Otkazivanje manifestacija u Dečjem kulturnom centru Beograda

Otkazivanje manifestacija u Dečjem kulturnom centru Beograda
(11-13. januar)

Ponedeljak, 10. januar 2021.

Zbog najnovije zdravstvene situacije među učesnicima, posetiocima i organizatorima, po odluci oba partnera privremeno se otkazuju sledeći živi programi u Dečjem kulturnom centru Beograda:

11. januar, utorak:  Predavanje „Junak od hiljadu oblačića — strip kao monomitsko putovanje kroz sopstveni život“
12. januar, sreda: Mini festival „Azija, slika koja mi govori: Azijski strip i animacija“
13. januar, četvrtak: Mini festival „Striposlavija: Susreti u slavu slovenskog stripa“

Uz poštovanje epidemijskih mera, posetioci za sada i dalje mogu videti tri izložbe u Galeriji Dečjeg kulturnog centra: godišnju izložbu Udruženja stripskih umetnika Srbije, „Lobačev: Čardak i na nebu i na zemlji“ selektora Zdravka Zupana i „Zagor iz našeg sokaka“ (br. 5) selektora Svetozara Anđela

Vidimo se u zdravlju i uživo.

Objavljeno pod Vesti | Ostavite komentar

ČISTO I BISTRO: Uređenje prostora: Speces

Da detalji život znače, govore i slike koje slede.

Potrebno je tako malo da se oplemeni životni prostor, kako enterijer, tako i eksterijer:

Speces, Foto TL
Speces, Foto TL
Speces, Foto TL
Speces, Foto TL
Objavljeno pod Čisto i bistro | Ostavite komentar

Misli za svaki za dan: Roberts

Ljubav boli više od mržnje.

Ljubav, kada je nesebična, ima neverovatnu moć.

Bez kontrole ostaje se bez odbrane.

Žena koja sebe razume, lako može da odbaci laskanje.

Čovek koji zna i koji planira da pobedi, može da priušti da čeka.

Nora Roberts

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Mini festivali za decu i mlade u sklopu Festivala devete umetnosti

Mini festivali za decu i mlade u sklopu Festivala devete umetnosti

Od 10. do 13. januara 2022. godine

Organizatori:

Centar za umetnost stripa Udruženja stripskih umetnika Srbije

i Dečji kulturni centar Beograd, sa partnerima

Učesnici će imati mogućnost da u Galeriji Dečjeg kulturnog centra Beograd pogledaju godišnju izložbu Udruženja stripskih umetnika Srbije i prateće izložbe „Lobačev: Čardak i na nebu i na zemlji“ selektora Zdravka Zupana i „Zagor iz našeg sokaka“ (5) selektora Svetozara Anđela Uzrast: deca, mladi i roditelji dece svih uzrasta

Termin (datum i vreme): 10. do 13 januara

Trajanje: od 10 do 15 časova

10. januar, ponedeljak

Mini festival „Gašin sabor, festival humoristično-karikaturalnog i porodičnog stripa

Predsedava Dragan Lazarević

Organizatori: Centar za umetnost stripa

• Promocije porodičnih, humorističkih i karikaturalnih izdanja iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Francuske i Belgije.

• Izveštaj o dobitnicima priznanja Gašinog sabora:

Dobitnici Velike povelje Gašinog sabora 2020. i 2021. su: Jugoslav Vlahović, Bojan M. Đukić, Zoran Kovačević, Dušan Reljić, Slobodan Stanišić, Rastko Ćirić i Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu

Dobitnici zvanja Vitez od duha i humora 2020. i 2021. iz Srbije su: Dušan Arsenić, Rastislav Durman, Dobrosav Živković – Bob, Saša Živković, Zoran Janjetov, Miloš Jevtić, Nikola Kostandinović, Aleksandar Manić, Jovan Nikolić, Vojislav Psončak, Saša Rakezić, Sibin Slavković, Dragan Stošić, Rade Tovladijac i Borisav Čeliković.

Dobitnici zvanja Vitez od duha i humora 2020. i 2021. iz inostranstva su: Ditrih Grinevald (Nemačka), Miša Zaslavski (Rusija), Serž Karer (Francuska), Didije Krispels — „Kris“ (Belgija), Veljko Krulčić (Hrvatska), Džon A. Lent (Sjedinjene Američke Države), Iztok Sitar (Slovenija), Moris Horn (Sjedinjene Američke Države) i Dženg Huangai (Kina).

Priznanja umetnicima, istraživačima i pedagozima će biti lično uručena na samom proglašenju kao i na godišnjoj skupštini Udruženja stripskih umetnika Srbije, a ostalima biti poslata poštom.

• Kreativna radionica: Crtajmo smešne priče sa poznatim crtačima i scenaristima.

• Predstavljamo autora: Dušan Reljić

• Zoran Stefanović: „Brana Nikolić i srpski strip“, predavanje sa slikama.

• Izbor komičnih i porodičnih filmova međunarodnog festivala animiranog filma za decu i omladinu Multimost fest.

Uzrast: svi. Za decu je posebno zanimljiva kreativna radionica

Termin (datum i vreme): 10. januar, ponedeljak 12 do 15 časova

Trajanje: oko tri sata

11. januar, utorak

„Junak od hiljadu oblačića — strip kao monomitsko putovanje kroz sopstveni život“

obrazovno-zabavno predavanje uz razgovor sa učesnicima

Zoran Stefanović, pisac i istoričar kulture, upravnik Centra za umetnost stripa pri USUS

Lidija Seničar, urednik likovnih programa DKCB

Uzrast: deca starijeg osnovnoškolskog uzrasta, srednjoškolci i roditelji dece svih uzrasta

Termin: 11. januar od 12č do 13.30č

Trajanje: sat i po

12. januar, sreda

Mini festival „Azija, slika koja mi govori: Azijski strip i animacija“

Predsedava Zoran Stefanović

U saradnji sa udruženjem „Svet stripa“ Kragujevac

Uzrast: Za sve generacije. Za decu je posebno zanimljiva kreativna radionica

Termin (datum i vreme): 12 januar od 12 do 15 časova

Trajanje: Predstavljanja ukupno dva časa, kreativne radionice tri časa.

• Promocije i predstavljanja stripova azijskih autora ili u azijskom stilu.

• Kreativna radionica: Crtajmo mange sa poznatim crtačima i scenaristima.

• „Tajanstveni prijatelji: Filipinski strip u Srbiji i Jugoslaviji“, predavanje sa slikama.

• Izbor azijskih filmova međunarodnog festivala animiranog filma za decu i omladinu Multimost fest.

13. januar, četvrtak

Mini festival „Striposlavija: Susreti u slavu slovenskog stripa“

Predsedava prof. dr Irina Antanasijević

Uzrast: Za sve generacije. Za decu je posebno zanimljiva kreativna radionica

Termin (datum i vreme): od 12 do 15 časova

Trajanje: Predstavljanja ukupno dva časa, radionice tri časa.

• Promocije i predstavljanja izdanja iz Poljske, Rusije, Srbije i drugih slovenskih zemalja

• Predstavljanje laureata Medalje Puškina 2021. koje dodeljuje predsednik Ruske Federacije — prof. dr Irina Antanasijević, Beograd

• Irina Antanasijević: „Ivan Šenšin (1897-1944), ponovo pronađeni velikan“, predavanje i virtulna izložba, u saradnji sa Domom ruske dijaspore Aleksandar Solženjicin, Moskva

• Kristijan Relić, Irina Antanasijević i Zoran Stefanović: „Čika Đorđe uvek sa nama: Sabrana dela Đorđa Lobačeva 3 i 4, monografija Zdravka Zupana ‘Lobačev: Čardak i na nebu i na zemlji“, tribina sa izdavačkim kućama Makondo i Modesti stripovi. Takođe: Izložba u galeriji, u saradnji sa Domom omladine Pančevo, suorganizaotr Zoran Deranić.

• Tamara Lujak: „Rečnik slovenske mitologije i Rečnik srpskih mitoloških bića“, tribina o knjigama sa ilustracijama Marice Kicušić (Laguna, 2021).

• Kreativna radionica: Crtajmo slovensku mitologiju i istoriju sa poznatim crtačima i scenaristima.

• Zoran Stefanović: „Preporod bugarskog stripa“, predavanje sa slikama.

• Izbor slovenskih filmova međunarodnog festivala animiranog filma za decu i omladinu Multimost fest.

Objavljeno pod Vesti | Ostavite komentar

ČUDESNI CVET, vijetnamska bajka

Živeo jednom jedan mladić po imenu Do Lam, sam i neoženjen. Njegova njiva se nalazila na kamenitoj strani i on je morao da radi danju i noću kako bi dobio nešto ploda. Sunce ga je jako peklo u leđa i njegov znoj je kapao po kamenu, ali Do Lam nije prestajao da radi.

Prošlo je neko vreme, i najednom je usred kamena izrastao divan cvet. Imao je sveže zeleno lišće okrenuto suncu, a belo-ružičasti cvet prelivao se kao biser. Kada bi naleteo vetrić, cvetovi i lišće bi trepetali, ispuštajući zvuke koji su podsećali na najlepšu pesmu.

– Kakvo je to čudo – iznenađeno uzviknu Do Lam. – Iz kamena je izrastao tako divan cvet i još zna da peva.

Otada je cvet pevao Do Lamu svakog dana kada bi došao na njivu da radi. Ako bi se mladić umorio, cvet je još lepše pevao i Do Lamu bi se vraćale snaga i bodrost.

Jednog jutra Do Lam ugleda na njivi tragove divljeg vepra, koji je projurio poljem i zgazio cvet. Stabljika mu se prelomila i cvet je tužno visio. Mladić pritrča, ispravi cvet i reče:

– Divni cvete, ovde ima mnogo divljih svinja, svaka nesreća može da ti se dogodi, zato će biti najbolje ako te odnesem svojoj kući!

Onda Do Lam uzme motiku, iskopa cvet i ponese ga kući, pa ga ponovo posadi u kamenu stupu ispod svoga prozora. Uveče, kada bi se vratio sa njive, mladić je pleo od bambusove trske korpice, kape, šešire, a cvet mu je ispunjavao sobu najprijatnijim mirisom i pevao najlepše pesme, tako da se mladić osecao srećnim.

Jedne noći u kolibi Do Lama zablistaše razne boje i svetiljka poče da gori jače. Mladić se beše tako udubio u svoj posao da to nije ni primetio. Divni cvet se najednom otvori i pojavi se divna devojka u beloj haljini. Zvonkim glasom, kao zvon zvona, pevala je divne pesme. Srebrna svetlost i prijatni mirisi ispunjavahu celu sobu, ali Do Lam, kao ni pre, nije ništa primećivao. Najednom svetlost lampe blesnu kao munja i devojka u beloj haljini iskoči iz cveta, njene rumene usne su se smešile kao procvetala ruža. Ona pride Do Lamu i stavi mu ruku na rame. Tek tada je mladić ugleda i, zapanjen njenom lepotom, ne mogaše ni reč da progovori, a kada pogleda on na prozor, vide da tamo više nema cveta.

Onda su Do Lam i devojka u beloj haljini postali muž i žena. Izjutra su sada oboje odlazili u planinu i radili u polju, a kada bi pao mrak, oni su se veselo vraćali kući osvetljavajući put fenjerom.

Uveče je Do Lam, kao i ranije, pleo bambusove kape i korpe, a žena mu je pomagala i pevala divne pesme. Kada bi došao pijačni dan, Do Lam je odnosio svoje i ženine proizvode i prodavao ih, a za taj novac donosio kući pirinča i sve drugo što je bilo potrebno za život.

Tako su dani dvoje mladih proticali radosno i srećno. Već posle dve godine koliba Do Lama se pretvorila u divnu kuću. U velikim pletenim korpama čuvao se pirinač, a u velikom toru nalazila su se krda bivolica, ovaca i koza.

Bogatstvo je zavrtelo glavu Do Lamu, i svaki posao, sem razmišljanja o samom sebi, poče da smatra nepotrebnim. Do Lam nije više hteo da radi u polju niti da plete šešire. Uzeo bi kavez sa pticama, corbi-kaljan, i odlazio da šeta. Kada bi žena poslala Do Lama da kupi na pijaci konac za šivenje ili srp, on bi kupovao kokošku i vina, a onda kod kuće jeo sve dotle dok ga ne bi zaboleo stomak. Kada bi žena zamolila Do Lama da pođe na njivu da radi, on bi govorio kako ga bole noge, a kada bi mu uveče predložila da plete korpe i šešire, on bi se izgovarao da mu je oslabio vid, tako da ne može razlikovati bambusovu trsku od sopstvene ruke.
Jednom je žena kazala Do Lamu:

– Naš život još nije tako obezbeđen da bismo mogli živeti bez rada. Te reči razjariše Do Lama, oči mu se napuniše krvlju. Rekao je samo jedno zlobno: „Hi!“, pa i ne pogledavši ženu, dohvatio kavez sa pticama i pošao u šetnju. I dok je jednom žena Do Lama sedela i radila, pod prozorom se pojavi divan cvet i iz njega izade ptica šarenih krila i zlatnog repa, pa zapeva:

„Uzalud se rascvetao mirisni cvet, Uzalud lampa sjajnije sija, Mladić je, avaj, postao lenj, Lepotice, hajde sa mnom, na moja krila!“

Plamičak u lampi zasvetle jace, ptica ulete kroz prozor i spusti se pred noge lepotice. Lepotica sede na pticu i ova zamaha svojim šarenim i zlatnim krilima i odlete sa lepoticom. Šum krila razbudi Do Lama, koji je već spavao na mekoj postelji posle obilne večere. Čim je ugledao čudnovatu pticu kako mu odnosi ženu, Do Lam skoči sa postelje i jurnu za njom. Ali kad je ispružio ruku, mogao je ptici da istrgne samo jedno pero. Do Lam ga je gledao i čudio se kako blista.

No, Do Lam se brzo umirio. Sada ga više nije niko prekorevao zbog besposličenja, i po ceo dan je samo jeo i pio i šetao se sa kavezom u ruci. Da ne bi oskudevao, Do Lam je prodavao jednu po jednu stvar i uskoro je rasprodao sve: pirinač, bivolice, krave, koze i svinje. Najzad mu je ostala samo jedna rogozina, koju je isto tako hteo da odnese na pijacu, ali je sa iznenađenjem primetio da su s njene donje strane naslikane dve slike: na jednoj su Do Lam i njegova žena, kako rade na njivi i gledaju u pozlaćeni pirinac koji zri, a na drugoj se videla Do Lamina žena kako plete i Do Lam kako izrađuje korpice i šešire od bambusove trske. Kuća im je bila puna pirinča, a u toru bivolice, krave, koze i svinje. Onda se Do Lam seti svoga nekadašnjeg života i zaplaka od tuge. Podiže oči ka nebu i zavika:

– Eh, Do Lam, sam si kriv za svoju nesreću! Onda razbi kavez, pusti slavuja u prirodu, a sutradan je dohvatio motiku i uputio se na svoju njivu. Posle napornog rada na njivi, Do Lam je uveče, kod kuće, ponovo pleo šešire i korpice. I tako poče da se trudi kao i pre i da radi danju i noću.

Jednom je Do Lam našao pero koje je istrgao iz ptičijeg repa, stavio ga na dlan, ali ga vetar dohvati i odnese na kamenu stupu, gde je rastao divan cvet. Kada se seti cveta, Do Lam proli mnogo suza od tuge, i one pokapaše po kamenoj stupi.

Tada najednom Do Lam ugleda kako pero negde odlete, a iz kamene stupe se pojavi pupoljak koji je sve brže rastao ka nebu. Onda iz njega poteče divan miris i ispuni sobu, a u isto vreme začu se i divna pesma: „Divni cvet se rascvetao, pušta nežni miris, Lampa ponovo sjajno svetli, Trudi se Do Lam dan i noć, A devojka mu šalje pozdrav svoj.“

Kada se pupoljak pretvorio u raskošan cvet i kada se cvet otvorio, Do Lam radosno ugleda kako iz njega izlazi lepa i mlada žena, u kojoj brzo prepozna svoju ženu. Lampa zasija jače i žena u beloj haljini sede kraj Do Lama. Cvet odmah iščeze.

Od tog dana Do Lam i njegova žena se više nikada nisu razdvajali. Oni su s pesmom, kao i ranije, radili na svojoj njivi, a uveče pleli od bambusove trske šešire i korpice. I ponovo je potekao njihov srećan život, mirisan kao cvet i sladak kao med.

Objavljeno pod Bajke, Književnost, Proza | Ostavite komentar

Tamara Lujak: AFORIZMI

760. Zaboravio sam koliko si lepa,

prošaputa svemirski putnik posmatrajući Zemlju.

http://cistoibistro.blogspot.rs/2017/12/eko-misli-lujak_31.html, 31.12.17.

759. Ne možeš pobeći od prirode.

http://cistoibistro.blogspot.rs/2017/12/eko-misli-lujak_31.html, 31.12.17.

758. Ako ćeš biti blaga,

nemoj ni da dolaziš,

reče Zemlja zimi.

http://cistoibistro.blogspot.rs/2017/12/eko-misli-lujak_29.html, 29.12.17.

757. Malo praha i malo zemlje čuda prave,

uzviknu Bog.

http://cistoibistro.blogspot.rs/2017/12/eko-misli-lujak_29.html, 29.12.17.

756. Mogla bih da počinem malo,

uzdahnu reka i postade jezero.

http://cistoibistro.blogspot.rs/2017/12/eko-misli-lujak_29.html, 29.12.17.

Objavljeno pod Aforizmi, Književnost, Tamara Lujak | Ostavite komentar

ČISTO I BISTRO: Uređenje prostora: Kea

Teško da grčka ostrva ne ostaju u sećanju. Jedan od razloga je i ukrašavanje javnog prostora.

Uživajte i primerima koji slede:

Kea, Foto TL
Kea, Foto TL
Kea, Foto TL
Kea, Foto TL
Objavljeno pod Čisto i bistro | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Roberts

Ne možeš ništa da razrešiš dok ne sagledaš čitavu priču.

Majke uvek čuju ono što drugi ne čuju.

Ponekad i najtananiji ljudski dodir može da spere najtežu bol.

Loše ideje se često pretvore u krivično delo.

Postoje trenuci kada je mudrije ne iskoristiti sva svoja prava.

Nora Roberts

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Željko Jovanović: Bes protiv Mašina

Nešto je mnogo mračna ova glavna ulica jutros. Mogli su baš da upale ovo ulično svetlo. Čekaj malo, pa i izlozi su mračni. Znači, nema struje. Jesam genije. Umesto da odmah skapiram… Moram prestati da ležem u tri sata. Dva sata je očigledno malo za spavanje. Mada je spavanje gubljenje vremena. Možda će šef da nas vrati kući. Kako da radimo bez struje. Mogu đaci da se poplaše. Nema mejla od šefa, znači radimo. Brzo će da svane, pa će se steći svi uslovi za normalnu nastavu.

Nešto mi se ova ulica otegla. Nikad stići do škole. Majko božija, pa ja ne znam ni kako sam stigao dovde. Što ne dođoh kolima? Čekaj malo! Kako sam stvarno došao dovde. Ne sećam se. Nešto mi se srce uzlupalo. Kako beše ono kad osetite da ćete da dobijete infarkt, nakašljite se nekoliko puta. Evo kašljem, nešto ne pomaže. Diši duboko. Polako. Sve je u redu sad. Nasloniću se na zid. Gde mi je telefon? Sad ni on ne može da se upali. Ajmo dalje. Eno kioska. Nešto mi je čudan ukus u ustima. Da li sam prao zube jutros? Ne znam. Šta je ovo majko moja? Kakav je ovo prekid filma? Niti znam kako sam stigao, nit znam šta sam radio jutros. Moram uzeti neke žvake. Može neko ući u biblioteku, pa neću smeti da otvorim usta. Kako sam zaboravio da operem zube? Evo kioska. Dobro je tu je i školski ulaz. Da li radi kiosk bez struje? Radi. Mutna im je sijalica. Sigurno imaju neki agregat.

Dajte mi žvake, i samo da pogledam ove stripove. Šta je ovo? Odakle ovoliko stripova. Sve nova izdanja. Nemam pojma ko je ovo izdao. Nije ni važno. Mora da su neki novi. Koliko koštaju ovi stripovi? Sto dinara svaki. Jeste li sigurni? Pa, možda da uzmem nekoliko. Nisam još platio račune. Ima para. Čekaj, vidi ovaj, pa ovaj, vidi Vulverin, Panišer, a nije Darkvudov, Modesti, kakva je ovo Modesti, ko Kerac da je crtao, opa, nove avanture Mister Noa, nije hrvatsko izdanje, koja li je fora da su po 100 dinara, Dardevil, vidi Zeleni strelac, i šta kažete ovo je juče stiglo. Mislio sam da ne radite nedeljom. Uzeću i ovog Helboja, ne mogu da verujem da su objavili i Elektru. Dobro, to je to. Na gomili ih ima jedno 22. Koliko ste rekli? 1500 dinara. Kako kad sam uzeo 22? Popust na količinu. Baš lepo. Evo, izvol’te. Daj odmah da stavim žvaku, vidi kako se prodavačica mršti. Dobro je. Sad je bolje. Ljuta žvaka. Ne znam od čega je. Sa ukusom ljute paprike. E, svašta danas. Daj da uzmem stripove. Nema gomile. Ni ispod novina ih nema. Gospođo, gde su ovi stripovi? Kako koji stripovi? Sad sam vam dao pare za njih. Šta? Samo za žvake. 1500 dinara za žvake. 60 dinara. Pa sad sam vam dao 1500 za stripove i žvake. Kako koje stripove? Pa, izgleda da ste u pravu. Nema stripova. Izvinite.

Daj da se domognem škole i da se smirim u mojoj biblioteci. Šta je ovo jutros? Prvo srce, a sad i halucinacije. Vidi, opet se izvalila ova kocka na stazi. Moram reći šefu da zove opet one majstore da ovo poprave. Vidi ruže. Kad li su posadili ovolike ruže pored staze? Mora da je za vikend. Nema nikog. Nisam valjda opet došao prvi. Ni na jednom prozoru nema svetla. Što je zima odjednom? Samo mi je vetar trebao. Ko da se i ova staza produžila? I ova žvaka ljuta i dalje. Moram je pljunuti u ruže. Valjda me niko neće videti u ovom mraku. Pih, al sam baksuz, pravo pade na onu malu ružu. Moram je pokupiti. Baciću je u neku kantu. Koliko trnje imaju ove ruže? Jaoj, majko božija, sav se izgrebah. Neka je tu. Ko da me neko može videti? O, dobro jutro, šefe? Šta radim? Ništa, ispade mi žvaka pa rekoh da je dohvatim, al se sav izgrebah. Naružila ružu, šefe. Da, da, moram je pokupiti, ipak je ovo škola. Vidimo se, kasnije. Konačno je dohvatih. Ala lije ova krv. Sreća pa imam ove maramice.

Sad će šef valjda intervenisati da dobijemo struju, mada evo već se vidi po malo. Šta je sad ovo? Ovo kao da se i zgrada gimnazije promenila. Stvarno mi nije dobro. Ovo više ne liči na školu. Kao da je neka kafana. Šta piše ono iznad vrata? Bes protiv Mašina. Mora da je neko od kolega imao neki projekat tokom vikenda. Negde sam to već čuo. Bes protiv Mašina. Zvuči tako poznato. Ne, Ogi peva ono: Jedva čekam rat ljudi protiv mašina. Nije to. Daj da uđem. Nešto su mnogo izmenili. Da li sam ja bio pijan sinoć toliko da haluciniram celo jutro? Ne, samo dva piva kod brata Voje i to je to. Nije dovoljno ni za početak. Daj da uđem, pa da vidimo.

Pa, ovo stvarno kafana. Ali kao neka američka. Sva u drvetu. I to mahagoni pravi. Tata je sigurno ponosan kako razlikujem vrste drveta. Koliki šank. Moram napolje. Nemam vazduha. Pa, sad sam video šefa. Šta je ovo? Nema vrata. Ovo je zid. Pa, Silvestre, je li bilo već ludaka u tvojoj porodici? Do sad nije. Ali mi Laza ne gine. Žestoko mi nije dobro kad sve ovo vidim. A opet ovo i nije tako loše. Lepa kafana, kafić, šta li je? Samo malo prazna. Daj da sednem za onaj sto, ali leđa uza zid da ne završim ko Divlji Bil. Nema ni konobara. Alo, ima li koga? Vidi iza šanka samo pivo. Nema ništa drugo. Ovo je izgleda neka pivnica. Gimnazija se pretvorila u pivnicu. Majko božija.

Slaba je svetlost. Ne vidim nikog. Alo, konobar! Ima li koga, konobar?! Eno nekoga za šankom. Samo se glava nazire. Može li jedno pivo? Staropramen ako ima. Ćutljiv ovaj konobar. Pravo čudo. Takvih slabo ima. Šta mu je sad? Šta mu se ono širi kod glave? Ko krila da ima? Liči na pticu. Vidi nogama uzima dve flaše. To je sova. Evo je leti ka meni. Vidi nosi dva staropramena. Zažmuri, bog te tvoj, poludeo si skroz. Ček, da otvorim jedno oko. Evo pivo ispred mene. Drugo oko. Pivo na drugom kraju stola i sova iza njega. Mala sova. Sovica. Čudo je da je mogla i da ponese pivo. Debilu, je l’ čuješ sebe? Sova ti donela pivo. A bio si tako normalan. A evo sad pričaš sam sa sobom. I sa sovom. Gledaj kako me gleda. Nešto mi je poznata. Šta? Ti pričaš. Šta, neću valjda da pijem pivo ovako rano? Nije rano. Šta? Pivo se ne pije pre četiri popodne. Ti ćeš da mi kažeš. Možda i ne bi trebalo da pijem. Evo već pričam sa sovom. Ladan ovaj staropramen, baš me osvežio. Ne gledaj me sovo. Nešto si mi poznata, sovice. Da se nismo sreli već? Jesmo. Je l’? Gde? Ovde? U neka druga vremena. Ne sećam se, sovice, mada se od jutros skoro ničeg ne sećam. Ajde beži odavde. Šta kažeš? Nećeš. Dugo si me čekala, sovice? Pa, dobro popi pivo i ti. Gledam i ne verujem, po ko zna koji put od jutros. Sovica ustaje i uzima rukama i pije pivo i odlazi i nije više tako mala i kao da prilazeći šanku dobija neki ljudski obris. Ej, sovice, vrati se! Alo, daj bar još jedno pivo.

Od šanka prilazi odjednom neki konobar. Dobro jutro. Šta želim? Još jedno pivo. Ali sovica da mi donese. Kako koja sovica? Pa, sad je sedela sa mnom. Ko pijan? Pa, ne mogu biti pijan od jednog piva. Šta, već si viđao takve slučajeve? Pa nisam ti ja slučaj. Mada kao da mi je prošao metak kroz glavu. Daj još jedno pivo, pa ću da idem. Nemoj da mi budeš neprijatelj. Moram da upoznam neprijatelja, pa će mi postati prijatelj. Ko da napusti lokal? Ja? Što? Nisam pijan kad ti kažem. Samo mi nije dobro od jutros. Evo došao sam na posao. Znam da ne radim ovde, ali se moja biblioteka pretvorila u ovo. Neću da napustim lokal. Uostalom, nema ni vrata na koja sam ušao. Jebi se, neću da uradim to što mi kažeš. Znam da si jači i da možeš da me izbaciš, ali ako kreneš na mene možda te udarim pesnicom od čelika. Dobro, evo smiriću se. Biću miran kao bomba. Daj to pivo. Hvala. Eto sad je sve u redu. Sovice? Gde si? Nema je.

Možda sanjam ja sve ovo. Spavam sad u vatri! Spavam sad u vatri! Moram da uzmem moć nazad nad sobom. Kao da se ja ništa ne pitam. Probudi se! Probudi se! Probudi se!

****

Otvorim oči i čujem Rejdž sa telefona:

No matter how hard you try, you can’t stop us now…

Alarm me budi, treba da idem na posao.

We’re the renegades of funk…

Što je mračno napolju?! Ko da nema struje…

Objavljeno pod Knjige | Ostavite komentar

Tamara Lujak: AFORIZMI

755. Vlat trave, kako to meko zvuči.

http://cistoibistro.blogspot.rs/2017/12/eko-misli-lujak_27.html, 27.12.17.

754. Snežni pokrivač – najfinije tkanje Prirode.

http://cistoibistro.blogspot.rs/2017/12/eko-misli-lujak_25.html, 25.12.17.

753. Dolina je mala ali plodna.

Takva je i čovekova duša.

http://cistoibistro.blogspot.rs/2017/12/eko-misli-lujak_25.html, 25.12.17.

752. Magla – zemljin veo.

http://cistoibistro.blogspot.rs/2017/12/eko-misli-lujak_25.html, 25.12.17.

751. Tišina prirode stvar je vredna strahopoštovanja.

http://cistoibistro.blogspot.rs/2017/12/eko-misli-lujak_21.html, 21.12.17.

Objavljeno pod Aforizmi, Književnost, Tamara Lujak | Ostavite komentar

ČISTO I BISTRO: Uređenje prostora: Poros, Parga

Uređenju prostora treba pristupiti ozbiljno i promišljeno.

O tome govori i serijal fotografija o uređenju životnog prostora koji je važan kako za telo, tako i za um.

Priču započinjemo Grčkom – kojom drugom zemljom? – koja je poznata po tome što svaki, ma i najmanji kutak, ukrašava na najmaštovitije načine…

Uživajte u putovanjima koja slede!

Poros, Foto TL
Poros, Foto TL
Parga, Foto TL
Objavljeno pod Čisto i bistro | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Roberts

Možda bi neke stvari, neke veoma dragocene stvari, mogle da budu one sasvim jednostavne.

Kada bih okrenuo leđa onome što radim, umro bih.

Ništa te ne može obezbediti u životu osim puno napornog rada – ili nasleđeno bogatstvo.

Osveta nikad nije lepa.

Ne možeš ni sa čim da se suočiš dok sebi ne priznaš.

Nora Roberts

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

TROBOJNA KANTUTA, bolivijska bajka

Priča se da su nekad u zemlji Koljasujo živela dva moćna i bogata vladara, čija su se prostrana carstva graničila. U zemljama na severu vladao je Iljampu, koji je gospodario nad milionima podanika; bio je čuven sa svoga bogatstva i nepobedive vojske. Imao je taj vladar sasvim mladoga sina, skoro dete, koji mu je bio sav ponos. Zvao se Crvena Zvezda, jer je bio rođen pod znakom crvene zvezde koja se upravo bila pojavila na nebu kad se on rodio. Bio je lep i dostojanstvenog držanja i pun vrlina, zbog čega su ga svi stanovnici carstva neizmerno voleli. Iako vrlo mlad, upravljao je vojskom svoga oca, postižući slavne uspehe, čime je proširio granice svoje zemlje, naročito u još neispitanim oblastima Mapiri i Kaupolikana.

Drugi vladar, koji je upravljao zemljama na jugu, bio je Iljimani, skoro isto toliko moćan i bogat kao i njegov sused. Zahvaljujući svojoj vojsci, čuvenoj po nebrojenim uspesima, postao je gospodar plodnih dolina u oblasti Junga, odakle je kao danak dobijao, u određenim vremenskim razmacima, kakao i koku u ogromnim količinama, kao i raznovrsno voće izvrsnog ukusa. I Iljimani je imao sina, vršnjaka susedovom. Zvao se Zlatni Zrak, jer se onoga dana kada je on došao na svet pojavila u zenitu neba lepa zlatna zvezdica, koja je postajala sve veća ukoliko je mladi princ rastao. Umesto ratničkih sklonosti, mladi princ je pokazivao velike sposobnosti za vođenje poslova svoje zemlje. Još od malena posvetio je sve svoje snage radu za dobrobit svoga naroda, kao i da trgovinom uveća blago svoga oca i bogatstvo njegove zemlje. Bio je milosrdan i najveće mu je zadovoljstvo bilo da pomaže sirote i pruža utehu nesrećnima, zbog čega ga je narod obožavao.

Oba vladara bila su, isto tako, rođena pod znamenjem svojih zvezda, koje su carski zvezdočaci neprestano posmatrali. Iljampu je bio pod znamenjem jedne ogromne i blistave zvezde beloga sjaja, koja se svake noći pojavljivala iznad prestonice, upravo iznad njegovog dvorca. Svaka nova pobeda njegove vojske ili uspeh njegove zemlje bivao je obeležen povećanjem sjaja i bleska njegove zvezde, koju je, od rođenja princa naslednika, uvek pratila divna crvena mala svetlost. Iljimani, vladar sa juga, takođe je pomno pratio kretanje svoje omiljene zvezde beloga i blistavoga sjaja. I on je opažao sa zadovoljstvom da se sjaj ove zvezde uvećavao srazmerno rastućem napretku carstva. Kraj bele Iljimanijeve zvezde sjala je lepa zlatna zvezdica, simbol sudbine njegovog sina.

Tako je proteklo mnogo vremena. Obe države, upravljane pravedno svojim vladarima, napredovale su bez sukoba. Za to vreme su se na nebu, među hiljadama zvezda, sve više isticale dve bele zvezde, zajedno sa svojim malenim pratiocima. Malo pomalo, u dušama oba vladara počeše se buditi zavist i slavoljublje. Svaki od njih osećao je duboku zavist zbog napretka onog drugoga. Svaki napredak ogledao se u povećanju sjaja odgovarajuće zvezde, preteći da potamni sjaj protivnikove, te oni počeše osećati zavist i protiv zvezda.

Ovoj strasti prvi podleže Iljampu. A kako nije znao na koji način da postigne trijumf nad susedom, reši se da pozove svoje savetnike i mudrace i upita ih za savet. U noći pred prvi sastanak, mudraci pažljivo posmatrahu obe zvezde kroz plameno ždrelo, koje im je služilo kao neka vrsta teleskopa. Sutradan, starci izadoše pred Iljampua i jedan od njih reče mu:

– Slavni kralju, pažljivo smo posmatrali sjaj zvezda. Možeš biti ponosit. Tvoja je zvezda još uvek sjajnija od zvezde onoga s juga; samo, budi vrlo oprezan, jer i sjaj one druge zvezde raste i možda će uskoro po blistavosti dostići tvoju.

– A posle će, možda, ta druga biti i sjajnija od moje – promrmlja Iljampu tmurno. Istoga tog trenutka, obuzet besom, on uzviknu odlučno:

– Ali, neće biti! I, kao da mu sopstvena ljutina nije dopuštala da jasno misli, zatraži savet od svojih doglavnika:

– Šta mi savetujete da činim kako bih uništio zvezdu suparnicu?

– Gospodaru i vladaru – odvrati jedan mudrac-jatiri. – Ta ti znaš da mi, kao smrtni ljudi, ništa ne možemo učiniti protiv dalekih zvezda, čak ne možemo ni stići do njih.

– To i sam znam. Ali me vi koji poznajete tolike tajne i mađije možete uputiti kako da to postignem.

– Uzvišeni gospodaru Iljampu – reče drugi jatiri. – Dobro znaš da ta zvezda nije ništa drugo do odraz i simbol sudbine i moći srećnog smrtnika, zato se ona može ugasiti samo ako se uništi čovek čiji život ona štiti.

– U pravu si. Mudra ti je reč, a savet veoma koristan. Sada se možete povući – naredi vladar. I dok su se starci udaljavali prema svojim domovima, slavoljubivi Iljampu, hodajući po svojim odajama, poče da kuje užasan plan kako da uništi svoga protivnika. Mržnja i smrt zbog sjaja dveju zvezda. Život i svakidašnji rad stanovnika i jednog i drugog carstva, dotada tako miran i srećan, potpuno se izmeni. Niko se već više nije trudio da obrađuje polja uz zvuke pesama i svirke, nikom nije bilo stalo da bude dobar i da želi dobro svom bližnjem. Samo se mislilo na izradu ubojitog oružja i spremanje onoga čime će se uništavati životi, a time i sjaj zvezda. Umesto ratarskih pesama pevale su se ratničke himne; umesto da svoju decu uče ljubavi prema bližnjemu, propovedali su im mržnju i smrt narodu s one strane granice; nisu više sakupljali plodove žetve, blagosiljajući zemlju, već su gomilali strele i kamenje za bacanje iz praćki, zaklinjući se da će njima zadati smrt neprijatelju.

Iljampu, gospodar i kralj zemlje severa, objavio je prvi rat i uništenje Iljimaniju, vladaru zemlje sa juga. A i ovaj je, pun taštine i oholosti, osorno odgovorio na objavu rata i pohitao da se i sam pripremi za borbu. Najzad, pošto su obe strane završile svoje ratne pripreme, izađoše obe vojske, strahovito naoružane, pod komandom svojih kraljeva.

Gordi Iljampu, na čelu trupa sa severa, čekao je nestrpljivo dan bitke, siguran da će dokazati svoju nadmoć kad napadne svojom nepobedivom vojskom. Iljimani, zapovedajući svojom vojskom, takođe je gajio iste nade. Osvanuo je dan bitke. Obe vojske krenuše i zauzeše položaje jedna prema drugoj na velikom polju koje se nalazilo upravo na granici dveju država.

Kralj Iljampu, nestrpljiviji od svoga neprijatelja, pohita da postavi trupe u bojni poredak i odmah komandova napad. U prvim redovima bili su njegovi čuveni strelci, koji baciše na protivničko bojno polje na hiljade otrovnih strela. Neprijatelj nije oklevao da odgovori preciznim pogocima, hitajući kamenje iz svojih praćki. Ubrzo se razvi sveopšti boj. Vojnici, obuzeti dugo uzdržavanim besom, navališe jedni na druge, spremni da ubijaju ili da sami poginu.
Vladari, kao da im nije bilo dosta tolike krvožednosti, trčahu kroz bojne redove podstičući ratnike. Celoga jutra i kasno po podne tukli su se, a da se nije odlučilo kojoj će strani pripasti pobeda.

Tada Iljampu, rešen da sve stavi na kocku, sakupi svoje vojnike i stade na čelo kako bi im dao primer, te se sa divljom žestinom baci na protivnika. Ratnici Iljimanija, iznenađeni, povukoše se. Izgledalo je da je to početak njihovog poraza. Tada njihov kralj s očajničkim naporom dovede u red svoje trupe, i stavši im sam na čelo, silovito navali da odbije već skoro pobednički napad neprijatelja. Usred krvavog žara borbe, dva glavna protivnika nadoše se odjednom, licem u lice, na vrlo kratkom rastojanju. U isto vreme obojica potegoše oružje i baciše se jedan na drugog. Iljimani, vrlo vešt u bacanju kamena, vrtoglavo zavitla i odbaci kamen koji, zujeći, pogodi u glavu Iljampua. Ovaj, smrtno ranjen, pade na zemlju.

To izazva pometnju u njegovoj vojsci, koja se celom linijom povuče, dok najbliži pritrčaše u pomoć svome vladaru. Pobednički usklik prolomi se iz grudi vojnika sa juga, a Iljimani, sasvim siguran u pobedu, uputi se mestu gde je njegov protivnik pao, u želji da ga lično zarobi. Kad to opazi neprijateljski poglavica Iljampu, brišući koliko je mogao krv što je tekla iz rane na glavi zaslepljujući ga, dohvati strelu i luk koje je nosio njegov pratilac, te sa natčovečanskim naporom, iako mu je već mrkla svest, uspe da hitne svoje oružje na onoga što mu se pobedonosno približavao. Iljimani, iznenađen, ne imade vremena da izbegne strelu. Ona mu se zari duboko u grudi i obori ga na zemlju. To izmeni potpuno sudbinu bitke. Demoralisane, obe vojske, uz to još i iscrpljene bitkom koja je trajala ceo dan, obustaviše boj, da bi ukazale pomoć smrtno ranjenim poglavicama, a takode i da bi pokupile svoje ranjenike i pokopale poginule.

Videvši ozbiljno stanje svojih vladara, vojnici rešiše da se hitno vrate u prestonice i pokušaju, ako je to moguće, da im spasu živote. Bojno polje osta krvavo, pokriveno leševima. To su bile žrtve ljudi koji su živote dali samo zbog raspre oko toga čija zvezda ima veći sjaj. Ta taština moćnih bila je plaćena preskupom cenom tolikih žrtava, izgubljenih zauvek.

Mržnja otaca, kao nečovecni i krvavi zakon, pala je na sinove. Kad je vojska Iljampua stigla u grad noseći svog umirućeg vladara, kobna vest se raširi po celoj prestonici izazivajući pometnju i suze. Ljudi i žene opkoliše kraljev dvorac, plačući zbog smrti svojih najbližih i zbog opasnosti da im kralj ne umre. Za to vreme u kraljevskim odajama ležao je monarh okružen mudrim jatirima i vračevima, koji su uzalud pokušavali da svojim lekarijama održe život što je lagano napuštao telo njihovog gospodara.

Najzad, svi uglas objaviše da se njihovom gospodaru naglo bliži kraj. A ovaj, umirući pun tuge i bola, pozva sina i naslednika da mu zavešta svoju poslednju volju.
Crvena Zvezda, iako još dete, u očajanju od bola, oceni svu ozbiljnost trenutka. Bacivši se plačući u zagrljaj oca koji je umirao, reče mu s tužnim prekorom:

– Oče, zašto me nisi poslušao? Šta nam koristi što smo mirni napredak carstva izložili opasnostima rata čiji je jedini cilj da zaseni sjaj jedne zvezde.

Ali samrtnik nije ni pomišljao da bude razuman i prizna svoju kobnu zabludu. Naprotiv, besno je grdio neprijatelja i zaklinjao se da će, ako kojim slučajem ostane živ, ponovo poći na čelu svoje vojske da svirepo kazni susedno južno carstvo. No, osetivši da mu se bliži poslednji čas, pozva najviše velikodostojnike carstva i pred njima ovako reče:

– Umirem, nema mi leka. Želeo bih da dam svoj blagoslov budućnosti carstva. Ali ne usuđujem se. Moj sin naslednik nema srce sposobno da osveti poniženje koje smo upravo podneli.

– Ne, oče, nikada to nisam rekao – plačući uzviknu princ naslednik.

– Da – odvrati kralj. – Pošto mi prebacuješ zbog mojeg držanja, znači da se ne slažeš sa dužnošcu koja na tebi leži. Ako hoćeš da mirno umrem, zakuni se da ćeš me osvetiti.

– Oče moj – reče preplašeni sin Crvena Zvezda. – Zar je moguće da ćeš ostaviti svome sinu i svom kraljevstvu taj užasni dug, koji je samo tašta oholost.

– Kukavice! Bojiš se da umreš kao ja. Proklinjem te!

– Ne, oče, ne proklinji me. Ispuniću svoju dužnost, ali uspostavljajući mir čime će se ponovo povratiti blagostanje koje smo u zao čas napustili.

– Neka si proklet! – uzviknu kralj dok mu se po licu sve više širilo samrtničko bledilo.

– Oče, milost! Ako me prokuneš, narod neće priznati moju vlast.

– Onda se zakuni da ćeš ispuniti ono što od tebe tražim – reče Iljampu strahovito razrogačenih očiju. Princ, lomeći se užasno između savesti i sinovljeve dužnosti, pade u zagrljaj ocu i uzviknu:

– Da, oče, kunem ti se. Kunem ti se da ću ugušiti u krvi i uništiti nebrojenim patnjama taj narod. Kunem se nad tvojim odrom.

Kao da je samo to čekao da čuje, samrtnik izdahnu i osta zauvek nepomičan.
Dok se to događalo u carstvu na severu, u prestonici južnog carstva odvijale su se slične stvari.

Iljimani, smrtno ranjen, sazva carski savet i pred njim uspe da dobije od svoga sina Zlatnog Zraka obećanje i zakletvu na istrebljenje i mržnju. Uzaludna su, takođe, bila pred ovim samrtnikom razumna razlaganja princa naslednika. Izgledalo je da su ova dva ohola vladara želela po svaku cenu da ostave svoje sinove i svoje narode u okovima strahovitog duga krvi i uništenja.
I tako se ratne pripreme obnoviše u oba carstva odmah po završetku pogrebnih svečanosti nakon smrti Iljampua i Iljimanija.

I opet ljudi revnosno oštrahu strele i gomilahu ubojito oružje. Opet zaboraviše prave potrebe naroda i njegovu budućnost. Umesto toga, ponovo se spremahu da zemlju zaseju ruševinama a domove plačem.

I kao i pre, čim su bile završene pripreme, izađe vojska severne zemlje u susret neprijatelju sa juga, koji takođe krenu prema njemu. I jedni i drugi rešeni da se uništavaju. Jadni vojnici nisu bili svesni da će beskorisno prolivati krv, samo da bi branili čast dvojice slavoljubivih vladara, kojih više nije bilo među živima. Toga su jedino bila svesna dva deteta koja su komandovala vojskama, uz to su i znala više od ostalih zahvaljujući svestranom obrazovanju. Ali bili su vezani zakletvama, nisu imali drugog izlaza već da pođu jedan na drugoga.

Na istom onom graničnom polju gde su im nekad pali očevi, dva mlada vladara spremahu se za krvavi boj. Osvanuo je dan bitke, ali ni jedan od dvojice zapovednika ne htede prvi da da znak za napad. Izgledalo je da se svaki od njih potajno nadao da će onaj drugi izazvati borbu. Sunce se već bilo popelo u zenit, a još su uvek dve vojske, nestrpljive da otpočnu međusobno ubijanje, sa čudenjem čekale na naredbe svojih vladara.

Naposletku, nije bilo druge do da se počne boj. Trupe se pokrenuše istovremeno i započe bitka. Ali čim se sukobiše prvi redovi, čim padoše prvi ranjenici, kao da se u ljudima probudi divlja jarost. Jauci palih i miris ljudske krvi opiše pomamom čak i vođe. Svi su ličili na zveri žedne krvi. Hiljade i hiljade ratnika već je bilo palo. Preostali nastaviše da se bore i ginuli su ne odstupajući ni koraka. Toliki je pakleni bes obuzeo vojnike da, kad je pao mrak, od dve sjajne vojske ne ostade do dve šačice ranjenika, okupljenih oko svojih vladara. Prestadoše da se bore tek kad se noćni mrak sasvim spustio, te preživeli ne mogahu više da razaznaju svoje protivnike kako bi na njih navaljivali.

Usled zaglušne jeke borbe divno je procvetala plemenitost dvoje dece. Ali čim je zora bledom svetlošcu počela obasjavati zemlju, obe vojske pod zapovedništvom svojih golobradih vojskovođa opet stadoše odlučno jedna prema drugoj. Crvena Zvezda i Zlatni Zrak više nisu mogli izbeći borbu. Ako bi drukčije postupili, svi bi ih smatrali kukavicama. Obojica se izdvojiše iz grupe svojih podanika i, jedan strelom, drugi praćkom, onako kako su se borili i njihovi očevi, smrtno raniše jedan drugoga, i to u istom trenu.

Pratioci, urlajući od žalosti, pojuriše u pomoć svojim vladarima. Dva mladića, lica još detinjski nevinih, smrtno prebledeše. Ali umesto da preko njihovih usana poteku besne pogrde, jedva čujnim glasom izgovoriše samo reči plemenitog i uzvišenog izvinjenja. Dug je bio plaćen. Više ih nije ničim obavezivala teška zakletva.
Podstaknuti istom mišlju, Zlatni Zrak i Crvena Zvezda narediše slugama da ih primaknu bliže. Kad se oba deteta nađoše jedno uz drugo, pružiše s naporom ruke i u krvavom zagrljaju, divnom i uzvišenom, zapečatiše tragediju kroz koju su prošla njihova dva naroda.

Pričaju da se tada dogodilo nešto neobično. Iz utrobe zemlje se ču strahovit tutanj. Zemlja se otvori i iz crnog ambisa iskoči na površinu ogromno žensko obličje. To je bio duh zemlje ili se, možda, sa neba spustila Pačamama, sva uokvirena oreolom blage svetlosti. Njena veličanstvena prilika blistala je u jutarnjem svitanju, pokazujući se u svoj svojoj velikolepnosti boginje. Duh zemlje približi se dostojanstveno grupi dva zagrljena deteta i ovako progovori:

– Vaši očevi, kojima nije bilo dosta što su uzrokovali tolike nesreće, gurnuli su i vas na put rata, zločinačkog i krvavog. Ali ja ću kazniti njihovu oholost. Pogledajte – i pokaza im dve ogromne bele zvezde koje počeše polako bledeti na nebu. To su bile zvezde znamenja moći njihovih očeva.
Kad Zlatni Zrak i Crvena Zvezda podigoše okrvavljene glave ka nebu, videše kako su obe zvezde počele da drhte kao da se otkidaju sa nebeskog svoda. Trenutak kasnije uz strahovit tresak strmoglaviše se vrtoglavo na zemlju. Zvezde Iljampua i Iljimanija, pretvorene u nepokretne i neprozirne mase, čiji je jedini sjaj bio sada belina snega, padoše na zemlju upravo na njihove prestonice, obloživši vrhove Anda, jedna prema severu, druga prema jugu.

– A što se vas tiče, nedužna deco – dodade Pačamama – vi koji ste služili zločinackom slavoljublju svojih očeva, vi ćete po smrti postati simboli, oličeni u sjaju svojih zvezda – crvene i zlatne, jednog naroda koji će ovde kasnije živeti. Taj narod uzeće za svoju zastavu crveno i zlatno i spojiće ih sa zelenim, što označava nadu. Te tri boje biće zaloga ljubavi i bratstva, i teško onome narodu koji se podvoji i kao vi dođe u sukob zbog sjaja jedne daleke zvezde.

Duh zemlje iščeze čim je sunce, u daljini, počelo zlatiti nebo svojom svetlošću. Dva mlada monarha izdahnuše u istom trenutku. Njihovi pratioci, ne usuđujući se da razdvoje dva tela koja je zagrljaj smrti učinio nerazdvojnijim i snažnijim, odlučiše da ih ostave tako i da ih tako i sahrane. Od te noći iščezoše zauvek sa neba dve zvezdice, crvena i zlatna, da bi se spustile na zemlju i izvršile svoju simboličnu ulogu.

Iz ruševina zemlje natopljene krvlju iznikao je cvet izmirenja. Proteklo je mnogo vremena nad tom opustelom, razorenom zemljom. Iljimani i Iljampu, dve najviše planine, razmetale su se svojim visokim vrhovima kao da bi da nastave svoje nekadašnje suparništvo. Ali duh zemlje osudio ih je da večito oplakuju svoju krivicu večnim otapanjem snega. Snagom tih suza one su svojim kristalnim potocima, kroz planinsko zemljište i kroz nanose, slale divnu svežinu vode, koja je plodila tle oko groba dva izmirena deteta. Dejstvom čudesne vode sa tih planina, nad legendarnim grobom iz zemlje je iznikla jedna zelena biljka, koja je svojim isprepletenim granama mnogo podsećala na nerazlučni zagrljaj.

Stiglo je proleće i zelena biljka se pokri čašicama cvetova crvene i žute boje – boja koje su sišle sa zvezdica Crvena Zvezda i Zlatni Zrak, čineći sa zelenilom lišća lepu trobojku.

Vekovima posle toga tu je nastao – kako je rekla Pačamama -jedan nov narod, koji je uzeo taj cvet i te boje kao svoj simbol i znamenje. Taj narod su Bolivijci. Simbol i znamenje je bolivijska trobojna zastava, a tradicionalni cvet je kantuta, koji cveta među šibljem u Andima.

Objavljeno pod Bajke, Književnost, Proza | Ostavite komentar

Tamara Lujak: AFORIZMI

750. Zemlja se upoznaje nogama.

http://cistoibistro.blogspot.rs/2017/12/eko-misli-lujak_21.html, 21.12.17.

749. Kako sam lepa,

pomisli šuma.

http://cistoibistro.blogspot.rs/2017/12/eko-misli-lujak_19.html, 19.12.17.

748. Ne možeš biti tvrđi od mene,

reče zemlja kamenu.

http://cistoibistro.blogspot.rs/2017/12/eko-misli-lujak_19.html, 19.12.17.

747. Jedna nam slika nikad neće dosaditi: Priroda.

http://cistoibistro.blogspot.rs/2017/12/eko-misli-lujak_17.html, 17.12.17.

746. Svaka reka svoju ćud ima.

http://cistoibistro.blogspot.rs/2017/12/eko-misli-lujak_17.html, 17.12.17.

Objavljeno pod Aforizmi, Književnost, Tamara Lujak | Ostavite komentar

Beleg raspisuje konkurs za priče fantastike, naučne fantastike i horora na temu „Jedno drvo jedna priča“

Internet stranica Beleg raspisuje konkurs za priče fantastike, naučne fantastike i horora
na temu „Jedno drvo jedna priča„.

Na konkursu mogu učestvovati priče dužine do 1500 karaktera, sa razmacima.


Autori mogu da pošalju najviše jednu priču.


Priče moraju biti na srpskom ili srodnim jezicima sa standardnim YU fontovima.


Radove, otkucane u Wordu i priložene u atačmentu poruke, slati na adresu:

belegbg @ gmail.com


U Wordu obavezno navesti ime, prezime, adresu i broj telefona.

Konkurs će trajati dva meseca, od 1.1.2022. do 1.3.2022.

Objavljeno pod Književnost, Konkursi | Ostavite komentar