Jak vetar duvao je od ranog jutra. Nebo je bilo bez oblaka. Čudno se osećao. Podilazila ga je jeza od uznemirenih krikova galebova u zalivu. Ustao je, uzrujan i pronašao majku u vinogradu. Sestra je još uvek spavala. Jutro je bilo neobično hladno, ali nije poneo gunj. Neumiven, posmatrao je nebo. Drveće na obali povijalo se od siline vetra i šumelo, dok je more grmelo.
Uzburkana sila pretila je da polomi okolno stenje i Starut im krenu u susret. Voleo je buru, ali je ova bila nekako drugačija. U selu je vladao mir, neobičan za to doba dana. Nigde čamca, nigde bačene mreže. Seo je na vlažnu stenu i zagledao se u pučinu. I dalje ni traga brodu, barci, čamcu. Nekakva čudna zebnja uvlačila mu se u kosti, ali ju je pripisivao vlažnom kamenu, uznemirenom moru, belim galebovima.
Presedeo je gotovo celo jutro na stenama kao da je predosećao da će se udari vetra smiriti, a kada se to i dogodilo, skinuo se i skočio u hladnu vodu. Zaronio je duboko i ronio dok pluća nisu počela da mu se grče. Daleko je otplivao. Zamasi su mu bili snažni i ruke i noge su ga vukle sve dalje od obale. Zastao je na sredini zaliva i okrenuo se da pogleda svoj dom, kuću i očevo imanje, i kao mnogo puta pre toga uživa u zelenim krošnjama drveća, omalenom vinogradu i cvetnoj bašti.
Kakva je to suprotnost bila belim stenama i modrom moru! Lepota kakva se retko gde sreće. Udahnuo je duboko i otplivao nazad. Obukao se i onako promrzao i mokar, uputio se ka vinogradu da pomogne majci.
Ceo su dan bili pognuti nad zemljom. Obrezivali su čokote, rastresali zemlju, zalivali stabla. Ceo su mu dan leđa bila savijena nad očevom zemljom, jer – oca nije bilo u kući. Odveli su ga, da razgovaraju, rekoše.
Od tad su dva jutra dočekali s nevericom. Noći su probdeli kraj očevog kreveta, ispod starog drvenog krsta, moleći se. Dva je jutra ustajao sa nadom da će ga ugledati u omalenom čamcu u kojem su ga odveli, ali se trećeg probudio sa zebnjom u srcu.
I ti galebovi, lude ptice, zašto mu unose toliki nemir? I prethodnih jutara su kričali, svađali se i jurili po plavom nebu, pa ga je njihova igra zabavljala, zašto bi danas bilo drugačije? Pogled mu pade na umornu mater. Shvati da je dosta za danas. I u njoj je napetost rasla, čak je i mala Jarima osećala da se nešto dešava. Krenuli su kući. Za danas su završili.
Mater i sestra su postavile sto, dok je Starut trljao umorne ruke i raspirivao vatru da se ugreje ručak. Jeli su u tišini, prvi put od kad su oca odveli. Nisu se gledali u oči. Majka bi se katkad osmehnula, bolno, kao da se grči, kao da već zna.
Vest je doneo kum, krišom. Pozajmio je barku i došao pod okriljem noći, kako ga ne bi uhvatili.
„Odveli su ih“, kaže i saginje glavu. Majka potmulo ječi i privija Jarimu uza se, Starutu se izmiče tlo pod nogama i kolena mu klecaju.
Mala Jarima ih gleda zbunjeno, gde svo troje stoje u tišini i puštaju suze, i ništa ne shvata. Volela bi da zna o čemu se radi, da joj neko kaže šta se to dogodilo pa da i sama zaplače, ali se ne usuđuje da progovori, majka je suviše stiska uza se i ona oseća da bi se raspala ukoliko bi išta pitala.
Čuje samo kako Starut napuklim glasom pita: „Gde?“ I to je sve što čuje. Odgovora nema. Samo blag pokret glavom, kao da je klimnuo, kao da se zgrčio, kum pokazuje u pravcu ostrva.
Mladiću se oči pune suzama. Steže ruke u pesnice. Želeo bi da potrči iste sekunde, da se baci sa stena u more i zapliva ka Daksi, ali ga zaustavlja majčin napukli krik. Starica gubi tlo pod nogama i pada. Starut i kum skaču i hvataju je u naručje, odnose do postelje, a potom posmatraju u mraku i tišini.
Starac spušta ruku na mladićevo rame i ovaj više ne može da se suzdrži. Baca mu se u zagrljaj i plače, jeca poput malog deteta. Jarima stoji u senci pokraj vrata i shvata. Drži skute kratke, šarene haljinice i guta suze. Tate više nema, prolazi joj kroz glavu. Ko će nas sad voleti?
Starut diže glavu, jer do njega dopiru slabašni sestrini jecaji. Pokreće se, kao da se lomi i raspada, tako se od kuma odvaja i kreće ka Jarimi. Ona vidi grmaljeva leđa kako se povijaju, oseća njegove snažne ruke kako je obuhvataju i odižu od tla. Tople suze padaju joj po ramenima i ona oseća kako se mladić trese. Podiže ručice ka njegovom licu i briše mu obraze. Zaranja glavu u njegova ramena i jeca, jeca.
Noć dolazi, ali ne donosi odmora niti sna. Kum se izvezao barkom negde pred jutro, ne bi li se neopažen vratio kući. Majka bunca u postelji, mala Jarima sniva mu na ramenu. Starut se nešto kasnije iskrada iz kuće i odlazi u vrt. Gladi ruže koje je otac voleo i priča im. Šapuće o očevim dostignućima, strahovanjima, o nesuglasicama, trza se, pada na kolena i tako dočekuje jutro.
Vetar je jak, more uznemireno. Galebovi kriče visoko iznad njegove glave. Obilazi majku i sestru, koje i dalje nemirno spavaju. Okreće se od njih i zuri u Daksu. Lomi se. Da li je rano? Sme li da se usudi? Daleko je, ali kakve to veze ima? Najzad prelama u sebi, odlazi do bašte i bere ružu.
Odlazi na stenje, skida se i baca se u vodu. Stižem oče, misli dok ga visoki talasi lome. Bura je i talasi ga vraćaju na obalu, ali se ne da, grabi ka ostrvu dok mu se suze slivaju niz lice. Nije ovako zamišljao poslednji susret.
Sa cvetom u zubima, pliva po nemirnom moru, dok mu misli bruje u glavi. Vidi li ga ko? Prate li ga? Da li je iko video njegov skok? Nebo je čisto, galebovi su se razgraktali, otkriće ga. More će ga vratiti na obalu i tada će biti uhvaćen. Ko će onda majku i sestru gledati? Zaustavlja se, ne bi li došao do daha. Okreće se. Nikoga nema na vidiku.
Učinilo mu se da vidi nekakvo komešanje na obali, ali to su samo visoki talasi što se lome o stenje. Čini mu se da jedan talas nadrasta ostale i primiče mu se u želji da ga poklopi. Ali taj talas kao da poprima nekakav oblik, kao da se iz njega izdvaja ženska figura koja ga poziva da je sledi i odjednom sve staje.
Starut pokušava da shvati kud se dedoše talasi, kud nestade vetra; odakle se navukoše oblaci i kad se pre spusti magla. Ali mozak mu ne radi, ne može da shvati. Trepće, širi nozdrve, pokušava da dođe do vazduha, ali ne uspeva. Grudi ga bole, ruke i vilica mu se grče.
Talas poprima obličje devojke. Čini mu se da joj je koža od krljušti, prozirna, kroz nju nazire oblake koji su sve gušći. Srce mu tuče, dok ga bledom rukom poziva da nastavi. Pliva uporedo sa njim i osmehuje se blago. To ga malo umiruje i pokušava da ne misli na neobičnu pojavu. Pripisuje je prevelikom bolu i pokušava da se usredsredi na obalu ostrva pred sobom.
Daksa nije pod maglom, te snažno zamahuje, steže cvet u ustima i grabi napred. Nestvarna prilika pliva pored njega, ohrabruje ga, uliva mu snagu. Zamasi su mu lakši, more više nije uzburkano, i kao da leti iznad morske površine. Ubrzo dotiče tlo nogama i izlazi na obalu, zadihan.
Sručio se na golo kamenje i zatvorio oči na tren. Kad ih je otvorio ugledao je utvaru kako bledi na horizontu. Učinilo mu se da mu je mahnula i nasmešila se, bleda poput potonulog meseca, modrih usana poput mirnog mora pred njim.
Sedeo je u čudu nekoliko trenutaka, pokušavajući da objasni sebi šta se upravo dogodilo, ali kako nije mogao da shvati, i kako ga je srce vuklo, ustade, uze cvet u ruku i uputi se šumi.
Nije strahovao da će ga neko videti. Ne više. Da li zbog čudne pojave koju je video na moru, ili što je gazio Daksom tog jutra, nije znao. Šuma je bila gusta, teško prohodna, ali bol i umor više nije osećao. Hitao je ka čistini na sredini ostrva, jer je nekako znao da su oca tu doveli.
I druge, pomisli i strese se. Nekako je znao da otac nije bio jedini. Pročitao im je to u pogledu, u odlučnim pokretima kojima su oca ka barci vukli one večeri. Znao je da su to već ranije radili. I znao je, sada to shvata, već tada, da oca više nikada neće videti.
Kada je izbio na čistinu, zastao mu je dah. Ispustio je cvet iz ruke, jer nije bio spreman za prizor pred sobom. Šuma je bila raskrčena, kao da se kakva džinovska životinja sručila na nju i proždrala je u jednom zalogaju. Jednim je pogledom obuhvatio panjeve, polomljeno granje, ugarke.
Trenutak kasnije i drugi su oblici počeli da izranjaju. Gomila zemlje, kakvu nikada ranije nije video, čak ni onda kada su kopali temelje za novu crkvu u selu, ležala je na ulasku u udaljeni deo šume. Sveže iskopana, pomisli. Tu je dakle, zaključi i proguta suzu. Saže se, podiže ružu i, kao u snu, uputi ka sveže iskopanoj jami.
Koliko li ih je završilo ovde? Naježi se pri samoj pomisli na to. Spotače se o omanji panj i izgubi ravnotežu. Zanjihao se poput prebijenog stabla, ali nije pao. Osetio je u nozdrvama oštar miris sveže iskopane zemlje i još jedan daleko teži, od kojeg se strese a pogled mu se zamuti. Suze mu opet krenuše niz lice i Starut ubrza korak.
Zastao je iznad rake i pokušao jednim pogledom da je obujmi, kao da će tim pogledom zagrliti i utešiti palog oca, kao da će se na taj način od njega oprostiti, kad već nije mogao one noći kad su ga odveli. Zagrcnuo se i naglas zaplakao. Pao je na kolena, spustio ružu i glavom dodirnuo zemlju. Tako je dočekao veče.
Vreme je, javi mu se iznenada misao u glavi. Podigao se na noge, okrenuo oko sebe, obrisao lice i ispravio ramena.
„Dolaziću ti svake godine“, zakle se. „Dokle god sam živ.“
Rekavši to, okrete se i uputi ka šumi utonuloj u tamu. Grabio je napred i ubrzo stigao na obalu. Daksa je bila u magli. More se nije micalo, a titravo, prozirno obličje ga je već čekalo. Osmehnuo se novoj prijateljici i bacio u hladne vode modrog mora.
Bosanska vila br. 69-70, str. 60, Sarajevo, januar-jun 2016.
Kult, http://casopiskult.com/kult/krik/poslednji-susret/, 5.11.16.
http://www.ps-portal.eu/kolumna/poslednji-susret/, 11.12.16.
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
MESTO I VREME: Kulturni centar Beograda, Galerija ARTGET, Trg Republike — Petak, 14. i subota, 15. decembar 2018. – 12.00 – 15.00 časova
Budimo diskretni, ne pitajmo ljude da li žive.
U jednoj štali hranio gazda svog jahaćeg konja. Konj je imao lepa jasla, a u njima uvek sveža sena i dovoljno zobi. A u istoj štali, u jednom kutu, bila je privezana i mazga koju nisu negovali i timarili, a hranili su je tek da ne skapa od gladi.
I duša ponekad mora da bude na dijeti.
Tog dana kada se pojavila na oštrim stenama koje se okomito uzdižu iznad mora, nisam išao na posao. Nisam se osećao dobro, pa sam uzeo nekoliko dana slobodno. Prehlada u primorskom gradu na pragu zime nije baš poželjna stvar.
A možda smo samo nečija uspomena?
U času kada sam stigla u grad duvao je, spuštajući vrele poljupce na moj vrat, razdragani maestral, dok je sunce nemilosrdno peklo а jara izbijala iz svakog kamena. Sedoh na ogradu mosta da se odmorim i sagledam lepotu dragog mi srednjovekovnog grada. Volim svaki njegov kamen, svaki luk, ljubim svaku njegovu kuću, krov, ulicu. Ni sama ne znam koliko me je puta dočekao raširenih ruku.
Jednog sunčanog zimskog jutra stajalo je parče kristala na prozoru nekog naučnjaka, pak se sijalo da ga je divota bilo pogledati. A napolju o streji visila je jedna ledena sveća.
I reč može da bude čep za usta.