Intervjui

Vid Vukasović, virtuoz kratke forme

Zaljubljenik u kosmos i prirodu, u kratku i jasnu formu, Vid Vukasović, jedan je od mnogih koji na našim prostorima neguje i stvara haiku i haibun, dve tako egzotične književne forme. Kad pomislite na haiku i haibun uvek pomislite na zen filozofiju, na bašte uređene po feng-šui metodama, na bespregledne predele koji vas inspirišu na kratku i jasnu misao. Upravo u tome leži čar stvaranja kratke (pesničke) forme: kako da se na što jednostavniji način izrazi što dublja misao. Vid Vukasović u tome je očigledno virtuoz.

HC: Misao je poput svemira široka. Da li je to možda spona između Vas kao pesnika i Vas kao izučavaoca kosmičkog prava? Ili Vas svemir jednostavno inspiriše?

VV: Još u detinjstvu me je pogled na zvezdano nebo ostavljao bez daha. Vrlo rano sam počeo da čitam NF literaturu, ali i tekstove o astronomiji, astrofizici, mogućim kontaktima sa vanzemaljskim civilizacijama i druge. Sve ovo, a posebno studije kosmičkog i vazduhoplovnog prava u Kanadi, odrazilo se i na moje književno stvaralaštvo.

HC: Kao pesnik, opredelili ste se za najkraću pesničku formu: haiku. Zašto? Da li zato što pruža najviše izazova ili…

VV: Prosto me je osvojio ne samo zbog sažetosti iskaza već i zbog drugih osobina, na primer,  zbog veze sa prirodom, sa zen filozofijom, itd. Inače, pišem i pesme u dužoj formi, zatim haibun kombinaciju haikua i proze.

HC: Kako Vi doživljavate haiku? Šta je za Vas haiku?

VV: Jedan od načina komunikacije sa prirodom, drugim ljudima, a pre svega sa samim sobom.

HC: Da li Vas haiku privlači zbog svoje jednostavnosti, strogih pravila koje treba ispoštovati, savladati (zaobići) ili zbog efektnog spoja trenutnog i večnog, što se i sam Macuo Bašo trudio da ispoštuje.

VV: Prividna jednostavnost doprinosi dubini kada se jasnije nego u dužim formama shvati veza između trenutnog i večnog, veza između najsitnijeg cveta i zvezda udaljenih više svetlosnih godina. Veza uzmeđu događanja u ljudskoj psihi i zbivanja u prirodi može da ima isceljujući i prosvetljujući učinak, pa zaslužuje da se naslika rečima u haiku formi. Na primer:

U smiraj dana

Let belih ptica

Odnosi tugu

HC: Koje Vam doba dana najviše pogoduje za pisanje? Zavisi li od sunčeva sjaja ton i boja Vaše pesme ili od trenutnog raspoloženja?

VV: Najčešće veče i noć. Ponekad pišem do duboko u noć, a dešava da se probudim i zapišem stihove nastale negde na samoj ivici između sna i jave.

HC: Haiku je najkraća oda prirodi. Koliko Vas priroda inspiriše?

VV: Priroda je čudo i inspiriše me u velikoj meri. Biosfera planete Zemlje je toliko bogata a još daleko od toga da bude shvaćena. Hiljade vrsta, od kojih su mnoge na ivici nestanka zbog ponašanja čoveka, žive od najvećih okeanskih dubina do planinskih vrhova i najviših slojeva atmosfere. Tužno je što će neke vrste nestati i pre nego što budu otkrivene i proučene.

HC: Objavili ste četiri zbirke haikua: „Kutija od svile“ (1994), „The Little Laughing Rainbows“ (1995), „Svet niotkuda“ (sa Gordanom Petković, 2004), „Jednorog dodiruje sferu ljubičastog“ (sa Gordanom Petković, 2006), kao i zbirku haibuna „Osluškivanje tišine“ (1995). Svaka od njih protkana je fantastikom. Otkud začudno u Vašoj poeziji?

VV: Već sam pomenuo da sam fantastikom, i to ne samo naučnom, obuzet još od najraniije mladosti. Fantastika je oduvek bila vezana za realnost bilo da se radi o tumačenju prošlosti (poreklo civilizacije, veza između legendi i raznih utopija i realne istorije, duboke spoznaje ili bar naslućivanja u narodnom stvaralaštvu širom sveta pa i našem itd.) ili o dočaravanju budućnosti i/ili odgovoru na pitanje jesmo li sami u  kosmosu. Logično je da sve ovo nađe mesto i u  literaturi uopšte, pa i u mom stvaralaštvu.

HC: Otkud potreba za haibunom? Zar haiku kao savršeno kratka forma nije sam sebi dovoljan? Otkud potreba za „proširivanjem“?

VV: Haiku je savršeno kratka forma i po pravilu je sam sebi dovoljan. Ipak, kod nekih pisaca se pojavila potreba za „proširivanjem” proznim tekstom. Ovaj postupak je u početku korišćen u putopisnoj literaturi. Najbolji primer je putopis jednog od najvećih japanskih pesnika Macua Bašoa (XVII vek), „Uskom stazom ka severu“, koji spada u bisere ne samo japanske već i svetske književnosti. Vremenom su pisci pored putopisa, počeli da pišu u formi haibuna i najrazličitije druge sadržaje (biografije, opise prirode, dnevnike, itd.).

HC: U kojoj se meri haiku i haibun razlikuju, dopunjuju?

VV:  Jasno se razlikuju pošto je reč o proznom i poetskom tekstu. Mada i prozni deo u haibunu ima često tendenciju da sklizne u poeziju u prozi. Pored toga, najčešće se kao i haiku i prozni deo piše u sadašnjem vremenu.

HC: Šta više haibun, u odnosu na haiku, donosi Vama kao autoru, a šta čitaocu?

 

VV: Mislim da obogaćuje i autora i čitaoce. Inače, moguće su i druge kombinacije. Na primer, kombinovanje haikua i slika što se naziva hajga. To pokazuje želju umetnika da kombincijom raznih formi postignu puniji iskaz.

HC: Šta Vas više ispunjava, šta Vam je privlačnije: haiku ili haibun?

VV: Haiku  je moja osnovna poetska ljubav, a haibun povremeno pišem. Ipak, to povremeno je 2005. godine dobilo formu knjige.

HC: Bili ste jedan od urednika rubrike „Haiku na srpskom“ časopisa „Osvit“. Koliko je za Vas bio zahtevan posao urednika i u kojoj se meri taj posao razlikuje od stvaralačkog?

VV: Bio sam član redakcija kako naučnih tako i književnih časopisa, pisao recenzije i predgovore i pogovore više knjiga, a u svoje vreme sam uređivao i mali elektronski časopis na engleskom jeziku “Rainbow Petal” (1997). U svim ovim slučajevima radilo se o selekciji i oceni, odnosno u slučaju uređivanja o odluci da li nešto objaviti ili ne, donetoj na osnovu više merila. Urednički posao mi je pričinjavao zadovoljstvo, a u kojoj meri je bio dobar na drugima je da procene.

HC: Fantastika Vas fascinira. Sve što je začudno i onostrano, Vama je prisno. Možda otud dve knjige dramskih NF tekstova „Srebrna kopča sna“ (1993) i „Il Mondo di Arianna“ (1994); dve osvojene nagrade za NF radio drame (Radio Zagreba za dramu „Misija”(1989) i radio Beograda za dramu „Hronosfera”(1989); jedna osvojena nagrada za NF pesmu „Susret” (SCI&FI, 2008) i jedna za NF priču „Janova poema“ (časopis „Andromeda“,1979).

VV: „Sve što je začudno i onostrano” me zaista fascinira jer tu je horizont događanja iz koga se rađaju iz mašte fragmenti ovostranog. Razvoj nauke i tehnologije je često na samoj granici čuda. Dovoljno je pomenuti preokret u istraživanju kosmosa, do koga je doveo razvoj kosmonautike. Samo lansiranje prvog teleskopa u orbitu promenilo je iz osnova sliku kosmosa koju je nauka do tada imala. Ili razvoj kvantne fizike koji sve više uklanja barijeru između tvrdog materijalistikog pogleda na svet i mnogo duhovnije slike u kojoj su blisko povezani fizika, psihologija, teologija, pa i umetnost.

HC: Fantastika je čovekova druga priroda. Da li se zbog toga bavite njome ili zbog toga što smatrate da je fantastika šire polje od tzv. realne književnosti?

VV: Mislim da nema čoveka koji bar donekle, bar u detinjstvu i kroz snove, ne zaviri povremeno u fantastiku, bez obzira koliko inače pokušava da igra ulogu tvrdog realiste.

HC: Objavili ste više  knjiga, članaka i drugih radova iz oblasti međunarodnog prava uopšte, a posebno iz zaštite životne sredine. Da li su ti tekstovi imali odjeka? Kojem ste problemu posvetili posebnu pažnju?

VV: U svom naučnom radu, počev od doktorske disertacije posvećene uticaju naučnotehnološkog razvoja na međunarodno pravo, bavio sam se raznim pitanjima, ali sam posebno smatrao važnim rad na pravnom regulisanju zaštite životne sredine, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom planu. Pritom je ovaj process usko povezan sa nizom drugih oblasti (zdravstvo, saobraćaj, ljudska prava, obrazovanje, borba za mir u svetu, itd).

HC: Autor ste scenarija za dokumentarni film „Dunav reka koja spaja” (IMPULS film, 1991). Šta Vas je navelo da napišete scenario? Kakvog ste uspeha imali sa filmom?

VV: Ideja se pojavila tokom održavanja jedne od konferencija „Dunav reka saradnje”, koje se održavaju od 1989. godine. Film je deljen i prikazivan u okviru kampanje za zaštitu Dunavskog sliva i voda uopšte.

HC: Kao neko ko se bori za zaštitu i očuvanje životne sredine kakvu biste poruku poslali mlađim naraštajima?

VV.   Budućnost čovečantva i planete Zemlje u mnogome zavise od stava ljudi prema životnoj sredini. Mada postoje i druge opasnosti (ratovi, sunčeva aktivnost, pad asteroida, mega vulkani, zloupotreba genetskog inženjeringa itd.) borba za očuvanje životne sredine i održivi razvoj predstavlja jedan od osnovnih preduslova za budućnost. Podizanje ekološke svesti celokupnog stanovništva, a posebno mladih, stoga je od primarnog značaja, Otud sve veći značaj ekološkog obrazovanja ne samo za zaštitu prirode u fizičkom smislu, već i za shvatanje uske veze sa drugim ključnim pitanjima koja se postavljaju pred čovečanstvo (borba za mir u svetu, iskorenjivanje siromaštva, suzbijanje bolesti, izgradnja novog ekološkog morala, itd.).

Razgovor vodila

Tamara Lujak

Preuzeto sa: http://www.hellycherry.com/2011/02/vid-vukasovic-virtuoz-kratke-forme.html

Laza  Lazić: Umetnost je jedna od glavnih snaga koje nadvladavaju besmisao

Povod za ovaj, drugi po redu, intervju sa našim poznatim pesnikom Lazom Lazićem, je autorova zbirka pesama „Fantazmagorija  u  suton”. Intervju se nije, kao što ćete uostalom i sami to uskoro otkriti, držao unapred „zadate teme“, već je pre zamišljen kao „dokaz“ da pesnik nikad nije sve rekao, da uvek ima još nešto (mnogo toga) da se kaže…

T.L. Može li se život nazvati fantazmagorijom?

L.L. U krajnjem slučaju, kako je u nekim umetničkim, poetskim delima, u slikarstvu, muzici i u književnosti i prikazan (Buš, Brojgel, Dante, Po, List, Vagner itd.) – život se katkad i uzima i prikazuje kao užasno snoviđenje, mòra, bilo kao alegorija, bilo kao odlomak mita, apstrakcija ili apokalipsa, strašna spletenost postojećih i nepostojećih likova, tonova, zvukova, boja, disharmonija, i odnosa, u neobičnim linijama, perspektivama, dubinama i atmosferama, katkad i u čistom galimatijasu… Sve to treba da predoči haos. Zakoni same umetnosti, čovekova težnja za skladom, smislom i disciplinom – postižu da se forme ove strašne slike, često panoramskog vida, velikom snagom duha disciplinuju estetski. Umetnost je jedna od glavnih snaga koje nadvladavaju besmisao. I to realni besmisao, život.

T.L. Šta je za Vas fantastika?

L.L. Devetnaesti i dvadeseti vek su konačno oformili i razvili novi književni rod: naučnu fantastiku. Ali fantastična dela, naročito književna, postojala su oduvek. Uzmite samo neke pojedinosti mitova, zapadnih i istočnih kultura… Uzmite Ovidijeve Metamorfoze ili čitavu familiju radova o nepostojećim, odnosno konstruisanim životinjama, recimo naš Fisiolog, najzad naročito narodne i pisane bajke i pripovetke. Elemenat fantastičnog prisutan je u umetnosti neprekidno, od najdrevnijih mitova do najmodernijeg filma. Fantaz je bio brat Morfejev, oni oličavaju neobičnost, začudnost, zebnju i raskoš nadstvarnog, maštu, prisilnu, nekontrolisanu maštu sna, i delatnu, svesnu maštu stvaralačkog čoveka, koja uvek proširuje oblast realnog.

T.L. Kakvo mesto fantastika ima u Vašem životu ?

L.L. Razume se, tu se radi o poetskoj mašti. Svaka kultura unosi veoma raznolike i obimne naslage mašte u čovekovu svest, zapravo u duboke slojeve svesti. Pretpostavljam da se jedan deo tu već nalazi, produžen samom lozom, čovekovim nasleđem, a drugi neprekidno nadiru spolja iz raznih izvora. Život nije tako umiven, čist, gladak i pravilno, komponovana stvar, kako se to predstavlja u školi i kod dobroželateljnih vaspitača. Život je bezobličan, krvav, nemilosrdan i nezamislivo grozan. Naravno, nije on uvek i potpuno takav. Naprotiv. Život, svaki život sadrži i ono lepo i dobro, blagodatno. Zapravo, te pozitivne oblasti života su, u neku ruku još fantastičnije, snažnije i  dojmljivije od onih neprijatnih delova u trezoru jedne duše. Sve zavisi od snage podsticaja: kad će se šta u čoveku probuditi i šta će jače obuzeti čovekovu realnost i njegovu preduzimljivost, njegov dar i odlučnost… Izvestan viši senzibilitet i dublje interesovanje za suštine postojanja, kao i konzumacija delova ogromne kulture, čitanje, pa onda samo učestvovanje u životu, žeđ za susretima prve vrste, u meni je probudila možda i višak mašte. Najzad vladanje raspirivanjem mašte do začudnih oblika je i jedan od tajnih postupaka pri samom pisanju.

T.L. Zašto je mašta važna u životu pojedinca?

L.L. Nemaštoviti ljudi su invalidi duha. Oni su lišeni jednog dela sopstvene sreće. Mašta u dece mora nenametljivo da se budi, i brani, ali ne putem straha i ne prisiljavanjem na neobičnosti. Naprotiv, dobro vaspitani mališani prvo stiču finesu za estetično, u najsrećnijem slučaju za muziku, za poetski ritam, zvuk i značenje sklada. Ujedno s tim ona moraju naučiti istinu o životu. Život nimalo nije lak, ni jednostran, ni uglađen. Postoje čudovišta, i te kakva! Postoji beda, siromaštvo. To su istinski Zmajevi i Karakondžule. Današnji crtani filmovi i kompjuterske igrice ne podstiču maštu, naprotiv. Oni samo eventualno razvijaju motoriku, takmičarski nagon, a svojim obiljem zapravo neutralizuju imaginaciju! Uglađen, umiven, zaštićen pojedinac, razmažen, neverujući mladi čovek, sveden u kolotečinu artificijelne stvarnosti, plen je zala češće, nego dečak ili devojčica sa širokim kulturnim i životnim vidikom – ovi vrlo rano saznaju za simboliku života, podsvesti, sna, za ushićenje zaista neobičnim, a znaju i za zlonamernost ljudi kao takvih. Manje se plaše ako više maštaju i doznaju sami, bez lažnih sredstava za uzbuđivanje… Bujna fantazija doprinosi bogatstvu ličnosti.

T.L. Bira li čovek umetnost ili umetnost odabira čoveka?

L.L. U čoveku, ako nije u ranom detinjstvu bio žrtva teških trauma, u čoveku koji neometano misli, postoji ogroman trezor stečenog i urođenog blaga. Zavisno od toga kakav je podsticajni mehanizam u pojedinca, kakva je čovek ličnost (a uvek je složena), izdvoje se želje, namere, naklonosti, istaknu se talenti, ukusi – darovi. Oni su, naravno, ispočetka nejasni. Ako se, međutim, javi neki snažniji poriv, i ako ga ličnost svesno ili instinktivno odabere, onda je trasiran njegov put i način odabira. Čovek je slobodna volja. Ali, kultura se uči. S druge strane su, uvek, smetnje. Ako imate izbor i dovoljno kulture da shvatite snagu onog što vas poziva i nudi vam se, onda vi birate i život sam. Čovek sâm je pretežujuća odrednica svog sopstvenog života. Poznavanje sopstvenih moći uvek je jače od svih mogućih prepreka. Mi biramo umetnost, ako smo joj dorasli. Ako nismo, a upinjemo se da budemo umetnici, onda je ona izabrala nas da nas uništi.

T.L. Svaki se umetnik izražava na svoj način: putem olovke, četkice, fotoaparata, gline, kamena… Koliko se ti vidovi izražavanja razlikuju, a u kojoj su meri slični?

L.L. Umetnosti se razlikuju tehnički, u vrsti. To samo ukazuje na bogatstvo izražajne moći čoveka. Umetnost je svaka u suštini ista. Balet je lep i uzbudljiv baš koliko i neki lirski sonet, klasična skulptura koliko i bajka za decu. (Jednom sam u Pešti gledao Čudesnog mandarina Bele Bartoka priređenog kao marionetska igra u Pozorištu lutaka! To je bio jedan od najjačih mojih umetničkih doživljaja!) Bogatstvo mogućnosti i oblika je čak i u okviru jedne umetnosti toliko različito da svaka vrsta dozvoljava, nudi i izaziva nove izražajne načine, da je razlika, raznocvetnost jedne te iste umetnosti i u istom dobu i u vremenu, od starih majstora do modernog izraza, velika, i to bogatstvo je takođe nešto što nas prožima radošću i ushićenjem.

T. L. Koliko je ljubav važna u životu? Ona je životna činjenica, u tome se slažemo, ali recite mi nešto više o ljubavi. Kako Vi na nju gledate iz subjektivnog, a kako iz objektivnog ugla?

L.L. Postoji samo jedan ugao gledanja u tom smislu: ljubav je osnova života. Stvar ne sporedna i usputna, ljubav je sveobuhvatni pojam ne samo čoveka nego i Kosmosa u celini. Ma koliko se o ljubavi govorilo u umetnosti, transponirano, sublimirano, uzvišeno, intimno, artificijelno, sentimentalno, karikaturalno – ne treba se varati, ljubav je najjače i najsjajnije, najtačnije i najpribližnije prikazana, objašnjena, u umetnosti, recimo u poeziji. Naravno da je ljubav životna stvar, njena istina, doživljenost i realnost samo je u životu, između dve ljudske ličnosti koje bivaju njom prožete. Čovek i žena ne mogu bez ljubavi, ma šta inače mislili i doživljavali sami, jer je ljubav u svakoj ćeliji čoveka. Ivo Andrić je rekao da, po njegovom mišljenju, umetnik treba da se bavi pretežno ili isključivo najvišim stvarima. Sva dobra umetnička dela, iako se i ne bave samo ljubavlju, na neki način su prožeta njome! Fantazija, fantazmagorija, u našem svetu, u stvarnosti i snovima, muči se, bakće se unutar čoveka, bori se sa zlim silama protivnim čoveku, kojima mašta daje strašne likove. Ti strašni likovi u svetskoj književnosti i likovnoj umetnosti, u verovanjima i religijama, jesu tamne, užasne, iskrivljene predstave, slike, zbivanja, spodobe i aktiviteti koji su usmereni prvenstveno protiv ljubavi! Kao ljudi koji su najsenzibilnije ličnosti u svojoj vrsti, pesnici su imali, opisali ili izmaštali svoje velike ljubavi i kroz njih pokazali svoju ljudskost najsnažnije. Ako u nekog pesnika nema ljubavnih pesama, nema u njega pesama uopšte.

T.L. Moram se opet dotaći neba. Mnogi od nas, kako sami kažete, u nebu nalaze povod za maštanje. Zašto?

L.L. Svet je realan. Ili, bar, velika većina ljudi veruje u tu realnost. Međutim, osnovna realnost nije na zemlji, u stvarima među kojima živimo i kojima smo okruženi. Sva istina je uvek u višem stanovištu. To više stanovište, izdignuto iznad trivijalnih, sumnjivih, prizemnih vidika, to je realnost, i to nazivamo „nebom”. Nebo predstavlja i izvor mašte. Milioni načina i veštačkih sredstava kojima je zasut čovek na zemlji ne sadrže i ne pružaju toliki stepen maštovitosti, fantazije, blistavosti prostora, smisla i veličine, koliko sadrži nebo, kad se u njega zagledamo celom dušom. „Nebo” nije samo vazdušni i stratosferski prostor iznad Zemlje, etar, samo priroda kao fizis, nebo se nalazi u svakom cvetu i u svakom čoveku, ako se na pravi način u njih udubimo. Nebo je u svakoj svetinji, u svakom pejsažu, u svakoj mrtvoj prirodi, u svakom detetu. Ako nekog zagrlimo svom svojom dušom, fizički i duhom, pretvara se on u nebo koje ima više značenja od Aleksandrijske biblioteke, više osećajnosti od Vertera i više informacija od Interneta. Svetom i čovekom vladaju ne fizičke sile, ne strašni obuhvat Vasione, nego zakoni toga neba koje je i iznad čoveka i u čoveku.

T.L. Zašto, da Vas citiram, hladno nebo uviđavnosti nema?

L.L. To je upravo opozit opisanom principu: nebo, svet i čovek bez ljubavi. To je strah čoveka pred zverima iz najluđih fantazmagorija svih mitologija, religija i istorija čovečanstva. Strah je nevidljiv kao, mahom, i Đavo. Iznad stisnute psihe frustriranog, uplašenog, neurotizovanog, zabrinutog čoveka današnjice stoji ispražnjeno nebo. Strah od ogromnosti prostora, koji je pandan klaustrofobiji, pred skučenim čovekom, ostavljenim i izgubljenim u pretećem svetu današnjice, javlja se kao pustoš koja nema milosti.

T.L. Kako to čovek razgovara sa prirodom?

L.L. Otuđenom čoveku koji misli da je priroda nešto biološko, fizičko, geološko, koji je završio loše škole i ne čita, koji se sakrio u velike mutljage prizemnih interesa i u materijalne ideale, priroda je samo neko malo šire mesto za izlet, na kome taj čovek, skoro demonstrativno, iznosi iz automobila hranu, piće, radio i roštilje i nastavlja da živi kao svaki dan, nejasno mu je i strano kad čuje da neko „razgovara s prirodom”. Čovek, pak, razgovarajući s prirodom, razgovara upravo sa samim sobom, jer i čovek je priroda, samo što joj je, u najvećem broju slučajeva, okrenuo leđa. Ili se, i ne znajući, okrenuo protiv nje. Uništavajući prirodu, čovek uništava sebe, i zato je taj dijalog nerazumljiv. Morate se udubiti u sebe, bar za časak postati skromni, smireni, smerni, odbaciti glupačku nadmenost. Čućete glasove prirode i vaša duša će im svojom radošću odgovoriti. To je razgovor.

T.L. Kakav je Vaš odnos prema Bogu?

L.L. Bog se može, u razgovoru, uzeti i kao sukus Sveta, zgusnuti pojam za sve što postoji, filozofski rečeno, za Biće. Biće nije slučajna, zaludna stvar, nastala uzgredno, njega ne može objasniti geneza razvoja nekakve, bilo kakve kosmogonije. Biće nije u vremenu. (Zato se kaže da je Bog večit). Ali i tu bismo pogrešili, jer je Bog Biće sa Smislom. Ja verujem u načelni smisao, mislim da je nihilizam glupost, zato što je očigledno da mi postojimo. Postojanje bez smisla nije moguće, čak ni po biologističkim, antropološkim, materijalističkim, ateističkim teorijama, jer svako zrnce pomeranja u takozvanoj teoriji porekla čoveka, u teoriji razvoja, evolucije, darvinizma, svaki i najmanji proces opstanka tu je objašnjen detaljnim razlozima, uzrocima, okolnostima, dakle svrhovito, racionalno, tj. smisleno. Samo što pobeda smislenijeg u darvinizmu nije tačna, jer svi znamo da u borbi za opstanak ne pobeđuje uvek bolje, nego, naprotiv, u toj borbi Dobro nemilosrdno strada i veoma često biva ugušeno. Božji svet je svet Dobra i lepote, svet smislene edenske prirode i svet slobodnog, milosrdnog i graditeljskog čoveka, čoveka ljubavi. Iako imam oštre zamerke klerikalizmu crkava, moj odnos prema Bogu je i religioznog karaktera. I po tradiciji i po vaspitanju, osećam se i smatram se članom Pravoslavne crkve. Moj Bog je moj život, moj put i moja istina.

T.L. Da li je čovek uvek svestan svog Ja?

L.L. To je veoma komplikovano pitanje, ne samo naučne psihologije. Književnost odvajkada prikazuje ljude, često tipove, kod kojih je ja hipertrofirano do strašnih razmera, samoživosti, sebičnosti, samoljubivosti, uobraženosti, neosetljivosti za druge, odsustva svakog altruizma, škrtosti, zavidljivosti i egomanijaštva. Čovek je društveno biće, živi s drugima. Vrsta se produžuje kroz drugog, potiče od drugog, živi s drugim. Pojam bližnjeg je jedan od najsvetijih pojmova. Neublaženo ja, ja koje nije svedeno na skromnost, prava je nevolja. Ja je sklono nestabilnosti, u neurozama i u psihozama ja se deformiše, katkad se udvaja, multiplicira, katkad se smešta u drugu, artificijelnu, umišljenu ličnost, katkad u neku zver, stvar itd. Ali znam da vi ne mislite na deformacije. Vi svakako mislite na ličnost, na svest odgovorne, zdrave osobe. Danas svet pritiska ličnost, pošto je čovek neusaglašen sa svetom i sa drugim ljudima, s društvima, s kulturom itd. Zatim, danas se masovno koriste sredstva (opijati, droge) koja deviiraju stanja ličnosti, te slabe i ličnost kao takvu. Zaglupljeni ljudi, ljudi pod velikim uticajem drugih osoba, kolosalnih kvazi ideja itd, ne raspolažu svojim ja na pravi, normalan način. Ako posmatramo časnog, zdravog, normalnog – fizički, psihički i etički – čoveka, mislim da čovek bez velike nevolje može kao jaka ličnost, na svojim nogama, imati, bez nesigurnosti, straha i dvoličnosti, u svakoj situaciji veliko pouzdanje u sebe, svoje ja. Okruženi smo varkama, naš svet je, tekući svet, skoro jednom celom svojom polovinom artificijelan. U pogledu odnosa sa stvarnošću, čovek takođe ima pogrešnu predstavu o stvarnosti. Stvarnost je i ona istina do koje nismo još došli. Ja je na muci. Ja je istina pojedinca, i u svetu ono je apsolutno nesnalažljivo bez oslanjanja na ti, na drugog.

T. L. Zašto nam je samoća toliko bitna?

L.L. Postoje dve vrste samoće. Samoća kao otuđenost od ljudi i samoća kao neophodno stanje radi koncentracije, usredsređenja sopstvenih sila usmerenih na saznanje (čitanje, učenje), odmor i stvaralaštvo… Pitanje samoće je uveliko i pitanje lično, stvar karaktera, temperamenta, sklonosti, fobija, inteligencije, volje, potreba itd. Za umetnika dugi časovi kontemplacije su neka vrsta neophodne hrane, akumulacija specifičnih energija. Danas je pitanje samoće i pitanje reakcije na usvojen život u masi, s masom, kroz masu. Masom se lako manipuliše, kao što je masa i pretežno izvor negativiteta, uravnilovke, uprosečavanja, galame, prostaštva, odsustva osetljivosti, kulture, tananosti, mislim da u masi preteže niži nivo čovekove prirode, njegovih osećanja i delovanja. Zato je samoća stvaralačka, intimna, privatna, neophodna, u određenoj meri, svakom čoveku. Zdrava usamljenost je blagotvorna, lek. Svaki pisac, na primer, zna, da se prilikom pisanja u stvari nalazi u velikoj zajednici svih pisaca koji su ikad pisali! Tišina je jedna od blagodeti samoće. Tišina pomaže da se čovek približi sebi i da spozna samoga sebe.

T.L. Gde je smešten koren čovekove strepnje?

L.L. Koren čovekove strepnje je  g r e h . Biblija je dala simboličnu sliku greha i ispaštanja. Pošto su svi ljudi grešni, posle nestanka preedenskog osnovnog čoveka, slobodnog i celovitog čoveka Zlatnog doba, u nasleđu se prenosi naša strepnja od sveta, u koji čovek stupa nespreman i s nekom vrstom prokletstva. Prokletstva vrste. To je strah. Strah i drhtanje. Sublimirano kroz kulturu ovo osećanje strepnje je negde definisano kao tragizam ljudskog postojanja, to osećanje su prvi otkrili Heleni. U osnovi čovek nije lišen i ne može se do kraja lišiti anksioznosti. Čovek je dat da ispašta sve dotle, dok ne prizna sebi i drugome svoje grehove, eventualno teže prestupe, zle strane svoje ličnosti, rđave namere itd. Dok se od toga ne očisti priznanjem i pokajanjem, ne može da se smiri. Nauka, začudo, ima potpuno identičan rezultat analize čovekove strepnje kao i religijski mit (koji je u stvari mnogo stariji od oformljenih religija čovečanstva). Psihologija, psihoanaliza, takođe smatra da je anksioznost, neurotički sindrom, zapravo večito postojeća griža savesti. Ova opšta pojava leči se samo individualno, a pri tom se u pomoć pozivaju podsvest i kolektivno nesvesno. Zatim, strepnja i strah imaju i pozitivan značaj – ukazivanje na mogućnost, na potrebu korekcije čovekovih vitalnih grešaka… Mnogi strahovi i strepnje, lepa književnost to bolje prikazuje nego nauka, sasvim su fantomskog porekla, dakle uzroci strepnje su vrlo često, možda i najčešće, nepostojeći, ili sasvim banalni, ili ništavni, nevažni. Neuroze i psihoze igraju veliku ulogu u životu stvaralaca. Ali pravilnosti tu nema, sva uopštavanja o strahovima i strepnjama modernog čoveka, pa i pesnika, potpuno su nesigurna.

T. L. I nećeš naći tu utehu, no jedino u onom što je izvan vremena, a nije smrt, rekli ste u Fantazmagoriji. U čemu to čovek nalazi utehu?

L.L. Uteha se uvek traži, to je samoodbrana. Traženje utehe je neka vrsta  prisilnog  položaja, poznatog u medicini. Ako vas boli noga, vi težite da je držite ili smestite tako da bol koji osećate bude najmanji. Uteha koja dolazi spolja svedoči vam o ljudskoj solidarnosti, milosrđu, saučešću. Biva vam lakše. Ima međutim stanja, i to bez afekta, koja teško mogu da nađu utehu, ima bolova koji traju. Pesnik u ovom stihu aludira da nam uteha ne može biti ništa zemaljsko, nego samo neka visoka vrednost, nešto što je trajnije od bola, trajanje bola je privremeno, jer će minuti ili će ga kad-tad prekinuti smrt.

T.L. Kažete da je Biće ipak večno. Kako?

L.L. Kao što znate, filozofija, kao i mnoga lična shvatanja mudraca, sadrži o tome različita mišljenja. Savremena fizika smatra, uglavnom, da je smrt vasione neminovna, jer sve ima kraj. Filozofija smrti vasione možda je čak i dominantna u današnjem dobu. Smatram međutim, i pisao sam o tome, da je kraj nečeg što je (prostornovremenski) beskrajno – contradictio in adjecto (protivrečnost kod prideva). Ako vasiona ima kraj, onda treba odgovoriti (jasno, a ne izvrdavanjem) šta je iza nje, makar to bilo ništa. Kosmički nihilizam je glupost, to ne kažem ja, to kažu gotovo svi veliki filozofi i zapadni i istočni, jer Biće obuhvata i ništa. Ništa je u okviru bića (za citiranje dokaza nemamo mesta, simptomatičan je na primer Hegel, a i nirvana takođe obuhvata i stvarni i idealni svet u potpunosti, čak i maja se odnosi na to da lažnost, neadekvatnost spoljnog izgleda stvari obuhvata – u odnosu na duboku stvarnost − i takav entitet kakav je ništa). Beskonačnost je logična. Bog je logičan, takvo mu je i ime – Logos. Beskraj nije teže razumeti nego tačku. Potpunost i sklad sveta svih dimenzija, kolikogod ih postoji, i entitet koji nema dimenzije… Poezija  po svojoj prirodi egzistira potpuno u takvim kategorijama jedne specijalne stvarnosti.

T.L. Zašto je nezadovoljstvo tajni kod Vaše duše?

L.L. To je navedeno van konteksta… Pesnik govori i o nedostacima sopstvene ličnosti. Samokritički. Uveren sam da je nezadovoljstvo, uvek, negativno. Potpuni čovek je suštinski zadovoljan čovek. Postoje i u realnom kao  i u imaginarnom svetu međusobni uticaji. Takozvane interakcije. Pesnik kaže da tajna teži da bude otkrivena, kao što i neznanje teži da ostane bez  samoporicanja. Duša prisvaja, kao nevina, potpune paradokse. Bez toga pesništva ne bi bilo.

T.L. Koji su delovi grada obeležili Vaš život? Koji Vam deo Beograda budi najlepše uspomene?

L.L. Meni je Beograd drugi zavičaj. Kao veliki šetač, poznajem svaki njegov kut. Pratio sam njegov razvoj sa velikim zadovoljstvom. Srećom, postojala je, rodila se u svoje vreme, od početka hrabra, velika, i prostorno odlična ideja Novog Beograda (u čijoj sam početnoj izgradnji i ja učestvovao, 1949. godine). Ja sam čovek ravnice, širine, neoštećene prirode, ali čovek sam velegrada takođe! U evropskim gradovima, od kojih neke obožavam, osećao sam se uvek kao potpuno svoj – u Parizu, u Pragu naročito, u Beču i Budimpešti potpuno, kao kod kuće… U Moskvi malo manje, čak i u Sankt Peterburgu, kome i Evropa mnogo duguje, Rusija je tako velika da je korakom ne možeš izmeriti… U najvećim gradovima ima najviše demokratije. Provincija je sitničava, smem to reći kao provincijalac poreklom. Veliki gradovi su sudbina čovečanstva na Zemlji, ali veliki gradovi i nisu nešto što je nastalo sad, u Novom veku. Postojali su uvek, to se zna. Suprotno narodnjačkom uverenju, grad je za ljude. Selo je samo loša imitacija grada. Gradovi nisu nastali od sela, ono što je seosko u Gradu, ne valja… Beograd sam zavoleo velikom ljubavlju, ali postepeno. I ja sam došao Balkanskom ulicom. U Beogradu, pedesetih godina prošlog veka rođena je naša novija, savremena književnost. Ja sam u tome učestvovao. Studentski književni klub, Redakcija „Mladosti”, „Mlada kultura” u zgradi iz koje se iselio Informbiro, Francuska ulica 7, Ivin i Budin klub književnika, Politikin klub, Četrdesetpetica na Filozofskom fakultetu, Šumatovac, Lipa, Atelje 212, BIGZ sa gigantskom štamparijom, Staro Sajmište sa slikarima, mojim prijateljima, Zemun sa Čedom B. i Mišom I. B, kafana kod Šarana, Kod tri lista duvana, gde sam sedeo sa Vaskom, Gradska kafana sa Stevom, Kolarac sa G. P… Uspomene moje ne bih mogao nabrojati. Šetnje sa mojom ženom Jelenom, kafana Šeher… U novije vreme… (prosto ne bih želeo da otkrivam moje najličnije stvari)… postoji mesto na Ušću, jedan brod kafana, kod Malog Ratnog Ostrva, to je jedno od mojih mesta… Klupa kraj dečjeg parka u Norveškoj ulici, kod novog Bežanijskog groblja… I najtajniji moj jedan kafe, zapravo luksuzni restoran: na početku beskrajne ulice Požeške, u prelepom danas gotovo zasebnom gradu na Banovom Brdu…

T.L. Mislite li da je grad još jedna „osoba“ koju čovek upoznaje u životu, koja može da ima presudan uticaj na jednu ličnost?

L.L. Vi ste to, eto, već definisali i to je tačno. Mnogo sam putovao. Možda bih za neki drugi život izabrao Barselonu, da u njoj živim, jer obožavam Španiju, suštu suprotnost mom temperamentu i mom mentalitetu… Ali u ovom gradu, gde sam sad, Beogradu, više sam nego zadovoljan. Ovde ću ostati. Beograd, između ostalog, ima najčistiji vazduh, čistiji od svih gradova koje sam spomenuo…

T. L. Kako je ovaj grad uticao na Vas? Kako ste mu se „odužili“ za inspiraciju koju Vam je pružio?

L.L. Ja sam izrastao u Beogradu, mada sam dobar prtljag poneo iz Sombora. Ni jednom od ova dva naša kulturna grada, koje osećam potpuno lično, znam im puls, mane i vrline, znam njihova stradanja, koja sam i sâm doživeo, poznajem njihov ponos – ni jednom se nisam dovoljno odužio! U priznanjima s njihove strane vazda sam preskakan, što samo pokazuje da se oko toga nisam ni trudio. I to mi nije tako važno. Uvek mi je bilo važno da objavim knjige koje sam napisao. Učinio sam to: pesme, prozu, eseje, prepeve, zapise, knjige za decu… Pesnik ostavlja svoje životno delo celom narodu. Dobre knjige su i spomenici jeziku. Ja se osećam mirno, osećam se lepo. Kako se budući naraštaji budu odnosili prema knjigama pisaca svog naroda, prema svojoj sopstvenoj baštini, tako će im i biti.

T.L. Malo manje smo govorili o samoj Vašoj knjizi „Fantazmagorija u suton”, malo više o drugim osnovnim, ili pratećim, stvarima, koje su, kad je reč o poeziji, neophodne. Ova Vaša knjiga je dosta obimna, kad se radi o zbirkama pesama, one su po nekom pravilu uvek nekako tanucke.

L.L. Nadam se da ne mislite na vrednost! I ja sam objavio nekoliko tanuckih zbirki pesama. S jedne strane elegancija pesničke sveske nije u njenoj debljini, s druge strane, vi znate: i obim jednog literarnog dela, makar to bile lirske impresije ili haiku, ne zavisi od njenog fizičkog obima. Ja sam Fantazmagoriju zamislio i malo usporeno, tako kao da sedim na visokom bregu rečne obale, na nekom bajronovskom mestu (recimo kao izvanredan breg nad Tisom kod Titela) i u maglen, taman sutonski čas posmatram daljinu, moj život. Nizovi jedne od druge odvojenih pesama, pesama od kojih se svaka može uzeti kao samostalna, predstavljaju, uprkos ili u kontrastu sa čudovištima (mitskim čudovištima koja oličavaju ne određeno zlo jednog vremena, nego večitu gadost koja želi da se nametne životu, i završetku života i njegovom početku), suočen sa haosom, običnim i neobičnim sećanjima i osećanjima) uprkos mnoštvu i simboličnih i spoljnjih zala, izvesnu snagu mojeg sopstvenog negativnog bića koje se preispituje. Zašto sam  uopšte živeo? Bez velike filozofske zasnovanosti, jer smem da kažem da su moje pesme pre svega poezija, lirika, bez velikog mudrovanja, ja na izvestan širok način opisujem tačke, scene, osećanja, čak i cela zbitija mog života, unoseći u realitet (jer se, nadam se, vidi da su sve scene i sva osećanja istiniti) unosim, dakle, lirski, poetski način razmišljanja i viđenja sveta koji je u mene dominantan, bez obzira što se, kao u ovom tekstu, služim kulturnim asocijacijama. Hteo sam da načinim u celini zapravo jedno široko platno, jednu alegoriju koja bi se odnosila na moj sopstveni život, datu u večernjem raspoloženju, iza kojeg se, u finalu, pojavljuje golubica, kao simbol duha, produžetka, kao simbol zore. Sve je to jednostavno. Prosto je. Ali stihovi sami zapravo ne opisuju ništa – oni su lirika, poetsko tkivo, pesma, tako kako naš jezik ima sinonim za pesmu koja se peva (muzika), pesmu koja se piše (lirika ili ep) i pesmu koja je sklad koji se živi (život). Najviše sam želeo da postignem nepretenciozno, široko pevanje o osećanjima i iskušenjima koja sam proživeo, a koja (izuzev nekoliko slika čudovišta) nisu ništa spektakularno, samo su fon, podloga, kao što je tuga podloga radosti.

T.L. Uspeli ste. Mislim da bi se o svakoj od Vaših pesama u ovoj knjizi moglo podrobno razgovarati. Ali smatram da čitanje poezije nije akademska analiza koja se rukovodi propisima umetnosti, umeća, zanata, literarne mode… Čitanje je kao disanje. Kao šetnja, kao…

L.L. I ja mislim da je tako. Ne mogu ja da savetujem kako moju, ili neku drugu knjigu uostalom, treba čitati! Moj duh, moj zamah, moje znanje i osećanje ide ka tome spontano, pesnik stvara tekst koji pre svega treba njemu samom, treba da bude s vrlinama ili sastojcima, ili u celini, to što je on hteo. Otvoreno: pesme moraju da se svide samom pesniku koji ih je napisao, inače neće valjati. Kako će ih koji čitalac (čitaoci su isto tako posebne ličnosti, kao i stvaralac), kako će ih čitalac primiti, to je možda još veća tajna od one koja se otvara kao ambis pred nama kad se zapitamo: kako mi to pišemo. I zašto? I čemu?

T.L. Umetnost ne odgovara na ta pitanja, ako smem da kažem. To nije njen posao. Zadržimo se na konstataciji da je umetnost – i stvaranje i primanje – odista tajna. Ali to je tajna koja nam, u srećnom slučaju, puni dušu, podiže nas i oplemenjuje. Vi ste učinili svoje. Ko želi neka udiše dah mirisnih vrtova kojima ste hodali i saučestvuje sa strepnjama usled Vaših fantazmagorija. A ko hoće neka razmišlja i neka slobodno sudi, i to je dozvoljeno.

L.L. Tačno. Zahvaljujem vam, Tamara, srdačno na razgovoru, na trudu i na pažnji koju ste mi ukazali.

Razgovor vodila:

Tamara Lujak

Preuzeto sa: http://www.hellycherry.com/2012/10/blog-post.html

Vid Vukasović, Kosmičko pravo

Svi smo čuli za astronaute i njihove letove u kosmos, znamo dosta toga o istraživanju svemira, neki možda čak i prate naučne emisije koje se bave pitanjem postanka i širenja svemira, ali da li znamo da postoji Kosmičko pravo i kako je ono regulisano? Ovim povodom razgovaramo sa doktorom međunarodnog prava Vidom Vukasovićem:

„Prvim korakom čoveka u kosmos počeo je proces stvaranja kosmičkog prava“ (Obrad Račić). Kada je i kako ono regulisano, dokle se danas stiglo u razvoju kosmičkog prava u svetu i kod nas?

VV: Kosmičko pravo reguliše ljudske aktivnosti u kosmosu i ono danas, više od pola veka posle lansiranja prvog veštačkog satelita, predstavlja jednu novu specijalizovanu granu prava. Zaključeni su značajni međunarodni ugovori i osnovane institucije koje treba da koordiniraju međunarodnu saradnju na ovom polju, a pravna regulativa se razvila i u okviru regionalnih organizacija i na nacionalnom planu pojedinih država.

Diplomirali ste i magistrirali na Pravnom fakultetu u Beogradu, završili ste studije kosmičkog i vazduhoplovnog prava u Kanadi i doktorirali na Pravnom fakultetu u Beogradu. U čemu leži koren Vašeg interesovanja prema ovoj, više nego interesantnoj, oblasti?

VV: Na prvom mestu to je spoznaja da istraživanje i korišćenje kosmičkog prostranstva čini nužnim i stvaranje adekvatnih pravnih normi i institucija, odnosno razvoj nove specijalizovane grane prava. Značajnu ulogu je igralo i moje interesovanje za razvoj nauke i tehnologije uopšte, a posebno vazduhoplovstva i kosmonautike.

Kako su izgledale studije, a kako život u Kanadi?

VV: Studije u Montrealu (McGill univerzitet) ostale su mi kao najlepša uspomena. Odlično organizovana nastava kombinovana sa rešavanjem praktičnih slučajeva, nova poznanstva, praksa u glavnoj međunarodnoj organizaciji u oblasti civilne avijacije (ICAO) čije je sedište u Montrealu, odlični uslovi za učenje i istraživački rad, sama atmosfera u Montrealu, koji je kombinacija francuskog i anglosaksonskog duha…

Vaša doktorska disertacija imala je za temu uticaj naučnotehnološkog razvoja na međunarodno pravo. Kojim ste se pitanjima najviše bavili?

VV: Osnovna ideja bila je istraživanje delovanja značajnih prodora u nauci i tehnologiji na razvoj međunarodnog prava uopšte, a posebno njegovih specijalizovanih grana, uključujući tu i kosmičko i s njim usko povezano vazduhoplovno pravo. Obradio sam, pored pomenute dve oblasti, i nuklearnu energiju, telekomunikacije i zaštitu životne sredine. U svakoj od ovih oblasti novi prodori su stvarali i potrebu za pravnim regulisanjem, kako na međunarodnom tako i na nacionalnom planu pojedinih država. Neki od prodora su dovodili do pravih preokreta u međunarodnom pravu. Na primer, lansiranje prvog Sputnika je bacilo sasvim novo svetlo na pojam državnog suvereniteta. Još od vremena rimskog prava važilo je, naime, pravilo da su države suverene ne samo na zemlji već i u vazdušnom prostoru bez ograničenja visine tog prostora. Zbog razvoja kosmonautike države su prihvatile novo pravilo po kome se njihov suverenitet ne proteže i na kosmički prostor.

Kao neko ko dovoljno dobro poznaje veličinu svemira – kakav odnos imate prema čoveku, odnosno mestu koje on u svemiru zauzima?

VV: Nema sumnje da je, zahvaljući razvoju kosmonautike, učinjen veliki napredak u proučavanju svemira pa samim tim i u shvatanju položaja koji čovek u svemiru zauzima.

Astronomija i astrofizika su, na primer, posebno, zahvaljujući lansiraju teleskopa u orbitu i slanju istraživačkih uređaja na druga nebeska tela, doživele pravi preokret, pa je slika koju danas imamo o svemiru iz osnova drukčija od one iz predkosmičke ere. Pored toga, i naša slika o planeti Zemlji se bitno izmenila zahvaljujući posmatranju iz kosmosa. Ipak u nekim stvarima se nije nastavio onaj brzi napredak iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Sem boravka u orbiti i odlaska na Mesec (pri čemu je ubrzo posle prvih odlazaka slanje ljudi na Mesec prekinuto iz neobjašnjivih razloga), nije uspostavljena stalna baza na Mesecu niti se ozbiljnije krenulo ka slanju ljudi na Mars i druge planete.

Čovečanstvo je dakle i pored dosadašnjih velikih uspeha, još uvek nedovoljno razvilo pojedine aspekte istraživanja kosmosa.

VV: Da. Na primer, još uvek nije uspostavljena ni odbrana od mogućeg pada većih meteora i asteroida na zemlju.

Igra li mašta veliku ulogu u nauci?

VV: Mnogi veliki naučnici su bili i maštari, oslanjali se na intuiciju i pisali pored naučnih radova i književna dela, uključujući tu i naučnu fantastiku, bavili se muzikom i raznim drugim umetnostima, proučavali filozofiju, teologiju i druge oblasti ljudske spoznaje.

Recite nam šta je po definiciji kosmički prostor?

VV: Kosmos je neshvatljivo veliki i još uvek daleko od toga a bude objašnjen. Još uvek se vode rasprave o njegovom nastanku i njegovoj prirodi i postoje najrazličitije hipoteze, često dijametralno suprotne. Sa stanovišta kosmičkog prava, to je prostor iznad domena suvereniteta zemalja, dakle ukupan prostor, uključujući tu i nebeska tela, na koji se odnose norme kosmičkog prava.

Navedite nam par ideja koje su bitno uticale na razvoj kosmonautike.

VV: Iscrpan odgovoor na ovo pitanje zahtevao bi dosta prostora. Ipak, navešću neke od značajnijih primera. To su: daljinsko upravljanje bežičnim putem čije je temelje postavio Nikola Tesla, razvoj teleskopa i drugih uređaja za osmatranje, razvoj avijacije koji je neposredno doveo i do pojave nadatmosferskih letelica, trka u naoružanju koja je dovela, pored ostalog, do razvoja raketne tehnologije i telekomunikacija, praktično korišćenje satelita, razvoj novih materijala itd. Obično se prodor u kosmos povezuje prevashodno sa slanjem uređaja i ljudi. Međutim prvi prodor u kosmos izvršen je ustvari slanjem radio (eksperimenti Nikole Tesle još krajem devetnaestog veka), svetlosnih i drugih signala. Ima autora koji smatraju da je početak istraživanja kosmosa označio početak nove ere, kosmizacije čovečanstva. Poglede oduvek upućivane ka zvezdama zamenili su pokušaji da se na nebo i ode.

Ko je dao prvi nagoveštaj o mogućnosti stvaranja kosmičkog prava?

VV: Kosmičko pravo je nastalo iz vazduhoplovnog, koje je počelo da se razvija još u osamnaestom veku, posle prvih letova balonom. Prvo spominjanje kosmičkog prava učinio je belgijski autor E. Lod (Laude) još 1910. godine u jednom svom članku posvećenom vazduhoplovnom pravu. Prvo delo posvećeno isključivo kosmičkom pravu napisao je češki autor Vladimir Mandl još 1932. godine. Pravi preokret se, međutim, dogodio lansirajem prvog Sputnika 1957. godine, posle čega je usledila prava poplava literature koja se isključivo ili delom odnosila na kosmičko pravo.

Ubrzan razvoj tehnike i nauke nakon Drugog svetskog rata ima, između ostalog za posledicu i oživljavanje interesovanja za problematiku kosmičkog prava. U čemu se to interesovanje očitovalo?

VV: Radilo se o nekoliko ključnih pitanja u vezi sa korišćenjem kosmičke tehnologije. Na prvom mestu se radilo o već spomenutom prostiranju državnog suvereniteta. Drugo značajno pitanje bila je s jedne strane bezbednost ljudi na zemlji (opasnost od pada kosmičkih letelica i drugih lansiranih objekata, opasnost od unošenja opasnih mikroorganizama sa drugih nebeskih tela itd.), a sa druge strane kosmonauta. Veza sa razoružanjem je bila vrlo važna, odnosno potreba da se podvrgne kontroli korišćenje kosmonautike u vojne svrhe a posebno da se zabrane nuklearne probe u kosmičkom prostranstvu i na nebeskim telima. Tako je prvi značajan međunarodni ugovor koji se odnosi na kosmos bio Ugovor o zabrani eksperimenata nuklearnim oružjem u atmosferi, kosmosu i pod vodom iz 1963. godine.

Na šta se odnosi Ugovor o kosmosu?

VV: Ugovor o načelima koja regulišu delatnost država na istraživanju i korišćenju kosmosa, uključujući Mesec i druga nebeska tela (poznat po skraćenom nazivu kao „Ugovor o kosmosu”) zaključen je 1967. godine. i predstavlja osnovni ugovorni dokument  kojim se reguliše međunarodna saradnja u ovoj oblasti.

Da li je sačinjen Kodeks za delatnosti u kosmosu?

VV: Ne kao jedan dokument. Pored pomenutog ugovora o kosmosu, koji uz ostalo sadrži i osnovna načela saradnje u oblasti, i ugovora o zabrani nuklearnih eksperimenata, postoji čitav niz drugih ugovora. Pritom je posebno značajna bogata praksa u saradnji glavnih učesnika u razvoju kosmonautike, a na prvom mestu SAD, Rusije i Evropske unije. Činjenica da se radi o relativno razvijenoj grani prava ne znači da su sva pitanja rešena i da se neće nastaviti sa usvajanjem novih pravila i daljom doradom postojećih, uključujući tu iznalaženje odgovora na novo iskrsle probleme. Kako, na primer, regulisati odnose sa vanzemaljcima, ako se sa njima uspostavi kontakt, šta ako neka zemlja u budućnosti osnuje svoju bazu na nekom nebeskom telu, kako rešiti spor oko korišćenja nekih ograničenih resursa u kosmosu itd.

Kako je po kosmičkom pravu regulisano korišćenje Meseca i drugih nebeskih tela? I kako je regulisano pitanje vlasništva nad nebeskim telima?

VV: Ugovorom o kosmosu se propisuje neprotezanje nacionalnog suvereniteta na kosmos i nebeska tela uključujući tu i Mesec. Korišćenje je ograničeno i načelom korišćenja i istraživanja u miroljubive svrhe. Kako će se stvar odvijati u praksi ostaje da se vidi kad neka zemlja, ili verovatnije grupa zemalja, uspostavi prvu stalnu bazu na nekom nebeskom telu. Takođe je interesantno i pitanje kako će biti u praksi regulisano ulešče privatnog kapitala u korišćenju kosmosa.

Koja su osnovna načela kosmičkog prava?

VV: Pored već spomenutih načela korišćenja i istraživanja u miroljubive svrhe i neprotezanja nacionalnog suvereniteta na kosmos i nebeska tela uključujući tu i Mesec, treba još spomenuti i načelo zabrane štetnih aktivnosti u kosmosu, načelo uzajamne pomoći i načelo odgovornosti za štetu.

Ko se kod nas prvi bavio pitanjem kosmičkog prava?

VV: Koliko mi je poznato, prvi autor koji se u bivšoj Jugoslaviji bavio ovom temom bio je Dušan Janićijević koji je 1956. godine u „Međunarodnoj politici”objavio članak „Nadvazdušni prostor i OUN”. U pionire u ovoj oblasti kod nas spada i Mihajlo Smirnov koji 1962. godine objavljuje „Svetsku bibliografiju astronautičkog prava”. Dva pomenuta naslova pokazuju da se kod nas lutalo i kada je reč o nazivu nove grane prava, da bi početkom sedamdesetih godina prevagnuo naziv kosmičko pravo.

Iza razvoja nauke i istraživanja kosmosa stoje veliki vojni i ekonomski interesi. Kako Vi na to gledate?

VV: Iza svih oblasti nauke i tehnike stoje veliki vojni i ekonomski interesi. Raketna tehnologija se razvila pre svega u okviru trke u naoružanju tokom Drugog svetskog rata (setimo se nemačkog fau 2) i posle njega, tokom hladnog rata. Slično je bilo i sa drugim oblastima, na primer sa nuklearnom energijom i vazduhoplovstvom. Zbog toga je mir u svetu preduslov za korišćenje nekih od tekovina razvoja nauke i tehnologje u mirnodopske svrhe.

U čemu sve danas veštački Zemljini sateliti nalaze primenu?

VV: Pre svega u telekomunikacijama i osmatranju (daljinskoj detekciji) samog kosmosa (pri čemu posebno mesto imaju teleskopi u orbiti), ali i površine zemlje iz kosmosa. Pomoću satelita se prate atmosferske prilike, vrše geološka i arheološka istraživanja, upravlja saobraćajem, prikupljaju obaveštajni podaci itd, itd. Ovde treba dodati da je dosad lansiran u kosmos veliki broj satelita i drugih uređaja pri čemu se i dalje nalaze u orbiti, pored aktivnih satelita i drugih uređaja (na primer, teleskopa Habl i Međunarodne kosmičke stanice) i neaktivni sasteliti i razni otpaci (kosmički otpad).

Do čega su sve i do čega će sve, po vašem mišljenju, dovesti kosmički programi?

VV: I dalje će se nastavit sa svim načinima korišćenja kosmičke tehnologije koje sam već pomenuo s tim što će, pored sadašnjih glavnih aktera, sve veću ulogu igrati i Kina i neke druge zemlje. Od većih poduhvata se predviđa stvaranje sistema za odbranu od pada asteroida i drugih opasnosti iz kosmosa. Nastaviće se dalje istraživanje planeta i drugih tela u našem sunčevom sistemu i van njega, pri čemu je posebno zanimljiva potraga za životom, pre svega na Marsu i Jupiterovom satelitu Evropa. U nešto daljoj budućnosti može se očekivati slanje ljudi na Mars i uspostavljanje stalnih naseobina na Mesecu a kasnije i na Marsu i drugim nebeskim telima. Pritom uvek postoji opasnost da kosmos i pored načela unetih u Ugovor o kosmosu postane poprište vojnih sukoba, ukoliko i inače nestabilni međunarodni odnosi krenu u nepovoljnom pravcu.

„Era istraživanja i korišćenja kosmosa je počela i ostaće kao jedna od trajnih preokupacija čoveka“ (Obrad Račić). Verujete li u to? U kom smislu preokupacija?

VV: Verujem da će tako biti. Šta će se događati u daljoj budućnosti možemo samo da nagađamo. Mogu se u kosmonautici, kao i u nauci uopšte, očekivati pre ili kasnije veliki prodori. Najzad, ozbiljnije istraživanje kosmosa nije zamislivo bez razvoja međuzvezdanog pogona (leta bržeg od svetlosti), stvar koju su davno formilasali pisci naučne fantastike. Za sada se o takvom pogonu govori samo u teoriji i još uvek se postavlja pitanje da li je on uopšte moguć.

U čemu sve leži korist od istraživanja kosmosa?

VV: Teško je nabrojati sve koristi od istraživanja kosmosa. To je na prvom mestu širenje znanja kako o kosmosu tako i o Zemlji, ali takođe i primena mnogih tehničkih inovacija do kojih je dovelo istraživaanje kosmosa (telekomunikacije, novi materijali, navigacija itd.). Razvoj kosmonautike je, pored ostalog, i preduslov za stvaranje sistema odbrane planete Zemlje od opasnosti koje vrebaju iz kosmosa, počev od mogućeg pada asteroida, preko sunčevog i drugih zračenja. Ne treba, pritom, zaboraviti da svaki prodor u nauci i tehnici ima i tamnu stranu, počev od upotrebe u vojne i druge neprijateljske svrhe, preko štete koju može da izazove pad satelita i drugih uređaja lansiranih u kosmos na zemlju, pa sve do mogućih neprijateljskih susreta sa vanzemaljcima, donošenja opasnih mikroorganizama na zemlju itd.

Utiče li na druge oblasti čovekovog života istraživanje kosmosa? Utiče li na književnost, umetnost, film; i kako?

VV: Kako da ne. Pojedini pisci i drugi umetnici, a posebno filmski stvaraoci su u velikoj meri inspirisani kosmosom. Kosmosom se ne bave samo prirodnjaci već i pripadnici društvenih nauka, na primer, filozofi i teolozi.

Kakvu ulogu u istraživanju kosmosa imaju male, nerazvijene zemlje?

VV: Može se govoriti o aktivnom i pasivnom učešću. One mogu da učestvuju u kosmičkim programima aktivno preko međunarodnih organizacija ili preko pojedinih projekata, a takođe mogu da se uključe u proizvodnju nekih delova – učešće u kreiranju softvera i sl. Kad je reč o samom učešču u daljem razvoju međunarodnog kosmičkog prava, one mogu u okviru međunarodnih konferencija da učestvuju u izradi nacrta pojedinih ugovornih instrumenata, mogu da učestvuju u radu međunarodnih institucija itd.

Kad je reč o pasivnom korišćenju, nesumnjivo da sve male i siromašne zemlje imaju neke neposredne ili posredne koristi od kosmičke tehnologije, na primer u telekomunikacijama, GPS sistemu, prikupljanju meteoroloških i drugih podataka, iznajmljivanjem satelita u razne svrhe itd.

Najzad, moguće je da se aranžman o učešću njihovih astronauta u radu Međunarodne kosmičke stanice i u drugim projektima postigne preko međunarodnih organizacija kojima pripadaju ili direktno sa zemljama koje vrše lansiranja kosmičkih letelica.

Da li se istraživanje kosmosa tokom godina usporilo ili je jednostavno izgubilo na senzacionalizmu?

VV: Neočekivano se usporilo, iz više razloga, što posebno važi za prekid slanja posada na Mesec i odlaganje i samog početka priprema misije za Mars i druge planete Solarnog sistema.

Mogu li se (i treba li) postaviti granice do koje treba ići u razmatranju pravnih problema istraživanja i korišćenja kosmosa?

VV: Nema granica. Razvoj kosmičkog prava prati razvoj kosmonautike, a kako će se ona u daljoj budućnosti razvijati možemo samo da nagađamo.

Kakav pravni status uživa vazdušni omotač Zemlje, a kakav onaj izvan (iznad) njega?

VV: Bitna je razlika. Vazdušni omotač potpada pod suverenitet pojedinh zemalja, ili je ako se nalazi nad otvorenim morem ili nad teritorijama sa posebnim statusom (kao na primer Antarktik) regulisan posebnim međunarodnim ugovorima. Prostor iznad njega regulišu norme kosmičkog prava.

Može li čovek da živi u kosmičkom prostoru?

VV: Ljudi već borave u kosmičkom prostoru (na Međunarodnoj kosmičkoj stanici) i verovatno će to u sve većoj meri činiti i u budućnosti. Već je počeo da se razvija i kosmički turizam.

U budućnosti bi trebalo da se uspostave stalne naseobine na Mesecu, Marsu i dr. Kada će se to dogoditi zavisi od više faktora, a verovatno će se sprovesti kao međunarodni projekat.

Daje li kosmičko pravo, i može li uopšte da dâ odgovor na pitanje postoji li život na drugim planetama?

VV: Kosmičko pravo ostavlja mogućnost postojanja života na drugim planetama i njihovim prirodnim satelitima, na primer na Jupiterovom mesecu Evropa. Pritom treba uvek imati na umu da je ogromna razlika između nalaženja nekih primitivnih oblika života, najverovatnije mikrorganizama, što će se verovatno dogoditi u ne tako dalekoj budućnosti i nalaženje složenijih organizama. Najinteresantije pitanje je šta će se dogoditi u slučaju kontakta sa inteligentim bićima u kosmosu. Da li će doći do saradnje ili do neprijateljstva.

Šta sve reguliše kosmičko pravo: spasavanje kosmonauta u slučaju nesreće, telekomunikacije posredstvom veštačkih Zemljinih satelita, odgovornost za štetu prouzrokovanu delatnošću u kosmosu, načelo slobode istraživanja i korišćenja kosmosa…

VV: Sve što ste pomenuli i još mnoge druge stvari. Pritom treba uvek imati na umu da se radi o procesima na više nivoa, počev od univerzalnog (na primer, Ugovor o kosmosu kome su pristupile mnoge zemlje) preko regionalnih aranžmana, pravnog regulisanjau u okviru integracija (na primer Evropske unije) do bilateralnog (na primer, rusko američka saradnja, saradnja Rusije i Kazahstana itd).

Da li je moguće miroljubivo korišćenje kosmosa?

VV: To je jedno od osnovnih načela unetih u Ugovor o kosmosu i ono se dobrim delom poštuje.

Koliko napora ulaže Srbija u istraživanje kosmosa? U razvoj kosmičkog prava?

VV: Vrlo malo, ali nema sumnje da se i kod nas u velikoj meri koriste mnoge tekovine nastale zahvaljujući istraživanju i korišćenju kosmosa, na primer u telekomunikacijama, daljinskom osmatranju zemlje iz kosmosa, saobraćaju itd.

Koliko smo blizu da, zašto da ne, pošaljemo našeg čoveka u svemir? Ne mislim, pri tom, na komercijalne letove.

VV: To realno dolazi u obzir jedino u okviru saradnje sa kosmičkim silama ili u okviru pojedinih međunarodnih organizacija. Kako sada stoje stvari, najverovatnije će to biti neki kosmički turista našeg porekla.

Šta sve zaokuplja čoveka koji se bavi kosmičkim pravom?

VV: Mislim da smo najveći broj pitanja već dodirnuli. Uvek treba imati na umu praktičnu stranu korišćenja kosmičke tehnologije i potrebu da se ona pravno reguliše, odnosno da pravo prati razvoj istraživnja i korišćenja kosmosa i iznalazi odgovarajuća pravna rešenja. Pritom se uvek postavlja i pitanje praktične primene postojećih pravila kosmičkog prava, dalje poboljšanje tih pravila, unapređenje međunarodne saradnje i osnivanje odgovarajućih institucija. Usklađivanje sa srodnim granama prava (posebno sa vazduhoplovnim i pravom telekomunikacija), usklađivanje nacionalnih propisa sa međunarodnim, a posebno sa pravom organizacija kojima pojedine zemlje pripadaju ili žele da pripadadaju (na primer, s pravom EU) itd.

Razgovor vodila:

Tamara Lujak

Preuzeto sa: http://www.hellycherry.com/2012/09/intervju-vid-vukasovic-kosmicko-pravo.html

Laza Lazić, Put ka smislu

Dostići smisao nije ni lak ni jednostavan zadatak. Mnogi od nas se izgube u potrazi za smislom, neki ni ne osete da su se izgubili, a samo ga retki dosegnu. Da je ceo naš život put, traganje za smislom potvrđuju redovi koji slede:

Dugo ste prisutni na našoj književnoj sceni. Kakva je bila nekad, a kakva je danas?

LL: Književna scena (kako vi kažete) nije sporedan problem za pisca. Pisac bi najviše voleo da ona ne postoji. Istinskom piscu, pesniku koji piše iz lične potrebe i tako se potpuno posvećuje svom umetničkom izrazu, po objavljenoj knjizi koja je pala na sto, književna scena postaje prava mora. Treba objaviti knjigu, i to se mora, zatim se treba suočiti sa svim onim što prati pisca ili njegovu knjigu. Kritika, trenutno stanje kulture, društveni običaji, tekuće stanje vrednosti, književne zavisti, jagma za uspehom i tako dalje, ukratko, sad pesnik ima posla s tvrdim stanjem stvari izvan njega. Spoljnji svet za pesnika je tuđ teren, na kojem se on snalazi teško. Izuzev, naravno, onih pisaca, kojima je spoljni uspeh na prvom mestu, a vrednost njihovog sopstvenog dela sporedan. Književne prilike se brzo menjaju, onako kako se menja društvo i svet. Književno delo pretenduje na dugačko trajanje, što je mera njegove vrednosti. Na neki način ovo sve je uvek isto! Možda je nekad to bilo bolje, ali to je iluzija. Pesnik je uvek u teškom položaju. Ako mislite na živost u pogledu interesovanja publike za književnost, mislim da je sada bolje, jer se za dobre stvari zanimaju ljudi, naročito mladi, po svojoj ličnoj potrebi, a ne po moranju. Više je slobode, to je uvek bolje.

Koliko se položaj izdavača promenio u odnosu na danas?

LL: Promena je bitna. Ja sam počeo da objavljujem, i dugo sam bio urednik u velikim izdavačkim preduzećima, davno, a onda je sve bilo državno. Država (Komiteti) davala je novac dosta izdašno, prema svojim političkim, i kulturnim naravno, potrebama, a izdavači su ga trošili proizvodeći knjige. Katkad mnogo knjiga, katkad po ceni vrlo pristupačnoj. Nije bilo privrednog računa. Sad je obrnuto. Sva preduzeća su u rukama privatnog preduzimača. Taj legalno traži pre svega zaradu. Kako je nastupila kriza u privredi, koja je sva u novcu, izdavačima je jako teško, jer se, u međuvremenu naše tržište fizički smanjilo, kao i kupovna moć ljudi. Izdavač mora da bude i vešt privrednik, i veliki poznavalac svetskog izdavaštva i aktuelnih književnih vrednosti, a i ljubitelj poezije, proze i nauke, kao i entuzijasta, da bi poslovao i profitabilno i kulturno u isti mah. Položaj izdavača je danas težak.

Šta je za Vas bilo od većeg značaja: izaći u periodici ili objaviti knjigu, zbirku pesama, knjigu za decu?

LL: U svetskoj kulturi, odvajkada, knjiga je sve. Veliku ulogu igraju i odigrali su i dobri književni časopisi. Ja sam pristalica knjige i smatram da će knjiga uvek živeti. Današnja elektronska sredstva takođe su dobra i nužna, zbog masovnosti, pristupačnosti mediju. Ali knjiga će ostati zauvek. Ona je i kultni predmet, a ne samo informacioni objekt. I kao predmet knjiga je neposredna čovekova veza sa celim svetom u vremenu i prostoru, u umu i duši. Bez intelektualnosti pojedinca i društva u celini ne bi bilo sveta humanosti. Intelektualno je u knjigama i odatle deluje. Ko ne čita, taj se ne obrazuje i ne može biti obrazovan, taj intelektualno, a i emotivno, ne živi kao pun čovek. Knjiga je uz to na prvom mestu i obrazovanja i vaspitanja i profinjavanja dečjeg uma i senzibiliteta. Objavljivao sam knjige i mnogo sarađivao i sa radiom i sa novinama, časopisima, listovima. Današnji veliki listovi koji su izostavili svoje literarne priloge i stranice za decu pogrešili su veoma i prema sebi i prema kulturi i prema deci najviše! Ja se i danas radujem svakom retku kakvog mog napisa u novinama i časopisima, ja to volim.

Pisali ste stihove, prozu, eseje, radio igre, dramske tekstove… Koja Vam je najdraža književna vrsta?

LL: Ne znam. Ja sam pesnik. Najviše držim do lirike i njome se najviše bavim. Zatim, esej, smisleni ogled je stvar najbolja, i s najvišim zahtevom. Poezija je dar, esej je i dar i znanje, misao. Kratki zapis je takođe moderna forma, pregnantan izraz misli ili osećanja, zapažanje. Roman se danas održao kao najvažnija vrsta. Ja se nerado u to upuštam. Nisam epski tip. Roman je argatluk. Više volim pripovetke, novele, najviša vrsta je možda kratka priča? Ali, znate, kad pitate nekoga šta najviše voli od posla koji radi, to vam je pomalo zbunjujuće, kao kad malo dete pitaju: Koga više voliš, tatu ili mamu? To je surovo. Ja volim svu moju decu podjednako.

Šta je po Vama teže: pisati za decu ili odrasle?

LL: Pisanje sâmo isključuje pitanje težine, a mislim i rad uopšte. Pitanje je u tome šta želite, šta hoćete, šta možete, šta znate da ste u stanju da uradite dobro, makar koliko vas to koštalo. Tajni sveobuhvatni entuzijazam, poriv, unutrašnja snaga, to je misteriozni motiv koji čoveka navede da se uhvati u koštac s najsmelijim zadatkom i da ga izvrši. Lično ne osećam težinu mog rada kao težinu. A što se tiče takozvane književnosti za decu, ona je generalno podcenjena zahvaljujući samozvanim teoretičarima, profesorima i rđavim pesnicima – koji su književnost za decu trivijalizovali i učinili da je ona postala (uprkos istoriji srpske književnosti) omalovažena, izdvojen rod, stvar niže vrste. Književnost je integralna. Nema inferiornih književnih rodova, ima inferiornih pisaca.

Bavili ste se prevođenjem s francuskog, engleskog, ruskog, mađarskog, češkog, rusinskog, rumunskog… Po čemu se rad na prevođenju razlikuje od rada na autorskoj zbirci pesama?

LL: Kao što je poznato, prevođenje sa stranih jezika je posao sa najvišim zahtevom. To se ne može bez dara, znanja, strpljenja, ljubavi, poznavanja kulure i jezika sa kojeg prevodite. To je, dakle, i bitno drugačije od ličnog stvaralačkog momenta. Prevođenje zahteva mnogo vremena. Prevođenje se, razume se, ne vrši automatski, reč na reč. Mora se poštovati duh stranog jezika, a pre toga duh maternjeg jezika! Nikad nisam prevodio sistematski, nego nekako ad hoc. Šta mi se svidelo i kad bih rešio da pokušam da to prenesem na moj jezik. Pa se nakupilo. Imam neobjavljenih pesama iz raznih književnosti celo brdo. Mada sam do sada objavio tri knjige prepeva i nešto proze. Najveća smetnja u prepevavanju je ličnost  pesnika čijeg dela ste se dočepali. Svaki pesnik je ličnost. Ući u drugu ličnost nije moguće bez ljubavi. Prevođenje bi trebalo, i jeste, posao ljubavi. Morate osetiti nečiji dah, blizu, vrlo blizu svog daha, to se bez izvesne suptilnosti ne može. Zatim čovek mora da ima strast prema čitanju. Prevođenje je vrsta produbljenog čitanja. Prevođenje je i enigmatika. Kad se sve to složi, u prevodu dobijate neku vrstu osrednje kopije. Original ostaje original. Ali može, ako je dobro urađena, vaša pesma iz druge ruke da bude nalik originalu. To ima neprocenjivu kulturni vrednost! Niko ne može da zna tako dobro strane jezike da bi mogao da čita velike pesnike u originalu. Ipak, naša srpska kultura odgajila je velik broj briljantnih prevodilaca. Mnogi od njih su moj uzor. Mislim da su moji prevodi pošteno urađeni i da doprinose i doživljaju i poznavanju kulture i umetnosti stranih književnih jezika kojima sam u našoj književnosti služio.

Osvojili ste brojne nagrade. Kako su one uticale na Vaše stvaralaštvo?

LL: Ako se nekoliko časnih ljudi i poznavalaca složi oko toga da vam treba odati priznaje, vi to morate poštovati i smerno se zahvaliti. Inače za nagradama ne težim. U našoj kulturi danas imamo nekoliko stotina književnih nagrada! Takođe imamo kod pisaca vrlo razvijenu težnju da se posvete dobijanju tih nagrada, neki su u tome pravi kolekcionari. To obesmišljava književnost, ne, to pruža negativnu sliku o našoj kulturi. Književna nagrada me obraduje, ali me malo i zbuni. Ko sam ja?

Za sebe kažete da ste bili i ostali čovek po strani. Zašto?

LL: To je narav, lična osobina. Moje vaspitanje je, možda, malo rigorozno, malo spartansko. Ne volim da sam u  centru pažnje, ali sam zato veliki i nepotkupljivi posmatrač. Vidim i znam. Glupo je štrčati, naročito u smislu nametanja. A zatim, u takmičenju u sredini bez pravila o takmičenju, ne učestvujem. Centri moći koji, razni, i te kako postoje u nas, nisu me zvali na učlanjenje. Biti član Moćnih, danas piscima ne smeta, neki od njih čak srljaju u centre moći da bi učestvovali u deljenju mrvica. Ne. Ja sam samotnjak. I snosim konsekvence.

Šta je za Vas priroda?

LL: Prirodu uočavate vrlo brzo posle rođenja. Zapravo, odmah posle majke, koja je prva priroda u kojoj boravite, zapažate sredinu u koju ste bačeni, u kojoj morate da se osamostalite. Priroda je dakle prvi element u koji ste uronjeni i koji morate usvojiti sa što manje bolnog kontrasta i sukoba. Priroda nije bezlična, bezopasna. Naprotiv, priroda je surova. Ali vi ubrzo uočavate ono što prirodu krasi kao dominantno. Dominantno je ono što je lepo – što je najpre svojom lepotom suprotstavljeno opozitu, zlu i demonu. Ubačeni ste u raj zemaljski koji vas osposobljava da posle pobeđujete najgore tamne stvari. Svetlost, drveće, voće, trava, nebo, zvezde, prolećni dah, milota zime i milion stvari koje potiču od prirode fasciniraju vas, vaspitaju kao humanog čoveka koji je takođe lep i pripada toj prirodi. Zato volim prirodu. Svako ko osluškuje jezik dolazi do velikih odgovora na najdublja pitanja. Na primer: šta jelepo? Odgovor: ono što je prirodno. Tu vam jezik kaže da je dobrota glavni sadržaj sveta, a to se odnosi i na vasionu i na čoveka. Svaki čovek i svako delo je pozitivno ako je prirodno. Dakle, u svetu živim obožavajući drveće, šume, životinje, vodopade, promenu godišnjih doba, milosrdna dela, nesebičnost, darežljivost, umnost… zato što su prirodni. S ovim osećanjem u duši posmatrate zvezdano nebo (koje se u Beogradu ne vidi), posmatrate prirodna ponašanja dobrih i umnih ljudi i to vas prožima sigurnošću i poziva na delo.

Zašto nas, po Vama, nebo toliko opčinjava?

LL: Po obrazovanju sam filosof, ali volim i prirodne nauke, pogotovu kosmologiju. Priča o tome je veoma obimna, kraja nema. Mislim da je nebo prvi poziv naše čežnje za svesmislom. Zato ljudi kažu da je Bog na nebu. Nebo je prvi korak i u nauci i u tehnici i u mudrosti, na nebu je prvi putokaz čovekovog spajanja sa Univerzumom.

Svaki od naših života vodi se po nekoj istini. Koja je istina vodila Vas kroz život?

LL: Današnji ljudi imaju običaj da razgovor o višim temama nazivaju patetičnim. Mislim da bez ushićenog govora (a umetnost je, možda, po definiciji, ushićen govor) nema istine. Ljudi su naseli trivijalnom, čovečanstvo se uprljalo. Dnevni život čoveka je banalan, loš. Mene je, ako želite da dobijete jednostavan odgovor, vodila istina da je čovek uzvišeno biće, stvoreno po ličnosti Stvaraoca. Moja ideja vodilja je potreba da se čovek vrati svom izvoru, svom obličju i meri, da  zbaci sa sebe prljavštinu i da popravi uveliko pokvaren svet. Čovek oseća potrebu za tom čistotom, i on može da se oslobodi, preporodi i spase.

Koje su to svetske, kosmičke istine? Mislim na sedam stubova smisla postojanja, na Sedam Vlašića

LL: Ima ih, kao u slučaju antičkih mudraca, više od sedam. To su: priroda, jezik, ljudskost, rad, hrabrost, nebo i Bog. Ovde je, mnogi će primetiti, izostavljena ljubav. A ljubav je kosmička istina broj 1. Samo, ona je obuhvatna. Kao što kaže Šekspir: kvintesencija. Naime, antičko shvatanje je za elemente držalo četiri stvari: vodu, vatru, zemlju i vazduh. To su četiri elementa, a peti je esencija, suština, svesuština, esentia quinta – elemnat koji to sve obuhvata. To je smisao stvari. A smisao svega je ljubav.

„Treba ceniti razum, ali čovek raspolaže i drugim darovima“, rekli ste promišljajući u Sedam Vlašića. Koji su to darovi?

LL: Još uvek u čovečanstvu dominira pozitivizam. To je mudrost postojećih stvari, dakle realizam, ili materijalizam. Mi smo još u dobu scijentifizma, tehnike, koja baš i nije tako razumna. Dar jeste Razum na prvom mestu, po Dekartu. Ali po Paskalu to je Duša. Čovekov dar nije samo razum, nego i vera. Danas su zapostavljeni i osećanja i naslućenja i prozorljivost i čudo, i sve ono što nije opipljivo i eksperimentom potvrdivo. Savremena nauka, međutim čak i u najspecijalnijim svojim oblastima ulazi u odstupanje od materijalnog. Sposobnosti duše, osećajnost, ekstrasenzorne stvari, veći deo misterijskih istina, dobrim delom ezoterija – nisu praznoverice, prezreni idealizam i laž, nego istine koje među ljudima nalaze, daruju i krase one koji su i te darove primili i njima raspolažu.

Zašto je Važno trenirati um? I kako se to um trenira?

LL: To je rečeno retorski. Namerno i ironično upotrebljen je sportski izraz, pošto sportski jezik, za razliku od drugih, naš svet najbolje razume. Um se osposobljuje, kao i mnoge druge stvari, stalnom upotrebom. Upotrebi svoj um! Poznata je latinska izreka za umetnike: Nulla dies sine linea (Ni jedan dan bez crte). Ni jedan dan neka ti ne prođe bez poteza četkicom, perom, dletom. Trening je stalni rad. Smišljen stalni rad. Đak neka uči, svaki dan. Trkač neka trči. Slikar neka slika. Pisac neka piše. Stalno.

Gde po Vama leži koren zemlje, a gde čoveka?

LL: Oba korena su u Nebu.

Šta je za Vas jezik, pripovedanje?

LL: Ljudi bi, eventualno, mogli elementarno da komuniciraju i bez jezika. Mada, sumnjam. Mislim da je jezik prvi organ uma. Narodni, to jest u slučaju Srba, to je ujedno, po Vuku, i književni jezik. Međutim – stvarima je nužno negovanje, sve živo, a jezik je živ organizam, jezik je kao plemenita ruža, cvet, živ organizam kojem treba negovanje. Književni jezik je kodeks, gramatički, pravopisni jezik, jezik kodificiran radi usklađivanja izraza. Po meni postoje tri vrste jednog jezika, recimio našeg, i one su u smislu ljudskom, demokratskom, životnom, ravnopravne vrste. Prvi je jezik gramatički, književni, s datim propisom i zakonima. On je jezik književnosti – kad se obogati jezičkim totumom, dakle literarno oplemenjen svakim govorom koji postoji i koji pisac ume da upotrebi a da ne naruši svoj izraz. Posebni jezik imaju zvanične ustanove, to je službeni, činovnički jezik, jezik politike, koji lako prima novotarije i moderne varvarizme, a vrhunac mu je novogovor, nov izraz birokratije, publicistike, fraziranja. Treći jezik je tekući govorni jezik ljudi, naroda, pun grešaka i priovincijalizama, dijalektima protkan, lokalni, često kakav argo, uži jezik plemena ili porodice i t d. On se odlikuje odstupanjima od pravila, ali je često izražajniji, sočniji, cvetniji i istinskiji od dva pomenuta jezička idioma. Jezik je za mene bit, smisao. Crpem ga iz svih izvora, kultivišem ih radom. Od ljudi i od knjiga, od ličnog karaktera i ukusa, od drugih ljudi, od obrazovanja i naklonosti, od talenta i svrhe, od mnogo čega zavisi svačiji jezik. Jezik pesnika je strogo lični svoj, iscizeliran, naročit jezik, ali razumljiv za najširi krug čitalaca.

I danas se bavite pisanjem. Na čemu trenutno radite?

LL: Završavam zbirku pesama. Radim pomalo na zapisima. U mnogome je to u Božjim rukama. Pošto se uzdam, mislim da će uskoro biti novosti.

Može li se danas živeti od pisanja?

LL:  Generalno ne. Možda samo nekolicina pisaca čije su knjige doživele i komercijalni uspeh može jedno vreme da živi bez drugih prihoda. Ne, danas u Srbiji dobar, priznati pisac ne može da živi od pisanja. Da nema drugi nekakav prihiod, što se pisanja tiče umro bi od gladi.

U pripremi je zbirka eseja Zvezdane magle. Možete li nam nešto više reći o njoj? Hoće li biti i treće knjige eseja?

LL: Pomenuta knjiga je u štampi. Po formi slična je Šumu lišća. Za dalje, ne znam baš.

I pored toga što je sve napisao, pisac uvek ima još nešto da kaže. Šta je to što još niste rekli?

LL: Da sam rekao sve, bio bih veliki izuzetak, uradio bih nemoguće. Veliki, možda najveći deo mene ostaće u meni. To tako i treba da bude. Pisac nije vreća kukuruza pa da se istrese pred svet do poslednjeg zrna. Pisac stiče premnogo zlatnih zrna sa neba i sa zemlje svaki dan, svaki čas, da bi sve to moglo da stane u džak jednog života, ili da se istrese do kraja.

Jeste li nakon svih ovih godina dostigli svoj smisao?

LL: Dakle, nije moglo da prođe bez pitanja na koje ne znam da odgovorim! Kad pomislim da jesam, vidim da sam i ja jednostavno samozadovoljni rob sujete. Kad pomislim da nisam, dolazim u potresnu situaciju da se kao grešnik zapitam – zašto li sam živeo?

Razgovor vodila:

Tamara Lujak

Preuzeto sa:

http://www.hellycherry.com/2012/09/blog-post.html

Milica Krković, Moć mašte

Moć mašte čudna je, neobična i velika stvar. Mašta budi čula, proširuje vidike, oslobađa, hrabri, dodiruje umove i srca svakoga ko se u nju uplete. Ona je glavno, ako ne i najvažnije, oruđe pisaca i pripovedača. Kako to izgleda uposliti maštu (i pustiti joj na volju) objasniće nam književnica Milica Krković koja je, upitana jednom prilikom, zašto se odlučila na „Čajanku“ sredom, odgovorila:

„Pripovedanje je staro koliko i sam govor; još od najranjih dana ljudi su počeli da pevaju i glasno snevaju, kako bi se magijski obukli u željenu sliku i prizvali je u stvarnost, kako bi tragali za smislom i istinom, koje iluzija svakodnevnih radnji sakriva. Ni danas, kad je pismenost postala vlasništvo svih, usmeno prenošenje priče nije izgubilo ama baš ništa od svoje magije, jer se pri usmenom prenošenju priče uspostavlja veza između svih prisutnih. Tek kad se izgovori, kad postane vibracija, reč prenosi svoje puno značenje koje slušaoci prime, ili odbace, ili kroz sebe promene, tako da slušanje menja i usmerava maštu pripovedača i priča postaje delo celog skupa.

Na fakultetima za kreativno pisanje uči se i umetnost usmenog stvaralaštva, a epska tradicija naših prostora postavlja se kao veliki uzor budućim pripovedačima. A mi, gde smo mi tutnuli taj naš nasleđeni dar? U uspavanke za decu, koja su dovoljno mala da nam bude dozvoljeno da se s njima vraćamo sebi i da nas niko pri tom ne proglasi za neozbiljne. Ali priča, pogotovu bajka, potrebnija je odraslima koji već isuviše veruju iluziji svakodnevnih radnji. Jer, svaka priča je potraga za nekom istinom – što su likovi i slike iz priče bliži svetu sna koji je zajednički za svo čovečanstvo, to i potraga stiže sve bliže do one najdublje istine, koja je čoveku data rođenjem, upakovana. Dobro ispričati priču, znači razmotati jedan od paketa urođene istine.

Pisci širom sveta vole da razmotavaju te pakete zajedno sa svojom publikom i čine to, u književnim klubovima, storytelling centrima (centrima za usmeno pripovedanje), na svojim promocijama, za svoju publiku i sa njom. Nas dve ćemo meštati i mutiti vile, zmajeve, inženjere, pesnike, lepotice, pametnice i ko-zna-koga još zajedno sa svima koji budu hteli da zajedno sa nama plove po tokovima priča i radujemo se tome, jer će to biti naš dar gradu čije su nas nebrojene legende i sećanja koja smo slušale od malena naučile da tragamo za istinom maštajući.“

Kad, gde i kako čitate knjigu?

MK: Kad se pogledam u ogledalo i vidim da sam siva, smorena i beživotna – što će reći, da mi je popustio duhovno-duševni imunitet i da sam počela da podležem epidemiji iluzije svakodnevnog besmisla – brže-bolje sa knjigom u ruci pobegnem u Svet Jasnih Misli i tamo tu knjigu pročitam „na eks“. Ili, jednostavno rečeno – čitam u bilo koje doba dana i noći; kod kuće, jer sam uvek duboko koncentrisana kad čitam i ne ostavljam knjigu dok je ne završim. Moji ukućani kažu da mi se za to vreme ne može prići, jer napravim oko sebe zid koji skoro da može da se dodirne. Nove knjige nikad ne „čituckam“, ne prelistavam ih u prevozu ili po čekaonicama; za to mi služe novine, časopisi, internet, ili knjige koje sam već pročitala. Ako čitam papirnatu knjigu uvek uz sebe imam fluorescentni fomaster za podvlačenje i notes za beleške, ali presrećna sam što postoji elektronska knjiga i mnogo više čitam i zapisujem u elektronskom formatu, nego na papiru.

Šta Vas u nekom delu inspiriše: lepota rečenice, slike, misli, poređenja ili…?

MK: Stil. Ne postoje velike i male teme, ali postoje veliki majstori stila, kojima se divim i učim od njih. Da ne bude zabune – dobar stil je onaj koji je funkcionalan, tj. koji autoru omogućuje da jasno i tačno prenese to što vidi. Umetničko delo ima dve karakteristike: istinito je i komunikativno. Dobar stil je onaj koji istinu koju je autor spoznao uspeva da prevede na univerzalni jezik. Ili, da to slikovitije kažem: dobar stil je automobil u kome poruka dela može da se doveze do teško pristupačne svesti čitaoca; i to, po mogućstvu, kabriolet, tako da poruka bude što vidljivija. Ne inspiriše me da svoju poruku, svog vozača, prerušim u nekog drugog, već me inspiriše da proučavam druge dobre mašine, kako bih mogla i ja da dogradim svoju. A vozač, onaj zbog koga tu mašinu pravim – pa, njega ne stvaram ja, već se on rađa i razvija spontano, iz svega što živim i jesam i on ne govori ono što ja hoću, nego ono što on zna da jeste.

Šta Vas podstiče: bol, ljubav, dešavanja u svetu oko Vas, naučna dostignuća…?

MK: Manifestacije harmonije, ljubavi, smisla. Ali, ovo moram da objasnim.

Sve što je loše, destruktivno, nastaje iz straha, a strah je posledica neznanja. Zato je nemanje vere strašna stvar, jer je vera organ koji vam omogućuje da znate i nešto što niste logički dokazali ili iskusili. Čovek bez vere je užasan invalid, koji je osuđen na neznanje, pošto poima samo nešto malo sveta što može da stane u njegovu ličnu pamet. I mene su, kao i većinu nas, vaspitavali da budem takva, sakata, da mi moja mala pamet bude mera svemira. Kakva glupost! Ali, ja sam osećala da se nalazim u jednm strašnom zatvoru, dok je napolju bezgranični svet, pun svetlosti, čiji sam i ja deo i da je to strašan zločin i nepravda, što sedim u zatvoru. Na svu sreću, ključevi su mi bili nadohvat ruke. Živela sam u ogromnoj porodičnoj biblioteci u kojoj je bilo svega, a ponajmanje dečje književnosti. Moja porodica se čudila, šta sam to još kao malo dete nalazila u knjigama koje svakako nisam mogla da razumem. I zaista, događaje o kojima sam čitala često i nisam razumela, ali ja na to nisam ni obraćala pažlju, jer sam u knjigama nalazila nešto drugo – slike, poruke iz tog bezgraničnog sveta svetlosti, koje su toliki silni pisci prenosili, mada odevene u sasvim različita ruha. Iskre tog sveta su blistale iz priča Hansa Kristijana Andersena koje sam znala naizust isto koliko i iz mudrosti Artura Šopenhauera koga, naravno, uopšte nisam razumela, ali sam se bila totalno zaljubila u njega jer je na koricama knjige koju sam čitala bio odštampan jedan od onih ulepšanih portreta, na kome Šopenhauer izgleda kao sam Apolon, ovenčan uz to dubokom umnošću, očiju uprtih u istinu, dok svojim oštrim pogledom neumoljivo seče kroz zavese iluzija; kao i svaka zaljubljena duša, gutala sam sve što je moj princ napisao.

Elem, tako je ta biblioteka, služeći se raznim sredstvima da me veže za sebe, postala svežanj ključeva koji su mi otvarali vrata sveta istine i slobode i ja nikad nisam ni želela da budem nešto drugo, nego da i sama postanem jedan od tih ključeva. Ali kakav, i koja ću vrata otključavati, to sam definitivno shvatila tek pre nekoliko godina. Ispostavilo se da je moj najdragoceniji talenat da opazim manifestacije harmoije, ljubavi, smisla i tamo gde su slabo vidljive i da čitaocima – odnosno slušaocima – na njih ukazujem.

Kako ste uplovili (da Vas citiram) u „svet sveznajućih priča“?

MK: U taj svet ulazim od kad znam za sebe. Samo što sam dugo verovala kako je to nešto samo za moju upotrebu, odnosno da je to talenat nižeg reda u odnosu na moje kritičke i analitičke sposobnosti. Jezikom »sveznajućih priča« sam prvi put u javnosti progovorila u romanu »Mala knjiga o početku«. Kada sam nakon njegovog objavljivanja počela da dobijam pozive da govorim o nekim temama koje su u njemu dodirnute – prvo takvo predavanje bilo je održano u Udruženju »Filokalija« i zvalo se »Kosmičko dvojedinstvo i večna potraga za lepotom« – odlučila sam da ta predavanja pozajmim iz »sveta sveznajućih priča«, tako da, iako u suštini akademska, zvuče kao bajka. Zahvaljujući tom eksperimentu saznala sam i da imam dar za usmeno pripovedanje, te sam nabavila literaturu i počela da proučavam i učim tu veštinu.

Šta je za Vas bajka?

MK: Pa, bajka je po definiciji književna vrsta, kraća priča, u kojoj se natprirodno i fantastično prepliću sa realnim na takav način da nema suprotnosti. Za razliku od predanja, koje sa čitaocem/slušaocem komunicira na nivou racionalnog i opominje ga da se »ne hvata u kolo sa vilama« jer je onostrano opasno, već da se drži svakodnevnog života, bajka poseduje arhetipske elemente i prenosi istinu duše. Bajka je učiteljica, koja razbija opsenu, iluziju racionalnog i podučava zakonitostima sveta duše.

Koja je osnovna poruka bajke?

MK: Sve bajke, sve do jedne, govore o istini, slobodi i hrabrosti. Bajke uče ljudsko biće kako da postane čovek.

Šta Vas je i kada okrenulo bajkama?

MK: Kao čitalac sam oduvek volela bajke i nikad nisam prestala da ih čitam. Takođe sam besomučno izmišljala bajke za svoje sinove, ali nisam ih čak ni zapisivala, sem jedne, koju sam u nastavcima svakodnevno slala svom starijem sinu dok je bio sa obdaništem na letovanju, na veliku radost vaspitačice koja je ta moja pisma čitala deci pred spavanje. Kao što sam već rekla, tek skoro sam shvatila da mi upravo forma bajke omogućuje da govorim o harmoniji, ljubavi i smislu/lepoti na način koji neće zvučati naivno i obezvrediti veličanstvenost te tri kategorije.

Šta je lepše: graditi ili razgrađivati priču?

MK: O, pa razgrađivati priču je ludo zabavno i inspirativno. Pre svega, razgradnja uključuje i izgradnju, jer se priča ruši samo zato da bi se napravila nova. Pri tom je sve potrebno obasjati novim svetlom. To je veoma, veoma zabavno.

Može li se nešto naučiti na radionicama i u školama pisanja? Možete li i sami iz njih nešto naučiti ili gostujete samo iz želje da pomognete drugima?

MK: Naravno da može. U celom svetu se tehnika pisanja uči, jedino se u Srbiji misli da se pisac naučen rađa. Škole pisanja su neophodne kao i škole slikanja, sviranja… Za predavača su korisne koliko i za polaznike, jer pisac koji vodi jednu takvu školu biva obogaćen idejama i rezonima svojih polaznika. Uostalom, pitajte Zoricu, ona ima puno iskustva s tim, ja baš i nemam. U mom slučaju, pisanje je porodični zanat jer su mi se otac, tetka, teča, baka i obojica deda bavili književnošću, što kao profesori, što kao autori. Rutina koju sam od njih, a preko svog oca primila, pogotovu mi pomaže kad radim lekture.

Koji je bio glavni razlog pokretanja „Čajanke sa zmajevima“ u SKC-u sa književnicom Zoricom Kuburović?

MK: Na jednoj od promocija Zoričinog rada, proletos, zapodenule smo razgovor pred publikom u kome smo spontano – dakle, ne dogovarajući se prethodno – iznele neke od naših najdubljih uverenja i pobuda vezanih za književnost, a pre svega bajku. To u stvari nije bio razgovor, več iskazivanje jednog mišljenja i jednog osećanja, u dva glasa. To naše skoro blizanačko slaganje nas je silno obradovalo, jer smo u duetu viđenje lepote koja nas podstiče i poruku plemenitosti za koju se obe zalažemo prenele publici snažno i magično, što je sasvim neubičajeno za inače dosadne književne promocije. Tako smo odlučile da napravimo eksperiment – da stvaramo u duetu, služeći se glasom koji svojom vibracijom boji slike snažnije nego što to može pisana reč, omogućujući publici (ali i sebi), da vidi stvaranje priče.

Da li je cilj Vašeg zajedničkog pripovedanja bio između ostalog i prenošenje plemenite poruke ljudima?

MK: Da, to je bio glavni cilj »Čajanke«. Prenošenje plemenite poruke je glavni cilj i Zoričinog i mog rada uopšte. Ne samo literarnog.

Postoji li neki dogovor kako će teći pripovedanje ili bajke stvarate spontano?

MK: Svaki dogovor bi upropastio stvar. Ovde nije glavna stvar bila čuti priču, već videti proces njenog stvaranja.

Držali ste školu kreativnog vaspitanja. Koliko Vam je to iskustvo pomoglo u pripovedanju bajki svake srede u protekla dva meseca u SKC-u?

MK: Zapravo, nije uopšte. Zorica ima običaj da kaže kako je mašta organ i to je tačno. U školi kreativnog vaspitanja sam učila polaznike, decu i mlade ljude, da taj organ razgibaju i „nabilduju“ – onako kao kad, recimo, polomite nogu pa posle dugog ležanja treba ponovo da uspostavite funkciju nekorišćenih mišića. Moji časovi su bili kao odlazak kod fizioterapeuta. I kod Zorice i kod mene je taj organ prilično vitalan i funkcionalan i čezne za nekim većim opterećenjem.

Da li Vam je drago što ste napravile ovaj eksperiment?

MK: Itekako! Divno je što se publici dopalo; divno je što smo plemenitu poruku sigurno uspele da prenesemo, jer je nakon svake priče publika bila ozarena, a atmosfera topla; divno je što smo, možda, ovim eksperimentom „probile led“ da se malo više pažnje udeli usmenom pripovedanju.

Zašto ste uzele baš formu bajke?

MK: Za bajku smo se odlučile iz više razloga – kao prvo, obe smo u životu pročitale i smislile već čitavu gomilu bajki, a pogotovu Zorica koja je objavila potpuno fenomenalne knjige svojih bajki i ima jasan, prepoznatljiv »bajkotvorački« stil; osim toga, bajka kao književna forma ima veoma određenu strukturu, nema psihološku obradu likova, postupci i dela se ne tumače i sve je moguće, tako da je manje zahtevno iskonstruisati je nego, na primer, krimi priču – a mi smo odlučile da delo smišljamo na licu mesta, bez ikakve prethodne pripreme, što je značilo da mašta mora da nam radi brzo i da se kreće putevima koji su joj dobro poznati.

Da li mislite da bi bilo bolje da se niste ograničile na ovu književnu formu?

MK: Kao što ste i sami videli, mi smo podsticale i inspirisale jedna drugu, tako da nam je, u stvari, posle izvesnog vremena bajka postala tesna i složile smo se kako bi baš bilo zabavno da smo dale sebi neki teži zadatak.

Usmeno pripovedanje se uči svuda u svetu na fakultetima. Kakva je situacija kod nas?

MK: Nepostojeća. Usmeno pripovedanje je obavezan predmet na fakultetima za kreativno pisanje, a na nekim od njih može da se izabere kao zasebna specijalizacija. Kod nas takvi fakulteti ne postoje. Kao što sam već pomenula, kad sam otkrila da imam taj dar da usmeno, pred publikom, oživim priču i kad sam odlučila da ga razvijem, susrela sam se sa obimnom literaturom na tu temu koju sam odmah počela da proučavam i sa međunarodnim pripovedačkim udruženjima i centrima sa kojima sam se povezala. Međutim, moram odmah da napomenem da ovo što smo Zorica i ja uradile nije tipično usmeno pripovedanje (storytelling), te se nismo koristile ni zakonitostima tog zanata, jer je pripovedanje, kao vrsta umetnosti, prezentovanje već napisane priče – ona se na licu mesta manje ili više dorađuje, ali je već napisana, makar u osnovnim crtama. Zorica i ja se publici u SKC-u nismo predstavile kao pripovedačice, već na prvom mestu kao književnice.

Magija onoga što ste uradile leži u tome što ste na licu mesta smišljale priču. Može li se i kad će se ta magija ponoviti?

MK: Naravno da će se ponoviti. Ne odmah, sad nas dve treba da sredimo utiske, a radimo i druge stvari. Treba i da preslušamo snimke naših priča, da vidimo može li od toga da se napravi dobra knjiga. Ali, obećavam i u svoje i u Zoričino ime – sledeći put sigurno nećemo pričati samo bajke.

Razgovor vodila

Tamara Lujak

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s