Haiku

Moj koren je u zemlji, mada se slobodno krećem.

Taitirija upanišada

Sveto nije samo pod svodovima okađenih crkava… sveto je, još više, pod kupolama otvorenog neba, u šumi i visoravni, na moru i u polju, u hladu hrasta i mirisu lavande, sveto je tamo gde duša kleči ne u mučnoj pokori i molbi, nego u smernoj radosti i zahvalnosti.

Laza Lazić

Haiku, jedna od najkraćih poetskih formi, najomiljenija je lirska vrsta u Japanu (tradicionalni žanrovi tanka i vaka, metrički čvrsto uređeni). Može se ispisati kao sintaksička celina i u više stihova, mada se ranije taj iskaz saopštavao samo u jednom stihu od 17 slogova. Haiku se formirao kao samostalan žanr onda kada se kao „otvarajući stih“ (hokku) izdvojio iz duže pesme (haikai), koja se, opet, kao „lančani niz“ stihova (haikai no renga, koji započinje jedan a dovršavaju drugi pesnici), negovala naročito u XVI stoleću. Termin haiku uveden je tek pod kraj XIX veka, kada je Masaoka Šiki izvršio reformu haikaki tradicije i haikai poezije kao staromodnog modela.

Iz haikai no renga izdvojila se najpre rečenica saopštena prvim stihom (maeku), koja je mogla biti grafički složena u tri reda, s rasporedom slogova 5, 7, 5, (kako se danas mahom i ispisuje haiku). Dopunjujući stih (cukeku) obuhvatao je iskaz u dva reda, od kojih je svaki sadržavao po 7 slogova. Kombinacijom maeku i cukeku dobijala se potpuna tanka ili vaka poema. Tanka je dakle poetska forma koja je vekovima bila glavni predstavnik klasične vaka poezije, a koja je danas, uz haiku, najpopularnija poetska forma u Japanu. Sastoji se od pet stihova složenih u osnovnom metričkom ritmu 5: 7: 5: 7: 7, tj. od 31 sloga. Prva tri stiha se zovu „Gornja strofa“, a zadnja dva stiha „Donja strofa“. U građi slična sonetu, tanka u antitetičkom obliku ozražava teme ljubavi, žalosti, sreće. „Gornja strofa“ često postaje haiku ili hoku pesma.

Pored osnovne versifikacione strukture haiku pesme: 5: 7: 5 postoje takođe stihovi sa takozvanim „suvišnim slogovima“ i „nedovoljnim brojem slogova“. Ima stihova sa pauzom (dijarezom) i bez „pauze“. Dijareza je obično na kraju prvog, ili na kraju srednjeg stiha. Što se sadržine tiče, postoje stihovi gde se pauza u smislu poklapa sa pauzom forme, ali postoje i stihovi sa cezurom bez prekida smisla. Kada je pauza forme u sredini stiha, predah u smislu se poklapa sa njom. Neizostavna je i primena kigoa (sezonske reči kojom se imenuje ili samo sugerira godišnje doba na koje se pesma odnosi).

Na poetičko ustrojenje haikua, pored Macuo Bašoa, vrhunskog haijina (čije su haiku pesme najjezgrovitiji izraz zen-budističke filozofije), koji je nastojao da ostvari poetski efektan spoj trenutnog i večnog, znatno je uticao Ueđima Onicura, pesnik koji je smatrao da haiku mora biti „sredstvo za izražavanje makotoa“, odnosno izražavanje iskrenosti, istine, poštenja. Macuo Bašo je razlikovao tri vrste haikua – visoki, srednji i niski. Ovaj poslednji je bio namenjen za razonodu publike i, svakako, nastajao je u dokolici. U srednjem i visokom haikuu redovno mora biti simbolike, iako pesnici nastoje da vlastite emocije ili ideje saopšte indirektnim putem.

Među estetskim svojstvima, do kojih je Bašo naročito držao, u dobrom haikuu treba da se nađu sabi, šiori i hosomi. Sabi se tiče lepote pesme i označava njenu „boju“, a zatim označava usamljenost i smirenog lirskoga subjekta koji pesmu gradi i saopštava. Uslovno rečeno, sabi bi se ticao tzv. stava pesnika prema „predmetu“ pevanja. Izraz šiori „sugeriše patetičnu draž koju nailazimo u nečemu što se povija pod neodoljivom silom“. Šiori se „pripisuje stvarima što pobuđuju osećanje sažaljenja“, mada sam ne proističe iz teme pesme. Termin hosomi se objašnjava kao „tananost“, a ova kao „kvalitet samotne lepote krhkih stvari koji živi u ‘srcu poeme’“. Suština lirike japanske poezije ogleda se u njenoj društvenoj sadržini i kvalitetu iskustva a ne na moralnim i drugim apsolutnim vrednostima.

Živan Živković, Dejan Razić i klasična japanska poezija, Osvit 15, str. 54-59, Leskovac 1996.

Haiku je jedan lični odnos, jedna lična slika prirode. Ona je potpuno lična jer pesnik svojim okom slika – sa malo reči naslika ceo horizont. Haiku je đavolski, tragalački posao, bez obzira što je mala, kratka pesma u pitanju.

Branislav Bojić

Haiku je najkraća oda prirodi.

Tamara Lujak

Prava poezija… To je lirika impresija, zabeležena tako brzo i neposredno da ni meditacija ne može da se utisne. Slog, slovo, nije samo znak, ideogram, nego i slika, a glavna briga je dati vidik, daljinu, nebesa. Senčenja nema: sve je vazduh. Mnogo je, dakle, jasnog, ali i skrivenog, u tim pesmama, i nužan bi bio beskrajan komentar izraza. Ljubav nije nikad platonska, već sensualna, a stihovi su puni aluzija, koje stranac i ne primeti. Pesnik je crtač, sa svojim slovima, a slova nemaju nikakve veze sa glasom: ona su simvoli i stvari.

 Utakmice pesnika, u stvaranju i izgovoru stihova, omiljene i uobičajene u bivšem, raskošnom dobu književnosti, odomaćile su u Japanu običaj duhovne, kineske igre t. zv. renge. Polovinu starog stiha t. zv. thanke, izrekao bi neko, a drugu polovinu, u stihovima, dopunio bi drugi. Tako se prvi deo thanke pretvorio u samostalan stih od 5, 7, 5 slogova, i zbog igre i komičnog sadržaja dobio ime haiku, što znači, komični stihovi.

Docnije taj oblik postaje stih finog i nežnog izraza, sličice, pričice, i pesnici ga tako lako upotrebljuju…

 Skoro svaki od tih stihova peva, hvali, miluje, grli, prirodu. Drvo, cvet, neki pejzaž, godišnje doba, ili kakvu ticu, ili kakvo brdo, put, vodu. Ta bezgranična, budistička ljubav i mešanje svoga bića sa prirodom, nije novo u japanskoj lirici.

 Novo je, međutim, u tome pesništvu bio oblik stiha, sitan, svega 17 slogova, jedna neprekidna rečenica, u stvari kratka kao uzdah.

 Pesnik haikaia, haijin, pre svega je slikar, u smislu zagledanosti i poznavanja svoje zemlje, svojih brda.

 Svi ti koji su postali čuveni svojim haikaima bili su putnici, pešaci po polju i šumama, i proveli su život diveći se i noći i mesecu, rascvetanim trešnjama i jeseni na bregu, živeći u sirotinji, po kolebama, često kao monasi i pustinjaci i skitnice.

 Pesnik haikaia voli svaki pokret bilja i životinja, i u svojoj bezgraničnoj, budističkoj ljubavi i samilosti, smatra se blizak insektu, drveću, svemu što cveta i procveta, svemu što biva i prođe. Lakoćom, kojom japanski crtač crta, pesnih haikaia peva – svoje pesmice. On putuje i beleži.

 Haikai, pre Bašoa jedna moda, postao je u njegovim rukama, najčistiji izraz japanskog budizma. Njegova slava kao pesnika beskrajna je.

 Miloš Crnjanski

 Preuzeto sa: http://haiku80.on.neobee.net/stari_japan.html

[Haiku je] pesništvo koje otresa reči, kao uvelo lišće, kao sneg sa ramena, kao prah, sa stvari koju imenuje ili na koju ukazuje: jer, za one najobdarenije rečju, reč je sporedno oruđe.

Postoji pesništvo u kome se reč sama izmiče da bi prepustila što više prostora pesmi, koja će popuniti praznine za čije postojanje nismo ni znali.

Tu priroda, oplođena pesmom, kao da blago snatri o samoj sebi, o svojoj praiskoni, ali ne trudeći se mnogo da se ičega seti; ona čoveka dopušta, i pripušta ga sebi, ali i ne pomišlja da mu služi.

… Pesma između reči i ćutnje, balansira obličje i prazninu, osvajajući za nas sve te prostore do kojih naš duh može da odsegne, i stvarajući nas uz put.

Skoro svaka od ovih pesama – rečima se služi samo da bi ocrtala prazan prostor iz koga sama iskrsava… ona ne nagoveštava neizrecivo, nego vodi do njega, što kraćim putem: ona je taj put, a ne cilj; on aje, moglo bi se reći, ono nešto, magnoveno, između pitanja i odgovora, odsjaj duhovnog prosvetljenja između dva sučeljena ogledala, pesnikovog i čitaočevog, trenutan a umnožen beskrajem; trun opipljive tišine.

Dragoslav Andrić, Antologija stare japanske poezije, str. 7-9, Novi Sad, 2004.

Pesme su… slike naslikane rečima koje poseduju čudesnu moć da u svesti čitaoca  reprodukuju opevani prizor.

Hiroši Jamasaki-Vukelić u Josa Buson, Prolećno more, str. 66, Beograd, 1999.

Haiku pesmu (pored forme 5-7-5) odlikuje reč koja određuje godišnje doba u kojem je haiku nastao, sezonska reč kigo ili kidai; kao i kireji (kiređi) – znak prekida (zarez, tačka, dvotačka, crta; oh, ah, eh i sl.), koji se obično pojavljuje na kraju prvog ili drugog stiha – mesto na kojem kod čitanja haiku stiha zastanemo. To je prekid, rez, ritmička pauza bez koje bi čitanje pesme bilo jednolično, monotono. Kiređi najčešće donosi dvoslojnost.

Kiređi je sastavni i obavezni deo koji, prekidajući formu, ne prekida smisao pesme. U dobrom haikuu kiređi je uvek na mestu gde se prekid u smislu i prekid u formi poklapaju. Na svakom drugom mestu je suvišan i zbunjuje čitaoca. Redak je haiku koji ga nema, jer tad deluje kao proza. Kiređi, između ostalog, ima zadatak da podvuče sugestivnost ili da istakne paradoks.

Premda ne trpi mudrovanje, haiku podrazumeva i duhovnost (jer vodi poreklo od komične renge haikai no renga) – ali samo ako ostaje u granicama spontanosti i lakoće (karumi). Haiku koji se pretežno bavi ljudskom prirodom i u kome je humor centralna stvar naziva se senrju. Efekat haikua i senrjua je kao strujni udar ili bljesak evidencije (kao kod aforizma, epskih pošalica i/ili dobrih viceva).

Uspešan haiku odlikuje i makoto (iskrenost, istinitost, čistota doživljaja), pri čemu uvek oslikava neki prirodni fenomen. Haiku koji nema makoto je iskonstruisan, prazan, lažan. Haiku pesma minimalizuje jezik: ona je najbliže tihovanju i ćutanju, kao jeziku budućih vekova. Zato je haiku više od poezije: to je duševno stanje i životni stil. Možda jedino deca pišu pravi haiku, jer je to poezija po principu ovde i sada, baš kako jeste (sonomama).

Sadašnjost je izvor i suština haikua, što znači da je svaki trenutak našeg života podjednako važan, jer u sebi nosi klicu večnosti. Haiku je posvećen naizgled malim, a zapravo velikim temama i dramama ljudskog života. I najmanja stvar postaje velika ako joj se priđe dovoljno blizu. Haiku nije namenjen samo retkim i posvećenim, već svima koji su spremni da čitaju veliku kosmičku knjigu i da slušaju sinfoniju prirode i čoveka.

Željko Vučković u 23. Haiku festival, zbornik, str. 3-4, Odžaci, 2012.

Po svojoj prirodi i unutrašnjem sastavu, haiku podrazumeva, pre svega, jednostavnost i neposrednost, slikovitost i iskrenost (makoto). Haiku, inače, nije svaka pesma od tri stiha. Iako zahteva strogu formu i slogotvorni poredak 5-7-5, haiku neretko dozvoljava i formalna odstupanja, s tim da se ostali poetsko-filozofični i idejno-misaoni slojevi ispune i zadovolje.

Haiku podrazumeva duboku uronjenost u život, prirodu i svet oko sebe.

Haiku je osobeno hodočašće i avantura duha, mudrost i po(r)uka, koja se dugo pamti.

Milutin Đuričković, Antologija svetske haiku poezije, str. 6-7, Beograd, 2007.

HAIBUN

Najkraća definicija haibuna bila bi: literarni zapis, slika, posebnog trenutka u ćovekovom životu. Haibun je jedna od najpogodnijih formi za sažeto a potpunije izražavanje doživljaja sveta oko nas i u nama. On je spoj pripovedne ili esejističke proze i haiku pesme. Uspeh haibuna zavisi od postizanja pravilne ravnoteže između proze i stiha. Najčešće se piše u prvom licu u prezentu. Tema prvobitnog, japanskog, haibuna (koje je pisao Macuo Bašo) bila je putovanje. Tema savremenih haibuna je snalaženje čoveka u savremenim, urbanim, uslovima života.

Haibun kao književna (japanska) forma zadovoljava suštinske kriterijume umetničkog izražavanja kao što su bogatstvo doživljaja, iskrenost, spontanost i neposrednost, odnosno jođo, makoto, vabi, sabi, karumi.

Haiku prati haibun na dva različita načina. Po jednom, sumira sliku iznešenu u haibunu, ne ponavljajući već iznešene reči, po drugom, nastavlja se na sliku opisujući novi doživljaj, novi tren, osećaj.

Primeri haibuna:

Jutarnja tišina

Jedva čujan zvuk mojih koraka, galebov krik i šum talasa čine tišinu još dubljom. Jedan račić beži od moje senke i sklanja se iza kamena.

Sedam na prastaru polusrušenu kamenu klupu ispod velikog čempresa i osluškujem.

Ispod čempresa

Osluškujem tišinu

Šuma talasa

Oblak i bor

Duboko udišem mirise šume i mora.  Na nebu je nekoliko oblaka. Jedan od njih iznenada zaklanja sunce.

Dodiruju se

Senka belog oblaka

i senka bora

Primer fantastičnog haibuna:

Zvezdano nebo

U vedroj noći bez meseca zvezde su toliko jasne i krupne da se čini da su na dohvat ruke.

Zvezdano nebo

Kumovom slamom lete

Lađe predaka

Vid Vukasović[1]

[1] Haibuni dobijeni ljubaznošću autora.

 

RENGA / HAIKAI RENGA

Petnaesti vek je period za koji vezujemo nastanak haikai renge. To je vreme svirepih ratova koji su besneli u feudalnom Japanu, vreme koje nije poštedelo ni tadašnju prestonicu Kjoto od razaranja. Učitelji renge, bežeći od ratova, pešice su putovali po brojnim feudima i širili svoje umeće. Tako se desilo da su prve „ulančane pesme“ nastajale u aristokratskim krugovima. Bilo je popularno pisati „vezane“ stihove koji su se tematski naslanjali na prethodi stih.

Takva forma i način pisanja renge se održao do danas. Naizmenično se nadovezuju stihovi na prethodni, ali nije neophodno da budu u vezi sa kompletnom celinom. Početna pesma je trostih sa metrikom 5-7-5. Sledi je dvostih sa po 7 slogova, da bi treći pesnik ponovo pisao trostih, i tako naizmence pišu svi učesnici. U japanskim je klubovima skoro obaveza da prilikom druženja pesnici pišu rengu „sada“ i na neposredno izabranu temu.

Iako je renga u XVI i XVII veku uglavnom bila vrcava igra reči i dosetki koju je na novo poezije i prave umetnosti izdigao niko drugi do Macuo Bašo, ne čudi da vrsni znalci klasične japanske pesme smatraju da su pesnici koji napišu izvrsnu rengu veliki pesnici jer oni pišu „tu i sada“.

Preuzeto sa: http://www.tempslibres.org/aozora/en/asc/lhomecdr.html

SENRJU

Senrju je, najkraće rečeno, forma u koju poeta unosi sebe, svoj subjektivan osećaj i prikaz doživlje
nog. Senrju ima istu metriku kao haiku ali sebi dozvoljava da bude šaljiv, ironičan, podrugljiv, da se ismeva svim onim tipično ljudskim slabostima i vrlinama. Može biti sirov, bestidan, pa čak i okrutan.

Mada je linija koja deli haiku i senrju pesmu vrlo tanka i skoro nestalna, dobar senrju je uglavnom onaj koji će nas pre naterati na osmeh nego na promišljanje. Senrju za svoju pozadinu ima društvo, odnose u njemu, religiju, filozofiju, sve ono što će nas navesti na zaključak da se baš opevano ima „tako čitati”.

Savremeni haiku stoga je često senrju. Dobar haiku ne analizira, ne ulepšava, ne nameće zaključak, dok dobar senrju u sebe uključuje sve to usmeravajući nas ka svojoj suštini:

LJUBAVNO PISMO

OD MOMKA KOGA NE VOLI

POKAZUJE MAJCI

(nepoznati autor)

SMRDLJIVI MARTIN

SAM SIŠAO U OTVOR

SUDOPERA. JA

Aleksandar Nejgebauer

PROĐE DEVOJKA

USKA SU PLUĆA ZA DAH

STARCA NA KLUPI

Boro Latinović

Preuzeto sa: http://www.tempslibres.org/aozora/en/asc/lhomecdr.html

ZEN

Za sam početak bitno je istaći da bi zen trebalo da bude osnova za razumevanje haiku poezije, prozor kroz koji moramo da gledamo na haiku svet da bismo ga uopšte shvatili. Bez toga sve što pišemo samo liči na haiku! Tek kao kroki, ponoviću da je zen (koji izvire iz budizma pa i njega moram svakako spomenuti), duhovna osnova na kojoj je nastao haiku. Stoga haiku ne može bez zena, i ne može bez prepoznavanja osnovnog budističkog učenja o krugu umiranja i rađanja, po kojem život prelazi s bića na biće ili životinju ili biljku.

S te tačke gledišta čovek ne može biti važniji od vrapca ili trešnjinog cveta ili zrna peska i to je ta tačka od koje čovek koji hoće da piše haiku mora da pođe. Iz te – jedne od beskonačnih tačaka zena – haiku pesnik mora biti oslobođen egocentričnih iluzija. Mora da razume da je deo celine uronjen u samo postojanje i da mu ničim nije dato pravo izdvajanja! Tek tada će haiku biti ono čemu bi trebalo da težimo – poetski zapis trenutka. Onda haiku postaje najsublimiraniji deo poezije! Zato moramo biti zahvalni zenu. U svakom slučaju, dovoljno je biti bar obavešten da bi se izbegle najčešće zablude o haiku poeziji.

Preuzeto sa: http://www.tempslibres.org/aozora/en/asc/lhomecdr.html

VAKA

Uz haiku i vaka zauzima ravnopravno mesto u klasičnoj japanskoj poeziji. Svoju popularnost stiče još u VI veku, a kulminaciju doživljava tokom XIV veka. Jedan od velikih majstora vake bio je Saiđo – Sato Norikijo (1118–1190), budistički sveštenik koji je svojim stihovima veličao Budu, budizam, prirodu i prirodne pojave. Ostao je veliki uzor do danas, a posebno ga je cenio Macuo Bašo.

Najveći majstor vake je Išikava Hajime, poznatiji pod pseudonimom Takuboku (1886-1912), čija je vaka doživela skoro trenutnu popularnost svojom svežinom i slikovitim prikazom. Zahvaljujući Takuboku vaka stiče promišljen, često ciničan sadržaj, zaržavajući pri tom lični ton pesnika.

Metrički se vaka razlikuje od haiku toliko što nakon treće rečenice vaka ima još dve rečenice sa po 7 slogova u oba reda. Sve skupa znači, vaka ima 31 slog u pet redova sa metrikom od 5-7-5-7-7 slogova. Ne retko dve poslednje rečenice su komentar ili pojašnjenje gornjeg stiha.

Takuboku

U JEDNOJ JEDINOJ NOĆI

DOŠAO JE VIHOR

I NANEO TAJ VISOKI

NANOS PESKA.

ČIJI JE TO GROB?

*

PIŠEM U PESKU

REČ „VELIKI“

VIŠE OD STOTINU PUTA.

ODLAZIM KUĆI NAPUSTIVŠI

SVAKU POMISAO NA SMRT.

*

KROZ PROZOR VOZA

DALEKO PREMA SEVERU

BREŽULJCI NAD MOIM DOMOM

POLAKO SE UKAZUJU

I JA NAMEŠTAM KRAGNU.

Preuzeto sa: http://www.tempslibres.org/aozora/en/asc/lhomecdr.html

SF haiku

I strogo propisana pesnička forma može da odene novo ruho. Sve je dozvoljeno:

Tri okeana

odaslata u orbitu

u maloj čauri

Ričard Gilbert

Iz budućnosti

dolazi vetar

da razduva vodopad

Banjo Nacuiši

Rat svetova

Zli vanzemaljci

Bića sa druge planete,

Osvajaju Zemlju

Šta budućnost donosi

Tama. Obala. Krah

Duž celog kontinenta

Gde ljudi jednom behu

Osvajači

Vanzemaljci osvajači

Uništavaju gradove i zemlje

Kako bi zatrli život na Zemlji

NLO

Ogromni brod, bez

prozora, tajanstven, dolazi

svetlosnom brzinom

Filip Roberts

Preuzeto sa:
http://kamesanhaikublog.blogspot.com/2009/04/nepoznati-um-u-haiku.html
http://authspot.com/poetry/horror-sf-haiku-collection-this-land-of-death/
Prevela i priredila
Tamara Lujak

F  HAIKU

Jednorog

U devojčicinom krilu

Pregršt zvezda

*

Titraj reči

Zvezda satkana

Srmom zore

*

Poljem lana

Senka prepelice

Šapuće jutru

*

Na ploči

Zagonetka

Zmaj

*

Doleteli

Zmajevi sa zvezda

Čekamo reč

*

Prodavac ćilima

Nudi pride –

I pregršt mesečine

Vid Vukasović

Kružni let

Put u jutro

Zvezda

*

Pramenjem

Magla tka Put

– svetlost

*

Među zvezdama

Negde klica sveta

Zače se

*

U snu

Kutiju od žada

Vila daruje mesecu

*

Vitez

Mesečevom strelom

Doziva svoj duh

Gordana Petković

Iz knjige Gordana Petković, Vid Vukasović, Jednorog dotiče sferu ljubičastog, Knjaževac, 2006.

Leptiri lepršaju

dok pričam

sa umrlim

Hako Jokojama

Mesecev srp

presekao oblak –

hiljade iskri.

Zoran Antonić

Posle kiše –

bosonoga deca

gaze nebo

Bogoljub T. Mihajlović

Stojim na mostu –

moja senka sa vodom

teče u daljinu

Dimitar Argakijev

Kontrola putovnice

moja sjenka čeka

s onu stranu granice

Đorđe Sved

Preuzeto sa:
http://www.karolina-rijecka.com
http://forum.uzice.net/literarna-sekcija/haiku-poetry/

U poplavi

i crkva pod vodom –

anđeli ne beže.

Dragan J. Ristić

Jutros se sunce

nije rodilo rano…

omeo ga oblak.

Bratislav Veličković

Kišni oblaci

grle krovove grada.

Opada kesten.

Olja Vukašinović

Burno more.

Galebovi krikom dižu

teške talase.

Ljubomir Dragović

Negde iza duge

kad se spusti tiha noć,

zakopaću san.

Milica Ž. Marković

Sivom oblaku

Na glavu sela munja

I namiguje.

*

Šećerna trska

Čestita uspešan rod

Šećernoj repi.

Nena Radulović

Ruža izviruje

iz bašte na ulicu

Prati pešake.

Ljiljana Stevanović Ljis

Bele haljine

Obukle bele rade

Igraju balet

Rada Stefanović

stari panj spava

sanja prošle godine

kad beše drvo

Ana Stjelja

Vatra pucketa –

Zvezda pospana trepće;

Šapat beskraja.

Lenka Ćirić

21. haiku festival, Odžaci, 2010.

Iz mulja viri

grlić slomljene boce.

Duhu ni traga.

Slobodanka Stanković-Ilić, Prirodu u lice gledam, str. 33, Knjaževac, 2008.

Kraj mravinjaka

mališan oponaša

okrutnog džina.

*

Div sa sjevera

iznemogle leptire

tjera po polju.

*

Poznom cvijetu

vjetar što kosti ledi

šapće: „Oprosti!“

*

Razvigor šapće

vrapcima iznemoglim:

„Proljeće stiže!“

*

Jedina zemlja

u kojoj želim biti

još je nestvarna.

*

Mrava sa zrnom

nosim do mravinjaka.

Dobroćudni div.

Dušan Đurišić, Skriveno nebo, haiku, Podgorica, 2008.

Vilina kosa

niz sapi vranca

mesec nad rekom

*

Ime dobih

i pre rođenja

Zlatokrila

*

Čuvar kedrove šume

poljupcem budi vilu

razdanjuje se

*

Sunčev prah

moja stopala gaze

nevidljivu stazu

*

Tišina se čuje

Na nebu

Veliki Medved i ja

*

U tkanju vremena

Nebeskom putanjom

Zvezda nasta

*

Kružni beleg

na raskršću

vilino kolo

*

Čarobnim štapom

boginja proleća

dotaknu magnoliju

Gordana Petković, Iz zbirke Senka sokola, Beograd, 2010.

Prethodno objavljeno na:

http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera

Zrnevlje nara

Boji usne

Mlade proročice

*

Na ustuk

Stubom molitve

Vrač drži sunce

*

U vilin kolu

guvno vremena

razigrano

*

Niz pokreta

I mač postaje

Lotosov cvet

Vid Vukasović, Iz knjige Gordana Petković, Svet niotkuda, zbirka haikua i drugih pesama, Beograd, 2004.

Prethodno objavljeno na:

http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera

Ko je rasuo

Užarenu prašinu

– Po vasioni?

*

Mesec seo

Na vrh vitke jele

– Smijulji se.

*

Više puta se

Susretoh sa sudbinom

– Brbljamo.

*

Beše od mesa…

O krvi ću drugi put

– Sad je prekasno.

*

Otvoren prozor:

Usnulo dečje lice

– Mesec miluje.

*

Staza me pozna:

Uvek me iznenadi

Kakvom sitnicom.

*

Polje me šutke

Dočekuje – A onda

Sate pričamo.

*

Kakva vrućina:

I sena ide sa mnom

U hladovinu.

*

Odoše bez traga:

Kao da imaju krila

– Devojački snovi.

*

Noćas je mesec

Doplovio nasmijan

– Ima rođendan.

Jože Volarić

Objavljeno na:

http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera

Ponekad mislim

kako je moglo biti;

Nestalo je sve.

*

Krvarila je

kao razrezana svinja

na dan kolinja.

Dražen Jergović

Objavljeno na:

http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera

U letnje jutro

Dve duge premošćuju

More i moj san

*

Zidine hrama.

Ptice umesto zvona

Prizivaju nebo

*

Dletom

Svetlost oblikuje

Klesar sa zvezda

*

Zvezdano nebo

Kumovom slamom lete

Lađe predaka

Vid Vukasović

Objavljeno na:

http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera

Vreme bi uhvatila,

u zlatnu krletku ga zatvorila

…ponekad ju otvorila.

*

Žuti balon

odnese curicu…

zlatnom suncu

*

Zvezde umiru

tiho – sa zadnjim bleskom

…odlaze u ništa

*

Crnu tamu

rasvetlit će srbrni

mesec… sa srećom.

Zlata Volarić

Objavljeno na:

http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera

Ulicom grada

od maskenbala mrava:

ostale maske.

—–

Leptir u letu

zaklonio sunce.

Na nebu duga.

—–

U reci grada

naopako okrenut:

zvonik crkve.

—–

Buljavi cvrčak

u krošnji badema

zapalio vatru.

Bosiljka Bosa Pavlović

Objavljeno na:

http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera

Podzemne odaje

Krilate nebeske zmije

Štit od žada

***

Na stazi vremena

Munje i senke

Sjedinjeni

***

Ljudski istinski lik

Oslobodjen propadanja

Spirala svetlosti

***

Ka Andromedi

Ljubičastom stazom

Jednorog sam

Gordana Petković

Objavljeno na:

http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera

spor sunčani sat.
miris plavog lovora,
skriveno vrelo.

slow sundial.
the smell of blue laurel,
hidden spring.
—–
plav bršljan zore.
sjaj pustinjskog peska
raznosi vetar.

blue ivy of dawn.
desert sand shine
spread by wind.
—–
čvor dugih senki.
pod krošnjom kruške

zalazak sunca.

long shadows knot.
under the crown of pear
sunset.
—–


šarena harfa sna.
iz oka oluje
-šapat gromova.

dream colorful harp.
from the eye of storm
-thunders whisper.
—–

šljive u cvetu,
tih zvezdani roj.
plovi mesečev brod.

plums blossom,
still stellar swarm.
sailing moon  ship.


most kratkih osmeha.
pod lukom duge
cveta bagrem.

bridge of short smiles.
under the arch of rainbow
acacia flowers.
—–
oblak premešta
čun mladog meseca.
šapat čempresa.

cloud moves
craft of a new moon.
cypress whisper.

Mihajlo Mika Pavlović

Žar sunca.
Šareni krugovi vrište
u plavetnilu.

Sun fire.
Mottled circles cry
in the blue.
—–
Stado ovaca
zaputilo se nebom.
Livade puste.

Sheep flock
set off across the sky.
Meadows deserted.
—–
Soko zbunjen.
Vedrim nebom klize beli
pravougaonici.

Across the clear sky
white rectangles sailing.
A falcon confused.

Bosiljka Bosa Pavlović

Noć

U belim čipkama

Pahulja sanja.

Bosiljka Pavlović[1]

I ljubičica

od previše mirisa

dobila vrtoglavicu

Vera Tomičić – Primorac

Jutarnja magla –

Sudarismo se zbunjeni

Drvo i ja

Ivana Vanja Niković

Niz plavo nebo

jato zvezdanih riba

lagano plovi

Vasa Radovanović

Sparan dan –

konji na pojilu piju

letnje oblake

Bogoljub Mihajlović

Ljetna noć –

nakon svake pale zvijezde

leptir uzdahne u snu

Ginka Biliarska

Zimsko svitanje.

Sunčeve zrake zveckaju

Po sigama leda.

Antonina Kazalamheva

Mrkla zimska noć

Plamen svijeće

Čita moje pjesme

Nehip Bašlari

Preuzeto sa:
http://www.karolina-rijecka.com
http://www.tempslibres.org/anhc/anan50.html
http://www.tempslibres.org/aozora/en/asc/lhomecdr.html

Na brdu,
evo sedim sam,
kao gost Meseca.

Mukai Kiorai

Preuzeto sa: http://haiku80.on.neobee.net/stari_japan.html

Bog nekud ode.

Lišće se gomila,

i sve je pusto.

Bašo

Svaki čas kačih Mesec

o bor, pa ga uzimah

da ga razgledam.

Hokuši

Visoko na nebu,

ševa:

„Dečice, pričekajte!“

Sampu

Vrba je

zaboravila svoj koren

u mladoj travi.

*

Danju: „neka se smrači!“

a noću: „Neka svane!“ –

davore žabe.

*

Našav se bez šešira,

strašilo

osta zbunjeno.

Buson

Raspitavši se za put,

šeširi od bambusa

zajedno kreću dalje.

Nepoznati japanski pesnik

U gustoj magli,

o čemu li se to dovikuju

brdo i čun?

Kito

sen joj

probada

srce.

Nepoznati japanski pesnik

Začuvši ljudske glasove,

cvetovi trešnje

malo porumeneše.

*

„Ne tiče me se više

ovaj odvratni svet“,

kapnu rosa.

*

Ne plači, o zrikavče!

Nema ljubavi bez rastanka

ni za zvezde na nebu!

*

Mutan, maglovit dan.

I onima što borave na nebu

mora da je dosadno.

*

Oko moje kolibe,

još od kad pamtim,

žabe su davorile o starosti.

Isa

Svake godine

sanjamo hrizanteme,

a one sanjaju nas.

Šiki

Kraj mene,

jesenji korov

tiho šapuće.

„O kako mi je drago

Sve što mre.“

Bokusui

Polegavši po zemlji,

zmaj od papira

ispusti dušu.

Kubonta

Izišav iz kaveza, svici

postaju, jedan po jedan,

zvezde.

Seisensui

Mislim o tome,

dok susnežica pada

na moj leš.

Sekitei

Mesečina, smrznuta

ni na nebu ni na zemlji,

ostaje tamo.

Seiši

Dragoslav Andrić, Antologija stare japanske poezije, Novi Sad, 2004.

plavetnilo neba

brobijaju zemljane ale –

okovani đavoli

Dragan J. Ristić, Đavolja varoš, 2011, Niš

mesec opet tu

zajahao je oblak

bojim se pašće

Dragan J. Ristić, PreZENt anegdote, 2006, Beograd

Čuh topot

U zori buđenja

jednorog

*

U kolibi žar tinja

Mag utihnu

mesečina

*

Kamenčiči

Smaragdno zeleni

Vrač prozva me

*

Sa ivice jutra

Čarobnjak dunu

U zoru

*

Vile među vrbama

Vencem odevene

nestaše

*

Zvezde iznad

Zemlja ispod

Vilinsko kolo

Gordana Petković, Svet niotkuda, zbirka haikua i drugih pesama, Beograd, 2004.

Prolećna kiša.

Ogrtač i kišobran

hode i zbore.

Buson

Josa Buson, Prolećno more, Beograd, 1999.

Uvelo lisće.

Iz stijene izrasla

bijela crkva.

Janja Raonić

Preuzeto sa:
http://www.karolina-rijecka.com
http://www.tempslibres.org/anhc/anan50.html
http://www.tempslibres.org/aozora/en/asc/lhomecdr.html

O svojoj muci

pripoveda meduzi

morski krastavac.

Šoha

Vrapčeva priča, izabrane haiku pesme iz Edo perioda, str. 109, Beograd, 2011.

Kavez… kako je

svet velik iz ptičje

perspektive.

*

Uspešno koristim

rezerve minulog

milenija.

*

Moli Boga,

moguće da ti đavo

pomogne.

Jože Volarić

Sneg u martu.

Noć obasjana belinom

zbuni san.

Bosiljka Pavlović[1]

Potopljen most.

Nad vodom lebdi sjaj

srušenih lukova.

Ljiljana Petrović

Treća obala reke, str. 11, Novi Sad, 2000.

Oluja u sumrak

visoki bor podupire

nagnuto nebo

Bogoljub T.Mihajlović

Preuzeto sa:
http://www.karolina-rijecka.com
http://www.tempslibres.org/anhc/anan50.html
http://www.tempslibres.org/aozora/en/asc/lhomecdr.html

Mihajlo Mika Pavlović, F haiku

Cvet kaktusa.

Na toplom nebu: venac

plavih pčela.

Cactus flower.

In a warm sky: the wreath

Of blue bees.

*

Nad poljem ruža

plesan zelene magle,

plavi mesec.

Over rose field

The mold of green sows

Slow sun’s embers.

*

Vrt pepela.

Jato šarenih zvezda

kiti maglu.

Ash garden.

Flock of colours stars

Blue moon.

*

Lak pepeo noći

krije – jato zvezda.

Gnezda sna.

Light ash of night

Hides: stars cluster,

The nests of sleep.

*

Topli prah sna.

Miris trave, dah vetra

i plave pčele.

Warm dream dust.

The smell of grass, wind breath

And blue bees.

*

Tri žedna hrasta.

Na platnu noći – zvezde

umiva magla.

Three thirsty oaks.

On the night screen

Mist washes stars.

*

Povratak lasta.

Plav trolist deteline.

Cveta hrastov most.

Swallows’ return.

Blue trefoil of clover.

The oak brudge flowers.

*

Šljive u cvetu.

Visoko čisto nebo.

Glas plave čaplje.

Plums in bloom.

The voice of a blue heron.

High clear sky.

*

Gnezdo plave guske.

Vrt božura, potok.

Odlazi oblak.

Blue goose nest.

The garden of peonies, a stream.

Cloud leaving.

*

Čigra brzih munja.

U vrtu razlika

cvetaju zvezde.

Speed lightning swirl.

In the garden of differences

Stars flower.

*

Roj svitaca.

Zvezde sa plašta neba

pletu tišinu.

Firefly swarm.

Stars from the sky guise

Knit silence.

*

Hram pepela.

Krila paučine

čuvaju zvezde.

Cobweb wings

In the temple of ash:

Take care the stars.

*

Jato sedih sova.

Mesečev rog

seje zvezdani prah.

Old owl’s flock.

The moon like a horn

Sows stellar dust.

*

Tri plava sunca.

Trostruki sunčani sat

lovi vreme.

Three blue suns.

Triple sundial hunting

The time.

Mihajlo Mika Pavlović, Krug plave pčele, Beograd, 2012.

4cd9c365-cfda-448a-abde-345758959427

Sa ledenice

ispod nastrešnice

kaplju sunašca.

Pavle Ađanski

Zima bez probe

zameni garderobu

polju i šumi.

Tomislav Andrejić – Senjanin

Za celu šumu

vetar je ispleo šal

od belih pahulja

Filip Stojanovski, 12 godina

Nesnosna vručina –

naga kupačica

zaustavlja reku

Tomislav Ž.Vujičić

Čovek od bronze

ćuti pred okupljenim

golubovima

Nebojša Simin

Koliko radosti

na prvom snegu – sunce mi

varniči iz zenica

Filip Stojanovski (13g.)

Sunce

Nagriza sliku zime.

Ledenice plaču.

Bosiljka Pavlović[1]


[1] Bosiljka Pavlović, Zimski haiku, str. 79, Beograd, 2009.

Snežna mećava

dok koračam postajem

živi sneško

Mićun Šiljak

Šireći krila

prekrio leptir

ceo cvet

Predrag Pešić-Šera

Jesen

ptica se zaleti

i pokida oblak

Radivoje Pantić

Makaze

lastinih krila režu

mesec na pola

Vladimir Devide

Preuzeto sa:
http://www.karolina-rijecka.com
http://www.tempslibres.org/anhc/anan50.html
http://www.tempslibres.org/aozora/en/asc/lhomecdr.html

gomile lišća

oko svakog stabla – drvo se

skinulo pred spavanje.

Aleksandar Obrovski

Nimfa stavila

Vodene perle nebu

Počela kiša

Goran Gatalica

23. haiku festival, zbornik, Odžaci, 2012.

Vjetar u polju.

Odmjeravaju oblike

prašnjave tikve.

*

Usamljen potočić

izronio na pučinu

po malo zraka

Ljubomir Dragović, Uska staza, Beograd, 2011.


[1] Bosiljka Pavlović, Zimski haiku, str. 53, Beograd, 2009.
[1] Bosiljka Pavlović, Zimski haiku, str. 51, Beograd, 2009.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s