Beleg

Svet je (poput biblioteke) sačinjen od bezbroj priča.

Biblioteka je ogledalo kosmosa.

Alberto Mangel

„Čitalačka ambicija ne poznaje granice“, zato pisci pišu (ono što bi voleli sami da čitaju), knjižari štampaju, čitaoci kupuju, a učesnici konferencija proučavaju i razmatraju. Pitanja, poput pisanja, ne znaju za granice, a takav je i sam kosmos. Kako onda za temu ne izabrati zvezde na nebu, kosmos sam?

„Kao i priroda, biblioteke se užasavaju vakuuma… Upravo zbog tih praznih mesta čuvamo znanje. Godine 764, posle ugušivanja Emijeve pobune[1], japanska carica Šotoku je, verujući da je kraj sveta blizu, odlučila da ostavi trag svog vremena za neka buduća pokolenja koja bi se mogla izdići iz pepela. Po njenom naređenju, četiri darani-sutre (osnovne reči mudrosti prevedene sa sanskrta na kineski) štampane su pomoću drvenih klišea na trakama hartije i umetnute u male drvene stupe – znamenja kosmosa koja opisuju četvrtastu osnovu zemlje i uspinjuće krugove nebesa učvršćene oko štapa gospodara Bude. Ove stupe su potom pohranjene u deset vodećih budističkih hramova carstva.

Kineske biblioteke imaju dugu istoriju klasifikacije koja odražava, u svoj svojoj raznolikosti, promenu načina na koji je Kina poimala kosmos. Najstariji katalozi prate hijerarhiju koju nameće verovanje u vrhovnu vladavinu bogova, pod čijim praiskonskim, sveobuhvatnim nebesima – kraljevstvom nebeskih tela – stoji potčinjena Zemlja.“

Knjiga je, dakle, kosmos u malom.

„Biblioteka nije samo istovremeni red i haos; u njoj caruje i igra slučaja. Čak i pošto se numerišu i smeste na određenu policu, knjige ne miruju.“ A sve što se odnosi na biblioteku odnosi se i na priču kao njen najmanji deo. Po Albertu Mangelu knjige su „produžeci nas samih, uvek spremne i nadohvat ruke, uvek od pomoći, stari znanci“. A to su i naše priče, jer: priče-radni kutak-biblioteka-Beleg– sve to sadrži naš identitet na mikro, odnosno makro planu.

Koja je vaša knjiga? Vaša priča?

„Bibliotekar je, u nekoj meri, i arhitekt“, smatra Mišel Melo, direktor Biblioteke u Borburu u Parizu. „On gradi svoju zbirku kao zdanje u kojem čitalac mora naći put, otkriti sebe, i živeti“, u onoj istoj meri u kojoj je viša sila stvorila svemir, rasporedila zvezde i magline, crne rupe i asteroide, i iznedrila nas, i prepustila nam da ga upoznajemo, istražujemo, izučavamo i kroz to upoznavanje sazrevamo, rastemo i otkrivamo sebe i svoju prirodu.

Pisac je katalizator kosmosa.

O tome govori i „biblioteka koju čine pravi uglovi“ a koja „sugeriše podelu na delove ili predmete, što je u skladu sa srednjovekovnim shvatanjem hijerarhijski ustrojenog i kategorizovanog kosmosa.“

Što se, pak, savremenog doba tiče i njegovog oslikavanja svemira u malom (knjigama, rečju), navešćemo zaključke već citiranog autora. Alberto Mangel je, odlučivši da sagradi svoju novu kuću u jednom malom mestu u Francuskoj, sa velikom i prostranom bibliotekom, zapazio jedno vrlo interesantno poklapanje. Naime, primetio je da su radnici zidali biblioteku „spretnošću veštih slovoslagača u starovremskim štamparijama“ i zaključio: „Ta slika mi je pala na pamet jer se u lokalnom govoru krupni kamen naziva velikim slovom (majuskula) a sitni malim slovom (minuskula).

Dodir knjige najintimniji je dodir. Zato verujemo knjizi. „Enciklopedija sveta, univerzalna biblioteka postoji – i to je sam svet.“

„Svaki čitalac pronalazi čari kojima prisvaja stranicu koja magijom postaje, kao da je do tad još niko nije pročitao, sveža i neoskvrnuta. Biblioteke su riznice i kovčezi s blagom tih čari.“

Otvorite svoj kovčeg s blagom.

[1] Emi no Ošikacu, odnosno Fudživara no Nakamaro, japanski plemić, podigao je pobunu protiv tadašnje vlasti 764. godine.

 

Mnoštvo je znakova i simbola u svetu, ali se jedan, bar na našem govornom području, jasno izdvaja, ne samo po mnogostrukom značenju, već i po starini. Kao višeznačni simbol, beleg nam se sam nameće svojom raznorodnošću, ali i značenjem koje smo mu, spojem onostranog i ovostranog, sami namenili, stremljenjima ka budućnosti sa dubokim korenima u prošlosti. Da bismo jasnije objasnili ovu sliku, moramo bliže da odredimo pojam belega.

Beleg (biljeg) znak je na telu (čoveka ili životinje[1]) ili na predmetu kojim se nešto označava, naglašava ili izdvaja.


[1] U arapskim srednjovekovnim delima javljaju se bića poput anka – krilato stvorenje s belegom poput ogrlice oko dugog vrata i s ljudskim licem, što živi po hiljadu i više godina. Srpko Leštarić u: Ribareva kći, arapske narodne priče iz Iraka, str. 280, Beograd, 1998.

Kao predznak ili znamenje mogao je da se zapazi na nebu, u snu (tek ako je sanu vjerovati/vjerovati sanu i biljezi) ili čemu drugom (kao deo odeće, npr.) i kao takav služio je da predskaže budućnost, najavi promene ili rastumači ono što je bilo ili što će biti.

Beleg se, kao margir, koristi kao kamen kojim se obležava grob ili mesto gde je neko poginuo, kao međaš (mrgin, mrginjaš) koristi sе kako bi odredio granicu (između) imanja, a može da se koristi i kao dokaz, uspomena, grb (na zastavi, šlemu, štitu), pečat ili dar (koji momak daje isprošenoj devojci)…

Beleg koji smo odabrali za naš zaštitni znak predstavlja belo nebo sa četrnaest crnih tačaka koje predstavljaju pravo i obrnuto Veliko kolo, nasuprot stvarnom, crnom nebu sa sedam sjajnih zvezda.cropped-beleg-ceni-sjajni960x20031.png

Ova je slika, ili simbol, uzeta kao pokazatelj da je sve moguće, da granice (između sadašnjosti, prošlosti i budućnosti) ne postoje, da se sve može izokrenuti i napisati iznova, da kulturne granice zapravo ne postoje.

Ili, književnim jezikom rečeno:

Beleg

Nije znala kako da protumači pojavu svih tih belega po telu.

Pojavljivali su se oni i ranije, ali nikad u ovolikom broju. Cele noge i ruke su joj bile posute mladežima, flekama, tačkama prljavosive boje, nečim nalik na ožiljke, nečim drugim nalik na bradavice…

Sada su joj svi delovi tela bili prekriveni, osim lica, i nije znala šta da radi.

A onda je u očajanju krenula da ih proučava. Trebalo joj je mnogo vremena da ustanovi da svi oni čine mapu neba, čiju svrhu još uvek nije uspela da odgonetne iz prostog razloga što je vrlo teško i sporo čitala sa leđa i stražnjih delova ruku i nogu.

Najveći beleg nalazio se negde pri dnu sa desne strane leđa i njega je tumačila kao Sirijus u sazvežđu Velikog Psa. Dalje su ka vratu išli Golub, Slikarski stalak, Zlatna riba, Vodena zmija, i Paun koji  su zahvatali i ruke i vrat. Predpostavljala je da je na glavi i na licu nedostajala Južna kruna, jer su od Sirijusa na dole išla sazvežđa: Jednorog, na samom kraju leđa, Blizanci, Mali pas i Rak na levoj butini, Ris, Mali lav i Veliki medved na desnoj; Lovački psi i Čizme na desnoj potkolenici, Zmaj i Mali medved na levoj, a Severna kruna je obuhvatala stopala.

Shvatila je da će, kad se i na licu budu pojavili belezi, zatočeništvu doći kraj.

Naime, planeta Zemlja je već vekovima bila pod vlašću okrutnih Freja, koji su ljudima pokrali sve planete, zvezde, asteroide… sve čime je njihovo nebo nekad bilo bogato. Od njihovog dolaska postoji samo crni, hladan svod i tužan, mučan život.

Da li su joj zbog prevelike tuge i želje za nekadašnjom raskoši roditelji dali ime Nebo, ili je prosto tako zapisano?

Kad se bude i poslednji beleg pojavio, preseliće se gore, zna to, i nebo će opet biti ono što je nekad bilo.

Tamara Lujak, Galaksija, br. 288, Beograd, 1999.

„Elektronski prostor je prostor bez granica.“[1]U tom smo pogledu slični kosmosu jer, kako to obično biva, svaka se priča (koncept) vremenom širi (poput kosmosa).

 [1] Alberto Mangel, Biblioteka noću, str. 184, Beograd, 2008.

Albo lapillo notare diem – Belim kamenčićem obeležiti dan (Smatrati ga srećnim).

Nigro notanda lapillo (diem) – Crnim kamenčićem obeležiti dan (Smatrati ga nesrećnim).

Zoran Milisavljević, Latinske poslovice, sentencije, aforizmi, Beograd, 1999.

Kružni beleg

na raskršću

vilino kolo

Gordana Petković, Senka sokola, Beograd, 2010.

Na hrastu beleg

Tu ratniku

Zadrhta ruka

*

Beleg

A nikog

Da ga vidi

Vid Vukasović

U utrobi neba

Pre majke i oca

Beleg

*

Beleg na bedru

Poljubac bi

Usklik

Gordana Petković

Gordana Petković, Vid Vukasović, Svet niotkuda, Zbirka haikua i drugih pesama, Beograd, 2004.

Careva kći i svinjarče

Bio jedan car pa imao kćer, koja je imala na sebi tri belege: na čelu kao zvezdu, na prsima kao sunce, na kolenu kao mesec. Kad doraste do udaje, rekne ocu da neće ni za koga poći koji njene belege ne pogodi, a koji pogodi, za onoga će poći, da bi bio najveći siromah ili prosjak.

Priče sa izvora, izbor narodnih bajki, pripovedaka i basni, str. 37, Beograd, 2003.

Bela belega na lisičinom repu

Tumarajući šumom i poljima izbi lisica na obalu jezera Muru. Tu je neki čovek pravio splav kojim je hteo da se provoza po jezeru. Lisica je gledala kako čovek radi, pa će odjednom, tek da bi nešto rekla:

– Striče, napravi i meni takav splav.

Čovek, kome ne bi pravo što mu lisica smeta u poslu, odgovori:

– Ne brbljaj, lijo, baciću te u vodu!

– Svejedno, napravi ti meni takav splav – ne shvati lisica pretnju ozbiljno.

Čovek onda zgrabi lisicu i baci je na veliki kamen usred jezera.

Tako lisica dopade nevolje i ne osta joj ništa drugo već da zamoli ribice za pomoć. Prva se pojavi štuka, ali je lisica odbi rečima:

– Na tebe, strvino, neću sesti.

Onda dođe manić, a lisica će opet:

– Neću ni na tebe, kljakasti.

Zatim doše grgeč.

– Gubi se, grbino jedna! – reče lisica.

Tako prođoše i ostale ribe: svaka je, po mišljenju lisice, imala neku manu. Kad se, na kraju, pojavi šarena jegulja, lisica joj ljubazno reče:

– Dođi da ne pokvasim nožice.

Jegulja se uspuza na kamen, a lisica je zgrabi i baci na obalu pa i sama ispliva. Skupivši suvog granja, lisica naloži vatru i poče da peče jegulju. Vatra planu praskajući, tako da ona pomisli: „Evo lovaca.“ U strahu se poče osvrtati, i kada shvati da prasak dolazi od vatre, razbesne se pa uze jegulju i tresnu je o jedan kamen. Vrući komadi ribljeg mesa dospeše lisici u oči i spržiše ih.

Slepa, lutala je lukava zverka kroz šumu dok se ne doseti da bi mogla od nekoga na prevaru dobiti oči. Obrati se prvo brezi:

– Pozajmi mi svoje oči.

Breza nije imala očiju. Nije ih imao ni bor. Tek kad naiđe na jasiku, pristade jasika da liji do sutra pozajmi oči. Lisica je bila zadovoljna što joj je lukavstvo uspelo. Na rastanku ona zapeva:

Nikad neću jasiki vratiti oči.

Jasika je čula pesmu pa je počela da goni lisicu-hulju, ali je nikad nije uhvatila, samo joj je dotakla rep.

Kažu da je od tog vremena vrh lisičjeg repa beo: spržile su ga prazne jasikine oči.

Estonske bajke, str. 17-18, Beograd, 1962.

Veliki beleg

Veliki beleg ime je skulpture pronađene u začelju svetilišta br. 38 na Lepenskom Viru, pored kamenog stola, preko čijeg nadzemnog dela teče slobodna, narativna, ornamentalna kompozicija. Motivi kruga sa tačkom u sredini, kruga sa tangentama, „cveta“, uglaste spirale, usne i H motiv povezani su girlandama i uglastim brazdama, koje se završavaju slobodno ili u spiralnim završecima. Preko ornamentisanog dela skulpture vidljiva je crvena zona pečenja u obliku ribljeg mehura. Neki neornamentisani delovi skulpture i plastične partije ornamentalne kompozicije, sačuvali su tragove premazivanja crvenim pigmentom.

Dragoslav Srejović, Ljubinka Babović, Umetnost Lepenskog Vira, str. 121, Beograd, 1983.

Beleg je ime prevoja na Mokroj gori (smeštena između Rožaja u Crnoj Gori i Ribarića u Srbiji), drugoj planini po visini u Srbiji, odmah iza Stare planine.

Prilikom prstenovanja isprošenice u Prizrenu, veridba se potvrđivala celivanjem između prijatelja. Tada se predavao „beleg“ za isprošenicu, uz blagoslov: „Srećno dabogda i dugovečno! Jedno za vek!“

Bajanje se vrši kad je neko bolestan i kad se hoće da nabaci što na stoku. Ono se vrši šapatom i duvanjem u vodicu (mahom „nenačetu“), u koju se obično stavi neki predmet: ugašen ugalj, beleg, tj parčence od skuta ili končić od odeće onoga kome se baje. Beleg (biljeg, znamem, omen) je potreban i kao znak po kome bi se mogla proreći sreća ili nesreća onome kome se baje. Ako beleg ide zapadu i ne pravi nikakvu senku („nema hlada“), pa potone, bolesnik će umreti; ako baleg pliva ka istoku, ne tone i ima senke („hlada“), bolesnik će ozdraviti.

Beleg, belega, 1. posebna vrsta ožiljka koji se u vidu urođenih pigmentnih fleka nalazi na koži, čest predmet najrazličitijih magijskih špekulacija; 2. Vuneno vlakno koje se koristi kod magijskih obreda.

Predrag Milojević, Mali rečnik skarednih reči i izraza u srpskom jeziku, str. 18,  Beograd, 2013.

U manastiru Zočište u istoimenom selu, kod Prizrena, nalazi se deo moštiju svetih besrebrenika Kozme i Damjana, koje od davnina pokazuju isceliteljsku moć. Mnogobrojni su slučajevi čudotvornih izlečenja u ovom manastiru zapisani su u manastirskoj hronici, a o njima se priča i u narodu. Od 1993. do 1995. godine, dnevno su u proseku dolazile tri porodice da traže pomoć, a dešavalo se da više od deset porodica čeka na red, da bolesnik legne kod moštiju i zaspi, jer se smatra da se isceljenje najpre događa na taj način. Zapisana je priča o bračnom paru koji dugo nije imao dece. Muž i žena su počeli da dolaze u Zočište, bili su istrajni u molitvama i dobili su sina koji je imao dva belega u obliku slova K i D.

 

ZAŠTO VELIKO KOLO

Za decu svih uzrasta nebo je jedna od najprivlačnijih tajni.

Miroslav Antić

Tišina se čuje

Na nebu

Veliki Medved i ja

Gordana Petković

Čovečanstvo je oduvek gledalo u zvezde; da bi odgonetnulo priču o sebi, da bi sklopilo sve delove slagalice zvane čovek.

Zoran Branković

Kroz vasionu su Srbi doživljavali sebe vekovima. Zagledanost u nebeski svod je bio prizor divljenja i svojevrstan putokaz i, pre svega, potraga za smislom.

Jasmina Đorđević

Sve ono što zemaljski prostorni krug nije, nebeski bi morao biti.

Ana Stišović Milovanović

Svaki čovek ima svoje viđenje sveta. Zahvaljujući tome svetsko književno nasleđe obiluje mitovima koji „objašnjavaju“ kako su nastale zvezde, mesec i nebo, sunce. Nije samo čovek iz naroda noći provodio zagledan u zvezdano nebo. I umetnici su se kroz istoriju bavili pitanjem nastanka neba i oblaka, kiše meteora.

Tamara Lujak

Zbornik radova konferencije, Razvoj astronomije kod Srba VI, str. 779-955, Beograd, 2011.

Kao što se glinen vrč raspada u zemlju,
talas u vodu, narukvica u zlato,
tako se i ovaj svemir rastvara u Meni.

Astavakra samhita, II, 10

O, Beskonačno! Ima jedna stara spona
Između Tebe i mene;
Tesna spona koju iskovaše pesnici.

Bagat Namdev

Čovek bi morao da sledi put dobrog i mudrog čoveka kao pto mesec sledi trag zvezda.

Damapada

Sedam zvezda Velikog medveda

Prošlo je mnogo dana otkako je sedam lovaca krenulo na put. Njihov narod je oskudevao u mesu i masti, pa su očajavali što već toliko vremena ne mogu ništa da ulove i da donesu u selo. Bili su umorni i natovareni prtljagom. Naročito je jedan od njih bio vrlo omršaveo.

„Ah, braćo, kako se loše osećam!“, reče on odjednom (u stvari, osećao se vrlo dobro; bio je samo umoran, kao i drugi), stavi ruku na srce i poče da se povodi. „Osećam se kao da mi neki orao kida srce a noge me više ne drže. Ah, moraću da umrem ovde!“

Tada njegovi drugovi napraviše na brzu ruku nosila od kože i dvaju motki i ponesoše ga. Mršavko se ispruži udobno i oseti kako mu se vraća snaga, dok su se drugi znojili, dahtali i jedva hodali. Odjednom se ona dvojica što su išla napred zaustaviše.

„Braćo, ovuda je prošao par medveda!“

Odmah baciše na zemlju prtljag i nosila sa lažnim bolesnikom i pođoše da istražuju predeo. Bili su to stvarno tragovi velikih medveda; nisu bili sveži, ali su se još uvek jasno ocrtavali.

„Ostani tu i čekaj nas“, rekoše mršavku, „mi idemo tragom medveda.“ I pojuriše koliko su ih noge nosile.

Jedan od njih, koji je nosio lonac, u žurbi zaboravi da ga ostavi, pa je trčao s drugovima a lonac mu je odskakao na ramenu.

Lažni bolesnik se još malo odmarao, pojeo i popio dobar deo onog što su mu ostavili, i osećao se svež i pun snage. Kako mu je bilo dosadno da sam sedi, potrča za njima ne bi li ih stigao.

Međutim, oni se nisu zaustavljali. Tragovi su bili sve jasniji i na jednom mestu lovci videše da su se medvedi razdvojili; tragovi jednog medveda išli su prema planini a onog drugog skretali u neodređenom pravcu i bili nekako izukrštani.

„Produžimo pravo“, reče najstariji lovac, „staza je čistija i sutra ćemo, izgleda mi, stići medveda. Sudeći po tragovima to je najveći medved koga smo ikada videli.“

Mršavko, koji je bio odmorniji od svojih drugova, uskoro ih stiže. Oni su trčali i bili tako zadihani i uzbuđeni da ga nisu ni primetili.

Tada se on iznenada postide.

„Šta će reći moji drugovi“, pomisli, „kada primete da sam ih prevario? Mnogo će se rasrditi i posramiće me pred celim selom zbog moje lenjosti. Zato ću sam da sledim ovaj drugi trag.“

Tako i učini i malo kasnije sustiže jednog medveda i ubi ga.

Međutim, njegovi drugovi su trčali i trčali, ali nikako da spaze medveda. Toliko su dugo trčali da su posle izvesnog vremena došli do neba; tamo nađoše jednog ogromnog medveda kako mirno spava; bio je to baš onaj za kojim su išli. Pokušaše da ga ubiju, ali se na nebu luk ne može odapeti a strele se ne pokreću.

Postiđeni, hteli su da se vrate kući, ali nisu znali kako. I tako su ostali na nebu i tamo su još uvek; svako može da ih vidi noću na vedrom zvezdanom nebu. Tamo su Veliki medved i lovci, sva šestorica, pa čak i lonac; to je ona zvezdica izdvojena od svojih drugarica u sazvežđu Velikog medveda; jer onaj što je nosio lonac, bacio ga je daleko od sebe, onako ljutit.

Što se tiče srećnog lenjivca, bio je dočekan u selu kao pobednik jer je doneo mesa i masti svome narodu, ali se celog života više nije smirio niti se usudio da opet zabušava. Plašio se da ga njegovi drugovi, koji ga ljutito gledaju s neba, ne tuže čarobnjacima ili poglavici zbog njegove podvale.

Zato otada nije bilo većeg i sposobnijeg lovca od njega u celoj toj šumskoj pokrajini.

Bajke severnoameričkih Indijanaca, str. 19, Beograd, 2006.

Nazivi i oblici mnogih sazvežđa u tesnoj su vezi sa grčkom mitologijom. Grčka se nalazi na srednjim geografskim širinama severne polulopte. Zbog toga mitologija naroda ove zemlje govori o sazvežđima koja se vide samo sa tih prostora. Živopisni i raznovrsni mitovi starih Grka olakšavaju pamćenje imena, oblika i međusobnih položaja sazvežđa severnog neba.

Po grčkoj mitologiji vrhovni bog bio je Zevs, najstariji Kronov i Rejin sin, gospodar bogova i ljudi. Zevs se, po predanju, zaljubio u Kalisto, lepu kći arkadskog kralja Likaona, pratilju boginje Artemide onog dana kada je, umorna od lova, legla na travu da se odmori. Kako bi je lakše osvojio Zevs je uzeo na sebe lik Artemide ili Apolona. Pošto je strahovao da će Hera, njegova žena, gospodarica neba i zaštitnica braka, saznati za ovu preljubu i osvetiti se, pretvorio je svoju ljubavnicu u medvedicu. Kalisto je rodila Zevsu sina Arkada. Posle njene smrti Zevs je predao dečaka boginji Maji da ga neguje, a svoju miljenicu preneo u sazvežđe Velikog Medveda.

Kasnije se pričalo da je za vezu između Zevsa i Kaliste saznala Artemida i odagnala je od sebe, dok ju je Hera pretvorila u medvedicu. Nesrećnica je petnaest godina lutala šumama sve dok nije susrela svog sina Arkada. Misleći da ima životinju pred sobom Arkad je pokušao da je ubije ali je Zevs, pomoću snažnog vetra, preneo majku i sina u sazvežđe Velikog i Malog Medveda. Uvređena time, Hera je sišla do Okeana i Tetije i zamolila ih da zabrane ovim sazvežđima da se osveže u vodama Okeana. Njena molba je uslišena; stoga zvezde Velikog i Malog Medveda nikada ne zalaze.

Grčki mitovi bogovima pripisuju ljudske osobine. To je bio način na koji su stari Grci pokušavali da shvate svet koji nisu mogli racionalno da objasne. Tako je svet prirodnih nepogoda, bolesti i ratova postajao prihvatljiviji za život. To je bio jedan od dokaza trijumfa ljudske misli nad ljudskom prirodom i teretom postojanja. Ljudi su na taj način osećali da njihovo postojanje ima nekog smisla u ogromnom i nepoznatom svetu koji ih je okruživao. Taj osećaj smisla i u neku ruku neophodnosti postojanja vodio je ka razvoju civilizovanog sveta. Ljudi su osećali motiv da razumom shvataju i pobeđuju prirodu.

Branislav Vukotić, Sazvežđa i grčka mitologija, Beograd, 2004.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, Beograd, 1979.

Veliki medved jedno je od 48 sazvežđa koje spominje astronom Klaudije Ptolomej iz Aleksandrije još u II v.n.e. Homer i Hesiod Veliki medved nazivaju još i Velika kola, verovatno po vavilonskom sazvežđu (sedam najsjajnijih zvezda koje pripadaju sazvežđu Veliki medved), koje se vezuje za smrt i pogrebne rituale. Po ovom su sazvežđu Vavilonci predskazivali pomračenja Sunca koja su najavljivala vladarevu smrt.

Po verovanju Irokeza tri zvezde iz sazvežđa Veliki medved (Aliot, Mizar i Alkaid) bila su tri lovca koja su jurila Velikog medveda. Po jednoj verziji mita, prvi lovac (Aliot) nosi luk i strelu kako bi ubio zver. Drugi lovac (Mizar) nosi veliki sud – zvezdu Alkor – na ramenu kako bi u njemu skuvao ulovljenu životinju, dok treći lovac (Alkaid) nosi drva za potpalu kako bi zapalio vatru.

U Južnoj Koreji Veliki medved nazivaju „Sedam severnih zvezda“. Po legendi po kojoj je ovo sazvežđe dobilo ime jedna je udovica, sa svojih sedam sinova, našla novi dom kod udovca koji je živeo na drugoj obali reke. Kako bi prešli preko vode, sinovi su u nju bacili sedam kamenih blokova. Majka je, ne znajući da su to njena deca učinila, blagoslovila onoga ko je to uradio. Tako su joj se sinovi, kad su umrli, preselili na nebo.

Veliki medved jedno je od retkih sazvežđa koje se spominje u Bibliji.

Velikim medvedom bili su očarani i Homer, Spenser, Šekspir, Tenison, Kantat, Lorka… Ovo čarobno sazvežđe možemo naći i u finskom epu Kalevali, ali i na slici Vinsenta van Goga Zvezdana noć iznad Rone.

http://en.wikipedia.org/wiki/Ursa_Major

Mnoge taoističke knjige govore o sedam zvezda koje čine rudu Velikih kola, sazvežđe Severnog neba. Za svaku od ovih zvezda tvrdi se da predstavljaju jedno od božanstava i jedan aspekt sreće. Od njih sedam, tri su božanstva, poznatija kao Fuk Luk Sau, najznačajnija kao simboli koji donose sreću.

Prvi bog zvezda označava univerzalnu težnju za bogatstvom i povećanim prihodima. Bog prihoda i napretka (Fuk), u naručju nosi dete, a na sebi ima crveni ogrtač, koji nose trgovci. Drugi bog zvezda je bog moći (Luk). Simbolizuje moć koju imaju visoki funkcioneri. U levoj ruci drži ru ji ili skiptar.

Treći bog zvezda označava univerzalnu težnju ka dugom životu. Bog dugovečnosti (Sau) drži u ruci štap o koji je okačena tikva u kojoj se nalazi nektar. Obično se prikazuje u pratnji belog ždrala.

Sazvežđe Veliki medved je cirkumpolarno sazvežđe, što znači da se vidi u svako doba godine na severnoj hemisferi neba. Razlog za to je njegova blizina Severnom polu, tako da nikad ne zalazi iza horizonta. Sadrži 149 zvezda vidljive golim okom.

Preko puta ovog sazvežđa nalazi se sazvežđe Kasiopeja, koje ima oblik slova W. Izmedju ova dva sazvežđa nalazi se Mali medved (Ursa Minor) u kojem se nalazi Polarna zvezda (Severnjača ili Polara). Između Malog i Velikog medveda počinje lanac zvezda koji čini sazvežđe Zmaj (završava se četvorostranom figurom u kojoj je najsjajnija zvezda ovog sazvežđa, Etamin).

Na zvezdanim kartama Veliki medved zauzima daleko veći prostor nego što imamo utisak posmatrajući Velika kola. Velika kola predstavljaju samo rep i zadnji deo tela Velikog medveda. Jedno je od najvećih sazvežđa na nebu.

Od najsjajnijih zvezda (Merak, Mizar, Megrez, Alkaid itd.) koje vidimo samo je jedna narandžasti džin, koji ima T oko 5.000 K, dok su ostale vreli beli džinovi čije T premašuju 10.000 K.

Najpoznatija zvezda u sazvežđu Veliki medved je Mizar, sa pratiocem Alkor, što u prevodu sa arapskog znači Konj i Jahač. Mogu se posmatrati dvogledom, a ukoliko vreme dozvoli i golim okom. Mada izgledaju vrlo bliske, njihovo rastojanje je oko 17.000 AJ. Ovaj par sa još dve zvezde čini rudu Velikih kola.

Sazvežđe Veliki medved obiluje i galaksijama, od kojih su većina spiralne. Spiralna galaksija M101 (NGC 5457), duplo veća od Mlečnog puta, sa zvezdama Alkaid i Mizar čini skoro jednakostraničan trougao. Poznata je i pod nazivom Vatreno kolo.

Interesantne su i galaksije M81 i M82, koje obrazuju dvojni sistem, takozvane Bodeove nebule (magline). Nalaze se na 150.000 svetlosnih godina od Zemlje. M81 je deformisana, a uzrok tome je gravitaciono delovanje galaksije M82.

Galaksija M109 (NGC 3992) je prečkasta spiralna galaksija slična našem Mlečnom putu, u kojoj je do sada uočena samo jedna supernova SN 1956A. Spiralna galaksija M108 (NGC 3556) malo je veća od naše galaksije a zanimljiva je po tome što joj se ne primećuje jezgro već samo disk prašine koji je okružuje i neka veća jata zvezda.

U sazveđžu Veliki medved poznata su i tri jata galaksija. Najveće od njih sastoji se od oko 300 galaksija a na nebu prividno zauzima prostor kao pun Mesec. Tu je i maglina Sova ili M97 (NGC 3587) čija procenjena starost iznosi 6.000 godina.

http://static.astronomija.co.rs/dubokisvemir/galaksija/sazvezdja/ursamajor/uma.htm

http://svemir.wordpress.com/2011/05/05/sazvezde-veliki-medved/

http://svemir.wordpress.com/2009/10/11/zanimljiva-astronomija/

Veliki medved naziv je brda u BIH (opština Jablanica).

Upravo su zvezde onaj presudni podsticaj koji čovečanstvo budi iz duhovne letargije.

Novica Petrović, Čovek i kosmos u delu Artura Klarka i Stanislava Lema, str. 116-17,  Beograd, 2011.

Beleg, belega, 1. posebna vrsta ožiljka koji se u vidu urođenih pigmentnih fleka nalazi na koži, čest predmet najrazličitijih magijskih špekulacija; 2. Vuneno vlakno koje se koristi kod magijskih obreda.

Predrag Milojević, Mali rečnik skarednih reči i izraza u srpskom jeziku, str. 18,  Beograd, 2013.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s