Konferencija posvećena Ranku Munitiću

MESTO I VREME: Kulturni centar Beograda, Galerija ARTGET, Trg Republike  — Petak, 14. i subota, 15. decembar 2018. – 12.00 – 15.00 časova

Filmski centar Srbije s ponosom najavljuje i organizuje (14. i 15. decembra 2018) dvodnevnu Konferenciju posvećenu stvaralaštvu Ranka Munitića i uspomeni na ovog proslavljenog velikana jugoslovenske i srpske kinematografske kulture.

Filmski centar Srbije, odnoseći se s ogromnim respektom prema Munitićevom delu, želi ovom prilikom da konferenciji da regionalni karakter.

U tom smislu obratili smo se uglednim filmskim poslenicima širom regiona, u želji da ovoj dvodnevnoj manifestaciji damo što širi i sadržajniji značaj. Učesnici: Lordan Zafranović, Milan Vlajčić, Ljubica Beljanski Ristić, Oleg Jeknić, Zoran Stefanović, Andrijana Ružić, Bojana Andrić, Mina Sablić Papajić, Jelena Bešir

Zahvaljujemo se svima koji su se odazvali i nadamo se da će njihova reputacija već biti dovoljna garancija za posećenost i uspeh konferencije. Posebnu zahvalnost dugujemo gospođi Zorici Jevremović Munitić bez čije svesrdne pomoći ova konferencija ne bi bila moguća.

Petak, 14. decembar

Lordan Zafranović, Milan Vlajčić, Zoran Stefanović, Ljubica Beljanski Ristić, Oleg Jeknić,

Subota, 15. decembar

Bojana Andrić, Jelena Bešir, Andrijana Ružić, Mina Sablić Papajić, Veljko Krulčić

 

Preporučene veze:

Centar za medije „Ranko Munitić“ www.rankomunitic.org

Filmski centar Srbije www.fcs.rs

Kulturni centar Beograda www.kcb.org.rs

 

 

Advertisements
Objavljeno pod Vesti | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Stanislav Ježi Lec

Budimo diskretni, ne pitajmo ljude da li žive.

 

Nema svaka siva masa nečeg zajedničkog s mozgom.

 

Kako poznati istorijske bure?

Još dugo potom lome kosti.

 

Ponekad je potrebna čak brutalnost da bi se lansirala svoja suptilnost.

 

Zar nasilje nad nečijom savešću ne mora da naruši nečiju nevinost?

Stanislav Ježi Lec

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Tamara Lujak: 165. Poslednji susret

Jak vetar duvao je od ranog jutra. Nebo je bilo bez oblaka. Čudno se osećao. Podilazila ga je jeza od uznemirenih krikova galebova u zalivu. Ustao je, uzrujan i pronašao majku u vinogradu. Sestra je još uvek spavala. Jutro je bilo neobično hladno, ali nije poneo gunj. Neumiven, posmatrao je nebo. Drveće na obali povijalo se od siline vetra i šumelo, dok je more grmelo.

Uzburkana sila pretila je da polomi okolno stenje i Starut im krenu u susret. Voleo je buru, ali je ova bila nekako drugačija. U selu je vladao mir, neobičan za to doba dana. Nigde čamca, nigde bačene mreže. Seo je na vlažnu stenu i zagledao se u pučinu. I dalje ni traga brodu, barci, čamcu. Nekakva čudna zebnja uvlačila mu se u kosti, ali ju je pripisivao vlažnom kamenu, uznemirenom moru, belim galebovima.

Presedeo je gotovo celo jutro na stenama kao da je predosećao da će se udari vetra smiriti, a kada se to i dogodilo, skinuo se i skočio u hladnu vodu. Zaronio je duboko i ronio dok pluća nisu počela da mu se grče. Daleko je otplivao. Zamasi su mu bili snažni i ruke i noge su ga vukle sve dalje od obale. Zastao je na sredini zaliva i okrenuo se da pogleda svoj dom, kuću i očevo imanje, i kao mnogo puta pre toga uživa u zelenim krošnjama drveća, omalenom vinogradu i cvetnoj bašti.

Kakva je to suprotnost bila belim stenama i modrom moru! Lepota kakva se retko gde sreće. Udahnuo je duboko i otplivao nazad. Obukao se i onako promrzao i mokar, uputio se ka vinogradu da pomogne majci.

Ceo su dan bili pognuti nad zemljom. Obrezivali su čokote, rastresali zemlju, zalivali stabla. Ceo su mu dan leđa bila savijena nad očevom zemljom, jer – oca nije bilo u kući. Odveli su ga, da razgovaraju, rekoše.

Od tad su dva jutra dočekali s nevericom. Noći su probdeli kraj očevog kreveta, ispod starog drvenog krsta, moleći se. Dva je jutra ustajao sa nadom da će ga ugledati u omalenom čamcu u kojem su ga odveli, ali se trećeg probudio sa zebnjom u srcu.

I ti galebovi, lude ptice, zašto mu unose toliki nemir? I prethodnih jutara su kričali, svađali se i jurili po plavom nebu, pa ga je njihova igra zabavljala, zašto bi danas bilo drugačije? Pogled mu pade na umornu mater. Shvati da je dosta za danas. I u njoj je napetost rasla, čak je i mala Jarima osećala da se nešto dešava. Krenuli su kući. Za danas su završili.

Mater i sestra su postavile sto, dok je Starut trljao umorne ruke i raspirivao vatru da se ugreje ručak. Jeli su u tišini, prvi put od kad su oca odveli. Nisu se gledali u oči. Majka bi se katkad osmehnula, bolno, kao da se grči, kao da već zna.

Vest je doneo kum, krišom. Pozajmio je barku i došao pod okriljem noći, kako ga ne bi uhvatili.

„Odveli su ih“, kaže i saginje glavu. Majka potmulo ječi i privija Jarimu uza se, Starutu se izmiče tlo pod nogama i kolena mu klecaju.

Mala Jarima ih gleda zbunjeno, gde svo troje stoje u tišini i puštaju suze, i ništa ne shvata. Volela bi da zna o čemu se radi, da joj neko kaže šta se to dogodilo pa da i sama zaplače, ali se ne usuđuje da progovori, majka je suviše stiska uza se i ona oseća da bi se raspala ukoliko bi išta pitala.

Čuje samo kako Starut napuklim glasom pita: „Gde?“ I to je sve što čuje. Odgovora nema. Samo blag pokret glavom, kao da je klimnuo, kao da se zgrčio, kum pokazuje u pravcu ostrva.

Mladiću se oči pune suzama. Steže ruke u pesnice. Želeo bi da potrči iste sekunde, da se baci sa stena u more i zapliva ka Daksi, ali ga zaustavlja majčin napukli krik. Starica gubi tlo pod nogama i pada. Starut i kum skaču i hvataju je u naručje, odnose do postelje, a potom posmatraju u mraku i tišini.

Starac spušta ruku na mladićevo rame i ovaj više ne može da se suzdrži. Baca mu se u zagrljaj i plače, jeca poput malog deteta. Jarima stoji u senci pokraj vrata i shvata. Drži skute kratke, šarene haljinice i guta suze. Tate više nema, prolazi joj kroz glavu. Ko će nas sad voleti?

Starut diže glavu, jer do njega dopiru slabašni sestrini jecaji. Pokreće se, kao da se lomi i raspada, tako se od kuma odvaja i kreće ka Jarimi. Ona vidi grmaljeva leđa kako se povijaju, oseća njegove snažne ruke kako je obuhvataju i odižu od tla. Tople suze padaju joj po ramenima i ona oseća kako se mladić trese. Podiže ručice ka njegovom licu i briše mu obraze. Zaranja glavu u njegova ramena i jeca, jeca.

Noć dolazi, ali ne donosi odmora niti sna. Kum se izvezao barkom negde pred jutro, ne bi li se neopažen vratio kući. Majka bunca u postelji, mala Jarima sniva mu na ramenu. Starut se nešto kasnije iskrada iz kuće i odlazi u vrt. Gladi ruže koje je otac voleo i priča im. Šapuće o očevim dostignućima, strahovanjima, o nesuglasicama, trza se, pada na kolena i tako dočekuje jutro.

Vetar je jak, more uznemireno. Galebovi kriče visoko iznad njegove glave. Obilazi majku i sestru, koje i dalje nemirno spavaju. Okreće se od njih i zuri u Daksu. Lomi se. Da li je rano? Sme li da se usudi? Daleko je, ali kakve to veze ima? Najzad prelama u sebi, odlazi do bašte i bere ružu.

Odlazi na stenje, skida se i baca se u vodu. Stižem oče, misli dok ga visoki talasi lome. Bura je i talasi ga vraćaju na obalu, ali se ne da, grabi ka ostrvu dok mu se suze slivaju niz lice. Nije ovako zamišljao poslednji susret.

Sa cvetom u zubima, pliva po nemirnom moru, dok mu misli bruje u glavi. Vidi li ga ko? Prate li ga? Da li je iko video njegov skok? Nebo je čisto, galebovi su se razgraktali, otkriće ga. More će ga vratiti na obalu i tada će biti uhvaćen. Ko će onda majku i sestru gledati? Zaustavlja se, ne bi li došao do daha. Okreće se. Nikoga nema na vidiku.

Učinilo mu se da vidi nekakvo komešanje na obali, ali to su samo visoki talasi što se lome o stenje. Čini mu se da jedan talas nadrasta ostale i primiče mu se u želji da ga poklopi. Ali taj talas kao da poprima nekakav oblik, kao da se iz njega izdvaja ženska figura koja ga poziva da je sledi i odjednom sve staje.

Starut pokušava da shvati kud se dedoše talasi, kud nestade vetra; odakle se navukoše oblaci i kad se pre spusti magla. Ali mozak mu ne radi, ne može da shvati. Trepće, širi nozdrve, pokušava da dođe do vazduha, ali ne uspeva. Grudi ga bole, ruke i vilica mu se grče.

Talas poprima obličje devojke. Čini mu se da joj je koža od krljušti, prozirna, kroz nju nazire oblake koji su sve gušći. Srce mu tuče, dok ga bledom rukom poziva da nastavi. Pliva uporedo sa njim i osmehuje se blago. To ga malo umiruje i pokušava da ne misli na neobičnu pojavu. Pripisuje je prevelikom bolu i pokušava da se usredsredi na obalu ostrva pred sobom.

Daksa nije pod maglom, te snažno zamahuje, steže cvet u ustima i grabi napred. Nestvarna prilika pliva pored njega, ohrabruje ga, uliva mu snagu. Zamasi su mu lakši, more više nije uzburkano, i kao da leti iznad morske površine. Ubrzo dotiče tlo nogama i izlazi na obalu, zadihan.

Sručio se na golo kamenje i zatvorio oči na tren. Kad ih je otvorio ugledao je utvaru kako bledi na horizontu. Učinilo mu se da mu je mahnula i nasmešila se, bleda poput potonulog meseca, modrih usana poput mirnog mora pred njim.

Sedeo je u čudu nekoliko trenutaka, pokušavajući da objasni sebi šta se upravo dogodilo, ali kako nije mogao da shvati, i kako ga je srce vuklo, ustade, uze cvet u ruku i uputi se šumi.

Nije strahovao da će ga neko videti. Ne više. Da li zbog čudne pojave koju je video na moru, ili što je gazio Daksom tog jutra, nije znao. Šuma je bila gusta, teško prohodna, ali bol i umor više nije osećao. Hitao je ka čistini na sredini ostrva, jer je nekako znao da su oca tu doveli.

I druge, pomisli i strese se. Nekako je znao da otac nije bio jedini. Pročitao im je to u pogledu, u odlučnim pokretima kojima su oca ka barci vukli one večeri. Znao je da su to već ranije radili. I znao je, sada to shvata, već tada, da oca više nikada neće videti.

Kada je izbio na čistinu, zastao mu je dah. Ispustio je cvet iz ruke, jer nije bio spreman za prizor pred sobom. Šuma je bila raskrčena, kao da se kakva džinovska životinja sručila na nju i proždrala je u jednom zalogaju. Jednim je pogledom obuhvatio panjeve, polomljeno granje, ugarke.

Trenutak kasnije i drugi su oblici počeli da izranjaju. Gomila zemlje, kakvu nikada ranije nije video, čak ni onda kada su kopali temelje za novu crkvu u selu, ležala je na ulasku u udaljeni deo šume. Sveže iskopana, pomisli. Tu je dakle, zaključi i proguta suzu. Saže se, podiže ružu i, kao u snu, uputi ka sveže iskopanoj jami.

Koliko li ih je završilo ovde? Naježi se pri samoj pomisli na to. Spotače se o omanji panj i izgubi ravnotežu. Zanjihao se poput prebijenog stabla, ali nije pao. Osetio je u nozdrvama oštar miris sveže iskopane zemlje i još jedan daleko teži, od kojeg se strese a pogled mu se zamuti. Suze mu opet krenuše niz lice i Starut ubrza korak.

Zastao je iznad rake i pokušao jednim pogledom da je obujmi, kao da će tim pogledom zagrliti i utešiti palog oca, kao da će se na taj način od njega oprostiti, kad već nije mogao one noći kad su ga odveli. Zagrcnuo se i naglas zaplakao. Pao je na kolena, spustio ružu i glavom dodirnuo zemlju. Tako je dočekao veče.

Vreme je, javi mu se iznenada misao u glavi. Podigao se na noge, okrenuo oko sebe, obrisao lice i ispravio ramena.

„Dolaziću ti svake godine“, zakle se. „Dokle god sam živ.“

Rekavši to, okrete se i uputi ka šumi utonuloj u tamu. Grabio je napred i ubrzo stigao na obalu. Daksa je bila u magli. More se nije micalo, a titravo, prozirno obličje ga je već čekalo. Osmehnuo se novoj prijateljici i bacio u hladne vode modrog mora.

 

Bosanska vila br. 69-70, str. 60, Sarajevo, januar-jun 2016.

Kult, http://casopiskult.com/kult/krik/poslednji-susret/, 5.11.16.

http://www.ps-portal.eu/kolumna/poslednji-susret/, 11.12.16.

 

Objavljeno pod Pričice, Tamara Lujak | Ostavite komentar

Andra Franičević: HVATANJE ZVEZDA

 

Bilo jedno dete tako,

Pa mislilo da je lako

Dohvatiti zvezdu:

Staneš lepo na stolicu

Pa dohvatiš blistavicu

K’o jaje u gnezdu.

 

Tako reklo pa je stalo,

A kad stalo, odmah palo

K’o što uvek biva.

A zvezda se nasmejala,

Pa od smeha trepetala

K’o varnica živa.

 

Smejali se i svi zraci,

I oblaci vilenjaci

Što planinom jezde:

Smejali se, eto tako,

Kao da je, brate, lako

Dohvatiti zvezde!

Objavljeno pod Književnost, Pesme, Poezija | Ostavite komentar

Jovan Jovanović Zmaj: KONJ I MAZGA

U jednoj štali hranio gazda svog jahaćeg konja. Konj je imao lepa jasla, a u njima uvek sveža sena i dovoljno zobi. A u istoj štali, u jednom kutu, bila je privezana i mazga koju nisu negovali i timarili, a hranili su je tek da ne skapa od gladi.

Jedared, usudi se mazga pa reče konju:

–            Ja znam da si nešto drugo nego ja, pa neću s tobom da se barabarim. Ali ipak ne znam zašto nećeš nikad ni da me pogledaš, a kamoli sa mnom koju progovoriš. Zašto se tako ponosiš?

Konj se i ne osvrnu na nju, ali ipak odgovori:

–            Na mojim precima jahali su carevi i kraljevi i najslavnije vojskovođe kad su išli u rat. Ja se, dakle, ne mogu družiti ma s kime.

–            Tako je – odgovori mazga i uzdahnu.

Milo bejaše konju čuti da mu se priznaju takve zasluge, pak se obrnu da pogledi mazgu. I odmah opazi da na leđima ima krst, pak je zapita:

–            A otkuda tebi taj krst na leđima?

– To je spomen iz starih vremena – odvrati mazga.

– A kakav je to spomen?

– Ta znaš, na jednome mome pretku jahao je Hristos Spasitelj kad je ulazio u Vitlejem. Pa od toga doba mi se sve rađamo s krstom na leđima.

Konj se zastide i poče premišljati kako je gadna preterana gordost, a kako je lepa pitoma skromnost.

 

Jovan Jovanović Zmaj, Priče za decu, Beograd, 2007.

Objavljeno pod Basne, Književnost, Proza | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Stanislav Ježi Lec

I duša ponekad mora da bude na dijeti.

 

Život ne stoji lepo svakom.

 

Koliko propada po glavi stanovnika?

To je mera kulture.

 

Prava mudrost ne napušta glavu.

 

Umno samodovoljni su jedino geniji i glupaci.

Stanislav Ježi Lec

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Tamara Lujak: 164. Usamljena

Tog dana kada se pojavila na oštrim stenama koje se okomito uzdižu iznad mora, nisam išao na posao. Nisam se osećao dobro, pa sam uzeo nekoliko dana slobodno. Prehlada u primorskom gradu na pragu zime nije baš poželjna stvar.

Turisti su retki u ovo doba godine, gotovo da ih ni nema. Dolaze samo oni koji moraju. Nije mi, međutim, zbog toga zapala u oči. Kako rekoh, desi se da i u ovo nemilo doba godine sretnem ili ugledam turistu, ali ni jedan od njih, bar do sad, nije stajao na stenama dok je duvao jugo i netremice posmatrao pučinu.

Pomislio sam da će se zasititi prizora, ali kad sam je i sutradan i jutro posle toga ugledao na istom mestu, zabrinuo sam se. To je značilo samo jedno – bežala je, da l’ od sebe il’ od nekog drugog, nisam mogao da znam.

Kako su dani promicali tako je postala sastavni deo pejzaža. Dolazila je zorom i ostajala do večeri. Da li je jela, pila, da li se odmarala – nisam znao. Ipak bi bilo previše kad bih je još i pratio. Dovoljno je bilo što sam je s vremena na vreme posmatrao iz udobnosti toplog doma.

Poslednjeg dana bolovanja nisam, međutim, mogao više da izdržim. Skuvao sam kafu i sipao je u termos, napravio nekoliko sendviča, spakovao ih u torbu i uputio se na plažu.

Nije osetila da joj se približavam sve dok nisam spustio torbu na obližnje kamenje. Poskočila je poput preplašene srne, okrenula se i pogledala me prestravljeno. Nije bilo suza u njenim očima. Lice joj je bilo hladno poput kamena na kojem je stajala.

Ne osmehuje se ni suncu, ni mesecu, još manje zvezdama, pomislih. Koliku li to tugu nosi u sebi? Sevnula je očima kad sam napravio prvi korak. Osmehnuo sam se i prišao bliže. Neznanka je napravila korak unazad i našla se na samoj ivici. Nije imala kud.

Prišao sam joj sasvim blizu, neprekidno se osmehujući. To joj, prirodno, nije umanjilo strah – očima je tražila izlaz, ali već beše kasno. Zagrlih je čvrsto i privih na grudi. Divlje se branila, udarala me po grudima i grizla za mišice, ali nisam popuštao stisak.

Naposletku se umirila i opustila u mom naručju. Kolena su joj klecnula, kao da je u trenutku izgubila svu snagu u nogama. Zagrlila me je jako i zaridala. Nisam progovorio ni reč. Grlio sam je i mazio po kosi, nežno je njišući. Plakala je bez prestanka sve do zore.

 

Diogen, Pro kultura magazin, br. 63, Diogen, Sarajevo, februar 2016.

http://diogenplus.weebly.com/tamara-lujak.html, 31.1.16.

http://www.diogenpro.com/autoriauthors.html, 31.1.16.

https://twitter.com/DiogenPro, 31.1.16.

 

 

Objavljeno pod Pričice, Tamara Lujak | Ostavite komentar

Andra Franičević: VUK OSTAJE VUK

 

Dosadili vuku gresi,

A im’o ih čitav roj,

Pa pošao u manastir

Da posveti život svoj,

 

Pa je iš’o, iš’o, tako,

Smiren kao blagi cvet ―

„Prav, pravcati božji svetac!“

Rek’o skoro ceo svet.

 

A kad sreo jednu gusku,

Za kurjaka pravi med,

On, naravno, pojeo je

Kao što je bio red.

 

Na sudu ga sudac pit’o:

„Šta je, more, vuče, to?

Zar ti svetac, pak da jedeš

Guske kao makar ko?“

 

A on, znate šta je rek’o:

„Kriva, ― veli, guska ta ―

Zašto, brate, na me šiče,

Kad zna da sam svetac ja?“

Objavljeno pod Književnost, Pesme, Poezija | Ostavite komentar

Jovan Jovanović Zmaj: GAVRANOVO GNEZDO

 

Bio je krasan letnji dan. Dva mala prijatelja udaljila se iz sela i uputila tamo u bregove, gde je šuma gusta a brda stenovita. Jedan js nosio pod pazuhom uže.

–            Ja ti kažem, Lazo, video sam svojim očima, baš sam video gnezdo. Evo ga, tamo je na onoj vrleti u jednoj pukotini, a čuo sam i male gavrančiće kako su gakali kad su im roditelji doleteli u gnezdo. To bi krasno bilo kad bi i’ se mogli dočepati, pa da povadimo ‘tičiće; jer, znaš, gavran se da lepo pripitomiti, gdekoji nauči i govoriti, pa bi ga mogli u varoši na pijaci prodati, dobili bi za jednoga pet-šest cvancika.

–            Bogme bi to dobro bilo. A pare bismo podelili, je li, Mito?

–            Pa to se razume. Samo što valja najpre imati ’tice u rukama, pa onda i’ prodavati. A ’tice su još u gnezdu.

–            Da, da! A do gnezda nije lasno doći. Stena je zdravo strmena, nećemo se moći gore uspuzati.

–            Ne brini se ti za to. Zato sam ja poneo ovo uže. Ja sam dobro promotrio mesto; gore navr’ stene ima jedno drvo. Na stenu možemo se popeti s one druge strane. Za to drvo privezaćemo uže, pa ćemo se o njemu spustiti dole, baš tamo gde je gnezdo ima na steni kao neka klupa, tu ima mesta dovoljno za nas obojicu- goluždravce poturaćemo u ovu torbu, pa ćemo se o uspuzati gore o užetu.

Videvši Laza da je njegov drug sve lepo smislio i naredio pođe rado i veselo za njim, i naskoro su bili pod stenom, i kad su podignuli glavu, mogli su lepo videti gnezdo. Gore na steni bilo je jedno kržljavo mlado drvo, koje u ono malo hude zemlje na steni nije ni moglo brzo rasti i debljati, jer drvetu treba dosta zemlje da na duboko i na široko pusti žile, kojima hranu iz zemlje sisa – tek onda može bujno da raste.

– Eto, vidiš – reče Mita ponosito – nije li sve tako kako sam ti rekao? Eto, tu je pod nama gnezdo, baš je sad matori gavran uleteo u njega. A gore na vr’u vidiš ono drvo. Zaići ćemo drugom stranom, pa ćemo se popeti na stenu, tamo nije tako strmo, privezaćemo uže pa eto nas do gnezda.

Tako su i učinili, popeli se na stenu, tu su dobro i jako privezali uže za drvo. Mita je bio veći junak, on se prvi spustio dole uz tu kršnu stenu. Sad da se prekine uže ili da ga izda slabačka ruka… pao bi sa te visine i tu bi mu bio grob. Ali nije se desila nikakva nesreća. On se spusti do one ploče, kao što on reče, klupe na steni, na kojoj bi mogli za nevolju i trojica stajati. Ali momak valja da je ko će tu da postoji, momak, kome se ne zavrti mozak lako, jer ovo mesto beše, malo je reći dvadeset metara visoko od zemlje. Kad je osetio čvrst kamen pod nogama, povikao je Mita svome drugu, koji još gore stajaše:

– Evo me, tu sam! Ajde sad i ti! Ne boj se ništa, ako ti se vrti u glavi, a ti zažmuri.

Laza nije bio toga srca kao Mita, ali nije hteo da ostane u sramoti. Zažmurio je, poverio se užetu i svojim miškama, i za časak pa je bio i on na kamenoj ploči, pored Mite. Dok se o užetu spuštao, u onome strahu tako mu se činilo kao da i uže popušta, ili da se oteže, al’ kad je stao nogom na kamen, na to nije više ni mislio, jer sad su obojica živo prionuli da brzo pokupe ptičiće iz gnezda.

Matori gavranovi kad su videli neobične goste počeše slutiti nesreću koja ih čeka, te počeše grakćući obletati oko svoga gnezda, da odbrane svoje mladunce. Gavranovi, naravno, nemaju te snage da bi se mogli boriti sa ljudima, pa baš ni sa decom, ali u roditeljskom očajanju ipak su im pravili neprilike – zaukali se na njih, šibali ih krilima po očima, tako da su se morali rukama braniti, a to je bilo opasno, jer samo malo noga da im oklizne, pa su propali. Laza se već počeo kajati što je i došao amo; ali Mita je bio pravi nebojša, pa je rekao:

–            Ne boj se ništa! Udri i’ šeširom, a ja ću donde da pokupim ‘tičiće.

Laza ga je poslušao i mašući šeširom nekoliko puta udario je matore gavrane, i to jako, tako da su ovi naposledak klonuli i žalosno cvrkućući odleteše dalje. Jamačno su sa kakve obližnje grane gledali kako im dušmani gnezdo haraju i kupe nji’ove drage ptičiće, koje su oni tako nežno i brižno hranili i negovali. Ali Miti, pa ni samom Lazi, nije padalo na um da oni sad rđavo delo čine, da se to zove tiranstvo i nemilosrđe. Oni pokupiše male gavrančiće iz nji’ova gnezda, i radovaše se svome plenu.

–            Gledaj, molim te, koliki su već, pa kako su lepi. Dobro je što smo se požurili, jer za nedelju dana već bi bili izleteli. Sad da i’ strpamo lepo u torbu, pa onda da se uspnemo po užetu gore – jer skoro će već i da se smrkne.

Posao su sretno dokopali i sad behu spremni da se vrate. Mita će i sad da bude prvi. Al’ kako je povukao za uže, a on najedared zastade i prebledi kao krpa… uže je poluštalo. Možda ga nije dobro privezao za drvo?

To ne može biti! Ta on se dobro seća kako ga je stezao, i još tri čvora vezao. Odrešiti se nije moglo. Mita pokuša još jedared da vidi, možda mu se samo tako čini. Povuče svom snagom za uže, ali u taj ma’ se začu odozgore neko krkljanje i lomnjava, a zatim taki stropošta se u dubljinu pored njih ono drvo sa vrh stene zajedno sa užetom i žilama svojim. Očešalo se lišćem o Mitu i Lazu – umalo što nije i njih sa sobom u propast povuklo.

Nekoliko trenutaka stajala su dva mala prijatelja kao okamenjena, gledali su razrogačenim očima jedan u drugoga; ne mogaše u prvi mah da shvate šta se to događa. A to nije bilo teško pogoditi. Ono drvo gore imalo je slabe žilice, jer je gore samo tanak sloj zemlje bio na steni, te se žilice pod malim teretom iskidaše, i drvo je palo dole, zajedno sa užetom, koje je na njemu privezano bilo.

Laza, koji je već po svojoj naravi bio strašljiviji, sad je sasvim pao u očajanje i plačući reče on svome drugu:

– Ej, Mito, Mito, šta ćemo sad da radimo. Užeta više nema, sad više ni gore ni dole. Tu ćemo sad da propadnemo, tu ćemo i umreti, a gavranovi će nam oči kopati, jer nismo ni mi njima dobra činili. Mi smo zla deca.

– Idi, molim te, ne govori mi tako ludo! – prihvati Mita. Ne znam kao zašto da smo mi zla deca! Kakva smo mi zla počinili? Ta nećemo mi propasti ovde, izbavićemo se.

– Izbavićemo se, ali kako? – uzdanu Laza – Nismo mi imali puta ni dolaziti ovamo, trebali smo se setiti učiteljevi’ reči koji nam je uvek govorio da je velika greota bez nužde dirati životinju ni krivu ni dužnu, a mi smo ovim gavranovima uzeli nji’ove ’tičiće, to je gadno i zločesto.

–            Jest, dakako! – obrecnu se Mita ljutito. – Ali valjda će kogod naići ovuda ispod stene, pa će nas čuti i izbaviti.

I oni sad počeše da viču koliko ih grlo podnosilo, al’ nigde žive duše da ih čuje i da im priteče. Naposledak su već tako promukli, da nisu mogli ni glasa od sebe dati – stajali su kao nemi.

I sunce je bilo već selo. A znali su da noću ovuda retko ko prolazi. Ni obdan ne prolaze mnogo ljudi pored ove krši – prođe i po dva-tri dana da niko ne mine tuda – i tako će možda od gladi skapati ako ih noćas san ne savlada, a san bi ih zacelo oborio u propast.

Što se većma mrak hvatao, i Mitino je junaštvo sve to većma popuštalo, pa je počeo i on pristajati uz Lazu, priznavajući da nije trebalo dirati ove ptičiće… jadne ptice, kako će njima biti bez svoga gnezda, bez svojih roditelja, a stari gavranovi kako da tuže za njima – je li, Lazo, baš kao i naši roditelji za nama.

Opet su neko vreme ćutali.

–            Znaš li šta, Lazo! – reče Mita najedared, kao da se nečemu dosetio.

–            Kad smo već mi nesretni i izgubljeni, bar ove ‘tice neka budu sretne; ’ajde da i’ metnemo opet lepo u nji’ovo gnezdo!

–            ’Ajde, brate, ’ajde! To sam pomišljao i ja. Da mi nji’ metemo u nji’ovo gnezdo – govoraše Laza živo.

I tako izvadiše iz torbe male gavranmiće, pa ih položiše brižljivo u nji’ovo gnezdašce – a dva pokajnika šćućuriše se opet na uzanoj ploči, prionuše jedan uz drugoga, pa su onda opet ćutali i uzdisali, videći da im nema, da im ne može biti pomoći.

Ali ne prođe malo vremena, koliko za jedan oče-naš, najedared zalaja pseto od dole; još nije sasvim mrak bio, i oni opaziše dole jedno lovačko pseto koje je prednjim nogama na stenu skakalo i jako lajalo – lajalo je, jer je njih nanjuškalo i opazilo.

Bože pomozi! Gde je lovačko pseto, valjda ni lovac neće biti daleko.

Tako je i bilo. Sad već opaziše i dedu Marka šumara, koji je bio pošao u lov.

–            A šta vi tu radite, deco? – zapita deda Marko kad ih je uočio.

–            Zlo radimo, deda! Ali sam te je Bog poslao da nas izbaviš.

Šumar je našao uže, popeo se sa druge strane na stenu – i naši pokajnici su bili spaseni.

Laza je iz duboka uverenja govorio da je promisao božji poslao im pomoć zato što su se pokajali i ptice u nji’ovo gnezdo vratili. Mita nije govorio ništa, i, što istina, istina, od toga dana više nije tražio hteoptičija gnezda, nego ih je još branio kad je ko drugi hteo da ih obori.  I u tome je uživao kad je mogao pticama, umesto zla, da učini kakvo dobro. Tako je radio – i nikada nije imao uzroka da se za to pokaje.

 

Jovan Jovanović Zmaj, Priče za decu, Beograd, 2007.

 

 

Objavljeno pod Bajke, Književnost, Proza | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Lec

A možda smo samo nečija uspomena?

I lakoća ima svoju specifičnu težinu.

Samoćo, kako si ti prenaseljena!

Treba se imati mnogo strpljenja da bi se njemu naučilo.

U jednu individualnost može da se složi čitava institucija.

Stanislav Ježi Lec

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Tamara Lujak: 163. Tamo gde leži srce moje

U času kada sam stigla u grad duvao je, spuštajući vrele poljupce na moj vrat, razdragani maestral, dok je sunce nemilosrdno peklo а jara izbijala iz svakog kamena. Sedoh na ogradu mosta da se odmorim i sagledam lepotu dragog mi srednjovekovnog grada. Volim svaki njegov kamen, svaki luk, ljubim svaku njegovu kuću, krov, ulicu. Ni sama ne znam koliko me je puta dočekao raširenih ruku.

U svojim nedrima krije svako drago mi biće, sve one tetke i teče, strine i stričeve kojima nas život neštedimice obasipa, a koji nisu više među živima. Iako nisam rođena u ovom gradu, opet ga smatram svojim: zbog mirisa kamena nakon letnjeg pljuska, zbog popodnevne omorine, talasa koji se tromo valjaju i udaraju o stenje, zbog svakog zrna peska na plaži.

Okićen bogunvilijama i ponosnim čempresima, zasićen mirisom borova, ulepšan pesmom zričaka, grad mi govori svakim svojim prozorom, balkonom, skulpturom. Prepun je priča za laku noć. Takav mi grad treba da u njemu ostavim kosti. Ne želim, međutim, na bilo kojem mestu da počivam.

Želim da budem blizu mora, želim sunce da me prži i vetar da me povazdan miluje. Takvih mesta u gradu uklesanom u strmu liticu što se uzdiže iznad mora ima na pretek, ali malo je onih koji su u potpunoj osami. Grob želim da mi bude na najnepristupačnijem mestu, a opet da bude vidljiv.

Zato lutam obodom grada i razgovaram sa stenjem i morem, kako bih saznala ko bi me od njih primio. Zgrade ćute kao zalivene, dižu krovove, poput noseva, visoko u nebo i ne žele da prozbore ni reč. Trgovi ih verno slušaju pa mi umesto odgovora peku stopala, dok mi niski zidovi uskraćuju preko potrebnu hladovinu. Sunce je u zenitu. Osećam kako mi se kapi znoja slivaju niz leđa i butine i natapaju odeću. Vreme je da pronađem odgovarajuće mesto.

Izlazim iz grada, spuštam se stepenicama do male luke i sedam na vreli mol. Talasi mi miluju stopala i sneno me mame. Posmatram oštru, golu stenu što se uzdiže tačno preko puta grada i osmehujem se pobedonosno: to je dobro mesto za moj novi dom.

Osvrćem se. Nema nikog u blizini. Čak je i vetar stao. Skidam sa sebe odeću i skačem u toplo more. Radosno me prihvata, gricka vrhove prstiju i ljubi usne. Slana voda mi prija, odavno je nisam osetila na koži. Dok plivam ka stenju sunce mi se toplo osmehuje, ulazi u oči i kao da pita: „Kuda ćeš?“ Sklapam oči i nastavljam da plivam. Ubrzo osećam tlo pod nogama – oštro mi se useca u stopala i dlanove, ali ne marim.

Izlazim na obalu i čekam da se osušim. Sunce mi miluje telo i osećam kako dobijam novu snagu. Krećem na poslednji uspon. Oštro trnje zabada mi se u ruke i noge, ali ga ne primećujem – hitam ka vrhu. Sve me živo bodri: damari u meni, strma stena, plavo nebo bez i jednog oblačka. Ispružih se po golom stenju na samom vrhu i stadoh da osluškujem udarce srca u grudima. I ono je slavilo dolazak.

Sunčevi zraci plazili su po meni, dok je nemiran vetar umirivao njihove poljupce. Ležala sam na goloj steni sve dok je nije prekrila tama. Mora da sam pala u san, jer nisam ni osetila kad mi se prva stena usekla u kožu.

Mišići su počeli da mi se koče, ali se nisam pomerala, samo sam ležala i čekala. Useci su postajali sve dublji a potoci krvi sve širi. Stena me je prihvatila. Osmehnuh se zadovoljno i zatvorih oči. Još malo pa će izaći mesec i zvezde. Dotle ću izdržati.

A u zoru, kad se sunce bude probilo iza oblaka nad uzavrelim srednjovekovnim gradom, samo će galebovi, te neumorne morske ptice, primetiti da je stena preko puta grada postala za jedan blještavo beli kamen viša.

 

Diogen, Pro kultura magazin, br. 63, Diogen, Sarajevo, februar 2016.

http://diogenplus.weebly.com/tamara-lujak.html, 31.1.16.

http://www.diogenpro.com/autoriauthors.html, 31.1.16.

https://twitter.com/DiogenPro, 31.1.16.

 

 

Objavljeno pod Pričice, Tamara Lujak | Ostavite komentar

Andra Franičević: POZIV NA SVADBU

 

Zvala juče lisica

Koku beloperku:

„Dođi sutra u goste,

Ja udajem ćerku!“

 

A kokica mudrica

Rekla: „Hvala, strina,

Žao mi je, al’ i ja

Ženim sutra sina.

 

Al’ pošto te kucov naš

Neobično ceni,

Moliću ga da me on

Kod tebe zameni!“

 

„Neću, ― rekla lisica ―

U svađi sam s njime,

Ne trpim ga nikako

Još od prošle zime!“

Objavljeno pod Književnost, Pesme, Poezija | Ostavite komentar

Jovan Jovanović Zmaj: KRISTAL I LED

Jednog sunčanog zimskog jutra stajalo je parče kristala na prozoru nekog naučnjaka, pak se sijalo da ga je divota bilo pogledati. A napolju o streji visila je jedna ledena sveća.

–            Uzalud se ti, kristalu, ponosiš – reći će ledena sveća – nisi lepši od mene. Dakle, i ja sam to isto što i ti.

–            Izgledaš sad tako, ali nisi isto što sam ja – odgovori kristal sasvim mirno.

–            Nije to da izgledam samo, već je baš tako u stvari. Eto, blistam se na suncu isto kao i ti.

Kristal je ućutao.

A sunce se dizalo prema jugu.

Ljudi govorahu: „Danas je baš krasan topao dan.“ Ali ta toplota ledu nije prijala; poče se topiti, pa kad je ostalo još samo jedno parčence od ledene sveće, i to pade na zemlju, u blato.

–            Eto, vidiš – reče tada kristal – tako prolaze svi koji se zavaravaju spoljašnjim izgledom. Čim na njih sine sunce istine, sva im se lepota rastopi, lažni im se blesak ugasi.

Kristal je i dalje blistao na suncu, on se nije rastopio, jer je zaista drugog jestastva nego što je led.

 

Jovan Jovanović Zmaj, Priče za decu, Beograd, 2007.

 

Objavljeno pod Basne, Književnost, Proza | Ostavite komentar

Mini književna turneja: S druge strane

Natasa Kupljenik –
Hub Cooltura Pub, Zagreb,
Photo: Igor Kupljenik/MI-PRESS

Književna turneja?! Ko je za to na ovim prostorima još čuo? Radi li to iko? Usuđuje li se?

Kako se ispostavlja, pored pisaca koji su imali svoje književne turneje po Srbiji i zemljama Balkana (https://www.blic.rs/vesti/drustvo/velika-knjizevna-turneja-dragana-velikica-se-nastavlja-i-u-aprilu/fblgxx9, https://www.blic.rs/kultura/vesti/knjizevna-turneja-ivane-dimic-u-martu/sqjjxdw, https://www.vulkani.rs/v.aspx?uid=824b2231-f7b4-498f-b66f-6e5fe2606462), i jedna mlada pesnikinja odlučila se na ovaj hrabar (ona sama bi rekla: lud) korak.

Natasa Kupljenik –
Caffe bar Castrum, Grad Grobnik,
Photo: Igor Kupljenik/MI-PRESS

Želeći da predstavi svoj pesnički prvenac, Nataša Kupljenik, budući da je do sada imala samo jednu književnu promociju, odlučila je da zbirku poezije promoviše putem mini književne turneje. Organizovala je, potpuno samostalno, šest književnih promocija. Da joj zadatak bude lepši – promocije je zakazala u šest gradova na teritoriji nekadašnje Jugoslavije, obuhvatajući na taj način nekoliko zemalja koje su joj u životu nešto značile, i još uvek joj znače.

Natasa Kupljenik – Center za poezijo Tomaz Salamun, Ljubljana, Photo: Igor Kupljenik/MI-PRESS

Kako sama Nataša kaže „za more se vezala tek zadnjih godina, otkako joj se mlađa sestra odselila u blizinu Šibenika. Rođenjem, prvim sećanjima, dragim ljudima vezana je za Kutinu. Od 2002. godine njena baza se zbog jednog sličnog zanesenjaka pomakla severnije, u Ljubljanu, koja je za razliku od Beograda tiha i smirena. Beograd je sličan Zagrebu, velik, bučan i težak.“ A u Beogradu je već imala svoju, prvu, književnu promociju, i to u maju ove godine, u Biblioteci „Milutin Bojić“ (https://milutinbojic.org.rs/vesti/iz-biblioteke/1557-predstavljanje-zbirke-pesama-natase-kupljenik).

Tako je Nataša Kupljenik osmislila itinerer, zakazala datume, osmislila koncept, povezala ljude, galerije, klubove, biblioteke i domove kulture, gostovala na radiju, o njoj je ovim povodom pisano u raznim novinama i na mnogim internet portalima (https://www.zadarskilist.hr/clanci/09092018/akademska-slikarica-natasa-kupljenik-predstavlja-prvu-zbirku-poezije-s-druge-strane)…

Natasa Kupljenik – Kulturni centar Banski dvor – Crveni salon, Banjaluka,
Photo: Igor Kupljenik/MI-PRESS

Uz veliku pomoć (i podršku) njenog muža, Igora Kupljenika, umetničkog fotografa, uspela je da predstavi svoju zbirku širokoj i šarolikoj publici u tri različite države, prešavši više od 600 km u deset dana puta. Treba, pre svega, navesti još nešto: kako je i slikarka (https://www.facebook.com/atelje.misek/), Nataša je, ne samo napisala zbirku poezije, već je osmislila i uradila i korice za svoju knjigu. Sama se postarala i da se uz knjigu, na poklon, dobija i prikladan međaš. Pravi „one girl show“!

Natasa Kupljenik –
Knjiznica Kutina, Photo: Igor Kupljenik/MI-PRESS

Mini književna turneja započeta je u Banja Luci, u prelepom Banjskom dvoru, 3. septembra 2018. godine. Nastavila se 04.09. gostovanjem u „Knjižnici i čitaonici Kutina“ u Kutini, u kojoj je Nataša, praktično, odrasla, 05.09. u neobičnom, retro Kafe klubu „Cooltura“ u Zagrebu, 07.09. u izuzetno modernom Centru za poeziju „Tomaž Šalamun“ u Ljubljani, 10.09. u čarobnom, malom gradu, utvrđenju Grobniku i 12.09. u savremenoj „Gradskoj knjižnici Zadar“ u Zadaru.

U svakoj od galerija, biblioteka ili domova kulture, Nataša je bila iskreno i toplo dočekana. Organizatori su se svesrdno potrudili da se u njihovom domu oseća kao kod svoje kuće. Publika je, sa svoje strane, bila, kako smo već rekli, šarolika i zainteresovana za Natašino stvaralaštvo, te je razgovor svuda bio opušten i više nego zanimljiv. Malo je reći da je autorka naišla na dobar prijem. Nakon svake književne večeri, organizovano je druženje uz kafu i kolače, kako bi se gosti još bliže upoznali sa pesnikinjom.

Natasa Kupljenik – Gradska knjiznica Zadar,
Photo: Igor Kupljenik/MI-PRESS

Prikaz završavamo rečima Nataše Kupljenik:

„Meni se uvijek činilo da imam što reći i da bi bilo u redu da to netko čuje. U nekom trenu u dvadesetima sam baš jako željela zbirku ali ona mene nije. I bolje da nije. Ono čega nemaš ne komplicira ti život. Sad se stvorila i moram vam priznati da nije mogla izabrati bolji trenutak. Prvobitna ideja kad sam krenula učiti pisati tamo negdje početkom devedesetih (nešto se i objavilo po šk. časopisima) bila je ona divna djetinja ideja da tekstom možeš spasiti Svijet.

Ne možeš. Ponekad tekstom spašavaš samog sebe, reagiraš na okolicu, život. Zna se dogoditi da tekstom drugima objašnjavaš ono što sami ne znaju vidjeti… Ponekad jednostavno pišeš jer je to ne djeljivi dio tebe, jer je to jednostavno tvoje najprirodnije stanje. Nema smisla od toga bježati, probala sam. Ne ide“.

 

Tamara Lujak

 

Objavljeno pod Književnost, Prikazi | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Stanislav Ježi Lec

I reč može da bude čep za usta.

Neki ljudi gledaju kroz svoje oči kao kroz okance na vratima.

Otisci božjeg prsta nikad nisu identični.

Ponekad treba zaćutatu da bi te saslušali.

Lice neprijatelja plaši me onda kad vidim koliko je slično mome.

Stanislav Ježi Lec

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar