima, a slova nemaju nikakve veze sa glasom: ona su simvoli i stvari.
Utakmice pesnika, u stvaranju i izgovoru stihova, omiljene i uobičajene u bivšem, raskošnom dobu književnosti, odomaćile su u Japanu običaj duhovne, kineske igre t. zv. renge. Polovinu starog stiha t. zv. thanke, izrekao bi neko, a drugu polovinu, u stihovima, dopunio bi drugi. Tako se prvi deo thanke pretvorio u samostalan stih od 5, 7, 5 slogova, i zbog igre i komičnog sadržaja dobio ime haiku, što znači, komični stihovi.
Docnije taj oblik postaje stih finog i nežnog izraza, sličice, pričice, i pesnici ga tako lako upotrebljuju…
Skoro svaki od tih stihova peva, hvali, miluje, grli, prirodu. Drvo, cvet, neki pejzaž, godišnje doba, ili kakvu ticu, ili kakvo brdo, put, vodu. Ta bezgranična, budistička ljubav i mešanje svoga bića sa prirodom, nije novo u japanskoj lirici.
Novo je, međutim, u tome pesništvu bio oblik stiha, sitan, svega 17 slogova, jedna neprekidna rečenica, u stvari kratka kao uzdah.
Pesnik haikaia, haijin, pre svega je slikar, u smislu zagledanosti i poznavanja svoje zemlje, svojih brda.
Svi ti koji su postali čuveni svojim haikaima bili su putnici, pešaci po polju i šumama, i proveli su život diveći se i noći i mesecu, rascvetanim trešnjama i jeseni na bregu, živeći u sirotinji, po kolebama, često kao monasi i pustinjaci i skitnice.
Pesnik haikaia voli svaki pokret bilja i životinja, i u svojoj bezgraničnoj, budističkoj ljubavi i samilosti, smatra se blizak insektu, drveću, svemu što cveta i procveta, svemu što biva i prođe. Lakoćom, kojom japanski crtač crta, pesnih haikaia peva – svoje pesmice. On putuje i beleži.
Haikai, pre Bašoa jedna moda, postao je u njegovim rukama, najčistiji izraz japanskog budizma. Njegova slava kao pesnika beskrajna je.
Miloš Crnjanski
Preuzeto sa: http://haiku80.on.neobee.net/stari_japan.html
[Haiku je] pesništvo koje otresa reči, kao uvelo lišće, kao sneg sa ramena, kao prah, sa stvari koju imenuje ili na koju ukazuje: jer, za one najobdarenije rečju, reč je sporedno oruđe.
Postoji pesništvo u kome se reč sama izmiče da bi prepustila što više prostora pesmi, koja će popuniti praznine za čije postojanje nismo ni znali.
Tu priroda, oplođena pesmom, kao da blago snatri o samoj sebi, o svojoj praiskoni, ali ne trudeći se mnogo da se ičega seti; ona čoveka dopušta, i pripušta ga sebi, ali i ne pomišlja da mu služi.
… Pesma između reči i ćutnje, balansira obličje i prazninu, osvajajući za nas sve te prostore do kojih naš duh može da odsegne, i stvarajući nas uz put.
Skoro svaka od ovih pesama – rečima se služi samo da bi ocrtala prazan prostor iz koga sama iskrsava… ona ne nagoveštava neizrecivo, nego vodi do njega, što kraćim putem: ona je taj put, a ne cilj; on aje, moglo bi se reći, ono nešto, magnoveno, između pitanja i odgovora, odsjaj duhovnog prosvetljenja između dva sučeljena ogledala, pesnikovog i čitaočevog, trenutan a umnožen beskrajem; trun opipljive tišine.
Dragoslav Andrić, Antologija stare japanske poezije, str. 7-9, Novi Sad, 2004.
Pesme su… slike naslikane rečima koje poseduju čudesnu moć da u svesti čitaoca reprodukuju opevani prizor.
Hiroši Jamasaki-Vukelić u Josa Buson, Prolećno more, str. 66, Beograd, 1999.
Haiku pesmu (pored forme 5-7-5) odlikuje reč koja određuje godišnje doba u kojem je haiku nastao, sezonska reč kigo ili kidai; kao i kireji (kiređi) – znak prekida (zarez, tačka, dvotačka, crta; oh, ah, eh i sl.), koji se obično pojavljuje na kraju prvog ili drugog stiha – mesto na kojem kod čitanja haiku stiha zastanemo. To je prekid, rez, ritmička pauza bez koje bi čitanje pesme bilo jednolično, monotono. Kiređi najčešće donosi dvoslojnost.
Kiređi je sastavni i obavezni deo koji, prekidajući formu, ne prekida smisao pesme. U dobrom haikuu kiređi je uvek na mestu gde se prekid u smislu i prekid u formi poklapaju. Na svakom drugom mestu je suvišan i zbunjuje čitaoca. Redak je haiku koji ga nema, jer tad deluje kao proza. Kiređi, između ostalog, ima zadatak da podvuče sugestivnost ili da istakne paradoks.
Premda ne trpi mudrovanje, haiku podrazumeva i duhovnost (jer vodi poreklo od komične renge haikai no renga) – ali samo ako ostaje u granicama spontanosti i lakoće (karumi). Haiku koji se pretežno bavi ljudskom prirodom i u kome je humor centralna stvar naziva se senrju. Efekat haikua i senrjua je kao strujni udar ili bljesak evidencije (kao kod aforizma, epskih pošalica i/ili dobrih viceva).
Uspešan haiku odlikuje i makoto (iskrenost, istinitost, čistota doživljaja), pri čemu uvek oslikava neki prirodni fenomen. Haiku koji nema makoto je iskonstruisan, prazan, lažan. Haiku pesma minimalizuje jezik: ona je najbliže tihovanju i ćutanju, kao jeziku budućih vekova. Zato je haiku više od poezije: to je duševno stanje i životni stil. Možda jedino deca pišu pravi haiku, jer je to poezija po principu ovde i sada, baš kako jeste (sonomama).
Sadašnjost je izvor i suština haikua, što znači da je svaki trenutak našeg života podjednako važan, jer u sebi nosi klicu večnosti. Haiku je posvećen naizgled malim, a zapravo velikim temama i dramama ljudskog života. I najmanja stvar postaje velika ako joj se priđe dovoljno blizu. Haiku nije namenjen samo retkim i posvećenim, već svima koji su spremni da čitaju veliku kosmičku knjigu i da slušaju sinfoniju prirode i čoveka.
Željko Vučković u 23. Haiku festival, zbornik, str. 3-4, Odžaci, 2012.
Po svojoj prirodi i unutrašnjem sastavu, haiku podrazumeva, pre svega, jednostavnost i neposrednost, slikovitost i iskrenost (makoto). Haiku, inače, nije svaka pesma od tri stiha. Iako zahteva strogu formu i slogotvorni poredak 5-7-5, haiku neretko dozvoljava i formalna odstupanja, s tim da se ostali poetsko-filozofični i idejno-misaoni slojevi ispune i zadovolje.
Haiku podrazumeva duboku uronjenost u život, prirodu i svet oko sebe.
Haiku je osobeno hodočašće i avantura duha, mudrost i po(r)uka, koja se dugo pamti.
Milutin Đuričković, Antologija svetske haiku poezije, str. 6-7, Beograd, 2007.
HAIBUN
Najkraća definicija haibuna bila bi: literarni zapis, slika, posebnog trenutka u ćovekovom životu. Haibun je jedna od najpogodnijih formi za sažeto a potpunije izražavanje doživljaja sveta oko nas i u nama. On je spoj pripovedne ili esejističke proze i haiku pesme. Uspeh haibuna zavisi od postizanja pravilne ravnoteže između proze i stiha. Najčešće se piše u prvom licu u prezentu. Tema prvobitnog, japanskog, haibuna (koje je pisao Macuo Bašo) bila je putovanje. Tema savremenih haibuna je snalaženje čoveka u savremenim, urbanim, uslovima života.
Haibun kao književna (japanska) forma zadovoljava suštinske kriterijume umetničkog izražavanja kao što su bogatstvo doživljaja, iskrenost, spontanost i neposrednost, odnosno jođo, makoto, vabi, sabi, karumi.
Haiku prati haibun na dva različita načina. Po jednom, sumira sliku iznešenu u haibunu, ne ponavljajući već iznešene reči, po drugom, nastavlja se na sliku opisujući novi doživljaj, novi tren, osećaj.
Primeri haibuna:
Jutarnja tišina
Jedva čujan zvuk mojih koraka, galebov krik i šum talasa čine tišinu još dubljom. Jedan račić beži od moje senke i sklanja se iza kamena.
Sedam na prastaru polusrušenu kamenu klupu ispod velikog čempresa i osluškujem.
Ispod čempresa
Osluškujem tišinu
Šuma talasa
Oblak i bor
Duboko udišem mirise šume i mora. Na nebu je nekoliko oblaka. Jedan od njih iznenada zaklanja sunce.
Dodiruju se
Senka belog oblaka
i senka bora
Primer fantastičnog haibuna:
Zvezdano nebo
U vedroj noći bez meseca zvezde su toliko jasne i krupne da se čini da su na dohvat ruke.
Zvezdano nebo
Kumovom slamom lete
Lađe predaka
Vid Vukasović[1]
RENGA / HAIKAI RENGA
Petnaesti vek je period za koji vezujemo nastanak haikai renge. To je vreme svirepih ratova koji su besneli u feudalnom Japanu, vreme koje nije poštedelo ni tadašnju prestonicu Kjoto od razaranja. Učitelji renge, bežeći od ratova, pešice su putovali po brojnim feudima i širili svoje umeće. Tako se desilo da su prve „ulančane pesme“ nastajale u aristokratskim krugovima. Bilo je popularno pisati „vezane“ stihove koji su se tematski naslanjali na prethodi stih.
Takva forma i način pisanja renge se održao do danas. Naizmenično se nadovezuju stihovi na prethodni, ali nije neophodno da budu u vezi sa kompletnom celinom. Početna pesma je trostih sa metrikom 5-7-5. Sledi je dvostih sa po 7 slogova, da bi treći pesnik ponovo pisao trostih, i tako naizmence pišu svi učesnici. U japanskim je klubovima skoro obaveza da prilikom druženja pesnici pišu rengu „sada“ i na neposredno izabranu temu.
Iako je renga u XVI i XVII veku uglavnom bila vrcava igra reči i dosetki koju je na novo poezije i prave umetnosti izdigao niko drugi do Macuo Bašo, ne čudi da vrsni znalci klasične japanske pesme smatraju da su pesnici koji napišu izvrsnu rengu veliki pesnici jer oni pišu „tu i sada“.
Preuzeto sa: http://www.tempslibres.org/aozora/en/asc/lhomecdr.htmlSENRJU
Senrju je, najkraće rečeno, forma u koju poeta unosi sebe, svoj subjektivan osećaj i prikaz doživlje
nog. Senrju ima istu metriku kao haiku ali sebi dozvoljava da bude šaljiv, ironičan, podrugljiv, da se ismeva svim onim tipično ljudskim slabostima i vrlinama. Može biti sirov, bestidan, pa čak i okrutan.
Mada je linija koja deli haiku i senrju pesmu vrlo tanka i skoro nestalna, dobar senrju je uglavnom onaj koji će nas pre naterati na osmeh nego na promišljanje. Senrju za svoju pozadinu ima društvo, odnose u njemu, religiju, filozofiju, sve ono što će nas navesti na zaključak da se baš opevano ima „tako čitati”.
Savremeni haiku stoga je često senrju. Dobar haiku ne analizira, ne ulepšava, ne nameće zaključak, dok dobar senrju u sebe uključuje sve to usmeravajući nas ka svojoj suštini:
LJUBAVNO PISMO
OD MOMKA KOGA NE VOLI
POKAZUJE MAJCI
(nepoznati autor)
SMRDLJIVI MARTIN
SAM SIŠAO U OTVOR
SUDOPERA. JA
Aleksandar Nejgebauer
PROĐE DEVOJKA
USKA SU PLUĆA ZA DAH
STARCA NA KLUPI
Boro Latinović
Preuzeto sa: http://www.tempslibres.org/aozora/en/asc/lhomecdr.html
ZEN
Za sam početak bitno je istaći da bi zen trebalo da bude osnova za razumevanje haiku poezije, prozor kroz koji moramo da gledamo na haiku svet da bismo ga uopšte shvatili. Bez toga sve što pišemo samo liči na haiku! Tek kao kroki, ponoviću da je zen (koji izvire iz budizma pa i njega moram svakako spomenuti), duhovna osnova na kojoj je nastao haiku. Stoga haiku ne može bez zena, i ne može bez prepoznavanja osnovnog budističkog učenja o krugu umiranja i rađanja, po kojem život prelazi s bića na biće ili životinju ili biljku.
S te tačke gledišta čovek ne može biti važniji od vrapca ili trešnjinog cveta ili zrna peska i to je ta tačka od koje čovek koji hoće da piše haiku mora da pođe. Iz te – jedne od beskonačnih tačaka zena – haiku pesnik mora biti oslobođen egocentričnih iluzija. Mora da razume da je deo celine uronjen u samo postojanje i da mu ničim nije dato pravo izdvajanja! Tek tada će haiku biti ono čemu bi trebalo da težimo – poetski zapis trenutka. Onda haiku postaje najsublimiraniji deo poezije! Zato moramo biti zahvalni zenu. U svakom slučaju, dovoljno je biti bar obavešten da bi se izbegle najčešće zablude o haiku poeziji.
Preuzeto sa: http://www.tempslibres.org/aozora/en/asc/lhomecdr.htmlVAKA
Uz haiku i vaka zauzima ravnopravno mesto u klasičnoj japanskoj poeziji. Svoju popularnost stiče još u VI veku, a kulminaciju doživljava tokom XIV veka. Jedan od velikih majstora vake bio je Saiđo – Sato Norikijo (1118–1190), budistički sveštenik koji je svojim stihovima veličao Budu, budizam, prirodu i prirodne pojave. Ostao je veliki uzor do danas, a posebno ga je cenio Macuo Bašo.
Najveći majstor vake je Išikava Hajime, poznatiji pod pseudonimom Takuboku (1886-1912), čija je vaka doživela skoro trenutnu popularnost svojom svežinom i slikovitim prikazom. Zahvaljujući Takuboku vaka stiče promišljen, često ciničan sadržaj, zaržavajući pri tom lični ton pesnika.
Metrički se vaka razlikuje od haiku toliko što nakon treće rečenice vaka ima još dve rečenice sa po 7 slogova u oba reda. Sve skupa znači, vaka ima 31 slog u pet redova sa metrikom od 5-7-5-7-7 slogova. Ne retko dve poslednje rečenice su komentar ili pojašnjenje gornjeg stiha.
Takuboku
U JEDNOJ JEDINOJ NOĆI
DOŠAO JE VIHOR
I NANEO TAJ VISOKI
NANOS PESKA.
ČIJI JE TO GROB?
*
PIŠEM U PESKU
REČ „VELIKI“
VIŠE OD STOTINU PUTA.
ODLAZIM KUĆI NAPUSTIVŠI
SVAKU POMISAO NA SMRT.
*
KROZ PROZOR VOZA
DALEKO PREMA SEVERU
BREŽULJCI NAD MOIM DOMOM
POLAKO SE UKAZUJU
I JA NAMEŠTAM KRAGNU.
Preuzeto sa: http://www.tempslibres.org/aozora/en/asc/lhomecdr.html
SF haiku
I strogo propisana pesnička forma može da odene novo ruho. Sve je dozvoljeno:
Tri okeana
odaslata u orbitu
u maloj čauri
Ričard Gilbert
Iz budućnosti
dolazi vetar
da razduva vodopad
Banjo Nacuiši
Rat svetova
Zli vanzemaljci
Bića sa druge planete,
Osvajaju Zemlju
Šta budućnost donosi
Tama. Obala. Krah
Duž celog kontinenta
Gde ljudi jednom behu
Osvajači
Vanzemaljci osvajači
Uništavaju gradove i zemlje
Kako bi zatrli život na Zemlji
NLO
Ogromni brod, bez
prozora, tajanstven, dolazi
svetlosnom brzinom
Filip Roberts
Preuzeto sa: http://kamesanhaikublog.blogspot.com/2009/04/nepoznati-um-u-haiku.html http://authspot.com/poetry/horror-sf-haiku-collection-this-land-of-death/ Prevela i priredila Tamara LujakF HAIKU
Jednorog
U devojčicinom krilu
Pregršt zvezda
*
Titraj reči
Zvezda satkana
Srmom zore
*
Poljem lana
Senka prepelice
Šapuće jutru
*
Na ploči
Zagonetka
Zmaj
*
Doleteli
Zmajevi sa zvezda
Čekamo reč
*
Prodavac ćilima
Nudi pride –
I pregršt mesečine
Vid Vukasović
Kružni let
Put u jutro
Zvezda
*
Pramenjem
Magla tka Put
– svetlost
*
Među zvezdama
Negde klica sveta
Zače se
*
U snu
Kutiju od žada
Vila daruje mesecu
*
Vitez
Mesečevom strelom
Doziva svoj duh
Gordana Petković
Iz knjige Gordana Petković, Vid Vukasović, Jednorog dotiče sferu ljubičastog, Knjaževac, 2006.Leptiri lepršaju
dok pričam
sa umrlim
Hako Jokojama
Mesecev srp
presekao oblak –
hiljade iskri.
Zoran Antonić
Posle kiše –
bosonoga deca
gaze nebo
Bogoljub T. Mihajlović
Stojim na mostu –
moja senka sa vodom
teče u daljinu
Dimitar Argakijev
Kontrola putovnice
moja sjenka čeka
s onu stranu granice
Đorđe Sved
Preuzeto sa: http://www.karolina-rijecka.com http://forum.uzice.net/literarna-sekcija/haiku-poetry/
U poplavi
i crkva pod vodom –
anđeli ne beže.
Dragan J. Ristić
Jutros se sunce
nije rodilo rano…
omeo ga oblak.
Bratislav Veličković
Kišni oblaci
grle krovove grada.
Opada kesten.
Olja Vukašinović
Burno more.
Galebovi krikom dižu
teške talase.
Ljubomir Dragović
Negde iza duge
kad se spusti tiha noć,
zakopaću san.
Milica Ž. Marković
Sivom oblaku
Na glavu sela munja
I namiguje.
*
Šećerna trska
Čestita uspešan rod
Šećernoj repi.
Nena Radulović
Ruža izviruje
iz bašte na ulicu
Prati pešake.
Ljiljana Stevanović Ljis
Bele haljine
Obukle bele rade
Igraju balet
Rada Stefanović
stari panj spava
sanja prošle godine
kad beše drvo
Ana Stjelja
Vatra pucketa –
Zvezda pospana trepće;
Šapat beskraja.
Lenka Ćirić
21. haiku festival, Odžaci, 2010.
Iz mulja viri
grlić slomljene boce.
Duhu ni traga.
Slobodanka Stanković-Ilić, Prirodu u lice gledam, str. 33, Knjaževac, 2008.
Kraj mravinjaka
mališan oponaša
okrutnog džina.
*
Div sa sjevera
iznemogle leptire
tjera po polju.
*
Poznom cvijetu
vjetar što kosti ledi
šapće: „Oprosti!“
*
Razvigor šapće
vrapcima iznemoglim:
„Proljeće stiže!“
*
Jedina zemlja
u kojoj želim biti
još je nestvarna.
*
Mrava sa zrnom
nosim do mravinjaka.
Dobroćudni div.
Dušan Đurišić, Skriveno nebo, haiku, Podgorica, 2008.
Vilina kosa
niz sapi vranca
mesec nad rekom
*
Ime dobih
i pre rođenja
Zlatokrila
*
Čuvar kedrove šume
poljupcem budi vilu
razdanjuje se
*
Sunčev prah
moja stopala gaze
nevidljivu stazu
*
Tišina se čuje
Na nebu
Veliki Medved i ja
*
U tkanju vremena
Nebeskom putanjom
Zvezda nasta
*
Kružni beleg
na raskršću
vilino kolo
*
Čarobnim štapom
boginja proleća
dotaknu magnoliju
Gordana Petković, Iz zbirke Senka sokola, Beograd, 2010.
Prethodno objavljeno na:
http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera
Zrnevlje nara
Boji usne
Mlade proročice
*
Na ustuk
Stubom molitve
Vrač drži sunce
*
U vilin kolu
guvno vremena
razigrano
*
Niz pokreta
I mač postaje
Lotosov cvet
Vid Vukasović, Iz knjige Gordana Petković, Svet niotkuda, zbirka haikua i drugih pesama, Beograd, 2004.
Prethodno objavljeno na:
http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera
Ko je rasuo
Užarenu prašinu
– Po vasioni?
*
Mesec seo
Na vrh vitke jele
– Smijulji se.
*
Više puta se
Susretoh sa sudbinom
– Brbljamo.
*
Beše od mesa…
O krvi ću drugi put
– Sad je prekasno.
*
Otvoren prozor:
Usnulo dečje lice
– Mesec miluje.
*
Staza me pozna:
Uvek me iznenadi
Kakvom sitnicom.
*
Polje me šutke
Dočekuje – A onda
Sate pričamo.
*
Kakva vrućina:
I sena ide sa mnom
U hladovinu.
*
Odoše bez traga:
Kao da imaju krila
– Devojački snovi.
*
Noćas je mesec
Doplovio nasmijan
– Ima rođendan.
Jože Volarić
Objavljeno na:
http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera
Ponekad mislim
kako je moglo biti;
Nestalo je sve.
*
Krvarila je
kao razrezana svinja
na dan kolinja.
Dražen Jergović
Objavljeno na:
http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera
U letnje jutro
Dve duge premošćuju
More i moj san
*
Zidine hrama.
Ptice umesto zvona
Prizivaju nebo
*
Dletom
Svetlost oblikuje
Klesar sa zvezda
*
Zvezdano nebo
Kumovom slamom lete
Lađe predaka
Vid Vukasović
Objavljeno na:
http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera
Vreme bi uhvatila,
u zlatnu krletku ga zatvorila
…ponekad ju otvorila.
*
Žuti balon
odnese curicu…
zlatnom suncu
*
Zvezde umiru
tiho – sa zadnjim bleskom
…odlaze u ništa
*
Crnu tamu
rasvetlit će srbrni
mesec… sa srećom.
Zlata Volarić
Objavljeno na:
http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera
Ulicom grada
od maskenbala mrava:
ostale maske.
—–
Leptir u letu
zaklonio sunce.
Na nebu duga.
—–
U reci grada
naopako okrenut:
zvonik crkve.
—–
Buljavi cvrčak
u krošnji badema
zapalio vatru.
Bosiljka Bosa Pavlović
Objavljeno na:
http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera
Podzemne odaje
Krilate nebeske zmije
Štit od žada
***
Na stazi vremena
Munje i senke
Sjedinjeni
***
Ljudski istinski lik
Oslobodjen propadanja
Spirala svetlosti
***
Ka Andromedi
Ljubičastom stazom
Jednorog sam
Gordana Petković
Objavljeno na:
http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera
spor sunčani sat.
miris plavog lovora,
skriveno vrelo.
—
slow sundial.
the smell of blue laurel,
hidden spring.
—–
plav bršljan zore.
sjaj pustinjskog peska
raznosi vetar.
—
blue ivy of dawn.
desert sand shine
spread by wind.
—–
čvor dugih senki.
pod krošnjom kruške
zalazak sunca.
—
long shadows knot.
under the crown of pear
sunset.
—–
šarena harfa sna.
iz oka oluje
-šapat gromova.
—
dream colorful harp.
from the eye of storm
-thunders whisper.
—–
šljive u cvetu,
tih zvezdani roj.
plovi mesečev brod.
—
plums blossom,
still stellar swarm.
sailing moon ship.
—
most kratkih osmeha.
pod lukom duge
cveta bagrem.
—
bridge of short smiles.
under the arch of rainbow
acacia flowers.
—–
oblak premešta
čun mladog meseca.
šapat čempresa.
—
cloud moves
craft of a new moon.
cypress whisper.
Mihajlo Mika Pavlović
Žar sunca.
Šareni krugovi vrište
u plavetnilu.
—
Sun fire.
Mottled circles cry
in the blue.
—–
Stado ovaca
zaputilo se nebom.
Livade puste.
—
Sheep flock
set off across the sky.
Meadows deserted.
—–
Soko zbunjen.
Vedrim nebom klize beli
pravougaonici.
—
Across the clear sky
white rectangles sailing.
A falcon confused.
Bosiljka Bosa Pavlović
Noć
U belim čipkama
Pahulja sanja.
Bosiljka Pavlović[1]
I ljubičica
od previše mirisa
dobila vrtoglavicu
Vera Tomičić – Primorac
Jutarnja magla –
Sudarismo se zbunjeni
Drvo i ja
Ivana Vanja Niković
Niz plavo nebo
jato zvezdanih riba
lagano plovi
Vasa Radovanović
Sparan dan –
konji na pojilu piju
letnje oblake
Bogoljub Mihajlović
Ljetna noć –
nakon svake pale zvijezde
leptir uzdahne u snu
Ginka Biliarska
Zimsko svitanje.
Sunčeve zrake zveckaju
Po sigama leda.
Antonina Kazalamheva
Mrkla zimska noć
Plamen svijeće
Čita moje pjesme
Nehip Bašlari
Preuzeto sa: http://www.karolina-rijecka.com http://www.tempslibres.org/anhc/anan50.html http://www.tempslibres.org/aozora/en/asc/lhomecdr.htmlNa brdu,
evo sedim sam,
kao gost Meseca.
Mukai Kiorai
Preuzeto sa: http://haiku80.on.neobee.net/stari_japan.htmlBog nekud ode.
Lišće se gomila,
i sve je pusto.
Bašo
Svaki čas kačih Mesec
o bor, pa ga uzimah
da ga razgledam.
Hokuši
Visoko na nebu,
ševa:
„Dečice, pričekajte!“
Sampu
Vrba je
zaboravila svoj koren
u mladoj travi.
*
Danju: „neka se smrači!“
a noću: „Neka svane!“ –
davore žabe.
*
Našav se bez šešira,
strašilo
osta zbunjeno.
Buson
Raspitavši se za put,
šeširi od bambusa
zajedno kreću dalje.
Nepoznati japanski pesnik
U gustoj magli,
o čemu li se to dovikuju
brdo i čun?
Kito
sen joj
probada
srce.
Nepoznati japanski pesnik
Začuvši ljudske glasove,
cvetovi trešnje
malo porumeneše.
*
„Ne tiče me se više
ovaj odvratni svet“,
kapnu rosa.
*
Ne plači, o zrikavče!
Nema ljubavi bez rastanka
ni za zvezde na nebu!
*
Mutan, maglovit dan.
I onima što borave na nebu
mora da je dosadno.
*
Oko moje kolibe,
još od kad pamtim,
žabe su davorile o starosti.
Isa
Svake godine
sanjamo hrizanteme,
a one sanjaju nas.
Šiki
Kraj mene,
jesenji korov
tiho šapuće.
„O kako mi je drago
Sve što mre.“
Bokusui
Polegavši po zemlji,
zmaj od papira
ispusti dušu.
Kubonta
Izišav iz kaveza, svici
postaju, jedan po jedan,
zvezde.
Seisensui
Mislim o tome,
dok susnežica pada
na moj leš.
Sekitei
Mesečina, smrznuta
ni na nebu ni na zemlji,
ostaje tamo.
Seiši
Dragoslav Andrić, Antologija stare japanske poezije, Novi Sad, 2004.
plavetnilo neba
brobijaju zemljane ale –
okovani đavoli
Dragan J. Ristić, Đavolja varoš, 2011, Niš
mesec opet tu
zajahao je oblak
bojim se pašće
Dragan J. Ristić, PreZENt anegdote, 2006, Beograd
Čuh topot
U zori buđenja
jednorog
*
U kolibi žar tinja
Mag utihnu
mesečina
*
Kamenčiči
Smaragdno zeleni
Vrač prozva me
*
Sa ivice jutra
Čarobnjak dunu
U zoru
*
Vile među vrbama
Vencem odevene
nestaše
*
Zvezde iznad
Zemlja ispod
Vilinsko kolo
Gordana Petković, Svet niotkuda, zbirka haikua i drugih pesama, Beograd, 2004.
Prolećna kiša.
Ogrtač i kišobran
hode i zbore.
Buson
Josa Buson, Prolećno more, Beograd, 1999.
Uvelo lisće.
Iz stijene izrasla
bijela crkva.
Janja Raonić
Preuzeto sa: http://www.karolina-rijecka.com http://www.tempslibres.org/anhc/anan50.html http://www.tempslibres.org/aozora/en/asc/lhomecdr.htmlO svojoj muci
pripoveda meduzi
morski krastavac.
Šoha
Vrapčeva priča, izabrane haiku pesme iz Edo perioda, str. 109, Beograd, 2011.
Kavez… kako je
svet velik iz ptičje
perspektive.
*
Uspešno koristim
rezerve minulog
milenija.
*
Moli Boga,
moguće da ti đavo
pomogne.
Jože Volarić
Sneg u martu.
Noć obasjana belinom
zbuni san.
Bosiljka Pavlović[1]
Potopljen most.
Nad vodom lebdi sjaj
srušenih lukova.
Ljiljana Petrović
Treća obala reke, str. 11, Novi Sad, 2000.
Oluja u sumrak
visoki bor podupire
nagnuto nebo
Bogoljub T.Mihajlović
Preuzeto sa: http://www.karolina-rijecka.com http://www.tempslibres.org/anhc/anan50.html http://www.tempslibres.org/aozora/en/asc/lhomecdr.htmlMihajlo Mika Pavlović, F haiku
Cvet kaktusa.
Na toplom nebu: venac
plavih pčela.
—
Cactus flower.
In a warm sky: the wreath
Of blue bees.
*
Nad poljem ruža
plesan zelene magle,
plavi mesec.
—
Over rose field
The mold of green sows
Slow sun’s embers.
*
Vrt pepela.
Jato šarenih zvezda
kiti maglu.
—
Ash garden.
Flock of colours stars
Blue moon.
*
Lak pepeo noći
krije – jato zvezda.
Gnezda sna.
—
Light ash of night
Hides: stars cluster,
The nests of sleep.
*
Topli prah sna.
Miris trave, dah vetra
i plave pčele.
—
Warm dream dust.
The smell of grass, wind breath
And blue bees.
*
Tri žedna hrasta.
Na platnu noći – zvezde
umiva magla.
—
Three thirsty oaks.
On the night screen
Mist washes stars.
*
Povratak lasta.
Plav trolist deteline.
Cveta hrastov most.
—
Swallows’ return.
Blue trefoil of clover.
The oak brudge flowers.
*
Šljive u cvetu.
Visoko čisto nebo.
Glas plave čaplje.
—
Plums in bloom.
The voice of a blue heron.
High clear sky.
*
Gnezdo plave guske.
Vrt božura, potok.
Odlazi oblak.
—
Blue goose nest.
The garden of peonies, a stream.
Cloud leaving.
*
Čigra brzih munja.
U vrtu razlika
cvetaju zvezde.
—
Speed lightning swirl.
In the garden of differences
Stars flower.
*
Roj svitaca.
Zvezde sa plašta neba
pletu tišinu.
—
Firefly swarm.
Stars from the sky guise
Knit silence.
*
Hram pepela.
Krila paučine
čuvaju zvezde.
—
Cobweb wings
In the temple of ash:
Take care the stars.
*
Jato sedih sova.
Mesečev rog
seje zvezdani prah.
—
Old owl’s flock.
The moon like a horn
Sows stellar dust.
*
Tri plava sunca.
Trostruki sunčani sat
lovi vreme.
—
Three blue suns.
Triple sundial hunting
The time.
Mihajlo Mika Pavlović, Krug plave pčele, Beograd, 2012.
Sa ledenice
ispod nastrešnice
kaplju sunašca.
Pavle Ađanski
Zima bez probe
zameni garderobu
polju i šumi.
Tomislav Andrejić – Senjanin
Za celu šumu
vetar je ispleo šal
od belih pahulja
Filip Stojanovski, 12 godina
Nesnosna vručina –
naga kupačica
zaustavlja reku
Tomislav Ž.Vujičić
Čovek od bronze
ćuti pred okupljenim
golubovima
Nebojša Simin
Koliko radosti
na prvom snegu – sunce mi
varniči iz zenica
Filip Stojanovski (13g.)
Sunce
Nagriza sliku zime.
Ledenice plaču.
Bosiljka Pavlović[1]
Snežna mećava
dok koračam postajem
živi sneško
Mićun Šiljak
Šireći krila
prekrio leptir
ceo cvet
Predrag Pešić-Šera
Jesen
ptica se zaleti
i pokida oblak
Radivoje Pantić
Makaze
lastinih krila režu
mesec na pola
Vladimir Devide
Preuzeto sa: http://www.karolina-rijecka.com http://www.tempslibres.org/anhc/anan50.html http://www.tempslibres.org/aozora/en/asc/lhomecdr.html
gomile lišća
oko svakog stabla – drvo se
skinulo pred spavanje.
Aleksandar Obrovski
Nimfa stavila
Vodene perle nebu
Počela kiša
Goran Gatalica
23. haiku festival, zbornik, Odžaci, 2012.
Vjetar u polju.
Odmjeravaju oblike
prašnjave tikve.
*
Usamljen potočić
izronio na pučinu
po malo zraka
Ljubomir Dragović, Uska staza, Beograd, 2011.
