Kako (ne)pisati

Kliknite na sliku da biste pročitali tekst.

Sadržina i oblik – dva jednako vredna krila iste ptice.

Sogi

Tražiš veličanstveni stil u dalekim stvarima, a on je u nečem pored tebe.

Bašo

Jezik je skup svih živih bića koja pokreću ritmovi slični onima koji upravljaju zvezdama i biljkama.

Oktavio Paz

Reč je simbol koji zrači simbole. Čovek je čovek zahvaljujući govoru, zahvaljujući originalnoj metafori koja ga je učinila drugačijim i izdvojila od sveta prirode. Čovek je biće koje je stvarajući govor samo sebe stvorilo. Doslovno uzevši, čovek je metafora samog sebe.

Reči se ponašaju kao čudljiva i autonomna bića. Misao se ne miri s tim i svaki put nastoji da ih potčini sopstvenim zakonima; i svaki put jezik se pobunjuje i probija brane sintakse i rečnika. Rečnici i gramatike su dela osuđena da se nikad ne završe. Jezik se stalno kreće, mada čovek, pošto se nalazi u centru vrtloga, retko primećuje te neprestane promene.

Nije glas najprostija jedinica govora, već je to rečenica ili izreka. Rečenica je samodovoljna celina; sav jezik, kao u nekom mikrokosmosu, živi u njoj.

Reč je, sama po sebi, množina značenja.

Poverenje u jezik je spontan i iskonski čovekov stav… Priroda je ispunjena duhovima; svaki predmet ima sopstveni život; reči, koje su duplikat objektivnog sveta, takođe imaju dušu. Jezik, kao univerzum, svet je poziva i odziva; plima i oseka, spajanje i razdvajanje, udisanje i izdisanje.

Jezik je čovek.

Stil je polazna tačka svakog stvaralačkog pokušaja.

U trenutku stvaranja, na površinu svesti izbija najskriveniji deo nas samih. Stvaranje se sastoji od iznošenja na videlo izvesnih reči neodvojivih od našeg bića. Samo tih i nikako drugih. Pesma je sazdana od neophodnih i nezamenljivih reči. Zato je tako teško korigovati već gotovo delo. Svako korigovanje podrazumeva ponovno stvaranje, vraćanje na sopstveni trag, prema sopstvenoj unutrašnjosti.

Naprezanjem razuma, koji sebi krči put, dospevamo u zonu skladnosti. Osećamo da se ideje uklapaju jedna u drugu. Tada naziremo da su misli i rečenice takođe i ritmovi, dozivi, odjeci. U tim trenucima, misliti znači dati pravu notu, ustreptati čim nas dodirne svetlosni talas.

San, delirijum, hipnoza i druga stanja opuštanja svesti pospešuju naviranje rečenica. Taj tok kao da nema kraja, jedna rečenica povlači drugu. Povučeni rekom slika, dodirujemo obale apsolutnog življenja i predosećamo stanje jedinstva, konačnog sjedinjavanja sa sopstvenim bićem i sa bićem sveta.

Poetski poduhvat ne razlikuje se od čaranja, vradžbina i ostalih mađijskih postupaka. A pesnikov stav je sličan stavu vrača. Obojica koriste princip analogije; obojica postupaju koristoljubivo i imaju neposredan cilj: oni se ne pitaju šta je jezik ili priroda, nego se njima služe za ostvarenje sopstvenih ciljeva. Može se još dodati i to da čarobnjaci i pesnici, za razliku od filozofa, tehničara i naučnika, izvlače moć sami iz sebe.

Proza, koja je prevashodno sredstvo kritike i analize, zahteva sporo sazrevanje i nastaje samo posle dugog niza napora da se ukroti govor. Njen napredak se meri stepenom vladavine misli nad rečima.

Slike su imaginarne tvorevine… Rečju slika označavamo svaki jezički oblik, rečenicu ili grupu rečenica koje pesnik iskazuje… Retorika je izvršila odabri tih izraza i oni se nazivaju poređenja, sličnosti, metafore, mitovi, basne, igre reči, paranomazije, simboli, alegorije itd.

Onaj ko zna, ne govori. A onaj ko govori, ne zna. Prema tome, mudrac propoveda učenje bez reči… Vrednost reči sastoji se od značenja koje skrivaju.

Jezik je beskrajna mogućnost značenja.

Ne postoji ni spolja ni iznutra, kao što nema ni sveta pred nama: otkako postojimo, mi smo svet i svet je jedan od činilaca našeg bića. Isto je i sa rečima: nisu ni spolja ni iznutra, nego su mi sami, deo su našeg bića. One su naše sopstveno biće. A time što su deo nas, one su tuđe, pripadaju drugima: jedan su od oblika naše suštastvene „drugosti“. Kada pesnik oseti da se odvojio od sveta i kad sve, čak i sam jezik, beži i nestaje, i on sam beži i potire se. I u narednom trenutku, kad rešava da se suoči sa ćutanjem ili glasnim i zaglušujućim haosom, i kada muca i pokušava da izmisli nekakav jezik, on je taj koji sam sebe izmišlja, pravi „salto mortale“, ponovo se rađa i postaje neko drugi. Da bi bio on sam, mora da bude drugi. Isto se dešava i sa jezikom: njegovm je jer pripada drugima. Da bi ga učinio zaista svojim, on pribegava slici, pridevu, ritmu, odnosno svemu onome što ga čini različitim. Reči su tako i njegove i nisu njegove. Pesnik ne sluša neki tuđi glas, tuđi su njegov glas i njegova reč: to su njegove reči i glasovi u svetu kojima on daje jedan novi smisao.

Rukopis projektuje jednu celovitost, ali joj je oslonac na jednom nedostatku: nije ni muzika ni tišina, a oboma se pothranjuje.

Čovek hoće da bude jedan sa svojim tvorevinama, da se spoji sam sa sobom i svojim bližnjima: da bude svet ne prestajući da bude on sam.

Oktavio Paz u: Luk i lira, Beograd, 1990.

Pisanje je najveća zabava koju čovek može sebi da priušti.

Teri Pračet

Jezik je sistem koji počiva na gramatici. Nema, niti može biti jezika, ni ma kojeg idioma nekog jezika, koji nema svoje gramatike… Jezička standardizacija je naučni postupak kojem prethodi postojanje govornog jezika i književnosti na tom jeziku.

Nijedan jezik ne može se izučiti.

Jezik je iskušenik, jezik je i kušač.

Srpko Leštarić u: Ribareva kći, arapske narodne priče iz Iraka, str. 244-293, Beograd, 1998.

Priča nije domaća zadaća; priča, a pogotovo znanstvenofantastična, ne piše se po narudžbi u zadanom roku kojeg se, prema lagodnoj inerciji, hvata u zadnji čas; priču pisac otkriva u trenutku nadahnuća i nosi je u sebi tek u onolikom razdoblju nestrpljivosti dostatnome da ju pribilježi čim mu pod ruke dođe za to pogodan tehnički medij: papir, računalo, mobitel, što god. Znanstvenofantastičnu, fantazi ili horor priču osim ideje čini i stil, pismenost, umješnost pretapanja piščeve zamisli u lijepe i efektne rečenice. Priča nije gotova onda kada na nju stavimo zadnju točku i potpis, kreativni proces mora trajati i dalje, u popravljanju, ulepšavanju, skraćivanju, dopunjavanju, ispravljanju, rječju u dotjerivanju literarnoga teksta dok njime ne budemo i više nego zadovoljni… Vlastito pisanje pisac mora usavršavati i čitanjem, bez toga ne ide… Dobra priča će svoj put do čitatelja uvijek naći.

Davor Šišović u: Dimenzija tajne, str. 6, Pazin, 2010.

Dosjetka je osjetljiva „mirođija“ koja kada se previše koristi postaje samoj sebi svrha i guši narativni naboj priče.

Radenko Vadanjel u: Tvar koja nedostaje, str. 5-6, Pazin, 2002.

Tekstovi koji ništa stvarno ne saznaju i ne otkrivaju nisu literatura, sve ako su i pismenost.

Pisac bilo koga može smatrati glupakom i budalom, samo ne čitaoce, i pre svega mora da se trudi da bude uverljiv, što u literaturi znači isto što i istinit. Hartija, kažu, sve trpi, ali čitaoci malo šta, a najmanje laž.

Erih Koš u: Satira i satiričari, str. 92, 96, Beograd, 1985.

Ja imam šest časnih učitelja od kojih sam naučio sve što znam. Zovu se ŠTA, ZAŠTO, KAD, KAKO, GDE i KO.

Radjard Kipling u: Miodrag Ilić, Televizijsko novinarstvo, str. 81, Beograd, 2003.

Beskonačno je mnogo načina i puteva kako se dolazi do zrele podsticajne misli… Kad smo dobro razmislili i proverili svrsishodnost neke ideje, pristupamo njenoj razradi. Razgovaramo sa stručnjacima, ronimo po arhivima tražeći dokumente i ono što su drugi o našoj temi već istraživali i zapisali, čitamo knjige… obilazimo mesta događaja, prikupljamo fotografije…

Sinopsis je naredni korak na ovom putu. Naime, kada osetimo da je boca puna, da vladamo temom, stavljamo na papir prvu skicu budućeg… ostvarenja – sasvim kratak predlog… Sinopsis sadrži temu (čime ćemo se baviti) i osnovnu ideju (šta hoćemo da kažemo)… Početak [mora da] ima veliku atraktivnost, da od prve sekunde vezuje pažnju… Zagonetnost je dobra ako ne pređe u zbunjivanje ili ako ne počne da nervira.

Razvijajte u sebi vizuelno razmišljanje. Dok sklapate svoju priču, raspoređujete građu i smišljate tekst, neprestano prizivajte u svesti slike… Ako vas… iznenadi nešto nepredviđeno što se uklapa u vašu zamisao – ne oklevajte, zgrabite to. Čuvajte se viška reči. Ne zatrpavajte [priču] nepotrebnim tekstom. I vodite računa o jeziku kojim govorite. Trudite se da budete koliko je god mogućno drukčiji. Pokušajte da svom [tekstu] utisnete svoj duh, nešto osobeno, vaše.

[Onome] kome je stalo do profesionalnog ugleda i jezičke kulture, potrudiće se da izbegava sledeće reči i formulacije:

DOĆI DO“. Ta ružna poštapalica beskrajno široke primene spasava nedovoljno pismene ljude: [Tako] možete čuti da je, recimo, „došlo do razvedravanja neba“ (umesto da se „nebo razvedrilo“). „Doći do“ ne sme da zameni glagole „dogoditi se“, „desiti se“, „izbiti“, „nastati“, „ostvariti“ itd.

NALAZITI SE“. Zar nije bolje reći „Javljamo se iz likovne galerije“ (nego „nalazimo“ se u galeriji), ili „Memoari Jovana Dučića su u trezoru Narodne biblioteke“ nego da se i mi i memoari i ko zna šta sve negde „nalazimo“?

OD STRANE“. Ono čega se treba užasavati i što uvek treba izbegavati jeste glagol u trpnom stanju uz famozno „od strane“.

BROJNO“. Brojno je sve što se može izborjati. Prema tome i jedna je nešto brojno. Ova reč nikako ne znači „mnogo“. Tako se odveć često susrećemo sa formulacijama kao što su: „brojni su primeri“, „brojni slučajevi pokazuju da…“ Sasvim je nešto drugo kada se upotrebe reči „mnogobrojan“… Katkad je reč „mnogo“ najbolje rešenje.

UČEŠĆE“. Učešće je materijalni deo neke celine ili udeo u nečemušto je zajedničko. Ako se, međutim, misli na glagol „učestvovati“, onda je glagolska imenica „učestvovanje“. Dakle, treba [reći] „hvala Vam što ste učestvovali“, a ne „Hvala Vam na učešću“.

JAKO PUNO“. Lokalizam, koji se proširio na celo srpsko govorno područje. „Jako“ je suprotno od „slabo“, a „puno“ je suprotno od „prazno“. Ni „jako“ ni „puno“ ne mogu značiti „mnogo“, „veoma“, „vrlo“, „znatno“, a najveća besmislica kad se ove dve reči spoje u emfazu „jako puno“! suprotno značenje verovatno ima izraz „slabo prazno“ da bi se reklo „veoma malo“!

ZADNJI“. Uobičajeno je, na žalost, da se poslednje u nizu ili nabrajanju označi rečju „zadnje“. Pošto postoje „prednjica“ i „zadnjica“, odnosno prednja i nasuprot njoj zadnja strana nečega, nizovi i nabrajanja se završavaju rečju „poslednji“.

SKORO“. Reč izrazito temporalnog značenja – „skoro“ – zamenjuje sve češće izraze „takoreći“, „gotovo“, „zamalo“ i slično. „Skoro“, međutim, znači „nedavno“, i ništa više.

PO PITANJU“. Upotreba predloga „po“, koji se vezuje za glagole kretanja preko neke površine („ići po krovu“), izvitoperena je u raznim birokratskim konstrukcijama, pa se često kaže „po pitanju…“, „po tački…“ Umesto „po“ treba upotrebiti „o“: „o pitanju“, „o tački“, ili „povodom“: „povodom molbe“…

RADI SE O“. Ovaj izraz preuzet je iz nemačkog jezika. Glagol „raditi“ u srpskom ima samo jedno značenje – obavljati neki posao. Umesto apsurdnog „radi se o“, valj a reći „reč je o“, što je mnogo bliže duhu našeg jezika i što ima smisla. Prema tome, ne kaže se „O čemu se radi?“, nego „O čemu je reč?“.

DRAGO MI JE DA“. Rečca „da“ služi za građenje zavisnih iskaznih rečenica. Sve češće, međutim, srećemo se sa naopakom upotrebom ove reči: „Drago mi je da si uspeo“, „Milo mi je da si došla“… Umesto „da“ u ovakvim slučajevima upotrebite reč „što“, pa ćete dobiti sasvim prirodne rečenice: „Drago mi je što si uspeo“, „Milo mi je što si došla“…

KOD“. Birokratizacija jezika, ubijanje njegove lepote, iskazuje se nategnutom upotrebom preedloga „kod“, pa se… čuje „kod izračunavanja proseka“, „kod pripremem zadataka“ i slično. To neprimereno „kod“ zamenite rečima „u slučaju“, „prilikom“, „tokom“…

Borite se za lep, pravilan, normalan jezik, kojim branite duhovno bogatstvo svog naroda.

Radi potpunijeg ovladavanja jezikom, vašim oružjem, ako želite da raščistite gramatičke i pravopisne nedoumice, pozabavite se knjigama poznatih lingvista.

Miodrag Ilić u: Televizijsko novinarstvo, str. 87-93, 96-102, Beograd, 2003.

Staralački proces, kao i bremenitost, ne sme se ničim prekidati, ometati, usiljavati, trovati, naprotiv – on se mora, po cenu života, pažljivo pratiti, održavati, olakšavati, ojačavati, negovati. Tu nema srećnog ishoda postupanjem „po svaku cenu“, „bez obzira na prilike“, polovično, uz smandrljavanje i metodom „nadvoje-natroje“, tako se stvorenja ne donose na svet. Nastanak svega vrednog, živog, trajnog, lepog, velikog, za kosmičku reprodukciju sposobnog, uslovljeno je istančanom merom.

Laza Lazić u: Šum lišća, str. 163, Beograd, 2010.

Književni jezik koji uvek, i prema predmetima svojim i načinu njihove obrade, stoji dalje od razgovornog jezika – dobija uvek arhaičnije obeležje; on postaje duhovniji, uzvišeniji, krući nego što je jezik ulice, ili kakvog trga ili sela.

Aleksandar Belić u: Srpska književna kritika, str. 120, Beograd, 1983.

Ne ubija jedno delo ono što se piše ili ne piše o njemu, nego ono što je napisano u njemu.

Svetislav Petrović u: Srpska književna kritika, str. 183, Beograd, 1983.

Pisac bi morao biti svjestan da je međusobno razumijevanje nešto što je isključivo njegova odgovornost. Ako čitatelj nije shvatio što je pisac htio reći onda je krivnja na piscu i nikakva naknadna objašnjenja tu ne pomažu. A u SF-u, po mom sudu, čitatelji su prilično inteligentni, ne može im se prodati bilo što.

Makar se radilo i o kratkoj formi, treba uložiti maksimalan trud.

Ed Barol

Ako ne čitate tuđe, nećete znati da pišete svoje.

Nebojša Simin

U bajkama je postignuto savršenstvo u svakom pogledu; nema gotovo ničeg suvišnog; sve je dato s merom. Priča, opisi, razgovori, zaključak sa poučnim prizvukom – sve to ima svoje opravdanje i sve je izloženo na potpuno prikladan i posve umetnički način. Oblik uvek odgovara sadržini koja je često neobična, ali moguća i stvarna.

Miodrag B. Šijaković u: Bajke jugoslovenskih naroda, str. 15, Beograd, 1964.

Smeštajući radnju u neodređeni prostor i neodređeno vreme… pisci teže efektu univerzalne priče, kloneći se pri tome velikih tema i savršeno izgrađenih likova.

Ala Tatarenko u: Antologija ukrajinske postmoderne pripovetke, str. 10, Novi Sad, 2005.

Motiv živi samo metamorfozom svoje ideje.

Miloš N. Đurić u: Mit o Heraklu i njegov smisao ili o neprestanom samonadrastanju, Srpska književna kritika, str. 343, Beograd, 1983.

Znanje gramatičkih pravila samo je preduslov da se onaj ko već vlada svojom rečenicom i ko jasno i precizno izražava svoje misli osigura od gramatičkih grešaka koje bi mogao učiniti. Za dobru pismenost potrebno je i nešto više do toga. A to „nešto“ stvar je i prirodne obdarenosti, ali je mnogo više i stvar strpljivog i sistematskog rada na razvijanju svoje pismenosti.

Jasno u glavi, jasno u izrazu – i obrnuto!

Treba pisati prosto, prirodno, sa onolikom dužinom rečenice koliku nam dopušta naša misao, pa će sa razvijenijom mišlju doći i do razvijenije rečenice. I ne treba se ugledati ni na koga, ne treba podražavati tuđem stilu. „Stil je sam čovek“ – odavno je rekao Bifon, i mi možemo pisati samo svojim stilom, a on zavisi od celokupne naše ličnosti, od naše kulture, od našeg načina mišljenja.

Čitanje dobrih pisaca uslov je za napredovanje u pismenosti.

Usvajanje tuđeg jezičkog blaga vrši se neprimetno, postepeno, često i nesvesno sa naše strane, ali ono se uvek vrši čitanjem dobrih knjiga.

Što češće stavljati na hartiju svoja zapažanja i svoje misli o bilo kom predmetu.

Da biste postigli red u izlaganju, potrebno je da pre pisanja ukratko zabeležite taj red, da napravite plan.

Pregledajte i ispravljajte pažljivo ono što ste napisali. Treba znati da je retko kome dato da u prvom zamahu pera postigne i najbolji i najpravilniji izraz.

Ponajbolje je da to što smo napisali, ako ne moramo odmah predati, ostavimo posle one prve i neposredne ispravke u fioku, da se – kako se to kaže – „ohladi“, pa da ga posle izvesnog vremena ponovo pregledamo. Ukoliko su ti vremenski razmaci između pojedinih ispravaka duži i ukoliko se te ispravke vrše više puta, utoliko će i korist od tog našeg rada biti veća. Mi ćemo tada sigurnije uočavati greške, nalazićemo bolje i tačnije izraze.

Od svih grešaka koje se mogu učiniti pri pisanju o bilo kojoj temi tri ponajteže spadaju u greške protiv dobre kompozicije, tj. protiv tačnog, sređenog i potpunog izlaganja o nekoj temi: a) promašaj teme, b) nesređeno izlaganje i c) nepotpunost odgovora. U onu prvu spadaju sve one omaške koje dovode do toga da se piše o nečem drugom, a ne o onome što tema traži; u ovu drugu – izlaganje misli bez postupnosti i povezanosti; a u ovu treću – sve ono što dovodi do toga da se pitanje koje tema postavlja ne iscrpe do kraja.

Znamo o čemu ćemo pisati, znamo u kom pravcu ćemo pisati, znamo oblik našeg budućeg pisanog rada, potrebno je sada samo skupiti što više i što boljeg materijala za zidanje, tj. prikupiti što više činjenica kojima ćemo objasniti i potvrditi postavljenu temu.

Postoje tri osnovna načela kojih se treba držati pri izradi plana: 1) načelo jedinstva – čitav sastav, u svim svojim delovima, treba da govori o temi, 2) načelo progresije – naša misao treba stalno da napreduje, da prelazi na nove i nove stepene i time nas sve više približava definitivnom i potpunom odgovoru na temu; i 3) načelo ravnomernosti – svakoj misli treba da bude posvećeno onoliko mesta koliko njena važnost zahteva. Težište teme je glavna misao, sve ostale misli su izvedene misli.

Kod uvoda ponajviše može doći do izražaja piščeva inventivnost, jer se tu ostavlja veoma široko polje samom piscu da izabere način na koji će prići temi i zainteresovati čitaoca za nju. Može se uostalom početi i bez ikakva uvoda i preći odmah na razvijanje teme. Naša misao u razradi mora se svakim stepenom sve više približavati krajnjem odgovoru i sve mora biti usmereno osnovnom cilju: davanju potpunog i definitivnog odgovora na temu. Za zaključak se, kao i za uvod, ne pravi nikakav detaljan plan. Glavna misao zaključka u stvari je glavna misao same teme, koja nam je u temi postavljena kao pitanje, a ovde, u zaključku, daje se kao odgovor koji je dokumentovan čitavim našim razvijanjem teme u razradi. Na taj način napravili smo jedno kružno putovanje, pri kome je polazna tačka bila ujedno i završna tačka.

Pored jasnosti rečenice treba postići i lepotu izraza. Pravilnost jezika sastoji se u tome da pišemo književnim jezikom… Potrebno je znati i sva značenja neke reči, ili većinu njenih značenja, kako bismo mogli da upotrebimo tu reč u što više raznih misaonih situacija… Potrebno je da svoju rečenicu učinimo i živom, tj. da s vremena na vreme promenimo ton kojim izlažemo svoje misli… Harmoničnost rečenice je najviši stupanj u pravilnom, jasnom i živom razvijanju misli.

Iz napisanog teksta treba bez žaljenja izbacivati sve što je suvišno, nepotrebno i nekorisno, pa makar to bilo samo po sebi i pametno smišljeno i lepo napisano.

Za dobar opis važno je pre svega umeti zapažati karakteristične pojedinosti.

Paragraf predstavlja grupu rečenica povezanih jednom uopštavajućom (glavnom) mišlju, koja se naziva temom toga paragrafa. Otuda se pravilnost paragrafa sastoji u tome da on bude jedinstvena misaona celina koja ima svoju relativnu samostalnost. Veličina paragrafa zavisi od ličnog stila onoga koji piše: neko piše većim, neko manjim paragrafima, baš kao što neko piše dužim, a neko kraćim rečenicama.

Dragiša Živković, Pravi put i stramputice u pisanju, Beograd, 1978.

Sama mistika još nikoga nije napravila pesnikom. Da bi se postalo pesnikom, potrebne su mnoge druge osobine, osobine mašte i izraza, mahom one koje potiču iz temperamentalnog i umetničkog obrazovanja. Tek one oživljavaju za poeziju tu oblast duha.

Filozofska veličina leži u izboru, a ne u invenciji.

Anica Savić Rebac u: Srpska književna kritika, str. 404, Beograd, 1983.

Verovati da postoji lepo pisanje i umetnički stil, to znači staviti sebi u zadatak da ih tražimo budno i strpljivo.

Samo su se plemići rađali; pisci, i veliki i najveći, bili su i biće veliki mučenici, u većini slučajeva. Oni na svet dolaze s osećanjem da imaju nešto da kažu i da samo oni mogu da izraze to kako valja, to jest na najbolji način. Ali, pre nego način nađu i ostvare, i oni ga traže, često dugo, katkad s groznicom koja im, kao bolesnicima, stvara jednu drugu atmosferu od svakodnevne, i to je ono što se voli da naziva nadahnućem.

Predmet umetničkog dela ustvari nije ono što smo navikli zvati predmetom, nego je to stil pisac čije je delo. Predmet, sadržina svačiji su, kao što je jezik svačiji; ono što pripada samo jednom čoveku, to je njegov stil… Uzalud je dakle neko pisac kad nema vlastiti stil… ako je stil zaista lična stvar, onda ne bi trebalo da naliči na svaki drugi… Onda on mora odudarati od svakog tuđeg načina izražavanja. Ali to biva vrlo retko. Zašto? Zato što većina nas pripada onom ogromnom broju ljudi koji se, prvo, ne razlikuju mnogo jedni od drugih, i koji se, podlegavši navici, zadovoljavaju prvim izrazom.

Stil je zadavao truda i vremena i najvećim među najvećima. Jer stil se traži.

Ličan, prirodan i stvaran stil nalik je na čist metal koji je valjalo izvući iz rude. To naravno iziskuje budan napor, svesnu upornost, i vreme.

Poštujte gramatiku… Ne zaboravite da je gramatička pravilnost prvi znak pravilnog mišljenja. „Ako se izražavate protivno pravilima naše gramatike“, govorio je Bosije, „nećete paziti ni na pravila razuma.“

Gramatička pravilnost malo vredi bez čistote jezika.

Danas je u nas zavladala, s jedne strane, mahnita zloupotreba stranih reči i, s druge strane, kod većine našeg sveta, potpuna ravnodušnost u pogledu izražavanja: sve je dopušteno, sve je srpski. Danas je pravo junaštvo govoriti čisto, iako nikome i ne pada na pamet da to junaštvo shvati i da mu oda pravdu.

Postoje dve krupne mane u ljudi: jedni se nejasno izražavaju sa zadnjom mišlju da izgledaju dublji nego su u istini – drugi žive u zabludi da u koliko je neko nejasniji u toliko je manje površan, to jest umniji. Prva mana je obmana, najgrđa prevara; druga je samoobmana, prostodušna ali opasna… Neka vam svagda kad pišete, kao i kad čitate, budu u pameti ove Ničeove reči: „Onaj koji zna da je dubok trudi se da bude jasan; onaj koji bi hteo da prostome svetu izgleda dubok, trudi se da bude nejasan.“

U nas ne zna više ko za kim ide: prost svet za ljudima od pera, ili ljudi od pera za nepismenima. Kao mnoge druge stvari, naši savremenici i jezik uče se iz novina.

Ko god zna da mi na hartiju stavljamo uglavnom reči i izraze koje najčešće upotrebljavamo, taj zna koliko su naše reči slabe i providne u sravnjenju s osećanjem ili mišlju koju hoćemo da izrazimo.

Ma šta pisali, budite kratki. Kad kažem kratki, to znači jezgroviti… Jer je kratkoća znak pismenosti, znak skromnosti i znak otmenosti, kao što je, videli smo, pravilnost znak pravilnog mišljenja i jasnost znak pristojnosti. Sažetost u izražavanju, u pisanju osobito, znak je i one prave, hotimične, budne otmenosti koja svedoči o obzirima prema drugome i, u isto vreme, o zadovoljstvu koje imate što ste takvi. A posle, kratkoća je danas i preka potreba: mi živimo u doba kad su i vreme i prostor nesravnjeno kraći nego su ikada dosad bili, i kad se sve, silom stvari, događa brže nego li u stara vremena… Kratkoća je preterana i za osudu samo u tome slučaju kad unapred znate da vas onaj ili oni za koje pišete neće moći razumeti kako valja.

Ma o čemu pisali, budite skromni. Ne, budite nešto još lepše: budite smerni.

Skromnost je prva osobina koju treba da imate ili, ako vam ona nedostaje, prva osobina koju treba da steknete, pre svake druge, bolje reći uza svaku drugu. Jer ko, Gospodo, posle tolikih pisaca i tolikih dela, sme da zauzme nadmeno držanje ma u kome pitanju, i da uobrazi kako u ovome ili onome prednjači? Nema toga problema o kome se u prošlosti nije mislilo i pisalo; i onda kad vam izgleda – a dosta puta može izgledati – da imate reći nešto sasvim novo, verujte da se varate, i da su u većini slučajeva, da ne kažem, vazda, drugi pre vas o tome već mnogo mislili i to objavili, često bolje nego što biste vi to učinili… Možda ste osetili, posle mnogo čitanja, posle dugog vremena provedenog u bibliotekama, izvestan pritisak na dušu: poznavanje prošlih duhova ne donosi veselje… Kad izađete iz biblioteke… U tim trenucima mogli ste osetiti da je vama ostalo da samo ćutite… Misliti svojom glavom posle onoga što ste o izvesnom predmetu u drugih pročitali, ne može vam se dovoljno preporučiti, kao i iskrenost, bezuslovna iskrenost, koja mora da provejava od početka do kraja vaših pismenih radnja. Ali ne govorite i ne pišite nadmeno, razmetljivo, s neke visine na koju se još niste popeli… Ništa spasonosnije nego kada čovek uspe da izmeri sebe; ko je rođen skroman, taj je već izmerio sebe; ko nije, valja da se vaspitava za tu dužnost. Treba verovati u sebe, ali treba umeti i sumnjati u svoju vrednost, što je teže, ali isto tako potrebno.

Veština pisanja sastoji se u uspehu da rečima damo vrednost stvari.

Ljubomir Petrović u: Srpska književna kritika, str. 473-88, Beograd, 1983.

Ako čitalac ne razume pisca, onda je krivica do pisca, ne do čitaoca.

Marfijevi zakoni

Romanopisac mora gledati daleko i visoko.

Zavežite pojas i pustite da priča poleti… to je pripovedanje. Pripovedanje je prirodno kao disanje; planiranje zapleta je književna varijanta disanja veštačkim plućima.

Stiven King, Salemovo, str. 10-11, Beograd, 2009.

„Stvarnost“ ne mora da bude istorijski autentična ako je umetnički ubedljiva, psihološki opravdana, stilski savršena i pretočena, snagom mašte, u svet izuzetno dejstvujuće fantastike.

Vlada Petrić u: Ueda Akinari, Priče kiše i meseca, str. 14, Beograd, 1991.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s