The Cure: Uspavanka

THE CURE

USPAVANKA 

(Lullaby, 1989)

Spazih nešto što počinje na “p”…

Na nogama na štraftice, čovek-pauk stiže,

Lagano kroz senku zalazećeg sunca

Prikrada se uz prozore blaženo počivših

Tražeći žrtvu što u krevetu drhti.

Po gustoj tami on njuška za strahom, 

i najednom u ćošku nešto se mrdne!

I ne mogu ništa kad prestravljen shvatim

Da čovek-pauk za večeru me ima.

Prigušeno smeje se, klateći glavom

Prikrada se sve bliže uznožju moga kreveta

I tiše od senke i brže od muva

Njegove su ruke svud po meni a jezik u mojim očima

„Ne mrdaj se i da nisi pisn’o, krasni moj dečače. 

Ne otimaj se tako, jer ću te samo voleti još više,

a prekasno je sad da bežiš il’ da pališ svetlo.

Čovek-pauk za večeru te ima.”

I osećam se kao da me izjedaju

Milijarde dlakavih, ustreptalih rupa

I znam da ću se ujutro probuditi, drhteći od hladnoće 

I da je čovek-pauk uvek gladan

„Dođi mi u goste”, reče pauk muvi,

Imam nešto…

************

Preveo

Jovan Ristić

Preuzeto uz dozvolu prevodioca sa:

https://godineumagli.blogspot.com/2020/03/the-cure-prevodi-i-prepevi-10-odabranih.html

Objavljeno pod Književnost, Pesme, Poezija | Ostavite komentar

Tamara Lujak: F haiku

88. Uživa

Kopitom munju

pravi – krilima sunce

skriva. Uživa.

https://www.rastko.rs/rastko/delo/16326, 27.3.20.

Objavljeno pod Haiku, Književnost, Tamara Lujak | Ostavite komentar

I knjige putuju, zar ne?

Kako rekosmo?

I knjige vole muziku, topli kutak i šolju ukusne kafe…

Foto: Miroslav Petelin
Beograd, Foto TL

Objavljeno pod Vesti | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Lujak, Jeličić

Sam bih sebi medalju dao, kad bih mogao.

Svašta se iskopa kad se začeprka po pepelu.

Petar Lujak

U glavi više misli nego na gori lišća.

Milan Jeličić

Ako ne preznojite telo, propao vam je dan.

Tada, ili vi mučite svoje telo ili ono muči vas.

Ko ne može da uživa u lepoti prirode, ne može ni u čem drugom.

Bio bih deset godina stariji da nisam imao ženu.

Nepoznati autor

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Vojislav Vukomanović: Kraj se uvek napiše sam

  Nakon svake nove žene, moje telo se sve duže oporavlja. Kao bokser na zalasku karijere, biram samo sigurne protivnike. Ili totalne lujke za potpuni spektakl pred oproštaj. Još jedan direkt u glavu može biti onaj pred odbrojavanje. Jedan sam od onih ljudi koji nikada u životu nisu srali ujutru. Svoja govna uredno sa sobom nosim celog dana, nekada i cela dva, da bih ih uveče ispustio sa ostatkom duše. Da malo čistiji odem na spavanje. Spavanje ispresecano košmarima. Sanjao sam noćas kako lutam ulicama grada, nalik na Njujork, u ofucanom mantilu, ulazim u lokal i počinjem da praznim džepove. Neiskorišćeni metak, pepeo pokojnika, neplaćeni račun pojedenog ljudskog mesa. Smrt u svojoj crnoj odori pored igra fliper. Molim je za jednu kuglu. Smeši mi se i pomera u stranu, prethodno šutnuvši nogom da zatiltuje. Navikao sam da ne očekujem ništa dobro. Upleo sam se kao pas koji je pobegao sa sve lancem, umazao sam se kao dete kada uzme celu čokoladu u ruke.

  Neki ljude mrze jutra. Neki večeri. Neki samo mrze. Navikao sam da navijam za negativce u filmovima. I njih neko mora da voli, kada već ne mogu da promene kraj. Navikao sam da se od mene uvek nešto očekuje. Da ne kopam nos. Da operem dupe posle sranja. Da leti nosim gaće. Da se zaljubim u proleće. Ležim u tuđem krevetu i pojma nemam šta ću reći njoj, sebi, drugim ljudima. Zaljubio sam se u ribu koju sam video tri puta u životu. Nisam je čak ni poljubio. Zaljubio sam se u njen glas, harizmu, u nešto što je lebdelo oko nje. Valjda je ta nevidljiva sila svom snagom želela da je sačuva od mene. I uspela je. Ništa joj nisam rekao. Seo sam u auto i otišao. Kod neke slične ovoj što spava. Zapanjujuća je brzina kojom romantična komedija menja žanr i leti kroz triler i dramu ka tragediji. Juče me je ćerka pitala, da li sam ja i dalje njen tata, sada kada neki novi čika dolazi kod njene majke, i spava sa njom u istom krevetu. Pokušao sam da smislim dobar odgovor, ako takav odgovor uopšte postoji, ali sam umesto toga uzeo njenu novu igračku krticu, i napravio smešnu grimasu. Mora da je mnogo dobro kada možeš sam sebi da iskopaš rupu i skloniš se u mrak, da nikog ne čuješ, i nikog ne vidiš.

  Ustala je i počela da traži brus. Umila se i očešljala, i stavila krvavo crveni karmin na svoje pune usne. Usne na koje mi se sinoć digao. Nije do tebe – je rečenica koju većina riba potegne kako bi te što bezbolnije odstranila iz svog života. Hirurški precizno, sa lokalnom ili totalnom anestezijom, u zavisnosti koliko ti je stalo. Bolje je tako, nego da ti stvarno kaže, da se već par meseci jebe uporedo sa drugim, da nemaš ambicije u životu, da imaš loš auto, mali stan, mali kurac, velike probleme u glavi. Ali kod mene je sve bilo kontra. Nije do mene, do tebe – rekla mi je – Setila sam se odakle se znamo. Dosta ljudi sam upoznao kao dete, dok me je ćale vodio sa njim kada bi krenuo u švaleraciju. Igrali bismo tapke, menjali stripove, gledali crtaće, u imućnijim kućama igrali bismo video igre, dok bi on u drugoj sobi jebao njihove majke. Šta je drugo mogao da radi tehnološki višak iz fabrike automobila pored valjanja deviza i švercovanja kafe i benzina. Bila je jedno od te dece. Nisam je prepoznao. Ona mene jeste. Bio sam odličan kandidat da joj se userem u život na rate. Srećom, nanjušila je sitna slova na robi bez garancije.

  Izgubio sam ono nešto između. Bilo je samo crno ili belo, odlazi ili vrati se, spali ili me spasi, noć ili dan, ružno ili lepo, presečene vene ili pozivnice za svadbu. Koliko namena imaš u životu? Imaš li papir za uputstvo, radiš li na obične ili super alkalne baterije, hraniš li se zdravo ili preskačeš obroke? Već neko vreme planiram da prestanem da pišem. Javlja mi se neka mučnina u stomaku, knedla u grlu, kad god se uhvatim olovke i papira. Izgleda da je stvarno kraj. Ne želim da budem više 3 u 1. Pisac, pijanac, problem. Da svaku utakmicu počinjem sa četiri lične. Gužvam papir i bacam ga ka kanti za đubre. Kao nekada loptu dok sam igrao basket. Nevešto kada je najpotrebnije…

Objavljeno pod Književnost, Priče, Proza | Ostavite komentar

Tamara Lujak: F haiku

87. Cvetak pruža mi

Cvetak pruža mi

trećom rukom, drugim

dvema grli me.

https://www.rastko.rs/rastko/delo/16326, 27.3.20.

Objavljeno pod Haiku, Književnost, Tamara Lujak | Ostavite komentar

I knjige putuju, zar ne?

I knjige su radoznala „bića“. I one vole da šetaju, leškare na suncu, sunčaju se…

Gde ih je sve njihova radoznalost odvela – ostaje da vidimo:

Kalemegdan, Foto TL

Ada Ciganlija, Foto TL
Beograd, Foto Miroslav Petelin
Objavljeno pod Vesti | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Prodanović, Babić, Stanić

Mnogo je lepše gledati izlazak sunca na plaži, nego iz autobusa.

Saša Prodanović

Ja nikad ne lažem.

Osim kad moram.

Nije sve tako crno.

Samo su nam oči vezane.

Sonja Babić

Priroda je puna haiga, mi samo beremo.

Nataša Stanić

Inteligencija se nasleđuje, ne i mudrost.

Zoran Stefanović

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Irena Dubak: Pisci evangelisti

Inspirisana promocijom „Rečnika srpskih mitoloških bića“ i „Rečnika slovenske mitologije“ Tamare Lujak u Narodnoj biblioteci decembra 2021, pesnik i dipl. inž. informacionih sistema, Irena Dubak, napisala je pesmu „Pisci evangelisti“:

Pisci evangelisti

Zamisli, zamisli

na tren samo,

Kako je to kad

bezgraničnu i

bezuslovnu, iskrenu

ljubav damo?

Onu koju je i nama

podario Bog,

Kako bi kroz naše

postojanje i njeno širenje

mnogi pronašli

svrhu života svog.

Osećaš da je u nama ima

ONOLIKO,

Znaš da joj ne odoleva

niko!

I onda se opustimo,

prepustimo blagodati

toj,

Zahvalni Bogu na vrlini

datoj.

Svaki tren u glavi

ispunjen je ohrabrujućim mislima tada,

jer nam u duši mir

vlada.

Iz nas tada otpočne

najlepših reči tkanje,

koje stvori mudrosti

puno knjiško izdanje.

Mnogi tada dok reči

čitaju,

O ljubavi moćnoj

energiji se zapitaju.

Kako i mi da volimo

ovako?

Hajde da probamo,

deluje jednostavno i

lako.

Odaberimo reči ohrabrujuće

redovno da govorimo,

Tako ćemo ljubavi čvrst

temelj da postavimo.

Grlimo se i iskreno

gledajmo sa ljudima koji

su nam mili,

Tako će ljubav trajno

da se širi.

Irena Dubak

Objavljeno pod Književnost, Pesme, Poezija | Ostavite komentar

Tamara Lujak: F haiku

86. Dodirnuh vilu

Dodirnuh vilu

nežno – poljubac laki

dade mi sneno.

https://www.rastko.rs/rastko/delo/16326, 27.3.20.

Objavljeno pod Haiku, Književnost, Tamara Lujak | Ostavite komentar

Knjige na platnu

Umetnici su na platnu predstavljali biblioteke, vesela društva sa knjigom, samotnjake i alhemičare…

Ni jedna, međutim, nije tako posvećena čitanju, tako ljupko predstavljena sa knjigom u ruci poput Fragonarove „Devojke koja čita knjigu“…

Pikaso, Moja žena sa knjigom
Pio Riči, U biblioteci
Vilijam Mek Gregor Pakston, Žena sa knjigom
Žak Zuker, U biblioteci
Žan Onore Fragonar, Devojka čita knjigu
Objavljeno pod Vesti | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Petelin

Hrišćanstvo je religija za one koji nemaju dovoljno mašte da se osvete svojim neprijateljima.

U ovom svetu gde uzvišeni padaju u prašinu i gde loši vladaju, pesniku kao da nema mesta.

Ah, kad se samo setim kad sam bio mlad, zdrav i nesrećan!

Put do pakla popločan je pisanim rečima.

Kad ima para beda se lako podnosi.

Kako da pamti čovek bez olovke?

Miroslav Petelin

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Irena Dubak: Gde da nađem srodne duše

Inspirisana promocijom „Rečnika srpskih mitoloških bića“ i „Rečnika slovenske mitologije“ Tamare Lujak u Narodnoj biblioteci decembra 2021, pesnik i dipl. inž. informacionih sistema, Irena Dubak, napisala je pesmu „Gde da nađem srodne duše“:

Gde da nađem srodne duše

Gde da nađem srodne duše,

Koje o svim vrstama ljubavi

pevuše?

Pitah se do danas ovo sve,

A onda me na promociji

rečnika mitoloških bića

ljubav obaspe.

Tamara, naša vila mila,

Maestralne magične reči iz

džaka ljubavi u dve knjige

pretočila.

Kroz ljubav ka prirodi

otvorila nam svima vrata,

da (pre)živimo ova vremena

uz pomoć umeća voljenja

efekata.

Voleti sebe, porodicu,

prijatelje, one druge i Boga,

suština je bića svakoga.

Hvala, Tamara, lepoto mila,

što si nam ljubavne knjige

podarila

Irena Dubak

Objavljeno pod Književnost, Pesme, Poezija | Ostavite komentar

Tamara Lujak: F haiku

85. Postelja od baršuna

Meškolji se na

postelji od baršuna,

vila malena.

https://www.rastko.rs/rastko/delo/16326, 27.3.20.

Objavljeno pod Haiku, Književnost, Tamara Lujak | Ostavite komentar

Knjige na platnu

Vratimo se klasičnoj umetnosti…

Mnogi su slikari predstavljali svoje muze sa knjigom u ruci: Pikaso, Zuker, Lorens, Levi…

Zavirimo u njihova platna na tren…

Jakob van Lo, Dečak čita
Emanuel Levi, Čovek čita
Garbijel Mecu, Žena pored prozora čita knjigu
Jakob Lorens, U biblioteci
Anđelo Bronzino, Uglino Marteli
Objavljeno pod Vesti | Ostavite komentar