Fantastika

Dete upija stvarnost oko sebe postepeno, i fizičke predmete, ljude, život, i pojave s kojima se njegovo mlado biće sreće, ne prima samo razumski, niti samo osećajno, postoji još jedan način koji se, zajedno s drugima, u nama javlja i razvija ravnopravno. To je uranjanje u naročitu oblast čudesnog, nečeg što je stalan i neotklonjiv izraz uzvišenosti i svečanosti! Život je tajna i čovek je tajna i svemir je tajna. Ali čovekov rast je takav da se priroda i duša postaraju da radno, još u detinjstvu, čovek primi svet kao takav. Svet u kojem postoji duša. Duša nije nikakav organ. Duša je deo smisla Svemira i mi smo, pojedinac je, deo tog Smisla. Mi živimmo u nekoliko stvarnosti, u nekoliko postojanja istovremeno.

Laza Lazić

Fantastična bajka nastala je još u vreme kada su ljudi verovali u tajanstvenu moć prirode, kad su drhtali pred prirodnim pojavama, verovali u postojanje vila, veštica, vukodlaka, divova, u mogućnost pretvaranja čoveka u životinju. Njihova osobenost je u tome što one, krećući se kroz svet čuda, oslobođenje zakona stvarnosti, izlažu opšte istine kroz iznenađujuće i neuobičajene primere, logici suprotne, ali fantaziji dopuštene.

Međutim, kako su ljudi, stičući znanje, nalazili odgovore na mnoge tajne prirode i u isto vreme pronalazili sredstva za borbu sa prirodom i prirodnom stihijom, u bajkama se uporedo sa divovima, zmajevima, zlim dusima, javljaju junaci koji pobeđuju sva ta moćna natprirodna bića.

Danica Jakšić u: Uzbekstanske bajke, str. 197-98, Beograd, 1963.

Bajkama se slušalac predaje celim bićem, bez ostatka.

Treba voleti i osluškivati narodnu književnost sopstvenog jezika, tragati za njegovim jezgrom.

Narodne priče… kad se čitaju, one treba da taknu naše unutrašnje epske strune i da u našem biću izazovu autentične i tajne akorde jezika žive priče.

Srpko Leštarić u: Ribareva kći, arapske narodne priče iz Iraka, str. 244-293, Beograd, 1998.

Ući u svet bajki jednog naroda znači učestvovati u snovima tog naroda, lutati skrivenim lavirintima njegove svesti.

Iako su izatkane na potki sna i mašte koja slobodno nadleće međe cerebralnih poznanja, te narodne umotvorine predstavljaju najdublju stvarnost. One nas uvode u domen sna, ali taj san je takav da ne prestaje biti java, one nas suočavaju sa načinom postojanja, koje je ostvarenje jedinstva sna i jave, pa stoga i najviši izraz integralnosti života.

Bajke nam pokazuju put kojim treba da krenemo ako želimo da uspostavimo savršen sklad između prirode i čovečjeg duha.

Jugana Stojanović u: Italijanske bajke, str. 227-31, Beograd, 1968.

U svakom narodu postoje večni motivi folklora, večni karakteri, sadržaji, ideje, bez uskih nacionalnih okvira. Te večne ideje zajedničke su za narodno stvaralaštvo svih naroda, no u isto vreme svaki narod ih kazuje na svoj način i time im daje svoju nacionalnu boju. Likovi su opšti, pa ipak svaki je izraz svoga naroda, pripada svome narodu.

Danica Jakšić u: Ruske bajke, str. 185, Beograd, 1963.

Bajka, jedna od prvih tvorevina ljudskog uma, priča o verovanju i strahovanjima ljudi koji su živeli u prastara vremena, pre svake pisane istorije. U bajci se sačuvalo mnogo čega što bi bez nje bilo već odavno zaboravljeno.

Čudnim putevima kreću se bića iz bajki, pa i same bajke. Pre no što ih je iko počeo zapisivati, bajke su putovale od usta do usta, pa su docnije prelazile iz knjige u knjigu. Za njih ne postoje ni granice ni prirodne prepreke, one preleću i pustinje i mora a ponekad niču na više mesta u sličnom obliku, nezavisno jedna od druge. Želja za bajkama se nije dala ugušiti. Čast razumu, ali i mašta je tražila svoje.

Marija Krsmanović, O knjizi i piscu, u: J. K. Muzeus, Bajke, Beograd, 1951.

Narod je primio bajku kao svedočanstvo svoje herojske, pesničke prošlosti, kao izraz svoga bogatog duha; ona je saputnik njegove sete, njegove ljubavi prema zemlji u kojoj živi, ljubavi prema prijatelju, ženi, prema tradicijama u kojima je odrastao.

Osnovna pouka bajki je da dobro i pravda uvek pobeđuju, a zlo, ma koliko snažno ono bilo, uvek biva kažnjeno. Bez obzira da li je ishod srećan ili tragičan, iz bajki uvek izbija pouka čovečnosti i moralne veličine. U bajkama je ostvarena vešta simbioza elemenata narodnog života i sistema verovanja i težnji ka pravičnijoj slici životnih odnosa.

Milena Maglić-Jovanović u: Avganistanske bajke, str. 220-22, Beograd, 1961.

Bajka – oblik fantastike u kojem je iskričavost narodnog duha i njegova bogata uobrazilja najviše dolazila do izražaja.

Cveta Kotevska, Bajke naroda svijeta III, str. 238, Ljubljana, 1978.

… Kroz oblik bajke, sa bajkama svojstvenim elementima natprirodnog i fantastičnog, narod je u stvari izražavao svoja realna stremljenja i težnje: mržnju prema osvajaču i istrebljivaču, želju za lepšim, boljim životom i nadu da će pravda pobediti. S.Petković, Ukrajinske bajke, Beograd, str. 190, 1963.

Narodne bajke i narodne pripovetke… odraz su narodnog života – sklonosti i odlika, ali i izraz jednog opšteg uzora, slika narodnih stremljenja i vekovima sticanog iskustva i saznanja, pa onome ko ih sluša ili čita pružaju korisnu pouku i prijatan estetski doživljaj. Zatim, bajke su omiljeno štivo i stoga što iz njih svako može po nešto da nauči, da dođe do korisnih saveta i upozna mnoge strane života, pa je njihov uticaj na razvoj dece i ljudi očigledan i neposredan. Svojim neobičnim i čarobnim svetom, koji je plod stvaralačke narodne mašte, one podstiču na razmišljanje, ali i na izmišljanje, na maštanje, podstiču na stvaralaštvo.

Bajke nam otkrivaju vekovnu borbu naroda, pomažu da pratimo njegovu istoriju; one su ogledalo narodne duše i misli. I više od toga – one su kolektivni san, san o slobodi i sreći, pravdi i miru; san o oslobođenju, pun neraspoloženja i nemira, katkada strave, ali, i takav – on je lep kao i svaki san.

Miodrag B. Šijaković, Bajke jugoslovenskih naroda, str. 7-16, Beograd, 1964.

Od kako čovek postoji čekalo ga je N e p o z n a t o. A čovekova radoznalost i fantazija su bez prestanka, sa manje ili više uspeha, otkrivale to Nepoznato. Tako su i nastajali mitovi i legende, u kojima se izmešalo zemaljsko i natprirodno, fizičko i metafizičko, duša i telo kao celina ili razdvojeni na dve polovine. Nastajale su fantastične priče. To su priče iz sive zone.

Belojica Radovan u: Pilot, Naučna fantastika, str. 4, Kraljevo, 2002.

Mit je prvi i osnovni oblik u kome su mislila grčka plemena. I kad teži da odredi svoj stav prema  božanstvu, kad hoće da razvije snagu pred životom i ponos pred smrću, i kad hoće da objasni poreklo ljudskog roda, i poreklo plemena i gradova i porodica, i poreklo izvora i brda, šum vetrova i veličanstvenost tišina, žudnju suncokreta i tugu slavuja, i kad hoće da utvrdi načela morala, i da razmišlja o poslednjoj sudbini čovekovoj, grčki duh je uvek stvarao mit.

Miloš N. Đurić u: Srpska književna kritika, str. 319, Beograd, 1983.

„Čini se da je van svake sumnje da su od samog početka jezik i mit nerazdvojno povezani… Oba su izraz težnje stvaranja simbola: radikalno metaforički princip koji je u srži svake funkcije simbolizovanja.“ (Herder) Jezik i mit su široke metafore stvarnosti.

Oktavio Paz u: Luk i lira, str. 38, Beograd, 1990.

Fantastično je samo sredstvo da se realno oštrije i jasnije izrazi.

Erih Koš, Satira i satiričari, str. 225, Beograd, 1985.

Bajka razgara i razigrava ljudsku maštu.

Danica Jakšić u: Ruske bajke, str. 187, Beograd, 1963.

Bajka predstavlja veliku duhovnu kulturu naroda koju mi sakupljamo mrvicu po mrvicu i kroz koju se pred nama razotkriva hiljadugodišnja istorija naroda.

  1. N. Tolstoj u: Ruske bajke, str. 187, Beograd, 1963.

Bajke, bile one izražene u stihovima ili u prozi, su jedna vrsta pesništva.

Mirko Cvetkov u: Švedske bajke, Beograd, 1962.

Bajka se dešava u svetu u kome su volšenstva prirodna, a magija pravilo. U njemu, natprirodni element nije strašan, čak ni čudan, jer predstavlja supstancu tog sveta, njegovu zakonitost, njegovu klimu.

Rože Kajoa u: Narodna bajka u modernoj književnosti, Od bajke do naučne fantastike, str. 71, Beograd, 1978.

U magiji odrastamo i od nje nikada nećemo pobeći… Naša je prva reakcija na frustracije koje nam nameće stvarnost, prizivanje magije.

Geza Roheim u: Nemanja Radulović, Slika sveta u srpskim narodnim bajkama, str. 144, Beograd, 2009.

… Bajka u celini izražava životni optimizam. Njen filozofski ton sugeriše da se sve u životu završava dobro, samo čoveku treba strpljanja i odvažnosti.

S obzirom na ovu notu naglašenog humanizma i poverenja u život, lakše se prihvataju mnoge surovosti i grubosti, po čemu se bajka možda može uporediti sa stripom ili sa crtanim filmom.

Ksenija Maricki Gađanski u: Grčke bajke, str. 145, Beograd, 1978.

Mnogo naučnih istina liči na neobični priču i privlači pesnikovo srce i maštu. Za mene je uvek kao bajka bila činjenica da od gusenice postaje leptir, da insekt može presti svilu lepše nego ikakva prelja ili tvornica, da svetlost zvezde mesecima i godinama putuje do nas, te se desi da se zvezda i ugasi, a poslednji zraci s nje otrgnuti nisu još stigli do zemlje.

Da bi se moglo uživati u bajkama kojima je u osnovi neko čudo prirode, mora se biti prijatelj nemuštih bića koja se sretaju po šumama i poljima, mora se znati ćud vetrova i ćud voda, mora se voleti crv i mrav i popac i jelenak. Mora se biti ranoranilac, zaljubljen u boje, u sunčanu svetlost, moraju se znati osnovne činjenice iz prirodnih nauka. Ne sme se pripadati onima koji idući kroz šumu vide jedino da je zelena, koji ne primećuju da je list bukve gladak a list graba zgužvan, da je stablo hrasta crno a bukvino sivobelo, onima koji ne razlikuju javor od platana ili klena, a jasen od bagrema. Ne sme se pripadati onima koji smatraju da je na zemlji čovek najvažnije biće, ili najsloženije. Mora se znati da u nemuštom svetu vladaju opšti ne samo fizički nego i moralni zakoni, koji bi se, ako se to kome više dopada, mogli nazvati i ravnotežom u prirodi.

Da bi se uživalo u Bajki… mora se najpre prošetati više puta kraj potoka gde borave vodeni cvetovi i vilini konjici, mora se prisustvovati njihovom svadbenom letu, mora se bar dvadesetak puta razgrnuti livada i zaviriti ko sve živi u travi, mora se isto toliko puta držati bubamara na dlanu i prebrojati tačkice na njenim krilima, mora se sprijateljiti sa popcima i ispitati gde i kako oni žive, mora se umeti pogoditi otprve ko je popac a ko je trčuljak, mora se zastati prilikom svake šetnje šumom kraj paukove mreže i posmatrati više puta rađanje duge i njeno nestajanje, mora se opredeliti za koju se boju navija, mora se umeti razlikovati južnjak od severca i istočnjaka, mora se uživati u njihovoj borbi kao u borbi dva fudbalska tima…

Desanka Maksimović, Kratkovečna i druge bajke, str. 6, Beograd, 1993.

Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da potiče sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne događa sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši… Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pričaju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su.

Oni koji poznaju bajke, obično kriju svoja imena. Oni su na ravnoj nozi sa tajnama. Zbog toga i sebe drže u tajni i prećutkuju svoje ime. Ali to ne znači da sede u mraku, ili da u ime mraka govore. Oni borave u svetlosti, u svetlostima želje i slutnje, i nekog drevnog sećanja, koje izlazi na svetlost dana, nevino, kao da se ništa nije desilo od čukun-vremena dedina, do danas. Bajkina priča ne krije da nešto izmišlja, a izmišljanje nije istina. Kad se već izmišlja treba onda mnogo izmišljati, a to nije lako. Treba da mašta liči na samu sebe, a niko ne zna kakva je zapravo mašta. Zato je stalno otkrivamo, u pričama. Na kraju čitanja bajki, vidimo: iz mnogog izmišljanja rodila se neka istina.

Život se živi iz dana u dan, svakodnevno. Stvarnost je postala svakodnevna. Ali i to što svakodnevno vidimo kao stvarnost, ima svoja naličja, skrivena lica. Bajke su lepo naličje stvarnosti.

Miodrag Pavlović, Bajke naroda svijeta, str. 5, Beograd, 1978.

U bajkama se neguje pravičnost i stoga je sreća nagrada za dobar postupak, a krivac se uvek kažnjava; u tome se i sastoji njihov vaspitni značaj. Poroci se ismevaju, zlodela mrze, teror osuđuje, a pravda slavi. U bajkama se u poetskom obliku prikazuju razorne sile i čovekova borba protiv njih.

Ljiljana Mihajlović u: Japanska bajka, str. 177, Beograd, 1961.

Bajka, kao određeni folklorni žanr specifične sadržine i forme, ne govori o stvarnosti u svim njenim vidovima. Junaci bajke izlaze iz okvira običnih normi ponašanja i svoje ciljeve postižu čarobnim sredstvima, protivurečnim stvarnosti. S druge strane, bajka i životna situacija nisu sasvim neposredni antipodi: čak i pri najbujnijoj fantaziji bajka se na izvestan način upoređuje s normama realnog života. Ukratko, bajka je projekcija realnog života na neku posebnu, „čarobnu“ sferu, svojevrsna slika života, nastala poletom fantazije. Splet fantastičnih i realnih elemenata u tkanju same bajke nije uvek i svuda jednak. Sva raznovrsnost bajki je u neposrednoj zavisnosti od uzajamnih odnosa ova dva osnovna elementa. Bajka ima svoje junake, svoje ciljeve i poruke kao i priča o stvarnim događajima.

Slavoljub Đinđić u: Turske bajke, str. 210-11, Beograd, 1978.

Bajka mora da sadrži elemente plemenitosti, herojstva, uzvišenosti. Bez toga je bajka svedena priča.

Biće iz bajke je biće sa srcem.

Umetničke bajke se slojevito grade.

Svi ozbiljni pisci pisali su bajke misleći na njihov učinak na svet, a on nije da čoveka zabavi, nego da ga pripremi za susret i borbu sa zlom i da mu pokaže šta je važno, a šta nevažno.

Zorica Kuburović

Bajka mora da prenese deo univerzalne arhetipske istine. Ona mora da da moralnu pouku, ali ne na način na koji je daje basna. Zato bajka mora da se završi srećno, jer u njoj moraju da pobede pozitivne osobine i pozitivni likovi.

Da prenese plemenitu poruku to je cilj bajke, cilj pripovedanja.

Bajka je čvrsta forma.

Bajka je po definiciji književna vrsta, kraća priča, u kojoj se natprirodno i fantastično prepliću sa realnim na takav način da nema suprotnosti. Za razliku od predanja, koje sa čitaocem/slušaocem komunicira na nivou racionalnog i opominje ga da se »ne hvata u kolo sa vilama« jer je onostrano opasno, već da se drži svakodnevnog života, bajka poseduje arhetipske elemente i prenosi istinu duše. Bajka je učiteljica, koja razbija opsenu, iluziju racionalnog i podučava zakonitostima sveta duše.

Sve bajke, sve do jedne, govore o istini, slobodi i hrabrosti. Bajke uče ljudsko biće kako da postane čovek.

Milica Krković

Bajka je pripovetka čudesne starine nezavisna od stvarnosnih kategorija vremena, prostora i kauzaliteta, koja nema pretenzija na verodostojnost.

Kurt Ranke u: Nemanja Radulović, Slika sveta u srpskim narodnim bajkama, Beograd, str. 6, 2009.

Svez bajke je bezvremenski; bajka nije poezija prolaznog, ona slika nepropadljiv svet.

Nemanja Radulović, Slika sveta u srpskim narodnim bajkama, Beograd, str. 34, 2009.

Basnom se pisac „na epigramski način obračunava sa „velikanima ovoga sveta“ i uobraženim veličinama, laskavcima i ulizicama, sa licemerstvom, taštinom…“

Basne su piščeve „verne fotografije sredine u kojoj je on delao i živeo. To su, bolje rečeno, minijaturne slike pune životne mudrosti i iskustva, piščeve topline i osećajnosti za malog, nezaštićenog čoveka, i gorkog, gdekad jetkog i sarkastičnog ismejavanja.“

Margita Janković u: Lesing, Basne, str. 6, 13, Beograd, 1963.

Pisac ništa drugo ne želi nego da basnom ispravi zablude ljudi i da se izoštri njihova pažnja.

Fedar, Basne, str. 41, Beograd, 1961.

Basna, koja svojom sažetošću utoliko reljefnije otkriva veseli šeretski duh, humor i živopisni način izražavanja – po rečima Bjelinskog – ne sme biti alegorija… već mali roman, drama sa licima i karakterima poetski obrađenim, dok nosioci personifikacija moraju biti živi, postojeći ljudi.

Todor Manević u: Mihalkov, Basne, str. 6, Beograd, 1964.

U basnama su važne dve dimenzije: odnosi u prirodi i zveri-karakteri.

I jedno i drugo postignuto je vrhunskom imaginacijom koja, u formi kratke priče, dovodi u vezu različite životinje (i, znatno ređe, biljke, pa i čoveka) izvodeći iz njihovih odnosa i razgovora – folozofska, moralna, duhovita saznanja o njihovim pojedinačnim prirodama i o prirodi sveta kao takvog – života u njemu.

Zveri su, na osnovu svojih prirodnih svojstava, dobile svoje karaktere – po obrascima ljudskih karaktera. Kad je mislio o životinjama, autor basne imao je više mašte i slobode da razmatra i uopštava karaktere, nego kad misli o ljudima, o sebi samom.

I onom ko basnu čita, i shvata – blisko je da o ljudskim manama i porocima razmišlja ako su to osobine životinjskog roda.

Basne su stoga univerzalne, ne samo na internacionalnom planu, nego i na planu čovekovog uzrasta: zabavne za decu, opominjuće za odrasle.

Dragan Lakićević u: Dositej Obradović, Basne, Beograd, 2007.

Trezvenost i zdrav razum basni, spojeni sa problescima izuzetnog oštroumlja, ne pripadaju [pojedincu] već celom čovečanstvu… Postoje mnogi elementi različitosti, a najjednostavniji je zaista razgovetan. Ne može biti dobre basne sa ljudima u njoj. Ne može biti dobre bajke bez njih…

Bajka se uvek vrti oko neke ličnosti. Da nema junaka koji bi se borio sa zmajem, ne bismo ni znali kakvi su zmajevi. Da nema avanturiste ispred neotkrivenog ostrva – ono bi i ostalo neotkriveno… Basne se oslanjaju na sasvim suprotnu ideju; da sve postoji samo po sebi, i pod svim okolnostima ostaje ono što jeste. Vuk će uvek biti sebičan, licisa uvek lukava… Snaga životinje deluje kao primordijalna sila, kao neukrotiva reka ili bujanje šuma. Ograničenje i mana takvih pojava jeste da ne mogu da budu ništa drugo do ono što jesu… korišćenjem životnja u strogom ili proizvoljnom obliku… ljudi su zaista uspeli da prenesu velike istine…

Postoje basne svih vremena i svih tipova, ali uvek postoji samo jedno naravoučenije basne, zato što sve na svetu ima samo jedno naravoučenije…

Gilbert K. Česterton u: Priča, br. 13, str. 120-24, Beograd, 2010.

Obična narodna predanja, bajke i mitologija… predstavljaju u neku ruku i ostatke narodnog verovanja, njegovog čulnog pogleda na svet, njegove snage i onih sila koje ga pokreću; u njima narod sanja, jer ne zna. Veruje, jer ne vidi, i dela celom, nepodeljenom i neobrazovanom dušom…

Herder u: Bajke evropskih naroda, str. 5, Beograd, 1963.

… Narod je samo u sferi fantastičnog mogao da potraži i nađe snagu sposobnu da stvori svoj humani ideal pravičnosti i lepote na zemlji.

Branko Kitanović i Božidar Milosavljević u: Finske bajke, str. 172, Beograd, 1962.

„Bajke se pričaju po dvorovima i krovinjarama, na trgovima i u hramovima, one postoje u svetim knjigama religija, u propovedima indijskih, kineskih i jašpanskih budista, one osvežavaju složena razmatranja mnogih mislilaca.“

Milan V. Dimić u: Bajke evropskih naroda, str. 6, Beograd, 1963.

Narodne pripovetke su ogledalo teškog, mučeničkog života narodnih masa. To je posrtanje, sukobljavanje s hiljadama nedaća, dizanje i padanje, padanje i dizanje, i bolno koračanje napred – napred i na nogama i na rukama, i snagom i mudrošću… ali na tome putu bilo je i drukčijih trenutaka, i mnogo više tih drukčijih, kad čoek poraste iznad sebe i iznad prilika u kojima se nalazi, kad svemu može da odoli. I taj optimizam i heroizam, koji su najbitnije odlike narodnih pripovedaka, jesu i jedna od najvećih njihovih vrednosti.

Vojislav Đurić u: Bajke evropskih naroda, str. 23, Beograd, 1963.

Bujan a konkretan [jezik], sočan a netražen, raznolik kao cvetanje u prirodi i neporlazan kao stvaralačka supstanca. Uporedimo li to sa savremenim nastojanjima u našoj, i svetskoj, umetničkoj prozi; sa eksperimentima savlađivanja vremena i prostora, sažimanjem instinkta, a naročito sa nastojanjima da se iz ljudske reči izvuku svi zvučni i emotivni efekti, uvidećemo tad koliko nam je ova narodna proza bliska i koliko je naša. Ima narodna pripovetka još jednu osobinu koja nam je posebno draga; to je njen najčešći unutrašnji motiv, onaj koji je izaziva, a taj je – kako da se srećnije i dostojnije proživi ljudski vek! On kao jaka crvena nit, ili kao nenametljiv ali prisutan i osetan prizvuk, protkiva ceo opus narodnog pripovedača. Takav stvaralački postupak i humanost koja ga nosi uvek će nalaziti puta ka ljudskom srcu.

Milorad Panić-Surep u: Srpske narodne pripovetke, Beograd, 1964.

Zadovoljenje se postiže putem iluzija, poznato nam je da su one to, ali njihovo odstupanje od stvarnosti ne ometa uživanje. Oblast iz koje potiču iluzije je svet fantazije… Na vrhuncu zadovoljstva postignutih putem fantazija nalaze se uživanje u umetničkim delima, koja posredstvom umetnika postaju pristupačna i onom koji sam nije stvaralac. Ko je osetljiv na delovanje umetnosti, ceni je na najviši mogući način kao izvor uživanja i životne utehe.

Sigmund Frojd, Nelagodnost u kulturi, Beograd 1988.

Savremena fantastična priča, za osnovu ima artističke ciljeve. Ona je građanska i nije tu da podučava, zastrašuje, ili da učvršćuje magijska verovanja. Savremena fantastika pokazuje stremljenja koja su manje ili više podudarna sa namerama sveukupne književnosti. Ona za cilj ima da preuzimanjem delova stvarnosti stvori takvu fantastičnu aberaciju koja će pred čitaočevim očima oživeti jedan literarni sistem, ili drugi svet, kako se to kaže, koji je tu da zabavi, pouči, ali najpre da impresionira svojom samosvojnošću i inokosnom uređenošću.

Aleksandar Gatalica, Prosvetina knjiga fantastične priče, str. 6, Beograd, 2004.

Postoji jedna koncepcija fantastičnog, u tradicionalnom smislu, pod kojom treba, pre svega, podrazumevati priče sa zastrašujućim elementima u kojima čitalac, po ugledu na XIX vek, veruje u onon što čita i skoro da je zapljusnut psihološkom emocijom. Nasuprot tome postoji područje fantastičnog u kome je izgrađena izvesna distanca u odnosu na prikazani svet gde se pod pojmom fantastičnog pre svega podrazumeva postojanje jedne druge logike među prikazanim predmetima i bićima.

Luj-Klod de Sen-Marten, Mitologija, Osvit 15, str. 12, Leskovac 1996.

Fantastikos, grčka reč, označava onog ko je sposoban da zamišlja, onog ko ima snažnu uobrazilju i kome se stvarnost pojavljuje u tajanstvenom vidu. Dete ima taj dar, a od odraslih malobrojni. Naučnu fantastiku prožimaju imaginativno i naučna spoznaja, te nam nemoguće čini verovatnim.

Jovan Stričević u: Realno kao fantastično, Somborske novine, str. 6, 20.1.1995.

Ono što većina naziva fantastikom – za mene predstavlja samu suštinu stvari.

Dostojevski

Apsolutna vera, kao i potpuno neverovanje, odveli bi nas van fantastike; oklevanje joj daje život.

Todorov u: Naučna fantastika, Beograd, 1976.

Ako postoje realnosti koje nadmašuju fantaziju, postoji fantazija koja nadilazi stvarnost. Uostalom, realnost je ponekad realizovana fantazija. Poneka fantazija, realnost koja čeka otelotvorenje.

Borislav Pekić, Vreme reči, str. 250, 252, Beograd, 1993.

Nijedan drugi organizam ne može da dugo očuva razum u uslovima potpune realnosti; pretpostavlja se da i ševe i skakavci ponekad sanjaju.

Širli Džekson u: Stiven King, Salemovo, str. 31, Beograd, 2009.

Mit je priča koja govori o događajima iz daleke prošlosti, a njegovi junaci vrlo često nisu ljudskog porekla, iako mogu imati ljudske atribute (božanstva, životinje ili heroji). Legende su im slične, s tim što su smeštene u vreme koje nije toliko udaljeno, a za razliku od mita, one su postavljene u poznati svet, ne u drugačiji, s one strane vremena. Takođe, mnogo su češće svetovne nego sakralne, a likovi su mahom ljudski. Narodne priče, pak, spadaju u potpunosti u domen fikcije i ne iziskuju verovanje u predstavljene događaje, mogu biti postavljene u bilo koje vreme, prostorno su neodređene, svetovnog tipa, sa junacima koji mogu biti i ljudskog i božanskog (ili demonskog) porekla.

Horor (strava) je termin koji opisuje utisak. Ovakve priče podjednako mogu biti postavljene u svet koji je u potpunosti svakodnevan ili u svet fantastike. Čista priča strave može biti smeštena u isti prostor kao i natprirodna proza, ali je oblikovana prvenstveno da bi izrazila (ili izazvala) osećaj straha… junaci književnosti strave zamagljuju granice između dva sveta.

Marija Šarović, Metamorfoze vampira, str. 34-35, 43, Beograd, 2008.

… Fantastika Dalekog istoka, naročito Indije, Kine i Japana, nosi u sebi čistotu, oporost, gotovo čulnost, koja se obično teško vezuje za svet irealnog, a koja neverovatnim zbivanjima daje utisak autentičnosti. Ne samo da se tu ne raspoznaje granica između stvarnosti i fantazije, već pisac fantastici prilazi kao samoj realnosti, ne pokušavajući da fiktivni svet izdvoji od životnih okolnosti, čak mu daje snažnije psihološko delovanje no što ga ima stvarnost.

Drevne bajke otkrivaju večnu ljudsku težnju da sagleda suštinu postojanja.

Vlada Petrić u: Ueda Akinari, Priče kiše i meseca, str. 12, Beograd, 1991.

Čitati knjige a ne čitati fantastiku, to je kao ploviti rekom a ne upoznati njene obale.

Naučna fantastika je najšira književna paleta na kojoj su dostupne sve postojeće i nepostojeće boje.

U naučnoj fantastici mašta je granica – a mašta nema granica.

Fantastika nam je potrebna kao vazduh koji udišemo.

Fantastika postavlja pred vas izazov da stvorite bića i svetove iz truni, iz bljeska ideje, od pogleda stranca, pokreta ljudi oko vas – izvlači iz vas veštinu da obične, svakodnevne stvari pretočite u nešto čarobno, bajkovito, nestvarno…

Tamara Lujak

Fantastika je najstariji ogranak imaginativne književnosti – stara koliko i sama ljudska mašta.

Nije uvek lako izvršiti podelu između fantastike i naučne fantastike, ali neke osobenosti su prilično jasno izražene, ako ne i sasvim krute. Priče koje se bave androidima i robotima, svemirskim brodovima, vanzemaljskim stvorenjima, vremeplovima, virusima iz svemira, galaktičkim carstvima i sličnim temama obično se opisuju kao naučna fantastika.

U međuvremenu, fantastika kao svoj materijal koristi ono što se u našoj kulturi generalno smatra nemogućim ili nepostojećim: magove i čarobnjake, vilenjake i gobline, vukodlake i vampire, jednoroge i začarane princeze, delotvorna bajanja i čarolije.

Robert Silverberg, Legende, str. 11, 13, Beograd, 2009.

Fantastika je u novije doba, zahvaljujući velikim piscima fantastičnih romana, možda najviše Žilu Vernu, mnogo učinila za razvoj svih naučnih disciplina i dala podstreka mnogim naučnicima u osvajanju prirodnih zakonitosti i u pronalaženju tehničkih dostignuća. U tome su, neosporno, i bajke sa svojim fantastičnim sadržajima odigrale značajnu ulogu.

Miodrag B. Šijaković, Bajke jugoslovenskih naroda, str. 14, Beograd, 1964.

Fantazija je nedisciplinovana stvarnost.

Milan R. Simić

Fantastično izranja usred običnog, sivog pejzaža, dajući stvarnosti novu dimenziju.

Ala Tatarenko u: Antologija ukrajinske postmoderne pripovetke, str. 10, Novi Sad, 2005.

Naučna fantastika predstavlja normalan oblik mitologije našeg vremena.

Bitor u: Naučna fantastika, Beograd, 1976.

Pogrešno je uvjerenje da se znanstvena fantastika bavi nekom neodređenom budućnošću koja s današnjom stvarnošću nema nikakve veze. Naprotiv, znanstvenofantastično okruženje izvanredan je literarni alibi za alegorično ili metaforično upozorenje na dvojbene pravce kojima nas mogu povesti zbivanja u sasvim prozaičnim procesima današnjice.

Davor Šišović u: Sami na svijetu, str. 6, Pazin, 2006.

Svako naučnofantastično delo uvodi pretpostavku koja uzrokuje da se svet u tom delu suštinski razlikuje od našeg sveta, pri čemu se ta razlika može (mora) objasniti putem nauke (ili, u najgorem slučaju, nekakve „paranauke“), uz neophodan uslov da je ta promena značajna za karakter samog dela.

Srđan Đukić u: Zbornik radova konferencije, Razvoj astronomije kod Srba VI, Istorija srpske naučne fantastike, str. 869, Beograd, 2011.

Obično je slijepilo ne vidjeti probleme koji čovječanstvo danas tište. Navodimo da ti problemi imaju svoju znanstvenu, ekonomsku, političku i društvenu dimenziju, da su oni predominantno etičke prirode, dakle takve koja zadire u temelje našeg ponašanja i poimanja stvari, svijeta, ljudi, univerzuma. Znanstvena fantastika, kao uostalom i čitava književnost, traži tu etičku dimenziju u našoj savjesti, kopka po njoj, potiče na razmišljanje i akciju, provocira, ukratko ne daje joj mira, i neće joj dati mira čak i onda ako sva ova fantastika postane stvarnost.

Takva nam je sudbina. Uvijek bismo više htjeli nego što su nam fizičke datosti. Ali zar nije i to znan-fan?

Želimir Koščević u: YU Sirius, Prva zbirka jugoslavenske znanstvene fantastike, str. 5-6, Zagreb, 1978.

Naučna fantastika je mitologija svemirskog doba.

Vilijem Barou u: Naučna fantastika, Beograd, 1976.

Moderna naučna fantastika je jedini oblik literature koja se neprestano odnosi na prirodu promena na koje nailazimo, na moguće posledice i nemoguće izbore. To je grana literature koja opisuje sudar nauke i ljudskih bića.

Isak Asimov, Emitor 432, str. 22, Beograd, 2002.

Naučna fantastika razlikuje se od drugih vidova književne iluzije manjim ili većim oslanjanjem na nauku, stvarnu ili izmišljenu, teorijsku ili tehničku, na osnovu koje autor predviđa fantastične događaje.

Prožimanje stvarnog sveta i prividno fantastičnih događaja suštinska je crta svake naučne fantastike.

Pisac naučne fantastike može da na satiričan način izmeni mesta iluzije i stvarnosti.

Naučna fantastika može da se definiše kao postupak interpretiranja određenih razdoblja istorijske stvarnosti na taj način što se stvarnosti daje vid mita. Drugim rečima, fantastični događaji što ih je izmislio pisac naučne fantastike predstavljaju transponovanja stvarnosti u mit, i to posebno u mit stvoren prikazivanjem metaforičkog sadržaja različitih modela stvarnosti.

Robert M. Filmus u: Naučna fantastika, Beograd, 1976.

Naučna fantastika je kontrolisani način razmišljanja i snevanja o budućnosti. To je spoj načina i pokušaja nauke (u pravom svetu) sa strahovima i nadama koji nastaju iz nesvesnog. Sve što pokreće vas i vaše društvene veze, ono što vas čini društvom i okružuje. Noćne more i vizije, uvek prikazane ogoljenim mogućnostima.

Gregori Benford, Emitor 432, str. 22, Beograd, 2002.

Novoj generaciji autora mnogo je više stalo da proširi polje naučne fantastike nego da ona ostane verna svojim naučnim počecima; nauka postaje samo jedan od domena interesovanja, često veoma uzgredan, autora koji nastoji da prikaže novu viziju sveta, a ne da ostane u vezi sa savremenim zbivanjima.

Žan Gatenjo u: Naučna fantastika, Beograd, 1976.

Naučna fantastika lovi čudnovato.

Naučna fantastika je nova mistika… ona je vaskrsnuće epske poezije: vaskrsnuće čoveka i njegovog prevazilaženja sebe samog, junaka i njegovih podviga, borbe sa Nepoznatim.

Boris Vijan u: Naučna fantastika, Beograd, 1976.

Naučna fantastika je princip pripovedanja mitova današnjih ljudi.

Lester del Rej, Emitor 432, str. 23, Beograd, 2002.

Da bi bilo izuzetno, delo naučne fantastike zahteva ambiciozniji pristup unutar svog medija.

Ima malo autora dovoljno sigurnih u sebe da ideje u fantastici primene tako da se na tome ne poznaju šavovi.

Džordž Zebrovski u: Naučna fantastika, Beograd, 1976.

Naučna fantastika ne zaviruje u kreiranje drugog univerzuma već nam pokazuje kako izgledamo u ogledalu tehnološkog društva ili kroz oči nekog ko nije čovek.

Dik Rili, Emitor 432, str. 23, Beograd, 2002.

Naučna fantastika je izraz nečega što bi se moglo nazvati novim mitom, otelotvorenje naročite moderne vizije čoveka i kosmosa.

Naučna fantastika, kao vrsta popularne književnosti, predstavlja nosioca ideje o nauci i čovekovom odnosu prema svemiru – ideja koje su široko rasprostranjene u samoj kulturi, tako da se na njih može naići i bez čitanja naučne fantastike.

U širem smislu naučna fantastika jeste mit koji otelovljuje – pre svega veru da čovek, koristeći nauku i naučni metod, postaje gospodar bezumnog svemira u kome se nalazi.

Ono što je odista važno u naučnoj fantastici jeste činjenica da ona preko svojih raznolikih žanrova obezbeđuje izuzetno fleksibilan instrument za društvenu kritiku, da poseduje naročitu sposobnost preispitivanja nekih suštinskih problema u novom dobu nauke i tehnologije, i da je, kao vrsta popularne književnosti, u stanju da se obraća znatno obimnijoj čitalačkoj publici nego što je to slučaj sa „ozbiljnom“ literaturom.

Mark Hilegas u: Naučna fantastika, Beograd, 1976.

Naučna fantastika, oblikujući vremensko-prostornu civilizaciju, često – i to veoma kritički – zna da govori zapravo o ovoj ovde.

Bojan Jović, Rađanje žanra, Počeci srpske naučno-fantatsične književnosti, str. 18, Beograd, 2006.

Šta je to što nekoga opredeli da svoju naklonost pokloni naučno fantastičnom žanru, svejedno da li preko literature, stripa ili filma? Teško je to objasniti. Još veća zagonetka je to što se većina jednom pridobijenih više nikada ne oslobodi ove pasije… Pasija se budi neočekivano, na najrazličitijim mestima i u najneobičnije vreme ili doba života… Inicijalne kapisle za „buđenje“ mogu, ali i ne moraju, da budu spektakularne kao što je to bilo svojevremeno iskrcavanje na Mesec ili budući put na Mars. U igri su mnogo suptilniji mehanizmi, koje samo malobrojni posvećenici razumeju i raduju se kada prepoznaju njihovo funkcionisanje…

Šta je to što uopšte nekoga opredeljuje za SF, bez obzira da li kao dete ili kao odraslu osobu? Postoji li neko genetsko ili drugačije predodređenje da ličnost prepozna Zvezde čim ih ugleda, probudi nešto u sebi i prikloni im se dok je živa? Rekao bih da nikakvog racionalnog objašnjenja tu nema.

Slobodan Ivkov, Na granici knjige, str. 70-72, Beograd, 1994.

Mit se… tumači kao pogled na svet koji ima za cilj da prodre sa one strane granica poznatog kako bi stvorio određene putokaze i obrasce ponašanja za čoveka kada se on bude praktično našao iza tih granica.

Stvaranje ovih mitskih modela seže veoma duboko u prošlost. Međutim, kako se približavamo novom veku, horizonti nepoznatog postaju sve prostraniji, da bi početkom našeg stoleća, zahvaljujući čitavom nizu revolucionarnih naučbih otkrića, njihov opseg dostigao džinovske razmere. Tradicionalni mitski modeli pomoću kojih se čovek prilagođavao izmenjenim slikama sveta nisu više bili u stanju da prate veoma učestali ritam globalnih razmera, tako da je bilo potrebno pronaći nove.

Kako je nauka, i to u prvom redu empirijska, diktirala ove promene, bilo je logično potražiti u njenim okvirima osnovu za te nove mitske modele. Međutim, pošto je jedno od svojstava mita da se obraća najširim slojevima društva u kome nastaje, sama nauka nije mogla da zameni tradicionalne mitske obrasce zbog svoje akademske izolovanosti. Bilo je, dakle, neophodno pronaći kontekst koji prodire do svih slojeva publike, a koji je istovremeno u stanju da transponuje modele sve učestalijih promena slike sveta nastalih u sklopu moderne nauke. Ovaj novi kontekst bila je naučna fantastika.

Sa jedne strane, ona je preuzela elemente za nove mitske obrasce upravo odande odakle i potiču sve promene koje ugrožavaju čovekovu sposobnost prilagođavanja – iz novovekovne nauke; sa druge strane, budući da spada u takozvanu „paraliteraturu“, koja se obraćala najširoj čitalačkoj publici, naučna fantastika je u stanju da ove elemente blagovremeno učini činiocima opšte kulturne baštine, obezbedivši im tako rasprostranjenost mitskih modela čija se funkcija sastoji pre svega u tome da pripreme čoveka na sveobuhvatan i brz ritam promena slike sveta.

Zoran Živković u: Naučna fantastika, str. 13-14, Beograd, 1976.

Naučna fantastika je književna vrsta zasnovana na prožimanju začudnosti i spoznajnosti, čiji je glavni formalni zahvat eksplicitni imaginativni okvir (prisustvo u osnovi različitih likova i konteksta zbivanja) koji je alternativan autorovoj svakodnevici.

Darko Suvin

Pojam začudno u naučnoj fantastici razlikuje se i od čuda u bajci (i drugim fantastičnim naracijama) i od čudnovatog, začuđujućeg u realističkoj naraciji (čudnovata stvar, začuđujuća odluka) ne samo značenjem nego i time što to začudno u naučnoj fantastici mora biti objašnjivo znanstvenim (koje odgovara zahtevima nauke) i nipošto ne sme izneveriti načelo „nužnog“ i „verovatnog“ koje važi u našem iskustvenom svetu. A spoznajno, (kao pojam širi od pojmova nauka i znanje) prožimanjem sa začudnim (stvarnosnim ili izmaštanim: recimo, čovekov boravak na Mesecu i, eventualno, teraformiranje Meseca, Venere, Marsa), posredstvom novuma koji uvodi Drugo i Nepoznato… – ostvaruje se alternativni svet naučne fantastike.

Novum u naučnoj fantastici nije prvenstveno stvar niti naučnih činjenica, niti hipoteza, već može biti i neki „izum“ kako tehnike, tehnologije, neke naprave, tako i neke pojave, nekog prostorno-vremenskog locusa, biološkog ili hemijskog „otkrića“, nekih situacija, nekih vanzemaljskih likova, ili nekih odnosa… Tu je beskraj mogućnosti, a sve je zavisno od nepredvidive igre piščeve fantazije od koje će biti zavisni ne samo novum već i njegovo uverljivo posredovanje u realizovanju povezivanja književnog i vanknjiževnog, izmaštanog i iskustvenog, formalnog i ideološkog…

Priroda umetničkog zamišljanja u fantastičnoj književnosti, međutim, da bi vaspostavila svoj fantastični svet, mora prethodno da razori okvire i zakone realnog fizičkog sveta, dakle, ovog sveta u kome živimo; mora da prekine svaku vezu sa zakonima Prirode koji čine i objašnjavaju naš svet u kome živimo, a svoj svet održava svojom unutarnjom logikom verovatnog.

Priroda proznog zamišljanja u naučnoj fantastici ne kida veze sa realnim svetom u kome živimo nego taj empirijski, realni svet, kao paradigmu ekstrapolira u modele Mogućeg Sveta naučne fantastike gde i dalje važe zakoni fizike i drugih prirodnih nauka. U tome se i ogleda element „naučnog“ (činjeničnog i hipotetičnog). Otuda natprirodne sile, čudesa koja stvaraju, te likovi tog sveta, vile, veštice, zmajevi i drugi likovi fantastike – u naučnoj fantastici nemaju šta da traže. A element „fantastičnog“, u naučnoj fantastici, uvek mora biti objašnjen kao moguće sa naučnog, ili hipotetično naučnog polazišta. Prirodu proznog zamišljanja u naučnoj fantastici, dakle, karakteriše građenje novog modela Mogućeg Sveta koji je (u skladu sa postojećim iskustvenim svetom) uslovljen verovatnošću i nužnošću karakterističnom za naš iskustveni svet. (A to se protivi svakom prisustvu fantastike).

Budući da je veza s naukom specifično određenje naučne fantastike, uvek je potrebno naglasiti da je element „naučnog“ u ovoj vrsti književnosti prisutan samo kao svojevrsna paradigma hipotetičkih svetova i nije izvor objektivnog saznanja, nema gnoseološku nego estetsku vrednost, kao jedan od činilaca ustrojstva umetničkog dela. Ali, transpozicija elementa naučnog u estetski kvalitet u naučnoj fantastici nipošto ne znači da se sad tu može svašta izmišljati i da je baš sve dopušteno. Nije. U naučnoj fantastici postoje određena ograničenja i nužnosti kao uslov za prirodu zamišljanja u ovom žanru. Sve što se prikaže u naučnoj fantastici – a podrazumeva se da mi govorimo o onih Sterdženovih deset odsto vrednih dela NF – mora da ima empirijsko i racionalno tumačenje. A to znači da se ne može prikazivati i izmišljati u naučnoj fantastici ništa što bi protivrečilo onome što je u nauci već poznato, niti se mogu uvoditi u svet naučne fantastike natprirodne sile, natprirodni likovi, nedefinisani prostorno-vremenski locus bajke, i drugih čisto fantastičnih vrsta naracije.

Priroda proznog zamišljanja u naučnoj fantastici dopušta pomeranje okvira zamišljenih svetova i radnje u neki drugi, vanzemaljski prostor, kao i u neko drugo vreme. Sve, međutim, mora biti „objašnjeno“ u skladu sa nužnim i verovatnim iz paradigmatskog sveta. Pomeranja okvira mesta i vremena radnje u naučnoj fantastici (što, takođe, često zbunjuje nedovoljno upućene izučavaoce naučne fantastike), nastaju zato da se uvede u svest čitaoca moguća stvarnost na što uverljiviji način, verodostojno. To je svet koji se nikako ne može iskustveno doživeti, ali je verovatan jer je zasnovan na već postojećem iskustvenom saznanju našeg realnog sveta, i – jer sledi prihvaćenu naučnu logiku.

Dušica Lukić

Dok ste u stanju samo da maštate o kosmičkom putovanju sasvim je svejedno koju ćete tehniku koristiti: jedrenjake, balone, leteće ćilime ili leteće tanjire. Ali, kad kosmički let postane činjenica, više ne možete da upotrebite šta vam padne na pamet umesto stvarnih metoda.

Stanislav Lem

Preuzeto sa: http://www.rastko.rs/rastko/delo/11898

O nečitanju naučne fantastike

Ljudi koji je ne čitaju, pa čak i neki od onih koji je pišu, vole da podrazumevaju ili da se pretvaraju kako zamisli upotrebljene u naučnoj fantastici potiču sve iz podrobnog poznavanja nebeske mehanike i kvantne teorije, i da su, zato, razumljive samo onim čitaocima koji rade za NASA-u i znaju da programiraju svoj video-rikorder da sam snimi nešto kad oni nisu kod kuće. Ovo uobraženje omogućuje piscima da se osećaju nadmoćno, ali ,nečitaocima’ pruža izgovor. Ja ovo naprosto ne razumem, cvile oni, i nalaze utočište u dubokim, udobnim, anaerobnim pećinama tehnofobije. Ne vredi njima govoriti da je i među piscima naučne fantastike vrlo mali broj onih koji razumeju ,to’. I mi, u najvećem broju slučajeva, nađemo na video-kaseti epizodu serije ,Volim Lusi’ i polovinu nekog rvačkog meča, kad smo hteli da nam rikodrer snimi ,Remek-dela pozorišta’. Većina naučnih zamisli u naučnoj fantastici potpuno je dostupna i prihvatljiva svakome ko je uspeo da položi šesti razred osnovne škole; osim toga, niko vas neće ispitati kad završite knjigu. To ,nešto’, zvano naučna fantastika, ipak nije prerušeni priručnik za inženjerstvo. Niti zbirka pronalazaka nekog matematičkog Sotone – ,problem-priča’. Sastoji se od običnih, prosto-naprosto, priča. To je književnost, ona obrađuje izvesne teme zato što u njima nalazi nešto zanimljivo, neku lepotu, ili vezu sa ljudskim stanjem na ovom svetu. Čak i u trapavom i netačnom nazivu ,naučna fantastika’, reč ,naučna’ je pridev, dakle ona je modifikator, što znači: u službi je imenice ,fantastika’.

Na primer, glavna ,zamisao’ u mojoj knjizi Leva ruka tame nije naučna i nema nikakve veze sa tehnologijom. Tu je zamišljeno nešto iz fiziologije: jedna promena u osobinama tela. Za narod na izmišljenom svetu Geten, odnosno Zima, ne postoji pol; niko nije ni muškog ni ženskog pola. Getenjani veći deo vremena provode kao neutralna, dakle bespolna bića, ali jednom mesečno obuzme ih potreba za parenjem, a tada postanu ili muško, ili žensko, kako-kad. Getenjanin može biti otac nekoliko dece, a istovremeno i majka nekoliko druge dece. Možda ovo izmaštano stanje stvari nekoga očarava, ili mu je nastrano, ili ga čudi, ali u svakom slučaju nije potrebna neka naučna genijalnost da bi se shvatilo i da bi čitalac uspešno pratio tok događaja u romanu.

Drugi element u istoj knjizi jeste klima na planeti Geten. Geten je, naime, duboko u ledenom dobu. Zamisao sasvim jednostavna: hladno je; mnogo je hladno; stalno je hladno. Razgranavanja, usložnjavanja, rezonancije, sve to dolazi tek sa pojedinostima izmaštanog.

Leva ruka tame razlikuje se od realističkog romana samo po tome što zahteva od čitaoca da prihvati, pro tem, izvesne ograničene, osobene promene u pripovedačkoj stvarnosti. Umesto da budemo na Zemlji tokom jednog od međuledenih doba, u narodu koji ima dva pola (kao, recimo, u romanu Ponos i predrasude ili u ma kom drugom realističkom romanu), mi smo na Getenu tokom jednog od tamošnjih ledenih razdoblja, među hermafroditnim, odnosno androginim stanovništvom. Od koristi je da se prisetimo da su oba ta sveta izmišljena.

Naučnofantastične promene parametara, iako mogu biti uzgredne i ukrasne, od bitnog su značaja za prirodu i strukturu knjige; mogu biti istraživane i razvijane same po sebi, zato što su zanimljive, ili mogu služiti pretežno kao metafore ili simboli, ali u oba slučaja moraju biti razrađene i romaneskno ugrađene, u pogledu zamišljenog društva i psihologije likova, u opise, akcije, osećanja, u upotrebljene slike. Verovatno je da će u naučnofantastičnim delima opis biti nešto ,gušći’ (da se poslužimo izrazom Kliforda Džirca) nego u realističnoj književnosti, koja se oslanja na pretpostavljeno zajedničko iskustvo svih čitalaca. Ali pratiti naučnofantastičnu priču nije ništa teže nego pratiti ma koju složenu prozu. Svet Getena je manje poznat čitaocu, ali je, zapravo, neizmerno jednostavniji nego englesko društvo pre dvesta godina – svet koji je Džejn Ostin istraživala i tako živopisno dočaravala. Oba ta sveta treba neko vreme upoznavati, budući da ni jedan ni drugi ne možemo iskusiti nikako drugačije, osim kroz reči, dakle čitanjem. Svako delo književnosti izmišljenoga nudi nam po jedan svet koji nikako drugačije ne možemo dosegnuti, zbog toga što je u prošlosti, ili na nekom dalekom, odnosno imaginarnom mestu, ili zato što opisuje iskustva koja nismo doživeli, ili što nas uvodi u umove koji se razlikuju od našeg. Za neke ljude, ova promena sveta, ova nepoznatost, jeste nesavladiva prepreka; za druge, pustolovina i zadovoljstvo.

Ljudi koji ne čitaju naučnu fantastiku, ali koji su bar u nekoj prilici preduzeli pokušaj da je čitaju, često kažu da je, po njihovom utisku, neljudska, elitistička i eskapistička. Pošto su likovi u naučnoj fantastici, kažu oni, konvencionalni, a u isti mah neuobičajeni – sve sam genije nauke, kosmički junak, kompjuterski superheker i dvopolni vanzemaljac – ona izbegava ono sa čime se običan čovek stvarno mora nositi u svome životu; zato ne ispunjava jednu od glavnih svrha književnosti. Koliko god da nam je, danas, udaljena ona Engleska koju je Džejn Ostin opisivala, ljudi u njoj su od prvog trenutka čitanja relevantni (imaju veze sa našim životom) i revelatorni (otkrivaju nešto, omogućavaju da nešto otkrijemo). Čitajući o junacima romana Ponos i predrasude, mi otkrivamo nešto o sebi. Ima li naučna fantastika išta da ponudi osim bekstva od nas samih?

Rana naučna fantastika zaista je mahom bolovala od sindroma ,papirnatih likova’, ali sada je drugačije. Pisci već decenijama koriste taj oblik (naučnu fantastiku) da istražuju likove i ljudske odnose. Ja sam jedan od takvih pisaca. Izmišljeno poprište zbivanja može biti baš ono pravo, u kome će se izvesne crte likova i izvesne sudbine najbolje ispoljiti. S druge strane, istina je i to da veliki deo današnje književnosti nije literatura o likovima. Kraj ovog veka nije doba individualnosti, u onom smislu kako je to bilo u elizabetanskom i viktorijanskom razdoblju. Naše priče, realistične ili ne, sa svojim nepouzdanim pripovedačima, rastapajućim tačkama gledišta, višestrukim percepcijama i perspektivama, često nemaju dubinu slikanja likova kao središnju vrednost. Naučna fantastika je, svojom ogromnom slobodom metafore, poslala mnoge pisce daleko napred, stazama istog tog istraživanja izvan ograničenja individualnog; oni su Šerpasi na strmim planinskim usponima postmoderne.

Što se tiče elitizma, problem tu može biti, zapravo, scijentizam: pogrešno uverenje da tehnološka nadmoć znači i moralnu. Imperijalizam visoke tehnologije jednako je nadmen kao i onaj stari, rasistički; tehnofil smatra da se uopšte ,ne računaju’ oni ljudi koji ne furaju najnoviji fazon, koji nisu u Mreži, ne poseduju najmodernije sprave. To su proli, mase, bezlična rulja. Ni istorija, ni književnost nisu o takvima. U priči je uvek reč o klincima koji su nabavili stvarno super i stvarno skupe igračke. Prema tome, nova operativna definicija pojma ,ljudi’ glasi: to su samo oni koji imaju pristupa do jedne izuzetno složene, brzo rastuće industrijske tehnologije. A sama reč ,tehnologija’, opet, odnosi se isključivo na takvu. Čula sam kad je jedan čovek rekao, savršeno ozbiljno, da starosedeoci Amerike, pre no što su ih belci osvojili, nisu imali tehnologiju. Kao što svi znamo, grnčarija je prirodna pojava, ispletene košare dozrevaju na suncu, a grad Maču Pikču je spontano iznikao na vrhu planine.

Ograničiti pojam ,ljudski rod’ na proizvođače i potrošače složene, brzo rastuće industrijske tehnologije, to je zaista uvrnuta predstava, kao kad biste rekli da ljudski rod čine samo Grci, ili samo Kinezi, ili samo Britanci gornje srednje klase. Pri tome se izostavlja malčice previše.

Doduše, sva književnost izostavlja, htela-ne htela, većinu ljudi iz svog vidnog polja. Ona koja se zanima za nove tehnologije ima pravo da izostavi narode koji su (hajde da tako kažemo) posedovali ili poseduju drugačije tehnologije, baš kao što romani o preljubama u predgrađima mogu prenebreći gradsku sirotinju, a romani u čijem je središtu pažnje psiha muškarca mogu prenebreći psihu žena. Ali takvo izostavljanje ne treba čitati kao tvrdnju da su bolji oni ljudi koji imaju bolju mašinu, ili da belci srednje klase jesu celokupno ljudsko društvo, ili da jedino o muškarcima vredi pisati. Moralne i političke stavove iskazivati izostavljanjem – to je legitimno, ako je svesno, ako autorova kultura dopušta takvu svest. Na kraju, tu je reč o prihvatanju odgovornosti. Poricanje autorove odgovornosti, nesvesno izostavljanje, jeste elitizam, i zaista osiromašuje književnu vrednost svakog žanra, uključujući tu i realizam.

Ne prihvatam presudu da korišćenjem slika i metafora sa drugih svetova, korišćenjem putovanja kroz kosmos, budućnosti i izmišljenih tehnologija, društava i bića, naučna fantastika beži od relevantnosti za ljude, za nas, naše živote. Te slike i metafore, ako ih koristi ozbiljan pisac, jesu slike i metafore naših života, to su legitimni romansijerski, simbolički načini da se kaže ono što se ni na koji drugi način ne bi moglo reći o nama, o našem postojanju, o onome što odabiramo ovde i sad.

Naučna fantastika proširuje to ,ovde’ i to ,sad’.

Šta je vama zanimljivo? Neke ljude ne zanima ništa osim drugih ljudi. Neki ljudi zaista ne mare za drveće, ribe ili zvezde, nije ih nimalo briga kako mašine rade ili zašto je nebo plavo; oni su ekskluzivno antropocentrični, a često ih njihova religija podstiče na to da budu takvi. Oni neće voleti ni nauku, ni naučnu fantastiku. Kao ni sve nauke (osim antropologije, psihologije i medicine), naučna fantastika nije ekskluzivno antropocentrična. Ona ima u vidu i druga bića, i druge vidove postojanja. Može govoriti o odnosima između ljudi – a to je glavna tema realistične književnosti – ali i o odnosima između jedne osobe i nečeg drugog, na primer, o odnosima između jednog čoveka i neke druge vrste postojanja, neke zamisli, mašine, iskustva, društva.

Naposletku, neki ljudi mi kažu da izbegavaju naučnu fantastiku zato što je deprimirajuća. Ovo je sasvim razumljivo ako su, igrom slučaja, naleteli uzastopce na nekoliko postkataklizmičkih, upozoravajućih priča, ili na hrpu pomodnih cviljenja kako je sve jadno i propalo, ili se predozirali dekadentno-metalno-pank-virtuelističko-crnim kapitalističkim realizmom. Ali takva optužba često odražava, čini se meni, neku bojažljivost ili sumornost u umu samog čitaoca: nepoverenje u promenu, u maštu. Ima mnogo ljudi koji se zaista deprimiraju i uplaše kad budu prinuđeni da razmišljaju o nečemu o čemu ne znaju već sve; plaše se da će izgubiti kontrolu. Ako nije o stvarima o koje su im već do savršenstva poznate, neće da čitaju; ako je drugačije boje, oni to mrze; ako nije iz ,Mek Donalda’, neće ni da probaju. Ne žele znati da je svet postojao i pre njih, da je veći od njih i da će se nastaviti i posle njih. Istoriju ne vole. Naučnu fantastiku ne vole. Pa, dabogda večno jeli kod ,Mek Donalda’ i bili srećni u Raju.

A sad, pošto sam rekla o ljudima koji ne vole naučnu fantastiku, da kažem i zašto je ja volim. Volim većinu vrsta književnosti, iz razloga koji su uglavnom isti, a ne posebni za ovaj ili onaj žanr. Ali ono zbog čega naročito volim naučnu fantastiku uključuje sledeće posebne vrline: životnost, prostranost i tačnost zamišljanja; razigranost, raznovrsnost i snagu metafore; slobodu od konvencionalnih književnih očekivanja i manirizama; moralnu ozbiljnost; duhovitost; šljašt i lepotu.

Dozvolite da se vozim još koji tren na toj poslednjoj reči. Lepota jedne priče može biti intelektualna, kao lepota matematičkog dokaza ili kristalne strukture; može biti estetska, lepota dobro urađenog dela; može biti ljudska, emocionalna, moralna; no, verovatno je da će biti u isti mah i intelektualna i estetska i moralna. Pa ipak, kritičari i prikazivači naučne fantastike i do dana današnjeg često postupaju prema priči kao da je ona samo izlaganje zamisli, kao da je u njoj izlaganje intelektualne ,poruke’ sve. Ovaj redukcionizam veoma je nepravedan prema sofisticiranim i moćnim tehnikama i eksperimentima u velikom delu savremene naučne fantastike, čiji pisci, na primer, koriste jezik kao postmodernisti, dok kritičari kasne za njima decenijama, čak i ne raspravljaju o jeziku, ostaju gluvi za implikacije zvukova, ritma, ponavljanja, obrazaca – kao da je tekst samo posuda za zamisli, šećerna obloga na piluli. Naivno je to. I potpuno promašuje ono što ja u naučnoj fantastici najviše volim: lepotu njenu.

Ursula K. Legvin

[1] Ženidba Maksima Crnojevića u: Epske narodne pesme, Crnojevići, Brankovići i Jakšići, str. 21, Beograd, 1959.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s