Misli za svaki dan: Dojl

Neregularnosti su ponekad korisne.

Čovek se mora nečim baviti da umiri bolno srce.

Najvažnije stvari ponekad zavise od beznačajnih sitnica.

Pobegnimo od svog dosadnog svakidašnjeg sveta kroz sporedna vrata muzike.

Priroda je neumoljiva, kad neko dirne u njene zakone.

Artur Konan Dojl

Advertisements
Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Tamara Lujak: Knjige u arhitekturi

Od praistorije do današnjih dana ljudi su koristili najrazličitije materijale za izgradnju kuća: od blata, pletera i lepa, granja, pruća, trske, preko ćerpiča, cigala, kamenih blokova, do betona, stakla, automobilskih guma i plastike… Niko do sada, međutim, nije koristio knjige kao građevinski materijal, ali eto, desilo se, najzad, i to.

Javna biblioteka u Kanzasu[1], osnovana 1873, najstarija je i jedna je od tri najveće biblioteke u Kanzasu, SAD. Njen južni zid izgrađen je u obliku korica nekih od najpoznatijih knjiga na svetu: „Gospodar prstenova“ (Dž. R. R. Tolkin), „Farenhajt 451“ (Rej Bredberi), „Avanture Haklberi Fina“ (Mark Tven), „Ubiti pticu rugalicu“ (Harper Li), „Romeo i Julija“ (Vilijem Šekspir) itd.

Slovački umetnik Matej Kren[2] podigao je kuću od knjiga, utrošivšii nekoliko hiljada starih knjiga za to. Kuća je visoka gotovo deset metara, ima nekoliko prostranih soba i lučnih prolaza, kao i prozore i sve to od – knjiga.

Matej Kren nije jedini koji se toga dosetio: umetnica Marta Minujin podigla je Vavilonsku kulu od knjiga, Miler Lagos sagradio je iglu od knjiga, Đenet Kardif i Džordž Burs Miler podigli su malu kuću od knjiga, dok se mnoge kuće da decu mogu naći u javnim bibliotekama (Gradska javna biblioteka u Ajovi, Trondhajm biblioteka).

Očito je da postoji prisna veza između ljudi i knjiga i ljudi i kuća u kojima žive (borave). Ako pogledamo malo pažljivije, uočićemo da postoji sličnost u podizanju zgrada i biblioteka – jedni na druge liče – svoj lični pečat ostavljamo i u jednom i u drugom: podižući zgrade, oblikujemo ceo jedan grad, udahnjujemo mu svežinu, dušu, dok podižući biblioteke utiskujemo svoja najintimnija stremljenja, htenja, ukus.

Postoje delovi grada u kojima smo boravili kao deca, odrastali i prvi put se zaljubljivali, baš kao i prve ljubavi u svetu knjiga – one koje su nas prve očarale, začarale, osvojile. Postoje delovi grada koje više ne posećujemo, koji su trošni i oronuli, zaboravljeni. Tako i knjige u policama samotno stoje i skupljaju prašinu, jer im se više ne vraćamo. Ali, postoje zato i oni delovi grada u koje ćemo uvek rado svratiti, i po nekoliko puta na dan, kao što postoje knjige kojima se uvek iznova vraćamo.

Izađite stoga na ulice svoga grada i dobro ga osmotrite. Videćete da „knjige i gradovi imaju mnogo toga zajedničkog: puni su priča.“ (Danijel Spejt) Danas više nego ikad.

 

http://www.hellycherry.com/2016/05/knjige-u-arhitekturi.html, 5.5.16.

[1] https://en.wikipedia.org/wiki/Kansas_City_Public_Library

[2] http://randommization.com/2012/03/12/building-made-out-of-books/

Objavljeno pod Misli, Tamara Lujak | Ostavite komentar

Laza Lazić: Događaj pri zalasku Sunca

Jedne večeri sam, lično, video čoveka odevenog u belo koji je ujednačenim hodom išao daleko, pravo ka Suncu što je palo na Zemlju, krupno, jasno i okruglo. Onda se najednom zapalio, izgoreo i iščezao u zalasku koji je preko celog predela prebacio tananu tkanicu svoga crvenog pepela.

 

Laza Lazić

 

 

Objavljeno pod Književnost, Priče, Proza | Ostavite komentar

F haiku: Petković

U snu

Kutiju od žada

Vila daruje mesecu

 

Gordana Petković

 

Gordana Petković, Vid Vukasović, Jednorog dotiče senku ljubičastog, Beograd, 2006.

Objavljeno pod Haiku, Književnost, Poezija | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Dojl

Kaže se da je genije onaj koji poseduje neizmernu sposobnost da se potrudi.

Čudne su ženske ćudi.

Ponekad se i među orlovima naiđe na lešinare.

Stvar koja vam se činila najzamršenijom, postaje put kojim ćete doći do istine.

Niko ne gleda kako mu se u poslednjem trenutku ruše svi planovi i nade, a da ne pokuša da ih spasi.

Artur Konan Dojl

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Tamara Lujak: Zašto putujemo?

Radujte se svemu što nas okružuje. Sve nas poučava i vodi Bogu. Sve oko nas su kapljice Božije ljubavi. I živo i neživo i biljke i životinje i ptice i planine i more i izlazak sunca i zvezdano nebo. To su male ljubavi kroz koje dolazimo do velike: Boga.

Svetogorski starac Sv. Porfirije Kavsokalivit

 

Različiti su razlozi zašto putujemo. Odlazimo iz rodnog grada kako bismo se odmorili od njega, posla kojim se bavimo, kako bismo saznali i iskusili nove stvari, usavršili se, zbog sklapanja brakova, novih poslova, zbog nemirnog duha, potrage za samim sobom, lepotama naše planete, tišinom – koja je zapravo svuda oko nas (i u nama), samo je ne čujemo, jer smo je zaglušili ostalim zvukovima: saobraćajnom bukom, sirenama, muzikom, svim modernim napravama koje se na ovaj ili onaj način oglašavaju (lift, mobilni telefon, mikrotalasna, automobil, Bus Plus sistem u autobusu)…

Jeste li svesni tišine (u vama i oko vas)? Kako je opažamo – kao odsustvo zvukova, ali i kao unutarnji mir, koji se najlakše postiže u prirodi, tamo gde je ljudska noga retko ili nikako kročila (ili bar ne u istom trenutku kad i vaša). Zato se i bavimo pešačenjem, planinarenjem, biciklizmom i drugim (ekstremnim) sportovima. Šta je to što nam donosi tišina? Otklon, mir, spokoj, spoznaja, bliskost sa Prirodom, Bogom? Ili, što bi Englezi rekli „all the above“ (sve navedeno). Zašto tihujemo? Tihovanje je religijska praksa u pravoslavnom hrišćanstvu, tihovanje je nevidljiva molitva, okretanje pažnje unutarnjem svetu, kako bi se doseglo stanje čiste i blažene svesti. Ako nemate potrebu za dodirom, bliskošću sa Bogom, možete tihovati kako biste postigli unutarnji mir, kako biste dodirnuli, spoznali pravog sebe.

Ne mora se međutim, putovati u daleke krajeve, kao biste dodirnuli, sagledali samoga sebe. Povod za pisanje ovog teksta je upravo tihovanje na jednom od naših najčešćih i najdražih izletišta – Adi Ciganliji. Tako je. Tihovanje se može postići i u gradskoj oazi, samo ako ste dovoljno daleko od svakodnevne buke i ljudi. Vreme je poplava i Sava se, kao i skoro svaka druga reka u našoj zemlji, izlila iz svog korita. To nije, međutim, razlog da je ne posetimo, da se ne izvezemo na njene vode i ne dodirnemo tišinu koja je okružuje.

Kada se oljušte svi gradski zvukovi – zvonjava mobilnog telefona, brektanje automobila, praskanje auspuha, trubljenje na ulici, gromovito oglašavanje kamiona i autobusa – ostajete sami sa Prirodom. U početku niste ni svesni promene koja se dešava u vama i oko vas. Ni ne osećate da ste već utonuli u tišinu, da vas je već prigrlila i skinula sve oklope i ograde koje ste podigli pred gradskim zvukovima. Dok ste zabavljeni brzim tokom nabujale reke, udaljenim gakanjem uznemirenih gusaka, galebova i gačaka, najednom postajete svesni činjenice da ste sami s Prirodom, iako možda oko vas ima ljudi i životinja.

Shvatate najednom da čujete reku kako vam se obraća, reku koja je inače nema i teče, zadovoljna, lenjo i lagano, bez potrebe da skreće pažnju na sebe. Sava se uznemiri jedino kad je preseku šiklje, jedrilice i gliseri. Osnažena, međutim, velikom vodenom silom, klokoće ona, brboće, huči, poziva vas na oprez i kao da vam govori – budni budite, pitoma jesam, ali znam i da odnesem i nanesem ozbiljne štete. U njene se šumove uvlači graktanje gačaka i svađa gusaka sa Ade Međice, odjednom bivate svesni plesa vrbe, šapata vetra i veličanstvenosti Prirode koja je pred vama u svoj svojoj snazi i lepoti. Ne osećate, međutim, strah. Sigurni ste, jer ste deo te velelepne božanske tvorevine, jer ste s njom jedno.

Dok duboko udišete prezačinjene mirise: vatrice koja negde daleko veselo piri, svežinu jutra, otežali, nabrekli močvarni vonj reke, kojim veselo odiše dok se silovito razliva pred vama, škakljivu, razigranu, poletnu aromu tek razbuđene trešnje, postajete svesvni sebe, svoje veličine pred svetom i svog mesta u njemu. Niste gospodar, već sluga. Niste stvoritelj, već ste stvoreni. Niste vlasnik, već korisnik. Zavisite od ćuti prevrtljive lepotice zvane Priroda. Zavisite od promene njenih raspoloženja, od njene blagonaklonosti, ljubavi koju, uprkos tome što ste se prema njoj poneli kao obesno derle, gaji prema vama. Shvatate, osećate ljubav prema Prirodi, sebi, čoveku. Uprkos svima, uprkos svemu.

Dok vas hladna voda ljubi, lagani povetarac miluje, a sunce vam greje i dušu i telo, okrećete se od te lepote, svesni da vas vaši oklopi i dalje čekaju – treba se ponovo zaštititi od gradske buke i vreve, treba opet uroniti u kakofoniju zvukova i ostati nepromenjen, živ, svoj. Ali vaši su oklopi umiveni i okupani, provetreni. Pustili ste da sva negativna energija iz njih isteče i sada su nemerljivo laki i poletni, kаo i vi sami, kao i vaše telo. Spremni ste da ih navučete ponovo i zakoračite na beogradski asfalt, koji nemilosrdno žeže i satire. Ali, obodreni, osnaženi dodirom Prirode, spremni ste za sve što vam život u košnici donosi, jer znate jednu veliku istinu: Priroda će uvek i zauvek biti tu za vas.

 

http://www.hellycherry.com/2016/03/zasto-putujemo.html, 18.3.16.

Objavljeno pod Misli, Tamara Lujak | Ostavite komentar

Jovan Jovanović Zmaj: DOBRICA I SVETI PETAR

Bilo gde bilo – bilo kad bilo – ako je bilo, zdravo davno bilo – ako nije bilo, toliko i čini. Ali meni je još kad sam malen bio, tetka Marta tako pripovedala, pa ću i ja vama da pripovedam – ako ništa drugo bar ćete znati kakve su pripovetke bile za vreme moga detinjstva.

Daklem, u ono vreme kad je još sveti Petar išao po zemlji, živeo je neki čovek siromašak. Imao je tri sina. Dva starija mu sina nisu htela ništa da rade, pa nisu dala ni najmlađem bratu ništa da radi – jer lenjština ne voli da je ko od njega bolji – tako je sad, tako je bilo, eto vidite, i uvek. Ona dvojica, smišljajući kako će olako da žive, na potoku koji je tekao pored nji’ove kućice napraviše drven most, pa ko je god hteo da pređe preko toga mosta, morao je da im plati jedan srebrnjak.

Prvi dan izišao je najstariji brat da prima mostarinu. Kad, evo ti naiđe odnekud sveti Petar i pođe da pređe preko mosta. Ali jest, ovaj brata uhvatio ga za rukav pa ne da preći bez mostarine. Badava je sveti Petar govorio da mu je novac na izmaku, nego će ga naučiti kakvoj veštini. Ne pomaže ništa, morao je da plati srebrnjak.

Drugi dan bio je na mostu srednji brat. Opet priđe sveti Petar i htede umesto mostarine da i ovoga nauči nešto što će mu biti od koristi. Ali ni ovom sinu ne treba nikakve veštine – i sveti Petar morade da istrese kesu pa da plati srebrnjak.

Treći dan bio bi kao red na najmlađem bratu, Dobrici. Ali starija mu braća nisu imala volje da ga puste da on kupi mostarinu, jer su znali da je on meka, dobra srca, baš kao što mu i ime kaže. Zato mu rekoše:

–            Jes’ čuo, Dobrica, ako pustiš koga bez novaca, teško si ga tebi! Kod nas nema šale, mi ćemo ti sve kosti isprebijati.

Dobrica se uplaši i tvrdo je naumio da nikoga ne pusti bez srebrnjaka. Nije dugo postajao kod mosta, kad eto svetoga Petra. Dobrica ište srebrnjak, a sveti Petar ga moli da ga pusti onako, pa će ga naučiti lepoj veštini. Dobrica je bio dobra srca, a rad je bio da što nauči, zato reče svetom Petru:

–            Ako ćeš me naučiti čemu pametnom, onda ću te pustiti.

A sveti Petar njemu:

–            ‘Ajde lezi na zemlju, i to na desnu stranu. Dobrica posluša – i u taj mah pretvori se u brza jelena, i mogao je sad da trči veoma brzo preko polja i da preskače jendeke i zgrade.

–            Je li da to više vredi od jednog srebrnjaka? – zapita ga sveti Petar.

–            Bogme to više vredi i od deset srebrnjaka. A znaš li, striče, još što tako?

–            Da šta da znam. Sad lezi opet na zemlju, ali na levu stranu.

Dobrica leže, i najedared pretvori se u pticu, i mogao je da leti kao i druga ptica. To mu se tek doladalo. Pa onda zapita svetog Petra zna li još što?

– Dabogme da znam! – Sad lezi opet, ali potrbuške.

Dobrica se izvali na zemlju potrbuške, i sad se mahom pretvori u lepu ribicu; i znao je prekrasno da pliva ispod vode. I tako je sad mogao brzo da putuje i po zemlji, i po vazduhu, i po vodi.

– Je li da to više vredi od jednog srebrnjaka?

– Bogme to više vredi i od dvadeset srebrnjaka, a baš ti ’vala, dragi striče, što si me naučio!

Sad je sveti Petar prešao preko mosta, a Dobrica se vratio kući. Kad mu braća videše da se vratio bez novaca, a oni drž’ za sekiru, htedoše da ga ubiju, ali razrogačiše oči kad Dobrica na zemlju leže, a sa zemlje prnu kao ’tica, izleti kroz prozor i nestade ga kao da nikad nije ni bio tuna.

Tica Dobrica leteo je dugo preko mnogih gora i dolina, preleteo je mnoge zemlje i gradove, dok najedared opazi jednu veliku varoš. Tu se on spusti na zemlju, pretvori se opet u čoveka i uputi se polako u varoš. Tu na putu srete jednog starca i zapitaće ga da li bi on u toj varoši mogao stati kod njega u službu.

– Dabogme da možeš, sinovče. Baš ovi’ dana oterao je kralj svoga kočijaša, pa sad ne može da nađe valjano čeljade da mu konje tera. Pokušaj sreću, možda ćeš se kralju dopasti, pa će te primiti.

Dobrica pokuša sreću, i zaista on se dopade kralju i pogodi se kod njega za kočijaša. Tu je prekrasno živeo. Al’ ne prođe nekoliko nedelja, a kralj mu reče ovako:

– Dobrica sine, spremi sve što treba, sutra ćemo da idemo u rat.

Tako je i bilo. Sutradan krenuše sa golemom vojskom na put; putovali su sedam nedelja i sedam dana bez odmora, dok napokon stigoše tamo gde treba da se krv proliva. Ali nuto belaja! kralj se udari rukom po kolenu i reče:

–            Thu! do sto vraga deco moja i vitezovi moji, znate li šta ja uradi’! Sutra treba da se rat počne a ja za’ boravi’ na domu moj mač i moju pušku. Bez toga ne mogu u rat. Ko mi do sutra ujutru donese moj mač i moju pušku, tom ću dati ’ćer moju za ženu i daću mu polovinu moje kraljevine. To nije mali dar.

Svi junaci nikom ponikoše. Nije to šala, za jedan dan otići tamo i vratiti se odande odakle su putovali sedam nedelja i sedam dana bez odmora. Ali Dobrica, čim je to čuo, op iskoči pred kralja i reče:

–            Svetla kruno, idem ja po tvoj mač i po tvoju pušku.

Uzjahao je nekog mršavog konja, na kome je došao samo do obližnjeg šumarka; tu je sišao sa konja, privezao ga za drvo, pretvorio u pticu i kao strela odleti put kraljevog dvora. On je mislio da to niko nije video, al’ to je video neki pakosni stari vojnik, i ovako je gunđao u sebi.

–            Tako li je, daklem! Taki su poslovi! ’Ajde samo idi, pa donesi pušku i mač, a drugo će biti moj posao.

Pa je onda seo u jedan šiprag i tu je čekao.

A Dobrica je leteo, brzo leteo, dok nije došao do neka mora, tu se pretvori u ribu, i za tili časak prepliva more. Iza mora je bila široka poljana – on se pretvori u jelena, pretrča poljanu, i kad stiže do kraljeva dvora, uđe u nj u svome pravom čovečjem obliku. Kraljica i njena kći baš su večerale, i jako su se uplašile kad Dobrica iznenada uđe.

–            Da se nije kakva nesreća dogodila kad se tako sam vraćaš? – zapitala ga je kraljica.

– Nije baš velika nesreća, samo je kralj zaboravio kod kuće svoj mač i svoju pušku, a to je opazio tek danas popodne. – Pa onda ispriča kako je kralj kazao ko mu do ujutro donese od kuće njegovo oružje, tome će pokloniti svoju kćer za ženu i daće mu pola kraljevine. – Evo, ja sam došao da mi date kraljev mač i njegovu pušku.

Tome se obradovala i kraljica i kraljeva ćerka, jer je Dobrica bio dobar, valjan i ugledan momak – oni tako posadiše i Dobricu za sto da večera, a kraljeva kći dade mu zlatnu burmu, neka se i po tome zna da je on sad već njen verenik. Samo ne mogaše dosta da se čudu načude kako je mogao za nekoliko sati doći iz take daljine.

–            Nije to nikakvo čudo kad čovek ima svoju veštinu – reče Dobrica. – Evo, sad ću vam pokazati!

I najedared pretvori se u pticu pa zamoli kraljevu kćer:

–            Iščupaj mi jedno pero iz krila; ko zna, možda će ti još trebati.

Zatim se pretvori u jelena, i kraljeva ’ći morala je da mu odreže vršak od paroška. Naposledak, pretvori se u ribu, i njegova zaručnica skide mu s leđa nekoliko ljuščica – ko zna, možda će joj to još kadgod trebati.

Uzevši opet na se svoj pravi oblik, oprosti se od kraljice i od njene ćerke, svoje zaručnice. Pripasa kraljev mač i obesi o rame kraljevu pušku, pa ode.

Baš je počelo da sviće kad je stigao do onog šumarka gde je ostavio svoga mršavog konja. Ali tek što je useo na konja, ali iskoči iz zasede onaj pakosni stari vojnik, trže svoju sablju pa ga proburazi, a Dobrica pade mrtav na zemlju. Ubica uze od njega kraljevo oružje, i otrča kralju pod šator, govoreći:

–            Evo, svetla kruno, ja sam doneo tvoje oružje. Kralj ga je pohvalio, poljubio ga je u čelo i kao čovek od reči izjavi pred svom gospodom da je ovo sad njegov zet, i čim se rat svrši, taki će mu dati polovinu kraljevine i biće taki svatovi i veselje da će se pripovedati.

Rat je dugo trajao, ali naposledak ipak je kralj pobedio, pa se onda vratiše sretno u svoju zemlju. Sad je kraljev prvi posao bio da se sve spremi za venčanje. Ali kćeri njegovoj nije bio po volji taj pakosni, gadni, matori mladoženja, i više puta govorila je svome ocu da nije to taj što je došao po oružje. Ali kralj nije hteo ni da je sluša, taki bi joj upao u reč:

–            Prazni razgovori! Znam ja dobro ko je meni doneo oružje.

Nije bilo vajde. Morala je da se pokori volji očevoj, makar da je u sebi slutila da je taj matori zlikovac morao kakvo zlo učiniti njenom pravom mladoženji, čestitom i valjanom Dobrici. Ali to nije smela da kaže. I tako se već kupiše svatovi iz bliza i daleka, i još koji dan pa će biti i venčanje.

A Dobrica je, međutim, sve jednako mrtav ležao na onome mestu gde ga je onaj zlikovac proburazio. Ali čujte samo šta će sad da bude.

Sveti Petar je još jednako putovao po zemlji, i put ga nanese baš kroz taj šumarak gde je Dobrica mrtav ležao, i tu ga sveti Petar opazi.

–            Gle, gle! Vidim li ja dobro, ta to je moj dragi Dobrica! Ubio ga je kakav ’udi bezbožnik. To nečovečno, grozno delo! Moram ići Gospodu Bogu da mu to javim.

I sveti Petar ode Gospodu Bogu da ga zamoli da pogledi po svetu i da vidi ko je Dobricu ubio – ali sveznajući znao je i to, pa reče Petru:

– Njega je ubio onaj pakosni vojnik kome će sad kralj kćer svoju da da, već su se i svatovi iskupili. Ali počekaj samo, paklena dušo, izići će delo na videlo. Požuri se, Petre sine, dole na zemlju, metni svoju ruku na Dobričinu ranu, i on će opet da oživi.

To je sveti Petar jedva dočekao. Za tili časak sišao je opet na zemlju i čim je položio svoju ruku na Dobričinu ranu, Dobrica duboko uzdahnu, ledeno telo poče da se zagreva, bledi obrazi počeše da se rumene – Dobrica opet ožive i tarući oči reče:

– Aoj! ala sam ja tvrdo spavao!

– Tvrdo bogme! – prihvati sveti Petar. – A i dugo, upravo godinu dana; ali sad, ako se ne požuriš, drugi će da ti ispred nosa odvede nevestu. Zato ne oklevaj, već priberi tvoje veštinice, pa gledaj da još danas stigneš u dvor kralja, tvoga tasta.

I sveti Petar ispriča mu sve šta je i kako je bilo. A Dobrica se brzo pretiči, i za nekoliko sata bio je u kraljevom dvoru. Tu se već veselilo uveliko. Bio je sjajan ručak. Dobrica je bio u prostom i izdrpanom odelu, zato se povukao u jedan kutić, pa je premišljao šta sad da radi. Ali kralj ga je opazio i reče jednom sluzi:

– Eno, sad baš dođe neki siromašak, možda je gladan i žedan, na’ranite ga i napojte ga.

Dobrici je slatko pao jedan batak od ćurke i jedan poveći pehar, jer, kao što znate, već davno niti je jeo niti je pio. Ali kad je ispio vino i kad je sluzi pehar vratio, dao mu je u ruku i jednu zlatnu burmu, pa mu reče:

–            Bogom brate, odnesi ovu burmu kraljevoj kćeri reci joj da joj ja to šaljem.

Sluga je tako učinio, a kraljeva kći smesta je poznala burmu koju je negda poklonila Dobrici. Baci pogled na Dobricu koji je stajao iza vrata i taki ga poznade. Sad je, hvala Bogu, već znala da je Dobrica živ pa još da je i blizu, sad će se već moći dokazati da je onaj zlosretni vojnik kralja prevario.

Kad su gosti za stolom najveseliji bili, najedared ustade kraljeva kći, pa ovako prozbori svom ocu:

–            Dragi oče i svetla kruno naša! Sad je vreme da te nešto zamolim! Ja bi’ želila da se uverim da li je taj čovek kome ti daješ polovinu kraljevine, pa još i ruku tvoje jedinice, da li je zaista on baš došao po tvoje oružje. A to će se lako dokazati. Onaj momak kome smo mi predali tvoje oružje znao je da se pretvori u ’ticu, i evo mi je ostavio jedno pero iz svoga krila; on je umeo da se pretvori u jelena, i evo vr’ od njegovog paroška; umeo je da se pretvori i u ribu, i ja sam skinula nekoliko ljuščica sa njegovi’ leđa, a to sve još i sad čuvam. Da on nije znao leteti, jelenski trčati i ribski plivati, ne bi on mogao za jedan dan stići i doći tamo kuda drugi ljudi putuju sedam nedelja i sedam dana. Sad neka nam pokaže taj delija da li se on može pretvoriti u ’ticu, ribu i jelena.

Svi gosti potvrdiše da mlada nevesta veoma mudro zbori, a i kralj joj je povladio, neka bude po njenoj volji. Ali, naravno, pakosni matori vojnik nije umeo se pretvori ni u pticu, ni u jelena, ni u ribu, nego počeo da šmrca i šeprtlji, te onda reče da je on sve to onda umeo, ali sad je već zaboravio taj zanat.

– Lažeš, protuvo svetska i nitkove jedan! – viknu sad Dobrica i priskoči bliže stolu. Nisi ti to nikad umeo, jer sveti Petar je samo mene naučio tome. Ja sam doneo kraljevu pušku i mač, a ti si me dočekao u šumarku pa si me mačem probo. Ali meni je opet sveti Petar pomogao, on mi je povratio život, i evo me, tu sam, pa mogu i pokazati da li se umem pretvoriti u ’ticu, jelena i ribu.

I najedared, svima na očima, postade od njega ptica, i svi se uveriše da je ono pero koje je kraljeva kći držala u ruci baš iz njegova krila; a ptica se prometnu u jelena i u ribu – i sad niko više nije sumnjao da je Dobrica doneo kraljevo oružje.

Sad je kralj sazvao sudije, koji osudiše onu varalicu i ubicu na večitu robiju. A Dobricu obukoše u lepo svečano odelo. Kralj mu dade polovinu kraljevine i, što je još više, kćer svoju za ženu, koja je vredela više od deset kraljevina, jer je sa njome celoga veka zadovoljan i srećan bio. Ako su živi, i sad su srećni.

 

Jovan Jovanović Zmaj, Priče za decu, Beograd, 2007.

 

 

Objavljeno pod Bajke, Književnost, Proza | Ostavite komentar

F haiku: Petković

Među zvezdama

Negde klica sveta

Zače se

 

Gordana Petković

 

Gordana Petković, Vid Vukasović, Jednorog dotiče senku ljubičastog, Beograd, 2006.

Objavljeno pod Haiku, Književnost, Poezija | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Blejk, Radonjić, Dojl

Probati život bez svađe – na tome se bazira život.

Edvard Gordon Kreg

 

Onaj iz koga ne zrači svetlost, nikada neće postati zvezda.

Vilijam Blejk

Odavna je znano da tekstove, one za nezaborav… pišu ili odrasli koji su zauvek ostali deca, ili odrasli koji su na putu Mudrosti.

Miroslav Radonjić

 

Ruka što daje uvek je iznad ruke koja prima.

Kalevala

 

Ako ne postoji naknada na drugom svetu, onda je svet samo okrutna šala.

Artur Konan Dojl

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

47. revija filmskog stvaralaštva dece i omladine Srbije

47. revija filmskog stvaralaštva dece i omladine Srbije

 

Svi programi u Kinoteci su besplatni

 

  1. REVIJA FILMSKOG STVARALAŠTVA DECE I OMLADINE SRBIJE

 

  1. REVIJA U KINOTECI

 

Muzej Jugoslovenske kinoteke Kosovska 11, Beograd, 27. jun – 1. jul 2018.

 

Organizator:

 

CENTAR AMATERSKOG FILMA SRBIJE

 

ORGANIZACIONI ODBOR

 

Vladimir Anđelković, predsednik, 063-101-65-42

Petar Ajduković

Vesna Golubović

Ljubiša Danilović

Dejan Masl

Nenad Petrović

 

ŽIRI

 

Miodrag Novaković, dramaturg — predsednik žirija

Gradimir Stojković, književnik i filmski pedagog

dr Snežana Trstenjak, reditelj animiranih filmova

dr Marko Stojanović, etnolog–antropolog, muzejski savetnik Etnografskog muezeja

Zoran Stefanović, scenarista i producent

Matija Munjiza Petrović, diplomirani filmski i televizijski snimatelj

Strahinja Savić, diplomirani filmski i televizijski reditelj

 

 

PROGRAM 47. REVIJE FILMSKOG STVARALAŠTVA DECE I OMLADINE SRBIJE

 

Sreda, 27. jun u 16.00

 

POSEBAN PROGRAM 1: PREZENTACIJA PROJEKTA „EHO KRATKIH SLIKA — UMETNOST NA INTERNETU“ AUTORA DR SNEŽANE TRSTENjAK, http://www.ehomladi.weebly.com

 

Sreda, 27. jun u 18.00 OTVARANjE 47. REVIJE I PROJEKCIJA FILMOVA DECE DO 15 GODINA 1

 

Animirani film o 46. reviji (2 minuta) — grupa autora (van konkurencije)

Zajedno smo i lepši i jači (6) — grupa autora, Vranje

Haljina za Sarinu lutku (2) — grupa autora, Selevac

Smotani diverzanti (10) — Vladimir Šmakić, Ravni

Terezina pustinja (8) — Petar Bačkonja, Pančevo

Moj svet (1) — Mihailo Đurić, Beograd

Bibliotekar (2) — Pavle Crnobrnja, Beograd

Žigarafa (2) — grupa autora, Niš

Skrivalica (2) — Petar Bačkonja, Pančevo

 

Sreda, 27. jun u 18.45 PROJEKCIJA FILMOVA MLADIH OD 15 DO 19 GODINA 1

 

Ženo, eve me doma (4) – grupa autora, Vranje

Putovanje Svetog Save (6) – grupa autora, Niš

Nosferatu (10) – Milana Miljković i Teodora Milutinović, Pančevo

Nećeš smeti (6) – Oršolja Njilaš, Senta

Ja rastem (3) — grupa autora, Jagodina

Poslati (10) — Pavle Crnobrnja i Luka Palić, Beograd

Priča o prozoru (5) — Mina Panjković, Beograd

 

Četvrtak, 28. jun u 18.00 PROJEKCIJA FILMOVA DECE DO 15 GODINA 2

 

Baba Kona (10) – Vesna Šubert, Ranovac

Ljubav u ruci (4) – grupa autora, Vranje

Putovanje kroz prošlost (8) – grupa autora, Beograd

Miloševac u kadru (4) — grupa autora, Lozovik

Hasanaginica (8) – Matija Skokić, Lozovik

Jaje (2) – Danilo Ćurčija, Vranje

2D zamka… (3) — Petar Bačkonja, Pančevo

Kuvanje sa čudovištem (2) – Lazar Bačkonja, Pančevo

Igra (3) – Nađa Mitrović, Beograd

 

Četvrtak, 28. jun u 19.00 PROJEKCIJA FILMOVA MLADIH OD 15 DO 19 GODINA 2

 

Himna (9) – Nikolina Dikić, Sremski Karlovci

Sveti Sava (3) – grupa autora, Niš

Internet pamti sve (5) – Kristina Glišović, Gornji Milanovac

Dancing Qeens (4) – Mark Balint, Senta

Kolo (2) — Andrea Virag, Vranje

Super metko 3000 (3) — Nađa Zarić, Beograd

Kap (4) — Katarina Vrhovac, Pančevo

Rajska vrata (8) — Milana Miljković, Pančevo

Savršen (2) — Andrija Mitrović, Leskovac

Šta se dešava u mom stomaku (4) — grupa autora, Niš

 

Četvrtak, 28. jun u 19.50

 

POSEBAN PROGRAM 2 KRATKOMETRAŽNI FILM MENTORA „ZNAJEMI VAMPIR“ (2018, 27 minuta) — scenario i režija: MILOŠ RACIĆ, RAVNI

 

Petak, 29. jun u 18.00 PROJEKCIJA FILMOVA DECE DO 15 GODINA 3

 

Voda je izvor života (5) – Nađa Mitrović, Beograd

Moć vode (6) – Katarina Nastić, Rudnik

Krv život znači (3) – grupa autora, Kanjiža

Ciklus (4) – grupa autora, Obrenovac

Koledari još uvek postoje (2) – grupa autora, Ravni

Prirodu štedi jer mnogo vredi (2) – Milica Racić, Donja Trepča

Maratonci trče počasni krug (3) – grupa autora, Beograd

Maksimalna ludnica (3) – Maksim Krumes, Pančevo

Kredit (1) – Jana Vorkapić, Beograd

Eko družina u Košutnjaku (5) – Nađa Mitrović, Beograd

Pravila saobraćaja… (5) — grupa autora, Ranovac

 

Petak, 29. jun u 18.50 PROJEKCIJA FILMOVA MLADIH OD 15 DO 19 GODINA 3

 

Šargarepa (1) – grupa autora, Niš

Broken (3), Jana Drobnjak, Gornji Milanovac

My skin (4) – Kristina Marjanović, Gornji Milanovac

Vidimo se (5) – Petar Matović, Gornji Milanovac

The Old West (2) – Valentina Bodnar, Senta

Crna mađija (2) – Vuk Ranković i Luka Zlatanov, Beograd

Večera (8) – grupa autora, Beograd

Strah (1) — Luka Zlatanov, Beograd

Krađa (3) — Nađa Zarić, Beograd

Heist (1) — Luka Zlatanov, Beograd

Uhvaćeni objektivom (7) — Atina Viktorija Zdravkovska, Pančevo

Šešir moga dede (2) — grupa autora, Niš

 

Subota 30. jun u 16.15 RETROSPEKTIVA 1 (nagrađeni filmovi dece do 15 godina sa 46. revije 2017.)

 

Gde je Petra pronašla sreću (9) – grupa autora, Lozovik

Medini snovi (4) – grupa autora, Gornji Milanovac

Čudni snovi (3) – Jasmin Bezjak, Beograd

Cinema (4) – Asja Milutinović, Beograd

Klara (5) – Staša Mašić, Pančevo

Senka lava (2) – grupa autora, Niš

Neodgovornost i kajanje (8) – Miloš Starčević, Ravni

Kad su bake bile mlade (10) – Kristina Marjanović i Teodora Mišpković, Beograd

 

Subota 30. jun u 17.10 RETROSPEKTIVA 2  (nagrađeni filmovi mladih od 15 do 19 godina sa 46. revije 2017.)

 

Džon Ford (8) – Lazar Mijatović, Pančevo

Vlast (2) – Miona Đenisijević, Beograd

Glasnici (10) – Sara Matić, Beograd

Bratska krv (8) – Mihailo Malešev, Beograd

Krajnje odredište (10) – Teodora Milutinović, Pančevo

Krupni plan (9) – Sara Matić, Beograd

Spomenak (3) – grupa autora, Jagodina

Crveno (9) – Danilo Stanimirović, Beograd

Kad sam porasla (7) – Sofija Stanojević, Beograd

 

Subota 30. jun u 18.30 PROJEKCIJA FILMOVA DECE DO 15 GODINA 4

 

Lanac ishrane (2) – grupa autora, Vranje

Životinjska novogodišnja pesma (2) – grupa autora, Beograd

Uroš i Mrnjavčevići (8) – Marija Skokić, Lozovik

Ipak ostajemo tu (10) – grupa autora, Lozovik

Smak (2) – Lazar Mišić, Lozovik

Osvajači (2) – Aleksa Petrov, Beograd

Horor (1) – Jana Vorkapić, Beograd

Griša (3)– Anđela Jakovljević i Anđela Jovanović, Pančevo

Funny story (2) – grupa autora, Vranje

Bara (2) – grupa autora, Vranje

Deda Tomina kovačnica (2) — grupa autora, Selevac

Jezik moje majke (6) — grupa autora, Selevac

U strahu su velike oči (2) — Anita Jovanović, Lozovik

Čokoladiraj slasno (3) — Lazar Bačkonja, Pančevo

Heroj filmskog platna (1) — Petar Bačkonja, Pančevo

Lost movie, lost world (2) — Petar Bačkonja, Pančevo

Mind creatures (2) — Petar Bačkonja, Pančevo

Strašilo, vrane i još nešto (1) — Nađa Mitrović, Beograd

 

Subota 30. jun u 20.45 POSEBAN PROGRAM 3 NAGRAĐIVANI DOKUMENTARNI FILM SCENARISTE ZORANA STEFANOVIĆA, ČLANA ŽIRIJA „ZVONA SAVE LOZANIĆA“ (2017, 55 minuta) — režija: Dragan Ćirjanić

 

Nedelja 1. jul u 10.00 DODELA NAGRADA, PROJEKCIJA NAGRAĐENIH FILMOVA DECE I MLADIH I ZATVARANjE REVIJE

 

Nedelja 1. jul u 12.00 PROJEKCIJA NAGRAĐENIH FILMOVA DECE I MLADIH

 

 

Objavljeno pod Vesti | Ostavite komentar

Tatjana Debeljački: Savršenstvo

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SAVRŠENSTVO PERFECTION  完璧さ

New book Tatjana Debeljački  タチアナ デベリャスキー

Serbian English and Japanese

 

BLISKOM

 

Nestaje zajedništvo.

Gubimo se napuštajući sebe.

Kasno je za otkrivanje simbola.

Izraz je oblik istraživanja.

na ulazu govornih komora.

Razloge spore žrtvujemo brzim rečima.

Rastanak je hroničar bez hronike.

Tumačenja naslućujemo po značenjima vrednosti.

Ne mučimo tigrove unutrašnošću neba.

Dragi kamen smo izgubili.

Potraga je uzaludan trud.

Gajimo veru okolnosti slučaja.

Obraz pokazuje tragove dlanova.

Predugo sanjamo pretnje odgovornosti.

Ironično razrešenje sumnje ostavljamo za kraj.

Tragove zaveštavamo siročićima.

Bog je bio slavljen..

Iz zapisa izvlačimo po potrebi.

Nismo uvideli da sve je prolaznosti sklono.

I duboki jaz između poljubaca,

Nepriznavasmo.

 

25. Konkursa za najlepšu ljubavnu pesmu, koji tradicionalno organizuje Dom kulture iz Ivanjice.Selektor konkursa, pesnik Milijan Despotović

 

 

CLOSE TO ME

 

 

Togetherness disappears.

We are lost while leaving ourselves.

It’s too late for finding symbols.

The expression is a form of research

at the entrance of voice ventricles.

We sacrifice slow reasons to the quick words.

Parting is a chronicler with no chronicles.

Interpretations are hinted in the meanings of values ​​.

Let’s not torture the lions with the inner space of the sky.

We have lost the gemstone.

The search is wasted effort.

We nurture the faith of case circumstances.

Cheek shows the traces of palms.

For too long we dream the threats of responsibility.

Ironic solution of doubting we have left for the end.

We demise traces for the orphans.

God was praised, unfortunately.

From the scriptures we take out when needed.

We did not realize that all is prone to cease.

And a deep gap between the kisses,

We did not admit.

 

The 25th contest for the best love song, traditionally held by the

Cultural centre in Ivanjica. The contest director is a poet Miljan Despotovic

 

 

近くにきて

 

一体感が消えています

わたしたちは自らを離れて見失っているの

その徴(しるし)を見つけるには遅すぎるわ

表現は探求のひとつの形なの

声を出す室の入口で

わたしたちは素早い言葉へゆっくりとした理由を生贄にします

別れは編纂史のない編纂史家なの

通訳は意味のなかの価値によって暗示します

空の内部の空間ではライオンを虐待しないでおきましょう

わたしたちは宝石をなくしてしまったのです

探すことは徒労なのです

わたしたちは環境という箱の信仰を養っています

頬には手のひらのあとが

そんなにも長くわたしたちは責任という脅威の夢をみています

疑いという皮肉たっぷりな解決を最後に残してしまったのです

わたしたちは孤児のため跡を譲ります

神様は誉められました、運悪いことに

書き物から必要となったとき取り出すことになります

すべてが終局にあるとわたしたちははっきりと分からなかったのです

接吻のあいだにあった深い狭間を

わたしたちは認めなかったのです

第25回愛の歌コンテスト、イヴァンジカ文化センター恒例

コンテストディレクターは詩人ミラン・デスポトヴィッチ

Milijan Despotović

 

ŽIVOT U STVARANjU

Tatjana Debeljački: „Savršenstvo“

 

„U stvarnosti sve je jedno” i jedan svet, zapisao je Bela Hamvaš u eseju o poeziji. Poezija nastaje iz onog što jeste, i ona jeste to što biva u doživljaju pesnika. Njome se upravljao stvaralac, a ona je izgovarala njegove misli, pa zar to nije jedno?! I bliskost je jedna, mada svako ima svoju bliskost, ali to je opet samo bliskost. Ona se uspostavlja sa nekim dragim kako u životu tako i u poeziji. Uspo-stavljanje bliskosti jeste nalaženje puta ka savršenstvu. A da li je savršenstvo dostižno?

O toj temi prozborila je pesnikinja Tatjana Debeljački u svojoj zbirci pesama „Savršenstvo“ koju otvara pesma „Bliskom“,  uklanjajući svaki, čak i biološki, „jaz između“ jer, poezija ne vidi doživljaj kao razdvojen, on je za nju jedinstven, jedinstvena stvarnost koju za sebe stvara. Svi, svakako, jednako vide kad se „jutro zlati na horizontu“, tako je „japanski planinar“, iz „zemlje izlazećeg sunca“, zemlje čiji je simbol Sunce, svetlost i nada ove pesnikinje, da joj je blisko sve ono što je daleko, a ona vidi.

U poeziji Tatjane Debeljački uočljivo je svetlo „japanske svetiljke“ i njena poetička iskustva sa tom zbiljom vezujemo za prepisku sa pesnikom iz druge kulture iz čega je nastao čitav niz pesama na japanske teme. U „drugom pismu“ iz Japana piše:

 

Prvi i poslednji put

napisah pesmu

 

Najlepša pesma

Ti i ja

 

 

No, vratimo se unutrašnjoj japanskoj svetiljci, tom „magnetskom privlačenju“ osećanja koja, poput „lire nebeskog zvuka“ negde u zenu, dobrim delom, uzbuđujuće smireno, prenose „svilene niti dodira“. Ona je, „Na putu za Japan“ pokazala da se može putovati i prisustvovati sceni „udvojenih senki što plešu“, a da je jedna od njih On, ne odlazeći iza radnog stola. Moć pesnikinje da plete „snove od  boja do reči“ („Japan u aprilu“) i novoj stvarnosti podari život jer svaki kraj je, inače, isti. Život, po njoj, jeste jedna obična „japanska mačka“ koju i kad bacite naglavačke ona doskoči na noge. Iz poetske „mudrosti nesanice“ pesnikinja uspeva filozofski da „čuje (…) kako raste žubor mora“ koje biva simbol avanture da se razume „japanski duh“ doživljaja i scena spuštanja poljupca na mesto Adamove jabučice. Ovde ljubav nije samo iluzija, ona je katkad život s’ one strane osećanja i pesnikinja tako dostiže lično savršenstvo u okrutnosti nesavršene prirode.

Savršenstvo kao nešto što je pod stalnom sumnjom, jeste naslov ove knjige. Pesnikinju je kroz  tu odrednicu vodila „bitka uplašenih misli“. No, strah je pobeđen pred onim što je „neizbežno i predvidivo“. Jer, život i ponašanje u njemu vodi kroz težnju za savršenstvom začetu našim rođenjem.  Pesnikinja prihvata „da Njega zastupa pred Bogom“, zalagajući pri tom „običan stvaralački um“. Dolazeći u tu fazu literarno svemoćnog uzdignuća ona je zaista prepoznala savršenstvo dobivši „iz daljine poruku bliskosti“. Uložena energija se nekako udvostručava, za nečim ne treba samo tragati već to nešto treba i stvarati, život jednako prolazi, kaže Tatjana Debeljački: „Život se gubi u traganju, troši u stvaranju“ („Pero“). Život „potrošen“ u stvaranje poezije je samo produžetak trajanja pesnika, a ovo je „knjiga koja govori“ mnogo čemu u prilog tom shvatanju.

Nije pesnikinja lišena ni sopstvenih tegoba iz kojih često rađa pesme („Ljubavi i prokletstva, majko“), imajući razumevanja za majku brige, da se u nama „sunce bori da izađe, pa i ono u grudima“. Sve to kazuje da čovek nije gospodar svoje volje, ali da volju gospodara mora ispoštovati do kraja. To je jedna od važnih stranica i našeg ličnog svitka (knjige). Ali, knjiga se dopuwava svakim novim trenutkom. Umemo li čitati i razumeti da nas „odasvud opominju kako treba iskoristiti trenutak koji je tu, ne bi li utvrdili i osvedočili impulse vremena. Zar ne postajemo smešni ako idemo protiv trenutaka koje vreme diktira u našim životima.“

Naša pesnikinja zato, u očima svojim, pridošlim ali i onim dalekim, zamišljenim, otkriva „večnost“ zapisane ljubavi i zaključuje: „Kako je složena jednostavna ljubav!“ I ništa nije jednostavno, ništa ne vene. Vene samo la` koja „opominje maštu svežinom istine“. Toliko o razlogu da sve stvari u poeziji postavimo na svoje mesto. Čak i one neprijatne koje ne možemo isključiti iz doživljaja. Tek tada, a Tatjana Debeljački je to uspela u svojoj knjizi istog naslova, poetički se može razumeti savršenstvo, u nesavršenoj  stvarnosti. Poezija je u svemu našla da je ljubav ta koja „nameće i vetru nove oblike“. Ona je melem koji se prima čitanjem a Italo Kalvino je smatrao da je ono što se čita uvek u nastajanju, tako i ova poezija uvek iznova nastaje pri svakom pročitavanju, a bogatim misaonim sadržajem dobro drži pažnju čitaoca.

Ono što, uz biografiju pesnikinje prihvatamo kao posebno osećanje snage u osobenosti pevanja, jeste „čarolija putovanja/ do unutrašnjeg sklada.“ Pesnikinja se ničeg, što joj pripada u doživljajnom smislu i poimanju nije odrekla, ona hrabro stihuje i svoju nepobedivu žudnju. Iz stiha se otvara nada i vera kao i jasna svest o putu koji počinje i koji se, završava u nama samima.

Ova poezija je ispunila dat joj zadatak nastajanja i ulazi u novu eru sopstvenog trajanja.

U tome je savršenstvo.

 

U Požegi,

  1. februara 2018.

 

__________________

1) Tatjana Debeljački (Titovo Užice, 19..) piše, savremenu i haiku poeziju i prozu, objavila devet knjiga. Živi u Užicu.

2) Tatjana Debeljački: „Savršenstvo“, Dom kulture, Ivanjica, 2018.

3) Pesmom „Bliskost“ Tatjana je osvojila prvu nagradu na konkursu za ljubavnu pesmu „Žubori Moravice“ u Ivanjici, 2017. U obrazloženju (u ulozi selektora konkursa) uz ovu pesmu sam napisao: Iz pesničkog pisma „Bliskom“ u kome sve govori o ljubavi a da se ta reč nije direktno ni pomenula, otvaramo čitav mislenik, niz osobenih pouka i mudrosti, sa porukom da voleti druge znači voleti sebe i da mi „gubimo se napuštajući sebe“. Pesmu čini dvadeset misli, klasičnih aforizama, svaki od njih mogao bi biti moto novoj pesmi. Ljubav je ovde u dilemi zbog onog što je „prolaznosti sklono“ ta koja treba da premosti „jaz između poljubaca“.

4) Alfred Adler je smatrao da je „težnja za savršenstvom urođena“.

5) Milo Lompar: „Pohvala nesavremenosti“, Laguna, Beograd, 2016. str. 35.

 

 

 

 

DALEKI HORIZONTI PESME

 

Pesma je zavičaj osećanja, pesnikova topografija duše. Njena uzvišenost neminovno teži savršenstvu, koja ne mora da bude samo u jezičkoj i stilskoj izbrušenosti i doteranosti, već u sveobuhvatnosti značenja – savršenstvu doživljaja, kao osnovnoj pretpostavci građenja poetskog totaliteta. Ovakvo jedinstvo emotivnosti i književnog postupka je veoma blisko oblikotvornoj ideji iz koje je izrasla trojezična zbirka pesama Savršenost Tanja Debeljački. Ako tome još dodamo Tanjino iskustvo u pisanju haikua i svedenost i konciznost te poetske forme i, na drugoj strani, poznavanje japanske kulture i njenih simboličkih i idiomatskih izraza u tradicionalnoj ali i modernoj književnosti, početna analogija može da se nastavi sve do Lotmanove opaske da u literaturi postoji jednostavnost složenija od složenosti – u uravnoteženom idealu i harmoniji između estetike teme i unutrašnjeg estetskog doživljaja, slike i suštine, kao što je slučaj sa ovom zbirkom.

Već u prvim pesmama pojavljuje se Japan kao prefiks i simbol, tematsko motivacijski centar pesme ali i njena nadogradnja kao ideologema koja nužno ne podražava stvarnost, već je sama stvara u sferi u kojoj se dodiruju emocije i potreba da se daleki predeo približi dubinskoj inspiraciji, kako u detalju tako i celini. Jer, kako to kaže Valeri: „Idemo napred ali smo stalno u trenucima i ne možemo da ih zaustavimo.” Sakupljanje tih detalja je način savlađivanja vremena i prostora “čoveka-putnika” (hommo viator) koji između zavičaja na zemlji i njegove projekcije na nebeskom svodu „postaje svestan svog pripadanja celini“ (Adler). Na isti način i Tanja Debeljački između horizonta vlastitog pesničkog iskustva i dalekog horizonta zavičaja svoje haiku inspiracije nalazi celinu i simboizu veoma uspelih pesničkih slika i pesme u celini.

Što se tiče drugog dela zbirke da se primetiti da je pesnikinja ostala verna svojim opsesivnim temama; ljubavi, prolaznosti, težnji za večnošću, veri u vrednost etike i autentične pesničke egzistencije.  „Pamćenje je samoubistvo zaborava“ – piše Tanja Debeljački u pesmi „Oči“ želeći da posredno naglasi da živimo istovremeno u sveobuhvatnosti i konačnosti, kao u „zajednici osećanja“ (Virilio) između kojih postoji most od stihova kao citat vremena i iskustva. Pokušaj da se premoste prostori i ujedine različita vremena, određuje misiju koju možemo prepoznati skoro u svakoj pesmi ove zbirke, u mislima i simboličkom podtekstu. Ali opasnost koja vreba od preterane samosvesti biva vešto izbegnuta jer intenzitet nadahnuća ne eksplicira, niti određuje stepen vrednosti dela. Uspelosti pesme često više doprinosi unutrašnja harmonija nego ekstatično uzbuđenje, upravo takvu harmoniju Tanja uspostavlja u većini pesama.

Sada već davne 1975 godine pišući u kratkom autopoetičkom tekstu o pesničkom nadahnuću u istoimenom tekstu Šandor Vereš kaže: „nadahnuće nije sve: ako u nama nije prisutan sadržaj sazreo do iskazivosti i ukoliko se ni iz strujanja naše trenutne misli ne formira ništa uhvatljivo, onda zaljubljenost u sebe samo zjapi poput mračne, prazne provalije. Čelik se može oblikovati samo na odgovarajućoj temperaturi: međutim, uzaludna je temperatura ako nema čelika…“

Kod Tanje Debeljački, vidljiva je vatra i gradivni materijal Savršenstva. Prepoznaje se čelik u reči i vatra u izrazu, volja pre svega da se peva duboko i osećajno u vremenu, koje je je svako vrstu osećajnosti zaboravilo. Potiskujući je ka margini sentimenta a ne dubini doživljaja. Zbog toga treba uvek pohvaliti istrajnost pesnikinje koja svaku svoju knjigu posmatra i promišlja kao ponovo stvoren svet slika i jezika, namere da se savlada prostor i sačuva u vremenu sve ono što je najvrednije – duša.

Petar V. Arbutina

Ilustracije: Janoš Mesaroš

 

SAVRŠENSTVO PERFECTION  完璧さ

New book Tatjana Debeljački  タチアナ デベリャスキー

Serbian English and Japanese

 

BLISKOM

 

Nestaje zajedništvo.

Gubimo se napuštajući sebe.

Kasno je za otkrivanje simbola.

Izraz je oblik istraživanja.

na ulazu govornih komora.

Razloge spore žrtvujemo brzim rečima.

Rastanak je hroničar bez hronike.

Tumačenja naslućujemo po značenjima vrednosti.

Ne mučimo tigrove unutrašnošću neba.

Dragi kamen smo izgubili.

Potraga je uzaludan trud.

Gajimo veru okolnosti slučaja.

Obraz pokazuje tragove dlanova.

Predugo sanjamo pretnje odgovornosti.

Ironično razrešenje sumnje ostavljamo za kraj.

Tragove zaveštavamo siročićima.

Bog je bio slavljen..

Iz zapisa izvlačimo po potrebi.

Nismo uvideli da sve je prolaznosti sklono.

I duboki jaz između poljubaca,

Nepriznavasmo.

 

25. Konkursa za najlepšu ljubavnu pesmu, koji tradicionalno organizuje Dom kulture iz Ivanjice.Selektor konkursa, pesnik Milijan Despotović

 

 

CLOSE TO ME

 

 

Togetherness disappears.

We are lost while leaving ourselves.

It’s too late for finding symbols.

The expression is a form of research

at the entrance of voice ventricles.

We sacrifice slow reasons to the quick words.

Parting is a chronicler with no chronicles.

Interpretations are hinted in the meanings of values ​​.

Let’s not torture the lions with the inner space of the sky.

We have lost the gemstone.

The search is wasted effort.

We nurture the faith of case circumstances.

Cheek shows the traces of palms.

For too long we dream the threats of responsibility.

Ironic solution of doubting we have left for the end.

We demise traces for the orphans.

God was praised, unfortunately.

From the scriptures we take out when needed.

We did not realize that all is prone to cease.

And a deep gap between the kisses,

We did not admit.

 

The 25th contest for the best love song, traditionally held by the

Cultural centre in Ivanjica. The contest director is a poet Miljan Despotovic

 

 

 

近くにきて

 

一体感が消えています

わたしたちは自らを離れて見失っているの

その徴(しるし)を見つけるには遅すぎるわ

表現は探求のひとつの形なの

声を出す室の入口で

わたしたちは素早い言葉へゆっくりとした理由を生贄にします

別れは編纂史のない編纂史家なの

通訳は意味のなかの価値によって暗示します

空の内部の空間ではライオンを虐待しないでおきましょう

わたしたちは宝石をなくしてしまったのです

探すことは徒労なのです

わたしたちは環境という箱の信仰を養っています

頬には手のひらのあとが

そんなにも長くわたしたちは責任という脅威の夢をみています

疑いという皮肉たっぷりな解決を最後に残してしまったのです

わたしたちは孤児のため跡を譲ります

神様は誉められました、運悪いことに

書き物から必要となったとき取り出すことになります

すべてが終局にあるとわたしたちははっきりと分からなかったのです

接吻のあいだにあった深い狭間を

わたしたちは認めなかったのです

第25回愛の歌コンテスト、イヴァンジカ文化センター恒例

コンテストディレクターは詩人ミラン・デスポトヴィッチ

 

 

Critic/ 講評

 

 

LIFE IN CREATION

Tatjana Debeljacki: ‘Perfection’

 

‘In reality, everything is on’ and one world, wrote Béla Hamvas in an essay on poetry. Poetry arises from what it is, and it is what is in the perception of the poet. It is managed by the creator and it pronounces his thoughts, so isn’t it one?! And closeness is one, though everyone has their own closeness, but that’s just closeness. It is established with someone dear, both in life and in poetry. Establishing closeness is finding the way to perfection. And is perfection achievable?

That is the theme the poet Tatjana Debeljacki1 wrote in her collection of poems entitled „Perfection“2, which opens with the poem „To Someone Close to Me“ 3 removing every, even the biological „gap between“, because poetry does not see the experience separately, in terms of poetry it is unique, a unique reality that it creates for itself. Everyone, of course, sees the „morning golden on the horizon“ in the same way, which is what the „Japanese mountaineer“ from the land of the rising sun, „the land symbolized by the Sun, the light and hope of this poet, says – everything far away from her is close to her, and she sees.

In the poetry of Tatjana Debeljacki, the light of the „Japanese lamps“ is noticeable and her poetic experiences with this reality are associated with the correspondence with the poet from another culture, from which a whole series of poems on Japanese themes emerges. The „second letter“ from Japan says:

 

I wrote a poem

For the first and last time

 

The most beautiful poem

You and I

 

But, let’s get back to the inner Japanese lantern, this „magnetic attraction“ of feelings, which like „the lyre of heavenly sound“ somewhere in Zen, to a large extent excitingly calm, transmits „silky threads of touch“. She, „On the Road to Japan“, shows that she can travel and attend the scene of „double shadows that dance“ and one of which is Him, without ever leaving the work table. The poet has the power to knit „dreams from color to word“ („Japan in April“) and give life to a new reality because each end is the same. Life, according to her, is an ordinary „Japanese cat“ so that even when you throw it upside down, it lands on its feet. From the poetic „wisdom of insomnia,“ the poet thrives philosophically to „hear (…) how the ripple of ​​the sea grows“, which is the symbol of the adventure to understand the „Japanese spirit“ of the experience and the scene of leaving a kiss in the place of Adam’s apple. Here love is not only an illusion, it is sometimes life on the other side of the feeling, and the poet thus attains personal perfection in the cruelty of imperfect nature.

Perfection as something that is under constant suspicion is the title of this book. The poet, through this headline, leads a „battle of frightened thoughts.“ But fear has been overcome by what is „inevitable and predictable“ because life and behavior in it go with the desire for perfection born when we are born. 4 The poet accepts „to represent Him before God,“ advocating the „ordinary creative mind“. Coming to the stage of literary omnipotent elevation, she truly recognizes perfection by receiving „a message of closeness from a distance“. The energy invested is somewhat doubled, there is something that cannot only be searched for, but needs also to be made and created; life passes anyway, says Tatjana Debeljacki: „Life is lost in search, consumed in creation“ („Feather“). Life „spent“ in the creation of poetry is only an extension of the duration of the poet, and this is a „book that speaks volumes“ about this idea.

The poet is not deprived of her own problems which often give birth to poems („Love and Damnation, Mother“), having understanding for the mother of care, saying that „the sun is struggling to go out, even the one in the chest“ within us. All this proves that a man is not the master of his will, but the will of the master must be obeyed till the end. This is one of the important pages and our personal scroll (book). But the book is being filled in every single moment. Can we read and understand that „they warn us everywhere how to use the moment that is there to establish and persuade the impulses of time? Don’t we become ridiculous if we go against the moments dictated by time in our lives?“5

Our poet therefore reveals the „eternity“ of the written love in her eyes, her new but also the distant pensive eyes, and concludes: „How complex simple love is!“ And nothing is simple, nothing fades. The only thing that fades is a lie that „reminds imagination with the freshness of truth“. So much for the reason for which we put all the things in poetry into place, even the unpleasant ones that cannot be excluded from experience. Only then, and Tatjana Debeljacki succeeded in achieving that in her book of the same title, can perfection be poetically understood in imperfect reality. Poetry has found that love is the one that „imposes new forms on the wind „. It is a balm applied by reading, and Italo Calvino said that what is being read is always in the making, so this poetry always re-emerges with every reading, and rich thought content keeps the attention of the reader.

What, along with the biography of the poet, is accepted as a special feeling of strength in the singularity of poetic writing, „the magic of the journey/to inner harmony.“ The poet does not give up anything that belongs to her in the sense of perception and understanding, she bravely writes verses of her invincible craving. The verse brings hope and faith as well as a clear awareness of the path that begins and ends in us.

This poetry fulfills its creative task and enters a new era of its own duration.

That’s where perfection lies.

 

Pozega, 6th February, 2018

2) Tatjana Debeljacki: ‘Perfection’, Cultural Centre, Ivanjicа, 2018.

3) With her poem ‘Closeness’, Tatjana won the first prize at the love poem literary contest ‘Ripples of the Moravica’ in Ivanjica, 2017. In the explanation (as a member of the competition jury) I wrote: From the poetic letter „The Close One“ in which everything speaks of love without ever mentioning this word directly, we open up thoughts, a series of special lessons and wisdom, with a message that loving others means loving oneself and „losing oneself from leaving oneself“. The poem consists of twenty thoughts, classic aphorisms, each of which could be a motto of a new poem. Love is here in a dilemma over what „is prone to transience“, it is what is needed to overcome the „gap between kisses“.

4) Alfred Adler thought that ‘pursuance of perfection is hereditary’.

__________________

1) Tatjana Debeljacki (Titovo Uzice, 19..) writes contemporary and haiku poetry and prose. She has published nine books. She lives in Uzice.

 

5) Milo Lompar: ‘An Ode to Nonmodernity’, Laguna, Belgrade, 2016. p.35.

 

 

 

 

ミリアン・デスポトヴィッチ

 

創作における命

タチアナ・デベリャスキー『完璧』

 

『実際、すべては続いている』そしてひとつの世界だ、と詩についてのエッセイでベラ・ハンヴァスが書いた。詩はそれがなにものであるかということから生起する、そしてそれが詩人の極致にあるものである。それは創造者に巧みに扱われていて彼の思索を音に発出している、従って、それではない ものなのか。 そして近親性はひとつである、が誰もに自身の近親性があるけれども、それはただの近さである。それは大切なと、人生と詩において確立される。確立する近親性が完全な道を見つける。そして、その完璧さは達成可能であるのだろうか?

それが詩人タチアナ・デベリャスキーが『完璧』という詩集に述べているテーマである。そこで「近くにきて」という詩で明らかにしている、自伝的な「ギャップ」すら、どれをも取り除きながら、なぜなら詩は経験を別々に見ないからである。詩の言葉において斬新であるリアリティはみずからの為に創造しているのだ。誰もが、もちろん、「地平線の金の太陽」も同じ様式である。陽の上る国「日本人登山家」 のと同じ方法で見る、「太陽に象徴化されているもの」その光や希望をこの詩人は言う―ずっと離れたものみなは彼女に近く、彼女は見るのだ、と。

タチアナ・デベリャスキー詩「提灯」では光が際立ち、この現実との彼女の詩的な経験は、詩人と異文化から一致と関連する。それから日本のテーマの全体の一連の詩は明らかになる。日本からの「2番目の手紙」は言う:

 

 

 

 

 

私は詩を書いた

あらゆる点から時間の間

 

最も美しい詩

あなたと私

 

しかし、内なる提灯に戻ろう、この感情の「引きつける魅力」は、禅においてどこかで「天上の竪琴」が好きであること、および刺激的に静かな遥かに「絹糸の風合い」を送る。

彼女、「日本への道」、彼女が旅行できて、「ダンスを影で覆う」の場面、およびずっと仕事を放っておかずに出席する見世物。個々の終わりが同じなので、詩人は、「色からの言葉への夢」(「四月の日本」)のために編み、新しい現実に命を与える力を持っている。命は、彼女によると、普通の「日本猫」はさかさまに投げても立ち上がる時でさえある。

詩的な「不眠症の知恵」から、詩人は、「どのように海のさざ波が育てるかの(…)を聞きなさい」に冷やかに賑わう。それは、経験の「日本の心」、おの場所でのキスを残す場を理解している冒険の象徴である。ここでは、愛情は幻覚ではないだけで、それは時々感覚の反対側の命であり、従って、詩人は不完全な自然の残酷さにおいて個人的な完璧さを達成する。

一定の疑惑の下にある何かとしての完璧さが、この本の題名である。詩人は、この主題を通じて、「脅えている考えの戦い。」を導く。しかし、恐怖は、「必然的で、予測できる」 それゆえ命により克服され、私達が誕生する時には、 それの行動は 誕生した完璧さへの欲望と一緒になる。詩人は「神の前における彼の象徴」を受入れ、「普通の創造的な精神」を主張する。投入されたエネルギーは多少は倍増され 検索できない何かがある けれども、創られ造られる必要がある;「命は検索に血走り、創造に消費される」(「羽」)。詩の作成の「使われる」という命は、詩人の期間の拡張であるだけで、これは、この思索についての本である。

詩人から、しばしば、育てる母のために理解していることを表す詩(「愛と断罪、母」)、そして彼女自身の問題を奪わない、内では「太陽は、外に出る胸のものために奮闘している」と言う。すべてのこれは、人が彼の意志の主人ではないというけれど、主人の意志は終わりまで従われなければならない。これは、重要な頁および私達の個人的な本のうちの1つである。しかし、本はすべての単一の瞬間に満たされる。私達は読むことができて、どこでも“それらが私達に警告し、どのように、時間のインパルスが立ち上がり、説得するための瞬間に使われるかと?もし私達が、私達のライフにおいて時間までに命じられた瞬間に逆らうならば、私達は滑稽ではないか。 従って、私達の詩人は明らかにする。書かれた愛の永遠を。彼女の新しいそして遠い沈んだまなざしを。そして結論する。「ただの愛がなんと込み入っているのだろう!」そして、何も簡単ではなく、何も薄れないのだ。薄れる唯一のものは嘘だ。 「真実の新鮮さによって想像力に思い出させている」 である。私達が、すべての物を、詩に、場所〈その不愉快なものでさえ経験から除外できない〉に入れる理由のために。その時、およびタチアナ・デベリャスキーだけが、達成することに成功し、不完全な現実において同じ題名の完璧さの彼女の本において詩的に理解されるのだ。詩は、愛情が、「新しい形を風に乗って課す」 であると気付いた。それは、読書によって適用された鎮痛剤であり、イタロ・カルヴィーノは、いつも、読まれているものが創作であると言った。従って、この詩はいつもすべての読書によって再度明らかになる、そして、豊かな考えのある内容は読者の注意を引き止め続ける。

詩人の伝記とともに詩的な著述「旅:内的調和の魔法」の特異性の力の特別な感じとして認められる。詩人は、知覚において彼女に属している何をも放棄せず、理解する、彼女は、無敵の切望の詩句を勇敢に書く。韻文は、私達から始まり、覚醒の小路を明らかにすると同様に希望および信頼をもたらす。この詩はその創造的な仕事を果たし、みずからの新しい時代に入る。

 

それは、完璧さがある所である。

Translation by Mariko Sumikura

 

 

 

 

 

THE FARAWAY HORIZONS OF POETRY

 

The poem is the homeland of feelings, a poet’s topography of the soul. Its sublimity inevitably strives for perfection, which must not only be in linguistic and stylistic outbursts, but also in the comprehensiveness of meaning – the perfection of experience, as the basic assumption of the construction of poetic totality. This unity of emotionality and literary process is a very close-knit idea, from which a trilingual collection of poems by Tanja Debeljacki entitled Perfection emerged. If we add Tanja’s experience in the writing of haiku and the diligence and conciseness of this poetic form and, on the other hand, the knowledge of Japanese culture and its symbolic and idiomatic expressions in traditional but also modern literature, the initial analogy can go as far as Lottman’s remark that literature has a simplicity more complex than complexity – in a balanced ideal and harmony between the aesthetics of the theme and the inner aesthetic experience, the image and the essence, as is the case with this collection.

In the first poems, Japan already appears as a prefix and symbol, the thematic motivational centre of the poem, but also its upgrade as an ideologeme that does not necessarily reflect reality, but creates itself in a sphere in which emotions and the need to bring the distant landscape closer to a deep inspiration in detail and the whole are touched. For, as Valéry says, „We are going forward, but we are constantly in moments and we cannot stop them.“ Collecting these details is a way of overcoming the time and space of the „man-passenger“ (hommo viator) who, between the country’s homeland and its projections to the heavenly vault, „becomes aware of his belonging to the whole“ (Adler). In the same way, Tanja Debeljacki, between the horizon of her own poetic experience and the distant horizon of the homeland of her haiku inspiration, finds the unity and symbiosis of very successful poetic paintings and poetry as a whole.

Regarding the second part of the collection, it is to be noted that the poet remains faithful to her obscure subjects; love, passion, thriving for eternity, faith in the value of ethics and authentic poetic existence. „Memory is the suicide of oblivion“ – writes Tanja Debeljacki in the poem „Eyes“ in order to indirectly emphasise that we live simultaneously in comprehensiveness and finality, as in the „community of feelings“ (Virilio) between which there is a bridge of verses as a quote of time and experience. An attempt to bridge spaces and unite different times defines a mission that we can recognize in almost every poem of this collection, in the thoughts and symbolic subtext. But the danger that is lurking from excessive self-consciousness is somewhat avoided because the intensity of inspiration neither explicates nor determines the degree of the value of the work. The successfulness of the poems is often more influenced by inner harmony than by ecstatic excitement, and precisely such harmony is established by Tanja in most of the poems.

As early as 1975, writing in a short autopoetic text about poetic inspiration in a text with the same title, Sándor Veres says: „Inspiration is not everything: if the content is not present in us matured to the point of display, and if nothing is caught from the flow of our current thought, then love of oneself gapes like a gloomy, empty abyss. Steel can be formed only at the appropriate temperature: however, the temperature is futile if there is no steel …“

In Tanja Debeljacki, the fire and the building material of Perfection are visible. What is recognized is the steel in her words and the fire in the expression, the will, above all, to sing deeply and sensibly at the time when every kind of sensation has been forgotten, pushing it towards the margin of the sentiment, not the depth of the experience. That is why we should always praise the perseverance of the poet who watches and thinks about the world of images and languages as if it was re-created, and her intention to overcome space and preserve all that is most valuable – soul.

in Belgrade on 14th February, 2018                      Petar V. Arbutina

 

 

 

 

 

詩の遥かな地平線

 

詩は感情の母国だ、魂の詩人にとっての地勢だ。気高さは、必然的に、言語および文体の爆発だけでなく意味の包含性においても完璧であろうと努める。すなわち詩的な総計の構築の基本的な仮定としての経験の完璧さである。情緒性および文学的なプロセスのこの単一性は、非常に密接に結び付いた考え方だ。それから、「完璧」と題されるタチアナ・デベリャスキーによる詩の三言語併記の詩集は明らかになった。もし私達がターニャの経験〈俳句を詠む、およびこの詩的な形の真面目さと簡潔さの一方で〉を追加するならば 日本の文化の知識、および伝統的であるけれどもまた現代の文学でのその象徴的なおよび慣用句的な表現 、文学が簡潔さをさらに保持することにおいて初期の類似はロットマンの意見に行くことができる。すなわち複雑さより複合-テーマの美学と内側審美的経験の間の釣り合いが取れた理想と調和において この詩集がそのイメージと本質の例である。

最初の詩に、すでに日本が、序文と象徴のように、詩の主題動機を与え中心に出現しているけれども、また 必ずしも現実を反映しない夢想家としての上位系 、しかし、 遠い景色 深い洞察に感情が必要で全体に触れるその圏域において自身を作りあげる。それのために ヴァレリーが、「私達は前に行くけれども、私達は常に瞬間にいて、私達はそれらを止めることができない。」と言う 。これらの詳細を収集することは、時間および「乗客」(旅人) 国の母国と神聖な地下室、「彼が全体に所属していることに気づく」(アドラー)へのその投影空間に打克つための方法である。同じ方法において、タチアナ・デベリャスキー〈彼女自身の詩的経験の地平線と彼女の俳句の霊感を受ける母国の遠い地平線の間の〉においては、詩的な絵画と詩の単一性と共生が上手くかみ合っているのが分かる。

詩集の第二部について、書く必要があるだろう。詩人は不明瞭な主題に忠実であり続ける;愛情、情熱 永遠、倫理および本物の詩的な存在の価値の信頼のために沢山創作をする 。「記憶は忘却の自殺である」-私達が、包含性および終局 それゆえ その間に時間と経験の引用文として詩句の橋がある「感情の共生」 に同住することを間接的に強調するために、詩「目」をタチアナ・デベリャスキーは書く。空に橋を架けて、種々の時を結合する試みにより、私達がこの詩集の大方の詩に考えたり象徴的な副次的詩句に認める任務が定義される。しかし、過度な自意識から潜んでいる危険は多少避けられない。なぜなら、詩興の強度は仕事の価値の程度を展開し、決定するからである。詩の成功は、しばしば、有頂天の興奮より多くは 内的調和のため影響される であり、断言できるが、その調和なる詩のタチアナにより打立てられている。1975年、同じ題名で詩的なインスピレーションについての短い話のと同じ速度で自動の書き込みをサンダー・ヴェレスが行った。「霊感が全てであるわけではない:もし内容が存在しないならば、表現が円熟した。そして、もし何も私達の現在の考えの流れからでなければ、陰鬱で、空の深海のような裂け目を自身が愛しなさい。鉄鋼は適切な温度だけで形成できる:しかし、温度はもし鉄鋼が全く無いとすれば無益である…」

タチアナ・デベリャスキーでは、火および完璧さを構築する素材が見える。認められているものは、表現において彼女の言葉の鉄鋼と火である 意志〈どのような感覚も忘れられた時間に深く、賢明に歌う 経験の深さではなく、感傷の入れ込みである 〉 。それは、いつも詩人が見るとまるでそれが再生されるかのようにイメージと言語の世界について考えるもので、忍耐力を賞賛するべき所以である。 空間に打ち克ち、貴重なすべてで守るという彼女の意図は魂である。

 

ベオグラード 2018年2月14日

ペーター V.アルブティナ

Translation by Mariko Sumikura

 

Ilustracije / Artwork: Janoš Mesaroš

イラストJanos Mesaros

 

Objavljeno pod Haiku, Književnost, Poezija | Ostavite komentar

Tamara Lujak: Vesela čar putovanja

Vaša će vam zemlja biti samo onda lepa, ako i u drugim zemljama pronađete lepotu.

Čedomir Petrović

 

Putovanja su čarobno, neponovljivo iskustvo. Svako putovanje je životno, ako naravno putujete iz pravih razloga – da iskusite, naučite nešto novo, upoznate druge kulture, spoznate svoju zemlju i svoj narod kroz drugi, pobedite sebe (ako su u pitanju (ekstremni) sportovi).

Bez obzira na to da li su putovanja planirana ili neplanirana, organizovana u privatnoj režiji ili ne, duga ili kratka, naporna ili lagana, prenatrpana događajima i dešavanjima ili ne, u nekom gradu uvek morate da odsednete, neke stvari uvek morate da primetite, a neke da posetite prve.

Šta je to što u nekom gradu prvo posetite?

Angkor biblioteka

Muzej, park, automobilske trke, restoran, kafić, pekaru, groblje… Šarl Paten (1633-1693), francuski lekar i numizmatičar je, recimo, putovao po gradovima po Nemačkoj i srednjoj Evropi, tako što je prvo obilazio biblioteke i njihove kolekcije. Poznajem pojedine umetnike i pisce koji, kada posete neki drugi grad, prvo obiđu njegovo groblje.

Šta je dakle to što prvo posetite u nekom gradu – plaža, stari grad, crkva, pozorište, festival – i zašto?  Šta je to što vas vuče da putujete? Izazov, odmor, otklon od svakodnevice, želja za upoznavanjem drugih kultura i naroda, istorija, arheologija, planina… dosada?

Efes biblioteka

Pošto smo ovaj tekst započeli sa mišlju o putovanju, prikladno je da ga sa prigodnom mišlju i završimo. Možda u ovim mislima pronađete razloge, odgovore (u koliko ih već ne znate) na pitanje zašto putujemo: Svet je poput knjige. Oni koji ne putuju pročitali su samo jednu stranicu (Avgustin), Čovek putuje svetom u potrazi za onim što mu treba, a kada se vrati kući to i nađe (Džordž Edvard Mur).

 

http://www.hellycherry.com/2016/03/vesela-car-putovanja.html, 11.3.16.

Objavljeno pod Misli, Tamara Lujak | Ostavite komentar

Andra Franičević: ZEKINE MANE

 

ZEKINE MANE

 

„Ja najbolju dušu imam,“

Rekla zeka kuci,

„Pa ipak me ljudi gone

Kao divlji vuci!“

 

A kuca mu rekla: „Jeste,

Al’ kriv za to ti si,

Jer za pravo svoje nikad

Ni maknuo nisi.

 

Niti laješ niti grizeš,

Nit’ boj biješ ljuti,

A kada si slabić takav,

Ti trpi i ćuti!“

 

Objavljeno pod Književnost, Pesme, Poezija | Ostavite komentar

F aforizmi: Lec

 

Đavo je u paklu pozitivna ličnost.

Stanislav Ježi Lec

Objavljeno pod Aforizmi, Književnost | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Kupljenik, Kadić, Hjuston

Sanjati, čitati, raditi, stvarati, voleti…

Nataša Kupljenik

 

 

Svako je svoj stil, po onom što čini i kako radi, šta misli i kako se izražava.

Vesko Kadić

 

 

Režija je samo produžetak književnosti.

Džon Hjuston

 

 

Najuniverzalniji kvalitet je raznolikost.

Mišel de Montenj

 

Kako je samo istinito da su čarobne stvari, kada su bezazlene, dvostruko čarobne.

Anatol Frans

 

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar