Misli za svaki dan: Aleksandar Marković

O TOLERANCIJI… I IZUZECIMA

Treba da budemo spremni da ljude volimo uprkos tome kakvi su, jer nije lako voleti ih takve kakvi su.

Ali… i pored silnog truda, eto baš nikako ne uspevam da podnesem one kojima je uvek najgore tamo gde su, i kukaju što nisu negde drugde.

To ne može da zaobiđe ni one sa kojima su, na ovaj ili onaj način.

O BOGOVIMA

Bog je čovek. Čovek je bog. Nemoćni bog. Slobodan je da uradi bilo šta, i nemoćan da uradi bogzna šta.

O STVARIMA UOPŠTE

Definitivno bi trebalo više da razmišljamo o stvarima. Da bismo ih smislili. Ako želite da vam se nešto ostvari, mislite o tome. Intenzivno. Misli su porudžbine. Čak i o neostvarivom mora da se misli da bi se zaključilo da je neostvarivo. Ali kada se nešto smisli, na pola puta je do ostvarenja. A onda, ko zna?

O PRILIKAMA I PREPREKAMA

Kad smo bili naivni, kad smo bili mali, nismo znali za sitnicu što se zove ali. Porasli smo, naučili to što nismo znali, pa ipak nam još na putu ta sitnica ali. Sve smo s mukom zaradili, ništa nismo krali, no za uspeh smetalo nam to prokleto ali. Život nas na kraju slomi, na kolena svali, i zalud se osvrćemo, nema više ali. Sve do kraja nismo znali to što znamo sada, da se ta sitnica ali prezivala nada.

O PISANJU

Pisanje je moja detubacija. Pisanje je pasta za zube, a ja tuba. Ne znam ko ili šta pritiska tubu da pođe pasta, samo osetim kako pritiska. I znam da će opet, jer pasta mora da izađe da bi se oprali zubi.

Već čujem dežurnog dislektičara kako pita: ’Kako, kako? Nisam dobro čuo… Masturbacija?’

O…  OTUĐENJU?

Gledam kako duž granica zemalja niču bodljikave žice, i pitam se… Da li to iz gluposti ljudske sami sebe polako zatvaramo u logore? Ograđujemo se(be), navodno od drugih, ali se(be) ograđujemo. Ako je tako, ko nas je(be) na to naterao?

Ne volim da zamišljam, ali mi se nameće, kako iste takve bodljikave žice niču u svakoj kući i stanu, dvorištu, gdegod neko nekom smeta. Umesto trećeg svetskog rata, prva sveopšta izolacija.

Najnovija dopuna:

Izolacija je počela sa izbeglicama, a sada je odjednom postala sveopšta i poželjna… neko bi već iz toga izvukao neki zanimljiv zaključak, siguran sam.

Aleksandar Marković

 

 

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Tamara Lujak: Aforizmi

  1. Kad nam ispunjava želje da li nas Bog time nagrađuje ili kažnjava?

http://www.nosorog.rs.sr/brojevi-numbers/101-110/103ns2.html, 29.4.2011.

http://forum.aladin.info/topic/3037-aforizmi/page__st__20, 28.6.2011.

http://www.rastko.rs/rastko/delo/14364, 23.2.2012.

 

  1. Ako vas koreni vuku,

nemojte se opirati.

http://www.nosorog.rs.sr/brojevi-numbers/101-110/103ns2.html, 29.4.2011.

http://forum.aladin.info/topic/3037-aforizmi/page__st__20, 28.6.2011.

http://www.rastko.rs/rastko/delo/14364, 23.2.2012.

 

  1. Danas se deca rađaju sa diplomom.

Takvo je vreme došlo.

http://www.nosorog.rs.sr/brojevi-numbers/101-110/103ns2.html, 29.4.2011.

http://forum.aladin.info/topic/3037-aforizmi/page__st__20, 28.6.2011.

http://www.rastko.rs/rastko/delo/14364, 23.2.2012.

 

  1. Umetnosti, suviše si lepa da bi ti čovek odoleo.

http://www.nosorog.rs.sr/brojevi-numbers/101-110/103ns2.html, 29.4.2011.

http://forum.aladin.info/topic/3037-aforizmi/page__st__20, 28.6.2011.

http://www.rastko.rs/rastko/delo/14364, 23.2.2012.

 

  1. Fantastika postavlja pred vas izazov da stvorite bića i svetove iz truni, iz bljeska ideje, od pogleda stranca, pokreta ljudi oko vas – izvlači iz vas veštinu da obične, svakodnevne stvari pretočite u nešto čarobno, bajkovito, nestvarno…

https://belegbg.wordpress.com/zasto/, 17.4.2011.

http://www.rastko.rs/rastko/delo/14364, 23.2.2012.

 

 

Objavljeno pod Aforizmi, Književnost, Tamara Lujak | Ostavite komentar

Zašto: Fantastika: Bruno Betelhajm

Dete je ojačano samim svojim izletom u fantaziju.

Bruno Betelhajm

 

 

Objavljeno pod Fantastika, Književnost, Zašto... | Ostavite komentar

Ukrašavanje prostora: Flahau

Rodno mesto austrijskog skijaškog asa Hermana Majera, bilo je za Novu godinu više nego ljupko ukrašeno, što su vredno zabeležili članovi ekipe ČISTO I BISTRO:

 

Foto TL

 

Foto TL

 

Foto TL

 

Foto TL

Nastaviće se…

 

 

 

 

Objavljeno pod Čisto i bistro | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Aleksandar Marković

 

O LEPOTI ŽENE

Ženska lepota je čisto muška stvar. Žene o lepoti drugih žena najčešće stvaraju sud na osnovu onoga šta misle muškarci, uglavnom suprotan, uglavnom iz ljubomore. Kada žena kaže za drugu ženu da je lepa:

  1. a) ili izabere neku za koju veruje da je manje lepa nego ona
  2. b) ili hoće sebe da predstavi kao širokogrudu (čitaj: takođe lepu) osobu…
  3. c) ili ja tražim nevolju pametovanjem na ovu temu.

 

O SMISLU

Kada smo nekom potrebni, čini nam se da ipak, eto, ima smisla. A smisao nam je iz nekog ne baš jasnog razloga neophodan. Moglo bi se reći da je smisao u stvari potreba. Potrebno je, dakle, da budemo potrebni. Kako je sve jednostavno.

Valjda sam i ja, ovako besmislen, nekom potreban. Ako je i samo zato da bi taj neko pronašao sopstveni smisao, dobro je. Ima smisla. Jer i meni treba neko kome ću biti potreban, ako razumete šta hoću da kažem.

 

O LUDILU

Oni u ludnicama ne umeju da lažu, a to je već ozbiljan poremećaj.

Zatvorili su ih tamo da ih zaštite od surovosti normalnih.

Ludilo je posledica nedostatka koji se zove tanka koža.

 

O ZDRAVLJU UMA

Ponekad me oblije hladan znoj, kad naprasno postanem svestan sebe i činjenice da u stvari nemam nikakav plan u životu. Pomislim da nisam normalan što tako živim. Onda okrenem stvar, i nazovem to zdravom samokritikom. Um je, kao i sve druge stvari, zdrav koliko mu to dopustite. Dovoljno mu je muke da shvati ono što ga okružuje da bi se bavio samim sobom.

 

O DOBRIM NAMERAMA

U redu što mi sve to govore u dobroj nameri, ali zašto pritom krišom svršavaju?

Dobronamernost dušebrižnika je, da se ne lažemo, autoerotične prirode.

Ko su oni? Svi oni koji druge ljude koriste kao odskočnu dasku, opijaju se tuđom nesrećom da bi bili srećniji, stavljaju pod lupu tuđu ružnoću da bi sebi izgledali lepše, i uopšte se nesebično bave drugima da se ne bi bavili sobom.

Njihov red nužno obitava u blizini tuđeg haosa.

Njihova ljubav prema bližnjima je kao parni čekić.

 

Aleksandar Marković

 

 

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Tamara Lujak: Aforizmi

  1. Fantastika nam je potrebna kao vazduh koji udišemo.

https://belegbg.wordpress.com/zasto/, 17.4.2011.

http://www.rastko.rs/rastko/delo/14364, 23.2.2012.

 

 

  1. U naučnoj fantastici mašta je granica –

a mašta nema granica.

https://belegbg.wordpress.com/zasto/, 17.4.2011.

http://www.rastko.rs/rastko/delo/14364, 23.2.2012.

 

 

  1. Naučna fantastika je najšira književna paleta

na kojoj su dostupne sve postojeće i nepostojeće boje.

https://belegbg.wordpress.com/zasto/, 17.4.2011.

http://www.rastko.rs/rastko/delo/14364, 23.2.2012.

 

 

  1. Čitati knjige a ne čitati fantastiku,

to je kao ploviti rekom a ne upoznati njene obale.

https://belegbg.wordpress.com/zasto/, 17.4.2011.

http://www.rastko.rs/rastko/delo/14364, 23.2.2012.

 

 

  1. Priča – putovanje dušom.

https://belegbg.wordpress.com/price/, 17.4.2011.

http://www.rastko.rs/rastko/delo/14364, 23.2.2012.

 

 

Objavljeno pod Aforizmi, Književnost, Tamara Lujak | Ostavite komentar

Zašto: Fantastika: Bruno Betelhajm

Jedna od svrha bajki je da pruži utehu.

Bruno Betelhajm

 

 

Objavljeno pod Fantastika, Književnost, Zašto... | Ostavite komentar

Ukrašavanje prostora: Flahau

Flahau, poznato austrijsko skijalište: nit’ manjeg mesta, nit’ više ukrašenog za Novu godinu, u šta se uverila i ekipa ČISTO I BISTRO:

Foto TL

Foto TL

Foto TL

Foto TL

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nastaviće se…

 

 

Objavljeno pod Čisto i bistro | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Aleksandar Marković

O SVESTI

Šta smo mi? Oči vaseljene? Vaseljena je u tom slučaju Meduza, koja se pogledala u štit. Koliko je nade tamo videla, toliko je ima za nas.

O GUBITKU

Zašto ovaj bol nema utehe?

Zato što je uteha uzrok ovog bola.

JOŠ O PROLAZNOSTI

Život je treptaj u tami. Šta stane u treptaj, stane.

O (OVOM) VREMENU

Mnogo je mraka, previše. Za svakim od nas vuče se pelerina izatkana od tvari tame, teška i hladna, neutešna.

O RADOSTI, ILI ŠTA JE SREĆA

Sreća nije ne znam šta. Ljudi greše kada misle da je uvek tamo gde oni nisu. Sreća je kad čovek napuni pluća svežim, pitkim vazduhom, kada zapliva kroz prozirnu vodu, glatku kao ogledalo, kada u ustima pusti sok iz ćelijice crvenog grejpa. Kada je u društvu onih do kojih mu je stalo.

Postoji i sreća u onom drugom smislu, neki je znaju kao Taliju, drugi je poistovećuju sa uspehom, ali to je samo maskirana slučajnost.

Aleksandar Marković

 

 

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Petar Petrović Marš – Čika Peca: Sve što sam radio, bila je smišljena improvizacija, Šesti deo

 

Stigosmo, tako, lagano i do šestog, poslednjeg, najintreresantnijeg i najuzbudljivijeg dela intervjua, na kojem smo najviše uživali dok smo ga radili. Peti deo intervjua možete pročitati ovde: https://belegbg.wordpress.com/2020/03/18/petar-petrovic-mars-cika-peca-sve-sto-sam-radio-bila-je-smisljena-improvizacija-peti-deo/

 

Nismo spomenuli udruženje „Kragujevčana“, „Kraljevčana”…

ČP: Bilo je apsolutno prirodno da se, kao rođeni Kragujevčanin, uključim u rad Udruženja koje okuplja pobeograđene Šumadince… Učestvovao sam u mnogim programima u kojima su gostovali kulturni poslenici iz grada na Lepenici, ili poznati kragujevački Beograđani. Često su to bile večeri sećanja na stvaraoce koji su ostavili trag u muzici, pozorištu, književnosti… Tako smo otrgli od zaborava Dragišu Nedovića, tekstopisca, muzičara i kompozitora naših najpoznatijih pesama („Stani, stani Ibar vodo“, „U lijepom starom gradu Višegradu“, „Tekla reka Lepenica“, „Ajd’ idemo Rado“, „Jesen prođe, ja se ne oženih“, „Kad si bila mala Mare“…), koji je komponovao preko 400 pesama. Pripremao sam i vodio programe sećanja na Minimaksa, „Sedmoricu mladih”, okupljao decu na „Svetosavskim radovanjima”, organizovao turnire u „Ne ljuti se čoveče” za bake, deke i unuke, napisao preko 30 pesama na imena dece roditelja koji potiču iz Kragujevca…

Kada me je jedan prijatelj, Kraljevčanin, Radovan Srečković, poznanik iz moje ferijalne prošlosti, podsetio da je moja majka iz sela Ratina, koje se nalazi u okolini Kraljeva, morao sam da se odužim, pa sam počeo da osmišljavam i vodim programe za, kako sam ih nazvao, „decu Ibra i Morave, koji su došli na obale Dunava i Save”. Osim godišnjih okupljanja, iz moje  „radionice ideja“ potekao je i „Kajmak bal”, koji se od 2011. godine, održava krajem juna u Topčiderskom parku, a od 2017. godine i u Skadarliji (http://infokraljevo.com/kajmak-bal-u-subotu/). Ne treba objašnjavati naziv, jer je poznato da je područje Kraljeva i geografski i nutricionostički označeno kao najbolje kajmakogorje u Srbiji.

Nije mi bilo lako: utorak Kraljevčani, četvrtak – Kragujevčani, i to u istom prostoru – u prostorijama Udruženja Kragujevčana, koji su bratski primili pod svoj krov komšije iz Kraljeva. Ponosan sam što sam bio inicijator tog prijateljevanja potomaka stanovnika dva grada koji su se uvek gledali preko plota. Uostalom, u novim okolnostima, to je bilo prirodno, jer i onako piju istu vodu iz Gružanskog jezera.

 

Ne smemo da zaboravimo ni „Šumice”, „Prijatelje dece”, „Zmajadu”…

ČP: Centar za sport i kulturu „Šumice” bio mi je, maltene, druga kuća… U njegovom se okrilju još 1994. rodila ZMAJADA – takmičenje đaka osnovnih škola u pravljenju i letenju zmajeva (https://www.danubeogradu.rs/2019/10/24-zmajada-iznad-sumica/). Ovaj spektakl, na kojem se okupljalo oko 3000 mališana i njihovih roditelja, pokrenuo je, danas nažalost pokojni, učitelj Ljubiša Divljak, zajedno sa Boškom Delićem, motorom-pokretačem „Prijatelja dece Voždovca“ i Miškom Stankovićem, dušom i srcem svih sportskih, kulturnih i zabavnih događanja u ovom, do pre izvesnog vremena, najposećenijem okupljalištu mladih i starih Voždovčana.

Gde će ptica, nego svome jatu… Na poziv učitelja Ljubiše, koji me je pamtio po emisiji „Peca i deca”, pridružio sam im se i tako je počela moja „Voždovačka Odiseja” – dvadeset šest „Zmajada”, mnogobrojni programi za decu i odrasle, škola za voditelje i sportske novinare, posebni svečani muzički progami povodom novogodišnjih i božićnih praznika: svake nove godine, Božića i Srpske nove godine, u podne (od 11-13h), u šumi između ulica Grčića Milenka i Ustaničke mogao je da se sluša „Koncert za zaljubljene šetače“– Štraus, Vivaldi, Šopen… sa velikih zvučnika okrenutih prema slučajnim i namernim prolaznicima ove zelene oaze u centru Beograda.  Okupljalo se prvo stotinak, a kasnije, čak i po hiljadu-dve ljudi.

„Voždovačke letnje večeri“, u vestibilu „Centra Šumice“, u večernjim časovima, u organizaciji „Društva prijatelja dece Voždovca“ (https://www.facebook.com/prijateljidece/), odnosno nas četvorice, kojima se kasnije pridružio i peti član… bile su dve, tri, možda i četiri godine značajni kulturni događaj za Voždovčane. Da li bi neko mogao da poveruje da je sve to što se dešavalo u Šumicama i oko Šumica bilo, što se prozvane četvorke tiče, bez ikakve nadoknade – sem tapšanja po ramenima. Da bi ipak bilo zabeleženo, a u skladu sa sve češćim pominjanjem različitih bandi i klanova, rešio sam da ova grupa dobije adekvatno ime. Prozvao sam nas: „Banda krvoločnih razbojnika iz Šumica“. Neka se zna da su surovu BESPARAločnu voždovačku bandu činili surovi momci u surovim godinama: ROZBRATNA, propali Šekspir i Karl Marks radija koji pada u zaborav, ESENCIJA, Robin Hud šumičkih šuma, PAPILOTNA, gangster sa benignim dečjim osmehom i GUGUTKA, rektor zabavišta za sitne zločince. Banda je nešto kasnije dobila i petog člana, uvaženog TROMBOCITA, koji je zaduzen za lovljenje krupnih riba u mutnoj svakodnevici.

 

Vodili ste programe velikog broja različitih, neobičnih, olimpijada…

ČP: Kao član „Pokreta trećeg doba Srbije“, učestvovao sam u organizaciji i vodio večernje programe na sedam četvorodnevnih „Olimpijada sporta, zdravlja i kulture trećeg doba“ (http://olimpijada3d.org/), koje se od 2013. godine održavaju u Vrnjačkoj Banji (prethodnih pet, na kojima nisam učestvovao, održane su u Soko Banji). Autor sam teksta himne Olimpijade „Pobedi sebe, druge ćeš lako…”, koju je komponovao Danilo Danilović Daniluška.

Ono što me je posebno vezalo za Pokret trećeg doba je grupa entuzijasta koja predano, na razne načine želi da pokrene ljude koje „pritiskaju“ godine, pozivajući ih da zaborave na boljke i lekove, da ispune svoj život, treniraju trčanje i sklekove, okušaju se kao pisci, otkriju svoj slikarski talenat… Nemoguće je ne pomenuti dušu ovog neobičnog tima, za mnoge „gospodina“, za najviše nas, „druga i prijatelja“, Vasilija Belobrkovića, jednog od idejnih tvoraca Olimpijade i uspešnog predvodnika tima, koji iz godine u godinu uspešno organizuje četvorodnevna okupljanja više od hiljadu pripadnika najstarije populacije. O ovim olimpijadama najbolje govore njene minimonografije, odnosno „Olimpijski kladenci“ u kojima sam, priznajem i tim se ponosim – saučesnik.

Vodio sam i programe nekih sedam-osam „Olimpijada sela“, koje svake godine u nekom od sela organizuje Savez za rekreativni sport Srbije. Na obema je svake godine učestvovalo i po hiljadu takmičara.

 

Da li žalite za nečim?

ČP: Žalim što nisam napisao knjigu o radio revoluciji. To svuda ističem – da je 1970. godine Studio B ustao protiv šablona, odbacio besmislenu kontrolu, preslušavanjem snimljenih emisija pre emitovanja, oslobodio voditelje tuđih pisanih tekstova i „dopustio“ im da sami kreiraju najave, bez pisanja scenarija, dopustio slobodno telefonsko uključivanje gledalaca… Da je to poverenje u slušaoce bilo opravdano, pokazuje i podatak da niko od onih koji su se javljali u program u prvih deset godina nije opsovao… Čini mi se da je premijera prve psovke bila 1979. ili 1980. prilikom gostovanja Gorana Bregovića…

 

 

 

Ovim smo došli do poslednjeg pitanja: kao neko ko je ceo život radio sa decom – šta savetujete mladima?

ČP: Šta savetujem deci? Da kad ne drže jezik za zubima, prvo razmisle šta će da kažu. A da onda puste jezik na volju. A kad čovek pusti jezik na volju, onda mu padnu najlepše stvari na pamet. Od toga, da onog s kim razgovara impresionira, svojim znanjem, svojim umenjem, svojim veštinama, do toga da mu duhovito da do znanja da je bezvredan i ništavan – to je umetnost koju je teško naučiti, ali je primenjiva, i za preporuku je svima koji vole da razmišljaju, i da pre nego što kažu, to što treba da kažu, profiltriraju kroz kompjuter koji se zove mozak. Za tako nešto nije potreban talenat, potrebna je volja, upornost i bezbroj knjiga koje će pročitati dok su mladi – pri tome ne treba robovati onome što im neko preporučuje, nego onome što ih vuče kroz sadržaj da knjigu pročitaju u dahu, pa i uz rizik da preskoče po koji red, po koju stranicu, jer samo uživanje u događaju koji nam nude knjige, predstavlja savršenstvo osećaja čoveka da je prisutan u svim zbivanjima koja se u knjizi pominju i u životu koji živi. Kombinacijom onoga što se nekome dešavalo i onoga što mu se zbiva, dobija se punoća svakodnevice. Ovo sam rekao veoma pametno, pa zato molim da bude izbrisano…

 

https://soundcloud.com/fantasti-kologija/cika-peca-sta-savetujem

 

Dok, nakon ovog dugog, drugog razgovora, u trajanju od puna četiri sata, sedimo, pijemo kafu, jedemo napolitanke i preslušavamo snimljeni materijal, Čika Peca u čudu uzvikuje:

 

Ma, je l’ moguće da sam ja sve ovo ispričao? Toliko sam tokom godina izmišljao, da mora da sam i ovu moju biografiju izmislio!

 

 

Razgovor „vodila“

Tamara Lujak ili, kako me Čika Peca zove (i ne greši)

Tamara le Lujak (Lelujak)

 

 

Čika Pecin dodatak:

 

Čitajući svoju biografiju, primetio sam da u njoj nisam rođen, da nisam pomenuo ni svoje pretke, ni potomke, da sam preskočio ili zaboravio mnoge događaje, koji su mi mnogo značili. Zato ću telegrafski „pretrčati“ preko filma koji je skoro potpuno razgolitio moju prošlost, ubaciti sekvence koje će protumačiti neke moje životne stavove i uraditi nešto što će moju biografkinju baciti u OO (očekivano očajanje) – proreći ću preostalu mi budućnost.

 

Biografkinja OO (očekivano oduševljena) seda za tastaturu i radosno dopisuje:

Izvolite, molim… Potičete, dakle, iz…

 

Potičem iz porodice Čurlić, iz Ratine kod Kraljeva (po majčinoj  liniji) i ponosim se što je moj deda Milivoje nosilac Albanske spomenice. Nažalost, ne zna se ni gde je, ni kako je poginuo… čak nemam ni fotografiju (bile su to petnaeste godine prošlog veka), kako bih proverio svoj vizuelni DNK. Drugi deda, po očevoj transverzali, zvao se Fabijan, živeo je sa porodicom u srcu Slovenije, u prelepom mestašcetu Šmarje pri Jelšah… i osim, pretpostavljam poljoprivrede, bavio se pronalazaštvom, zapravo bio je jedan od zaluđenika kojima je životni cilj bio da pronađu perpetum mobile. Možda jedan od mojih „genova“, onaj inžinjerski, vuče poreklo iz ovog dela porodične mi grane.

Otuda i moje zvanično prezime MARŠ, za koje postoji i dalji trag: zasad neidentifikovani originalni Francuz, treći sin, takođe originalnog grofa, o čemu i dan danas svedoči grofovija istog imena u Francuskoj, bio je predodređen za vojnika, jer je po nepisanom pravilu najstariji nasleđivao titulu i imanje (mene su najviše oštetili), srednji je morao u sveštenike, a najmlađi je morao upotrebom, što hladnog (mač, sablja, koplje, štit…), što toplog oružja (francuski „džeferdari“, kubure…) da sledi… verovatno, Napoleona. Prezime Petrović je dakle umetničko, raspevano… služilo je da sakrije inžinjera i njegovu tehničko-direktorsku funkciju i istovremeno je značilo odricanje od moguće grofovske titule i pristajanje na seljačko poreklo.

Roditelji, majka Angelina i otac Franc (ljubav je čudo – dokaz je njegov prelazak u pravoslavlje), oboje učitelji, karijere su započeli u selu Kostol kod Kladova, da bi se kasnije, pred penzionisanje, našli u Beogradu. Da li ću jednoga dana uspeti da na papir stavim porodično mi stablo, da li ću imati vremena i strpljenja da zaronim u arhive carevina, karaljevina, republika… ne verujem… zato pokušavam da moja zaostavština za budućnost bude pisana ili kazana, pa eventualno snimljena reč, svidelo se to ili ne, onima koji će se dvoumiti da li da me pamte ili da me zaborave.

Rođen sam u najlepše kaldrmisanoj ulici, u predgrađu Kragujevca, Paliluli, u kući – uđerici moje bake Milice, koja me je sa manjim pauzama (kada sam bio pod „jurisdikcijom“ oca i majke), odnegovala i vaspitala do odlaska na studije, u Beograd, do koga su te 1957. godine, posle „službovanja“ po Srbiji, doprli i moji roditelji. Za Kragujevac me vežu prelepe uspomene iz detinjstva, neverovatna strpljivost i predanost moje tetke Nade u (do)vaspitavanju sestrića, sećanje na učiteljicu Ranku Pavlović, koja me je mnogo godina kasnije, kad sam već radio kao inžinjer, a ona postala važan faktor u gradu, pozvala da predložim način toplifikacije grada i sudelujem u izboru projektantske organizacije koja bi se time bavila; mnogobrojne dogodovštine koje treba posebno opisati i … ono što tek sada uočavam, stalna „lomljava“ između dve ličnosti u jednom iskušeniku, kojeg Ti, htela, ne htela, prilježno ispovedaš.

 

Htela, jasno, htela…

 

Dakle, oduvek je bilo pitanje dvojstva: matematika ili jezici, fizika ili „lepo pisanje i čitanje“… To što sam hteo i više od toga, što sam gutao i Lukrecija Kara i Karla Maja, i Stendala i Sjenkjeviča… što sam u gimnaziji bio desna ruka bibliotekarke, čijeg se imena, nažalost, ne sećam (što mi je omogućavalo da provodim sate prelistavajući, ali i čitajući, knjige i zapise iz mnogobrojnih legata čuvenih Kragujevčana)… sve to se suprostavilo trijumfu, koji sam osetio kada mi je jednom, čuveni profesor matematike Anatolij Popov (bilo je to u 6. razredu gimnazije, 1955. godine), posle uspešnog rešavanja zadatka na tabli, kroz smeh rekao: „Marš na mesto, magarec jedan!“ Jasno, aludirao je na moje prezime, ali je to bilo odlučujuće da se „ne odlučim“, nego da „negujem“ obe sklonosti, koje će se itekako potvrditi u praktičnoj „praksi“ – u 27. godini postajem po pozivu, ne po konkursu, tehnički direktor moćnog preduzeća u oblasti građevinarstva, kao i urednik i voditelj radio emisija, na tek osnovanom Studiju B.

Osim „tehnodirektorisanja“ u zemlji, „direktorujem“ i u Nemačkoj, u „Vodoterminoj“ firmi „Elsah“, bez posebne plate, na daljinu, sa telefonskim i faks uputstvima rukovodiocima gradilišta i povremenim obilascima radi kontrole. Sećam se podrške koju sam (savetima i davanjem poslova grejanja, vodovoda i kanalizacije), imao u direktoru nemačkog pogona „Komgrapa“ iz Beograda, vrsnom inženjeru Alparu. I naš, „Vodotermin“ predstavnik i organizator izvođačkih poslova, tehničar Aleksa Vračarić, zaslužuje sve pohvale za uspešno završene poslove u tadašnjoj Meki za naše građevinarstvo.

Film sećanja se odmotava i ja ne mogu da preskočim učešće „Vodoterme“ i njenog tehničkog direktora u poslovima u Čehoslovačkoj, u izgradnji hotela u Karlovim Varima i Bratislavi, fabrike u Jahimovu… Tu je moja „desna ruka“ bio tehničar Jovica Mirković, koji je uspevao da rukovodi sa više od stotinu ljudi u pojedinim fazama rada… A, sada je red da se pohvalim: prilikom obilaska gradilišta u Karlovim Varima, spavao sam, „da mi srcu mine želja“ u apartmanu od 200 „kvadrata“, koji je svojevremeno koristio sam car Franja Josif. „Ko je i kako platio, verovatno basnoslovnu sumu za noćenje, odnosno pansion?“ – upitaće se svako ko čita ove redove. Odgovor je neverovatan i posle toliko godina ne podleže kaznenim odredbama tamošnjih zakona: dnevnice su bile u obračunskim dolarima, a kurs na crno je bio takav da sam mogao za sto tih i takvih dolara, kad se zamene u krune, da se bar tri dana provedem kao gore pomenuti car.

A šta se dešava sa mojom drugom, možda i prvom, ljubavi? Dok se moji prijatelji ne libe da budu intervjuisani, da im budu objavljivane fotografije u dnevnim listovima i nedeljnicima, ja krijem i kako izgledam i kako se zapravo zovem, plašeći se posledica po inženjersko-direktorsku karijeru. Ako neko misli da sam to radio zbog para – ljuto se vara! Honorari u Studiju B, koji se samofinansirao i koji je tek započinjao let na marketinškom nebu, bili su mereni prema satima, a ne prema slušanosti i efektu emisija. Svejedno, prijali su telefonski pozivi slušalaca, pohvale, odziv poznatih i priznatih novinara, glumaca, književnika, privrednika… želja da budu gosti jednog Pece Petrovića… Samo to što nisam bio otkriven u „mojoj“ „Vodotermi“ punih sedam godina, bila bi mi dobra preporuka u sledećem životu – da budem priznati tajni agent.

 

Da niste nešto zaboravili?

 

Vidi, vidi… Otišao sam u Nemačku i Čehoslovačku, a ne rekoh kako sam bio izbačen iz gimnazije i kako umalo da budem uzrok razvoda direktora i njegove supruge, koja mi je predavala istoriju. Desilo se to jednog jutra… pred početak časa, kada se obično igrala „šora“ – igra u kojoj je „glavni igrač“ branio svoju, školskim redom propisanu kapu sa oznakom razreda, od drugara koji su pokušavali da je šutnu, a da ih „branilac“ ne dokači po nogama… Ukoliko bi se to desilo „dokačeni“ bi morao da brani svoju kapu… Ceo ovaj „spektakl“ pratila je graja, koja je mogla da se čuje i u dvorištu i hodnicima škole.

Dalji tok događaja može da se pretpostavi: moja lepa kapa sa oznakom V5 bila je na podu, oko mene su obigravali drugari, neko od njih je uspeo da me nadmudri i kapa je postala lopta koju su svi sa „apetitom“ šutirali… A onda se desio tornado, iliti po današnjim merilima, cunami… U učionicu je uleteo direktor Jovan Nešić, strah i trepet u Prvoj Kragujevačkoj gimnaziji, uvek namrgođen i ljut, čovek koga su se plašili i đaci i profesori… Svi smo se „ukopali“ na mestima na kojima smo se zatekli, a njemu, koji je izgleda i ranije nailazio na slične situacije, sve je bilo jasno… Moja kapa, izgužvana od driblinga, voleja i ostalih fudbalskih i nefudbalskih poteza, prašnjava, možda i puna fleka od blata sa naših cipela, nije stigla da se sakrije, već je bila „degažirana“ u prostor ispod školske table…

„Vucibatine, ološi… vi, vi… đaci… Naučiću vas ja pameti! Oskrnavili ste znak razreda, ponos škole i svih generacija koje je ona odškolovala… Čija je ovo kapa!?“, obratio nam se osornim glasom, dok smo se mi gledali međusobno, ne želeći da se pronađe vlasnik, odnosno glava koja je nosila ovo obeležje ponosa grada nam Kragujevca. Ne sećam se da li je prilikom tirade pomenuo Kneza Miloša, prestoni grad Srbije, đake koji su streljani u Šumaricama, fabriku „Crvena zastava“ u kojoj su naši očevi radili, dok mi od škole pravimo cirkus, poigravamo se sa njenim amblemima… Svi smo ćutali kao zaliveni… a onda je on našao rešenje: „Stavite kape na glave!“ Samo je moja ostala bez kape i „strpljivo čekala“ presudu sudije ove neobične utakmice.

Tada je usledio rasplet, od kojeg mi se sledila krv u žilama. Dok su mi se suze slivale niz lice, direktor je podigao kapu, strgnuo obeležje razreda, natukao mi je na glavu i razdrao se: „Napolje iz moje škole, bitango jedna! Kažnjen si isključenjem za sva vremena!“ Bio sam izbezumljen, bez reči, jecao sam, čak nisam ni uzeo torbu sa knjigama, već sam, ridajući, izašao iz učionice i jedva pronašao kapiju kroz koju sam se uputio kući.

Svi pokušaji razrednog starešine i političkih veza moga teče, koji je radio u Privrednoj komori, ostali su bez rezultata. Moja baka i tetka plakale su zajedno sa mnom, ja zbog toga što moram da prekinem školovanje, a one, zato što nisu znale kako da obaveste moje roditelje, koji su tada službovali u nekom od sela Srbije.

A onda je grom sevnuo iz vedrog neba: po mene je došao poslužitelj i vratio me u školu. Sve se nastavilo kao da se nikad ništa nije desilo. Ćutao je razredni, ćutali su profesori, drugovi su sve na različite načine komentarisali, a ja sam se trudio da u širokom luku zaobilazim moguće trase puteva Jovana Nešića.

Kasnije sam saznao da je glavni „vinovnik“ mog povratka u školu, i to bez ikakve kazne, bila direktorova supruga Draginja Nešić, koja mi je predavala istoriju. Posle oštre svađe koja je izbila između njih dvoje kad je saznala za moje isključenje, navodno mu je rekla: „Ti hoćeš da isključiš đaka kojem ja predajem, đaka čije me poznavanje istorije stare Grčke i Rima fascinira… Vraćaj ga u školu, ili…“ Ne smem da pretpostavim kako je dalje tekao razgovor, ali je sve prekrio veo ćutanja, pa i zaborava – ah, da i traume koja je dugo trajala: uvek kada sam sa drugarima igrao fudbal, činilo mi se da šutiram đačku kapu sa značkom…

 

Pa ipak… Dikcija i dobar glas… čine čuda…

 

Dobra dikcija prilikom čitanja i usmeno pripovedanje bez zastajkivanja, uz radiofonski glas, pratili su me tokom školovanja. Bio sam „omiljeni“ čitač mojih profesora srpskog i engleskog, čak sam u specijalnim situacijama povodom smrti nekog od državnika ili nekog velikog državnog ili partijskog skupa, čitao odlomke iz novina na specijalnim tribinama, na koje su po principu „gimnazijska sala mora da bude puna“ dovođeni đaci prepodnevne smene.

Prvo moje vođenje (imitacije) radio emisije bilo je preko tek postavljenog razglasa i to tokom odmora. Mislim da je u pitanju bio, zamislite, petnaestominutni program na engleskom. Profesorka engleskog, Jelena Konstatinović, pripremala je tekstove, tri dana ih uvežbavala sa mnom, a onda je u „studiju“ pratila moje čitanje uživo zatvorenih očiju.

I profesor latinskog bio je moja „žrtva“. Dok je moje „sapatnike“ cedio ispitujući njihovo znanje, meni bi obično davao knjigu sa Ciceronovim govorima i gledajući zamišljeno kroz prozor, zamišljao sebe kao rimskog senatora ili konzula. Odbijao je svaku zajedljivu primedbu mojih drugara da bi trebalo da kao i oni budem ponekad i propitivan, čak je javno govorio: „Ako neko čita kao čuveni govornici starog Rima, taj ne sme da ima manju ocenu od petice!“ Iz tog vremena potiče još jedan moj nadimak – Petronije, kojem sam ja, priznajem, pomalo sujetno i uobraženo dodavao i „prezimena“ – Zlatousti, Blagoglagoljivi…

Ako opisu mojih gimnazijskih dana dodam i glumu u dramskoj sekciji, onda moram da spomenem i prvo vođenje programa bez pisanog teksta. Čuveni Ljubomir Ubavkić Pendula, prvak Kragujevačkog pozorišta, inače rukovodilac Dramske sekcije moje gimnazije, odabrao me je da vodim program na „tezgama“ – jednočasovnim programima sa repertoarom skečeva iz „Veselih večeri“, koje je izvodio po okolnim selima kragujevačkog sreza, sa glumcem Rastkom Tadićem, bratom Ljube Tadića. Moj zadatak je bio da ih najavim, da u pauzama između skečeva, dok su oni prilagođavali kostime predstojećim sadržajima, zabavljam posetioce prepričavanjem dozvoljenih benignih viceva i pozivom da sa mesta odgovore na razna „Da li znate?“ pitanja. Ah, da, dobijao sam od mojih poslodavaca i honorar – čokoladu, ponekad čak i dve.

Možda ću neke od događaja koje sam ranije opisao – ponoviti, ali biografkinja treba da odabere interesantniju i verovatniju verziju, pošto sam ubeđen, da u svim ispovestima postoji potajna namera da se loša zbivanja prećute, a da poneka budu nežno, ili malo grublje, lakirana.

 

Kako biografkinja nije imala srca da uzme makaze u ruke i, po Čika Pecinoj zamisli, iseče ovaj Dodatak, integralna verzija ostala je gotovo netaknuta. Čovek retko kad dobija priliku da priča o samome sebi, a kada se to desi, smatram da ne valja prekidati njegovu misao, jer se time narušava čarolija pripovedanja, zbog koje se svi mi (kao i vi koji čitate) bavimo pisanjem, uređivanjem, radiofonisanjem, biografisanjem…

 

Ne znam zašto sam preskočio sijaset događaja još iz perioda dok sam bio u Studiju B: organizovanje takmičenja u pravljenju skulptura od peska na obali Save, na Adi Ciganliji, u saradnji i pod mudrim vođstvom Marketing agencije „Politike“, kada se na ovim feštama okupljalo skoro 10.000 posetilaca. Takmičenja osnovaca u gradovima na rekama, završavalo se finalom na Adi Ciganliji, odnosno na Kopakabani u dalekom Brazilu – gde je troje najboljih odlazilo o trošku ovog lista na svetsko prvenstvo.

 

Moram da priznam da sam, svojevremeno, činila jednu, sasvim malu, gotovo neznatnu, cifru od tih 10.000…

 

Iz tog perioda datira i moje poznanstvo i druženje sa Srđanom Čuturilom, poznatim stručnjakom za praktični marketing, koje je, posle mog odlaska iz Studija B, nastavljeno prvo, „Igrom bez granica“ (po mom scenariju na bazenima Sportskog centra „25 maj“, emitovanom na Trećem kanalu RTB-a), zatim objavljivanjem zadataka iz matematike i srpskog, u okviru priprema za polaganje prijemnog ispita za srednje škole u „Politici“ i na TV „Politici“, da bi kulminiralo izdavanjem časopisa „Čarolije za decu HOĆU–NEĆU“ u punom koloru, tabloidnog formata, na više od 20 strana. Nažalost, i pored dobrog prijema kod čitalaca, sledio je „udar odozgo“, dinar je devalvirao sa, čini mi se, tri na šest dinara, onog dana kada se peti broj pojavio na kioscima sa starom cenom – povraćaj i prepravka nisu bili mogući i… sjajno započet projekat doživeo je fijasko.

Umalo da preskočim saradnju sa Radio Jugoslavijom, čiji je direktor, nakon odlaska iz Studija B, bio Dragan Marković. Predložio sam mu da po prvi put ovaj radio na UKT talasima emituje uživo program namenjen dijaspori, bez prethodnog snimanja, u vreme kada se očekuje najveća slušanost (s obzirom na različita vremena u raznim delovima sveta). Osmislio sam i vodio emisije „Mi smo iste gore list“, „BIM – biznis informacije i muzika“ i, na nešto kasnije pokrenutom, lokalnom – beogradskom YU-radiju, „Doživeti stotu“ (namenjenu penzionerima), „Peca i deca“ (zna se kome) i „Beograde, dobro jutro“, gde sam čitao aforizme Duška Radovića, uz prethodnu saglasnost njegovog sina Miloša.

U jednom trenutku činilo mi se da su mi se vratili blistavi dani iz studiobeovske karijere. Počela su telefonska i pisana javljanja iz celog sveta. Emisija „Mi smo iste gore list“ sa nestrpljenjem se čekala u Australiji, Južnoafričkoj Republici, Alžiru, Severnoj i Južnoj Americi, na našim brodovima na inostranim trgovačkim rutama… Kada je emisija pratila Zvezdin pohod i osvajanje titule u Bariju, reakcije su postajale nestvarne. Još uvek čuvam pismo gospodina Majkla Đorđevića koji je u mnogim gradovima Australije organizovao kolektivna slušanja emisije. Njegova poređenja, iako napisana u euforiji i nacionalnom zanosu, itekako prijaju. Inače, metod koji sam koristio u emisiji „SOS – Sve o sportu“ i ovde je bio probitačan. Naime, „prenosio“ sam najuzbidljivije situacije iz TV prenosa, dok sam u „pauzi“ ili uključivao sagovornike koji su se javljali sa najrazličitijih svetskih meridijana i uporednika, ili „puštao“ muziku koja je slušaoce podsećala na zavičaj i njihove korene.

Tako se jednom desilo nešto što godinama već prepričavam kao nemoguć sticaj okolnosti: tokom jednog prenosa javio se „naš čovek“, „Zvezdaš“, iz dalekog Perta u Australiji, rudar u rudniku dijamanata… Pomalo tužnim glasom prisećao se svoje Resave i rudnika u kojem je kopao ugalj… Desetak minuta kasnije telefon je ponovo zazvonio. Javio se rudar iz rudnika zlata u Južnoafričkoj Republici, pohvalio prenos, izrazio radost zbog uspeha „Zvezde“, a potom me šokirao izjavom: „Ja sam brat rudara koji Ti se, Peco, malopre javio.“ Ne sećam se šta smo sve pričali, znam samo da je i on pominjao ugalj i Resavu i malo imanje sa kojeg je, u potrazi za boljim životom, otišao u „beli“, odnosno „crno-beli“ svet (ne odnosi se na konkurentski klub). Dok sam saradnicima prepričavao „najnemogućniji“ slučaj susreta dva brata na talasima Radio Jugoslavije, oglasio se telefon i ja sam doživeo novi šok, kada sam čuo reči: „Ja sam treći brat, farmer u Kanzasu, koji kao i prethodna dvojica, navija za Crvenu Zvezdu!“ Usledili su pozdravi za braću i molba da se pusti najomiljenija pesma Tome Zdravkovića. Tada sam shvatio koliko sam dalekovid bio kad sam emisiji dao ime „Mi smo iste gore list“!

U očima mog poligrafa, istražiteljke koja me secira uzduž i popreko, vidim da pokušava da prati moju „ispovest“ i kao da joj smeta „zbrdodolisanje“, ali ćuti, verovatno plašeći se da ne omete „sećanje na preskok“, u kojem nema robovanja datumskom redosledu, već je onakvo, kakvo je tog trenutka prizvano iz nekog skrivenog fajla, često „rimuvirano“ iz „risajkl bina“…

 

Ne samo da istražiteljka ne secira, već i uredno dodaje, vredno i marljivo dopisuje svoje komentare…

 

Znaš li Ti, „Ne znam“, kazujem, ispovedačice onih koji ne bi da se kaju, da je onaj improvizator iz naslova ovog „uradka“, bio i pčelar, Nemoguće!! koji je „dogurao“ do desetak košnica i pedesetak kila meda. Krivac za to bio je Slavko Jakovljević, pčelar i pčelarski savetodavac u subotnjim jutarnjim programima Radio Beograda, koji je propagirajući ovaj, čas hobi, čas privrednu granu, „obrlaćivao“ decu – slušaoce moje emisije „Peca i deca“, pričama o pčelama, ali i poklonima – teglama meda za tačno date odgovore iz takozvanog „prirodopisa“.

Poklonio mi je dve košnice i zamolio me da mu pomognem u organizaciji Pčelarske izložbe, koja je u prvo vreme bila ispred Doma sindikata, a kasnije u Tašmajdanskom parku. Potpomogao sam ovaj svojevrsni sajam, na kojem su, sa svojim proizvodima, učestvovali pčelari iz cele Srbije, BiH i Crne Gore. Pokrenuo sam „Radio Propolis“, program namenjen izlagačima preko razglasnog sistema, u svemu po uzoru na ozbiljnu radio stanicu, sa špicom, džinglovima, intervjuima sa pčelarima-izlagačima, piscima literature za pčelare, posetiocima…

Upoznao sam divne ljude kojih se rado sećam i koje ću predstaviti u već pripremljenoj knjizi pesama i priča o pčelama, u kojoj devojčica Mia čarolijom postaje pčela i sa svojom drugaricom, pčelicom Jelicom, opisuje u stihu i prozi život ovih korisnih bića u njihovom staništu i okruženju. Pčelarima i medokuscima darovao sam moj najbolji slogan: „RAD I RED DARUJU MED!“

 

Sve ima svoj kraj, pa čak i ovaj dodatak: Svi mi, živobićne individue, od mrava, preko čoveka do slona, hteli bismo da dosegnemo SVEMIR, ali bismo pristali da, ako ništa drugo, imamo svako svoj, nikako zajednički, eleMIR!

Ćao, čitaoče! Ima toga još, ali je i ovoliko dovoljno da posumnjaš, da je sve ovo što je napisano, bilo moguće!

 

Pecina napomenina Napomena:

 

ČP: Čitanje sopstvene biografije pokreće sećanje na događaje koji su obeležile život čoveka koji je kao klinac sanjao da bude Vinetu, kao srednjoškolac – ministar prosvete, kao inženjer – pronalazač NEPARNE mašine, kao voditelj – bar Milomir Marić.

Znam da je i ovo previše i da premašuje prostor predviđen za hvalospev individui koja se trudi da bude obična, a ipak je u pitanju čovek kojeg politika i društvo koji ga okružuju kvare do neupotrebljivosti. Zato on leluja i ostavlja ovaj BELEG, pa šta košta da košta…

Haug! – rekao je Vinetu, poglavica Apača i otišao u legendu.

 

Foto TL

Napomenina napomena jednog Lelujka…

 

Nema kraja razgovoru sa Čika Pecom. Kada smo, ipak, najzad stavili tačku na ovaj naš intervju, odnosno biografijetinu, kako je Čika Peca naziva, narednih devet meseci sređivali smo tekst koji ste upravo pročitali, kako bismo popunili propuste koje smo napravili. Čika Peca je bio beskrajno strpljiv i predusretljiv u tom poslu. Zahvaljujući njegovom predanom radu, intervju je, bez preterivanja, bogatiji za najmanje deset, da ne kažem, petnaest strana. Ali, nismo samo to učinili. Po Čika Pecinoj molbi, leta 2019. bacila sam buket cveća u makarsko more, kao vid „poslednjeg“ pozdrava svim „njegovim“ ferijalcima i pritom glasno prenela njegovu poruku:

 

Foto TL

„U ime svih onih koji su godinama letovali na ovom mestu, u ferijalnom kampu „Goran“, koji je bio smešten u borovoj šumi, u zaleđu ovog prelepog dela makarske obale, neka more još jednom „čuje“ ono što je slušalo godinama svakog jutra tokom letnjih meseci: „Ovde Radiotelevizija „Goran“, na talasnoj dužini od 200 metara od mora i 800 metara ispod Biokova!“ i neka ovaj buket cveća bude pozdrav svim uspomenama desetine hiljada ferijalaca koje polako tonu u zaborav! Zbogom prelepa prošlosti!“

Uz ove reči dobila sam i posebnu, meni izuzetno dragu, zahvanost:

ČP: Tebi hvala, Lelujak, što si odlelujala i cvećem, u moje ime, odala poštu potonulim uspomenama i tako “dopunila“ jednu teško svarljivu biografiju “parčićima“ života, koji bi se bez rečenog i zapisanog, našli na dnu životnog mora.

 

Jun 2016. – mart 2020.

 

 

Objavljeno pod Intervjui | Ostavite komentar

Petar Petrović Marš – Čika Peca: Sve što sam radio, bila je smišljena improvizacija, Peti deo

 

Čuven po svojoj emisiji „Peca i deca“, Čika Peca je osmišljavao, vodio i uređivao i mnoge druge, kultne, radio emisije i programe svake druge vrste i sarađivao sa nekim od najpoznatijih imena iz našeg javnog života. Četvrti deo intervjua možete pročitati ovde: https://belegbg.wordpress.com/2020/03/17/petar-petrovic-mars-cika-peca-sve-sto-sam-radio-bila-je-smisljena-improvizacija-cetvrti-deo

 

Recite mi, kako ste birali decu za emisiju?

ČP: Telefonom su se javljali i pitali da li mogu da učestvuju u emisiji. Napravio bih mali usmeni kviz, koji su morali da prođu – ali nikog nisam odbijao. Prebacio bih one koji nisu prošli za sledeću nedelju, pa za sledeću…

 

Šta ste pričali sa decom u emisiji?

ČP: Gostovali su u emisiji na dva načina – ili su dolazili u emisiju, ili su se uključivali telefonom… Jesam li ti pričao za Tita?

 

Niste, odgovaram.

 

Prilikom proslave jednog od Titovih rođendana, sugerisano mi je sa nadležnog mesta da sa decom popričam o Danu mladosti. Rečeno – učinjeno! Uglavnom su se javljali đaci i recitovali pesme koje su pripremili za Dan mladosti.

Međutim, razgovor sa jednim mališanom tekao je ovako: „Čika Peco, želim da čestitam rođendan deda Titu!“ Tok trenutka, zazvoni telefon, tonac mi je prebacio vezu, i ja čujem glas kako urla: „Kako si smeo da dopustiš da taj klinac nazove Tita dedom?! Sutra ćeš da letiš iz Studija B!“ Bio je to vrhunski politički rukovodilac SSRN-a Beograda, koji je osuo paljbu po meni. Ne sećam se da li sam tad radio istovremeno i u „Vodotermi“, jer sam se pre uplašio da ne dobijem otkaz u toj firmi, nego u Studiju B. Pomalo uplašen za posao, pozvao sam novinara Zvonka Štaubringera, koji je nekoliko puta gostovao kod mene u nekoj od emisija, a koji je pisao knjige sa Titovih putovanja – stalno ga je pratio na „Galebu“ – i ispričao mu šta se desilo. Javio mi se već sutradan i, kroz smeh, upitao: „Znaš li šta mi je rekao Tito, kad sam mu sve ispričao? Kazao je: A šta sam ja drugo, nego deda? Kaži toj budali da će imati posla sa mnom, ako dirne Pecu i decu!“

Bilo mi je, priznajem lakše, ali ni dan danas ne znam kako je ta Titova reakcija stigla do dotičnog beogradskog SSRN-a, pošto sam čuo da se nekom žalio kako „Peca nije morao odmah da se žali Titu!”

 

Koje ste još emisije vodili?

ČP: Leti sam, recimo, pravio šašave emisije, zajedno sa izvanrednim toncima, Nebojšom Burovićem, Marjanom Živanovićem i čuvenim Zoranom Mihajlovićem Muzom. Njih trojica bili su kreatori zajedno sa mnom. Sve što sam osmišljavao i improvizovao, oni bi dopinjavali zvučnim efektima ili izborom „zezalica“ – delovima pesama kojima su komentarisali moje replike. Tako smo napravili, sećam se, emisiju „Morestradanije porodice Nagrabusenković“, koja je prenosila putešestvije porodice koja kreće na more fićom. Tekst sam smišljao na licu mesta, imitirao i gospodina i gospođu Nagrabusenković, i njihovu decu, i saobraćajca koji ih zaustavlja, i seljaka od koga usput kupuju paradajz, i vulkanizera koji im menja gume… Sve to prate ubedljivi efekti koje tonci kreiraju i muzika koja se obično sluša u kolima dok se putuje…

Emisija „Obračun kod OK prakinga“ bila je prvi radio vestern u kojem je svako od novinara ili urednika u Studiju B imao svoje ime. Tako je Sloba Konjović bio Libero Hors, Nebojša Burović bio je O’ Burk, čuveni revolveraš, dok je Desa Jovšić, koja je bila saradnik za narodnu muziku, bila pevačica u salunu, Desankita Linda… Ne mogu da se setim svih učesnika ovog obračuna, ali znam da su teme bile: pljačka banke, otmica pevačice, presretanje poštanskih kola, kockarska partija koja se završava revolveraškim dvobojem… Sve se to dešavalo u PECILENDU, ukroćenom Divljem Zapadu na radio talasima.

 

Da li je išta ostalo sačuvano od svih tih emisija?

ČP: Od obilja materijala o kojem sam ti do sada pričao – ništa nije ostalo sačuvano, ništa. Nešto sam sam pogubio, nešto je presnimljeno, nešto ukradeno – na groblju Lešće, iz kola koja su bila na parkingu, ukradena mi je tašna sa 300 pesama u rukopisu. Od 1500 pesama koliko sam napisao, našao sam rasutih, ispisanih po papirićima, manje od hiljadu… Nisam sačuvao ni stoti deo tekstova za reklame, ni tabele i rezultate „Lige pevača”. Nemam ni jednu jedinu emisiju „Peca i deca“, čak ni onu koja je osvojila najviše priznanje na Radijskom festivalu u Ohridu. Snimali smo, na žalost, u vreme krize, nismo imali traka, pa smo sve emisije presnimavali. Nema ni jedne Duškove emisije. Ono sve što slušamo, to su snimci skinuti sa radija na kasete. Možda je ostalo nešto od „Diskomera“. Imam, možda, neke svoje snimljene razgovore…

 

Ostajem zapanjena pred količinom izgubljenog materijala. Neprocenjiva istorija – izbrisana, presnimljena, nestala…

 

Kako nadoknaditi tako nešto?

ČP: Samo beleženjem uspomena, odgovara Čika Peca i nastavlja dalje, mada i one počinju da blede… Pokušavam da održim vatru na svom Fejsbuk profilu, na stranici „Stari dobri Studio B” (https://sr-rs.facebook.com/pages/category/Radio-Station/Stari-dobri-Studio-B-7985945602158 23/), na kojoj mogu da se nađu, ne samo moje, već i uspomene asica i asova tih slavnih vremena, recimo Zorana Modlija, Brane Milunov, Milorada Roganovića…

Evo jedne sačuvane uspomene na najlepši glas srpske narodne pesme, na Cuneta Gojkovića. U jednom od mnogih gostovanja u emisiji „Sabor Studija B”, predložio sam mu da razgovoramo pevajući. Na moja otpevana pitanja (čak sam koristio i moj neotkriveni guslarski talenat), dobijao sam odgovore koji su i melodijski i sadržajno bili pravi biseri. Na kraju razgovora otpevao mi je, smejući se: „Ti si lud, lud Peco“… Telefon je sve vreme emisije bio usijan od poziva!

Kada je gostovala, recimo, Tereza Kesovija, predložio sam joj da nas, pošto je originalna Dubrovčanka, odvede u njeno Konavle, da čujemo kako se tamo govori. Nije mi ostala dužna: „A gde ćeš Ti mene da vodiš?“ Odgovorio sam joj da bira. Ili u Banat, ili u Šumadiju. A onda je usledio razgovor u kojem sam, kažu, uspešno predstavio ova dva, meni bliska, podneblja, a ona, mnogo verodostojnije, svoj rodni kraj.

Potom, ponedeljkom je u šest sati išla emisija „Nokaut“. Ona je sublimirala sve ono što se preko vikenda dešavalo u sportu, i u njoj su bili sve vrhunski gosti.

 

Radili ste i predstavu „Peca i deca u Novogodišnjem Diznilendu“…

ČP: Jedne godine, ne znam koje, predstava pod ovim nazivom prikazivala se u Domu omladine, pet puta dnevno. Pisac scenarija bio je Majstor (ime sam mu zaboravio, ali je nadimak ostao upamćen), lutke su bili likovi iz Diznijevih crtaća: Miki, Paja, Šilja… Svi dijalozi i zvučni efekti bili su prethodno snimljeni i prema scenariju emitovani sa magnetofona, a ja sam bio veza – najavljivao sam pojedina dešavanja na sceni – trebalo je da obezbedim priču u kojoj će moći da se objasni trenutna ili naredna scena… Baća Radulović, koji je režirao predstavu, bio je uz magnetofon. Svaka je predstava, naravno, bila drugačija.

Uz saglasnost reditelja, uveo sam posebnog lika: Petra Pana, kojeg je igrao mališan, Nikola Bulatović (koji danas glumi u Pozorištu na Terazijama, i ima svoj studio za snimanje crtanih filmova), koji je na početku svake predstave pevao hit sa svoje prve, tek izašle, longplejke „Nije lako biti dete”. Nikola je sin mog prijatelja, Vlaste Bulatovića, jednog od najpoznatijih pevača/imitatora Elvisa Prislija (nastupao je u celoj Evropi pod imenom Val Kuper), kojem sam pomogao pri osnivanju Radio Bara (osmislio sam im emisiju „BB“ – Beograd-Bar“).

Pošto sam znao šemu koja je išla na snimku, najavljivao sam svaku od kratkih epizoda. Menjao sam svoje najave za svaku predstavu, zaustavljao pojedine scene, glumci su vazda bili zbunjeni, dok se režiser, koji je rukovao magnetofonom u režiji, hvatao za glavu, jer je snimljenim dijalozima sa trake morao da prati zbivanja na pozornici. Čupao se kosu i vikao: „Peco, ti si lud!“ Sve bi to, međutim, padalo u vodu, kada bi publika ustala i počela da aplaudira, ne samo na kraju, nego i tokom predstave. Na žalost, posle ne znam koliko izvođenja, predstava je bila zabranjena – predstavništvo Volta Diznija iz Atine, kad je saznalo za nju, stavilo je „embargo“.

 

Vodili ste i „Delfinarij“…

ČP: Godine 1989-90. vodio sam predstave prvo ruskog, a potom gruzinskog „Delfinarija“, na Tašmajdanu u Beogradu. Prve godine gostovali su sa tri, druge sa pet delfina. Program je trajao mesec dana, a dolazila su deca iz cele Srbije da ih gledaju. Delfini su imali uvežbane akrobatske skokove, koje sam povezivao – osmišljavao sam cake koje bi gledalište dovodile, neću da kažem do delirijuma, ali bilo je i takvih situacija. Pošto sam video da delfin može da skoči i udari loptu repom, predložio sam da se uvežba tačka u kojoj je trebalo da skoči i da se „udesi“ tako da ne pogodi loptu iz prvog, već iz trećeg pokušaja – kako bi se „podgrejala“ atmosfera u gledalištu u iščekivanju spektakularnog udarca. Tu sam tačku nazvao „Delfinski Oksford“. Delfin se zvao Gaj, pa sam tražio od dece da navijaju i bodre ga da uspe. Tako je celo gledalište skandiralo njegovo ime. Potom sam predložio da delfin u čamcu vuče decu. Sledeće dve godine delfini i ja smo gostovali u Budvi u organizaciji tada poznatog filmskog reditelja Ratka Ilića, neverovatnog zaljubljenika u delfine i njihove vragolije. Bili su to nezaboravni dani sa puno dogodovština o kojima bi trebalo napisati posebnu knjigu. Nažalost, sve su prekinuli događaji koji su prouzrokovali raspad jedne lepe zemlje i najavili period lutanja i propadanja u svakom pogledu.

 

Kako ste pregrmeli devedesete? Šta ste sve radili tih godina?

ČP: Svašta. Kada sam februara 1991. napustio Studio B, otišao sam u slobodne novinare, koji su sami sebi morali da plaćaju penziono i socijalno osiguranje. Zarađivao sam tako što sam pisao reklame i vodio reklamne kampanje. U najgorim danima inflacije, da li je to bila 1992-93. godina, nisam siguran, firme za koje sam radio nisu dozvoljavale da mi trud bude obezvređen: ujutru bi mi javlile da imaju novac na računu, ja sam donosio račune do 10 sati, oni su ih telefonski uplaćivali najdalje do podneva. Tada sam podizao novac, plaćao svoje obaveze, ili podizao i menjao novac za devize.

Osim osmišljavanja scenarija za reklamne spotove, sarađivao sa izdavačkim preduzećem „Bonart”, u kojem sam bio urednik nekoliko biblioteka, radio sam na izdavanju albuma sa edukativnim sličicama, imao svoju rubriku na Dečjem TV kanalu „Bonart”… Predavao sam u školi za voditelje, koju je osnovala jedna od voditeljki Studija B, Mira Milojević. Držao sam kurseve iz sportskog novinarstva u Sportskom centru u Šumicama, bio predavač na privatnom Fakultetu lepih umetnosti… Vodio sam novogodišnje programe za decu, radio kompletan marketing za preduzeće „Gorica”, kojem sam osmislio slogan „Štedite kupujući u GORICI”, uređivao Dečji telefonski broj 9843, bio savetnik za marketing firmi „Elton” i „Tehnokoping”… Sarađivao sam i sa Azotarom iz Pančeva, koja je otkupila moj slogan: „Šta biljkama treba kao čaša vode, kao parče hleba? Nema im života bez hrane – AZOTA!”

 

Da li je početak 21. veka bio nešto bolji po Vas?

ČP: Početkom 21. veka uspešni slogan „Da se bolje kaki, piški, pijte samo jogurt Niški”, otvara saradnju sa Niškom mlekarom. Preduzeće koje sam otvorio 1994. godine, počinje da sarađuje sa Niškom mlekarom i postaje distributer mlečnih proizvoda za nekoliko beogradskih pekara. U tim teškim godinama, krajem 20. i početkom 21. veka, „jogurt nas je održao – njemu hvala”. Vlasnik firme (to jest ja) i njegovi sinovi svake noći, u dva ujutru sačekivali bi kamion mlekare sa mlečnim proizvodima, prebacivali ih u svoj porodični „lada-karavan“ i do sedam ujutru razvozili ih i distribuirali beogradskim pekarama. Trebalo je, prema teoriji najvećih svetskih biznismena, da ovakav rad (slično onima koji su prali sudove), obezbedi prvo prelazak u male, pa srednje i najzad u najveće tajkune, ali negde je ta teorija zatajila. Moj glavni sudbinski zaključak posle svega što sam proživeo i doživeo je da NEMA KAPITALA BEZ KRIMINALA!

 

Sarađivali ste sa Danilom Danilovićem…

ČP: Danilo Danilović Daniluška, poznati muzičar i kompozitor, umro je 2018. godine. Bio je moj dobar prijatelj. Sarađivao sam sa njim i njegovim ansamblom kao voditelj, scenarista, pisac tekstova za pesme različitog sadržaja, urednik njegovog sajta tokom dobrog dela njegove izuzetno uspešne karijere. Godine 1997. došao je kod mene sa idejom da, po mojom knjizi „Slatka azbuka“, napravi mjuzikl. Po mojim tekstovima, uz saradnju Radmile Mudrinić, pesnikinje i tekstopisca, koja ih je dopunila – Danilo je komponovao muziku. Iz te su saradnje proistekli CD i knjiga sa notama. Recenzije pune hvalospeva napisali su Slobodan Stojanović, autor TV serije „Više od igre“ i legenda naše narodne muzike, Mile Bogranović. Danilo je na moj tekst komponovao i himnu naše reprezentacije „Napred, Srbija!“

 

Povodom 40 godina Studija B, snimljena je emisija o Vama…

ČP: Da, proveo sam ih kroz celu istoriju Studija B. Na samom kraju, pitali su me kako da završimo emisiju i ja im predložim da me snime na krovu Beograđanke, kako bi se videlo da sam sudbinski vezan za „Borbu“, čija se zgrada odatle vidi, i za Palatu Beograd. Kako bi kraj emisije bio najbolji mogući i kako bi ceo Beograd pričao o njemu, predložim im da stanem na samu ivicu, kažem: „Doviđenja, Beograđani“ i skočim dole… „Odustao“ sam kad su u glas dreknuli: „Neee, Vi ste ludi!!“

 

Ko ste i šta ste Vi, naposletku: inžinjer, voditelj, pisac, raznosač jogurta…

ČP: Odgovoriću uvodnim delom moje „Penzionerske balade”, koja je ustvari vinaverska obrada poznate partizanske pesme:

 

PENZIONER SAM, TIM SE DIČIM

TO NE MOŽE BITI SVAK,

DA SASTAVI KRAJ SA KRAJEM

MOŽE SAMO DIV JUNAK!

 

Haug! – rekao je Vinetu, poglavica istrebljenih Apača i otišao u legendu.

 

Bili ste omiljeni u narodu, ali ne i među novinarima. Zašto?

ČP: Bio sam omiljen u narodu, da, ali među novinarima nisam, jer mnoge nisam cenio. To nije dobro da se kaže, ali, znao sam da im „skrešem“ da je njihova veza između jezika i mozga išla preko TANJUG-a. Bilo je malo novinara koji su izlazili iz šablona, njih sam zvao voditeljima, kreatorima. Recimo, Dragan Nikitović, nikad nije bio novinar, jer su njegova vođenja programa bila različita. On je možda imao sinopsis, ali je uvek išla neka duhovita opaska, neki komentar koji bi kod gledalaca izazivao osmeh…

Jesam ti pričao o mom susretu sa Pericom Slovenskim?

 

Niste, odgovaram, a Čika Peca nastavlja:

 

Posle pet ili šest meseci rada Studija B, jednog lepog dana, zovu mene iz Studija B i kažu mi kako se javio Perica Slovenski, pozati glumac i jedan od naših najboljih koferansijea (pazi – ne voditelja) i protestovao što ga imitiram, da ima velikih problema zbog toga, da mu kvarim reputaciju itd. Ja to prećutim – imam glas sličan njegovom, ne mogu da ga menjam. Nisam reagovao ni kada je u novinama izjavio da ga imitira jedan inženjer…

Ipak, doživeo sam punu satisfakciju kada sam 1989-90. godine vodio „Delfinarij“ na Tašu u Beogradu. Desilo se da su me jednog dana pozvali da dođem na ulaz za publiku, jer me na kapiji čeka jedan gospodin. Dođem do ograde, prođem kroz kapiju i prepoznam Pericu Slovenskog. Pozdravio sam ga i upitao: „Želite li da uđete?“ Odgovorio mi je: „Ne, hvala. Došao sam da Vam se izvinim za sve gadosti koje sam pričao o Vama. Pravo da Vam kažem, slušam kako radite, kako vodite programe (išlo je pet predstava dnevno). To je zaista neverovatno! Prvo sam se pitao ko Vam piše scenario, a kad sam shvatio da su svaki put najave različite, onda mi je postalo jasno kakav ste Vi čovek i da je ono što sam pričao o Vama sramota, moja sramota. Molim Vas, izvinite.“

Inače, imam kopiju rang liste voditelja sa Studija B, iz ne znam koje godine, iz „TV Revije“ – bio sam, po slušanosti ispred Minimaksa i Jove Aleksića; Đoka Vještica je bio prvi. Moram da priznam da mi je onda prijalo, a danas još više.

 

Niste dozvoljavali da se piše o Vama?

ČP: Nisam. Zbog moje „dvostruke ličnosti“. Prvi put o meni je pisao „NIN“, drugi put „Politika“, na prvoj strani, kad se desila saobraćajna nesreća u Zemunu, sa velikim brojem žrtava… Tada je njen urednik, Velimir Ilić, pohvalio Studio B, zapravo voditelja, koji je ne samo prvi objavio vest, već i pronašao i pozvao direktora Zemunske bolnice, doktora Deklevu, da što pre dođe i organizuje prihvat i zbrinjavanje povređenih… a potom pozvao slušaoce da daju krv i preduzeo zvanje dežurnih klinika, bolnica i lekara…

Recite mi nešto o Vašim kolegama sa Studija B.

ČP: Ljudi koji su radili u Studiju B, bili su zaista posebnog kova. Dragan Marković, čuveni DDM, koji je s iskustvom novinara dopisnika „Borbe” iz Amerike, dobio zadatak da realizuje svoju ideju donetu iz zemlje koja je daleko prednjačila u korišćenju ukradenog Teslinog izuma – pokrene radio koji neće ličiti na uštogljeni i ispeglani državni radio – napravio je čudo, i velikim slovima ČUDO!

Pronašavši nekolicinu zaljubljenika u radio, prevashodno zbog muzike, pre svih Borjana Kostića, velikog znalca tehnike i muzike, zatim Slobodana Konjovića, izuzetnog poznavaoca muzičkih kretanja (i skretanja), neprimetnog Gorana Kobalija, nagovorivši najpoznatijeg ton majstora Radio Beograda, Acu Radojčića da predvodi i obuči ekipu mlađih tehničara svom zanatu (ja bih rekao – umetnosti), koristeći znanje inž. Joce Viškovića, stručnjaka za emisione i “transemisione” uređaje… uz odabir oprobanih vukova i mlađih novinara iz redakcija i marketinga „Borbe” i „Večernjih novosti” (Dragana Jelića, Ace Kostića, Zvonka Pantića, Đoke Vještice, Dimitrija Sladića…), ostvario je nemoguće. To NEMOGUĆE ili SVEMOGUĆE biće opisano u knjizi, možda i romanu koji bi, ukoliko usliši moju molbu, trebalo da napiše Brana Milunov, jedna od najpoznatijih voditeljki Studija B, inače dostojni reprezent osobenog načina vođenja radio programa, svojstvenog samo onima koji su proslavili taj, kako ga ja zovem, Stari dobri Studio B… Što u prevodu znači da se svi mi stidimo onoga što sada nosi to ime…

 

Ko je od svih njih proslavio Studio B?

ČP: Ako je Dragan Marković, DDM, bio projektant u idejnom i, u praktičnom smislu, graditelj Studija B, ako mu je Borjan Kostić dao srce i dušu, onda se uz sva priznanja mnogima od nas koji smo mu bili i stas i glas, mora reći da su ga proslavili kreator najpoznatijih emisija Duško Radović i Robin Hud radija, borac protiv svih vrsta nepravdi i ljubimac najstarije populacije Đoko Vještica. Duško Radović bio je neka vrsta našeg tate. Bio je mudar, sa puno originalnih ideja, veoma skroman. Sa malo reči govorio je puno. Bio je veoma osetljiv na uvrede i jako nezgodan kada njegov sagovornik počne da ga laže, i čak veoma brutalan kad ga neko ometa u njegovim razmišljanjima. Ali, bio je prvenstveno drag i mio, i uvek spreman da pomogne. Svakoga od nas znao bi očinski da posavetuje ili opomene. Nije voleo sukobe.

Imao je neke svoje običaje: kad bi došao ujutro na posao, a dolazio je obično oko pola šest, nije imao ništa napisano za emisiju. Išao je pešice na posao (stanovao je negde kod „Lipovog lada“), kupio bi svakome u smeni, i sebi samome, doručak (obično su tu bili voditelj, novinar, tonac i on), i tada bi počinjala nervoza, jer još uvek ništa nije imao napisano. Tada bi znao da bude veoma neprijatan, pa nije bilo uputno da se uđe u njegovu kancelariju. Onda je, sa rukama na leđima, odlazio u hodnik i, nagnut napred, kretao u, prvo laganu, a potom sve bržu šetnju, huktao bi, brektao… da bi u minut do sedam, ulazio u kancelariju, kucao i izlazio u sedam i deset sa napisanim tekstom za emisiju „Dobro jutro, Beograde“. Ako bi ga neko pozdravio u toj šenji i poželeo mu dobro jutro, usledile bi najgore psovke, pa smo upozoravali dežurne na ulazu u „Beograđanku” da nikoga ne puštaju na 23. sprat, dok ne završi emisiju…

 

To su bili, da tako kažem, uobičajeni dani na Studiju B. Kako su izgledale novogodišnje emisije?

ČP: Borjan Kostić, muzički urednik, ekspert za elektroniku zvuka, kasniji konstruktor jednog od svetski poznatih zvučnika, „RED” (proizvodili su se pod njegovom kontrolom u Engleskoj i Americi), koji me je i doveo u Studio B, uspevao je da me nagovori da vodim novogodišnje programe. Sećam se da je recimo do prelaska iz zgrade „Borbe” na 23 sprat Palate „Beograd” u studio, odmah po ponoći, dolazio gradonačelnik, Branko Pešić, da Beograđanima čestita Novu godinu… Mislim da sam sačuvao fotografiju na kojoj se vidi kako se sa nama koji smo dežurali, uhvatio u kolo.

Pripremao sam i vodio nekih osam novih godina, u šihti, koja je bez prekida trajala od osam uveče do ujutro do šest. Deset sati programa, stalnih kontakata sa slušaocima, pozivanja i prozivanja poznatih ličnosti (po prethodnom dogovoru), osmišljavanja duhovitih reklama na licu mesta… Svaki programski sat imao je drugo ime, drugu špicu, pravljenu na licu mesta… Tonci su voleli da rade sa mnom, jer nije bilo ni trenutka opuštanja. Mala ekipa, nas troje ili četvoro, imala je zaista bogato posluženje: dešavalo se da nepoznati slušaoci donesu na prijavnicu u znak pažnje, kao svoju čestitku, slane i slatke specijalitete; domaćini dočeka u restoranu na 5. spratu u ponoć bi nam čestitali Novu godinu velikim ovalom novogodišnjeg menija; u ponoć bi dežurni dragstor tadašnje BIM „Slavije” na Kalenić pijaci slao pečeno prase… Najveći deo tog slano-slatkog provijanta ostajao bi u frižideru za sve one koji su dežurali u narednim danima, dok je prase bio nagrada slušaocu-pobednik u kvizu smišljenom  na licu mesta.

 

Nastaviće se…

 

 

Objavljeno pod Intervjui | Ostavite komentar

Petar Petrović Marš – Čika Peca: Sve što sam radio, bila je smišljena improvizacija, Četvrti deo

 

Priča sa našim uvaženim sagovornikom, Čika Pecom, dotiče se i rađanja i razvoja Radija i televizije Studio B, ali i bogatog kulturnog života grada Beograda. Treći deo intervjua možete pročitati ovde: https://belegbg.wordpress.com/2020/03/16/petar-petrovic-mars-cika-peca-sve-sto-sam-radio-bila-je-smisljena-improvizacija-treci-deo

 

Da se vratimo još malo u prošlost. Da li je tokom godina neko pokušao da razotkrije da ste „dvostruka ličnost“?

ČP: Direktor „Vodoterme“, inž. Dragan Jović, koji je tokom zajedničke saradnje od 1967. postao i moj kućni prijatelj, čuo je od nekoga da vodim program na Studiju B, i, kako nije bio siguran u te glasine, pokušao je da me isprovocira. Jedne subote (kada sam program na radiju vodio od 13 do 20h), pozvao me je rano ujutru telefonom i rekao da je zakazao sastanak kod generalnog direktora KOMGRAP-a, u jedan sat popodne i da je potrebno da dođem oko deset, da pretresemo situaciju na gradilištima, pa ćemo da onda zajedno na „preslišavanje“. Rečeno – takoreći narađeno – učinjeno! Posle analize stanja o izvođenju instalacija grejanja, vodovoda i kanalizacije na gradilištima „Komgrapa“, ušli smo u kola i, to mi je tek posle bilo jasno, namerno zastajkivali, te zbog kupovine cigareta, te zbog razgovora sa nekim prijateljem… Tačno u jedan i minut, odnosno u 13.01, rekao je šoferu: „Daj uključi Studio B, da čujemo onog Pecu, koji izgleda više voli mikrofon od hleba…“ Posle nekoliko trenutaka u vozilu se čuo moj glas: „Pecilin, lek protiv lošeg raspoloženja.“ Draganova reakcija počela je psovkom, a završila se rečenicom: „Majku im njihovu, svi mi kažu da si to ti, a ti si ovde!“

 

Emisija je, naravno, bila snimljena?

ČP: Naravno. Imao sam sve varijante – pravili smo snimke u trajanju od i po nekoliko sati. Morali smo na sve da budemo spremni: za slučaj da, recimo, kad bih putovao van zemlje, zakasni avion i ne stignem na vreme u emisiju.

 

Kad ste se i kako, najzad, „razotkrili“?

ČP: To je nekako proisteklo samo po sebi. Prvo moram da ti ispričam slučaj sa Brankom Pešićem. Kao inženjer i tehnički direktor „Vodoterme“, bio sam istovremeno i odbornik Skupštine grada. Branko Pešić znao je za moje dvojstvo – njemu to nije mogao da sakrije direktor Studija B, Dragan Marković, što zbog mog prepoznatljivog glasa, što zbog onoga šta sam radio: imao sam nekoliko slučajeva, gde je u medijima moralo da bude napisano da Peca Petrović vodi program – recimo, u tekstu urednika „Politike“, Velikira Ilića, na naslovnoj strani ovog lista, o pozivu Studija B  lekarima da što pre dođu u bolnicu posle velike železničke nesreće u Zemunu. Tako je Branko Pešić gotovo od samog početka znao za moje dvojstvo. Voleo je da se šali na tu temu.

Jednom prilikom, „moje inženjersko JA“ radilo je instalacije u sportskom centru „Pinki“. Branko je sazvao sastanak svih izvođača, jer su radovi na objektu kasnili. Tražio je da dođu svi tehnički direktori da im, kako je sam rekao, očita bukvicu. I ja sam, normalno, došao. Na ulazu se gotovo sudarimo i on me mune rukom i kaže: „Peco, sad ću da ti smestim!“ Počeo je sastanak, Branko krene sa „prozivkom“ – koliko ko kasni sa radovima – a onda lupi rukom o sto i salom odjeknuše reči: „Mi ovde imamo preduzeće koje nam je svima uštopovalo radove. Na žalost, moram da kažem, da je to preduzeće „Vodoterma“ dobro preduzeće, ali svejedno. Ovde je njihov tehnički direktor, inženjer Petar Marš. Njegovo preduzeće najviše kasni i mi ćemo morati to preduzeće da isključimo iz posla…“ Tu je napravio pauzu, pa nastavio: „Možda to nije najbolje rešenje, malo sam preterao, ali moramo da mu izreknemo oštru opomenu. Ja znam kako da ih uteram u red. Pošto često idem u Studio B, otići ću kod onog njihovog Pece Petrovića i tako ću da ocrnim „Vodotermu“, da oni više nikad neće moći da dobiju posao.“ Ja ćutim, ćute svi… Kad se završio sastanak, Branko me opet mune, osmehne se i kaže: „Peco, al’ sam ti ga smestio.“

 

Dok Čika Peca pripoveda svoju priču, i dok mu Mića spokojno drema kraj nogu, ja pripremam toplu nes kafu sa mlekom za nas dvoje.

 

Inače, moje poznanstvo sa Brankom Pešićem imalo je još nekoliko interesantnih epizoa. Mi smo tada na sve moguće načine pokušavali da dobijemo televizuju. U mojoj nadležnosti, kao pomoćnika direktora, bila je i realizacija mogućih investicija. Imali smo ideju da se, pošto se Radio Studio B nalazio na 23 spratu, televizija smesti odmah ispod nas, na 22 spratu, gde su tada bili bife i izložbena galerija „Vidikovac“. Trebalo je, dakle, vlasnika bifea, ugostiteljsko preduzeće „Stadion“, privoleti da ode odatle. Tražili smo mogućnost i požalili se Branku Pešiću, i on je obećao da će, pošto je najveći zakupac Palate Beograd (Beograđanke), bila Robna kuća „Beograd“, razgovarati sa njenim direktorom, Čedom Jelinićem, i pronaći mogućnost da Studio B dobije taj prostor.

Desilo se da je tada Robna kuća „Beograd“, koja je jako dobro sarađivala sa nama na planu reklama, imala 5.000 ruskih ležaljki za more, dosta ružnih po izgledu, koje niko nije hteo da kupi. Čeda Jelinić me je pozvao telefonom i zamolio me da im pomognemo da se to rasproda. Ja sam osmislio reklamu, koja se vrtela dva dana na Studiju B. Trećeg dana, Čeda me pozove i kaže: „Peco, sve je otišlo kao alva! Dođi kod mene, idemo na ručak.“ Iskoristio sam priliku da mu kažem o namerama pokretanja televizijskog programa i da bilo idealno da to bude na 22. spratu. Njegov je odgovor bio sledeći: „Već sam dobio zadatak od Branka, ne brinite, naći ću rešenje.“ Posle nekoliko dana me je pozvao i rekao: „Slušaj, dao sam „Stadionu“ prostor u našem objektu u ulici Sedmog jula(današnjeg Kralja Petra), a vi sredite papire o preuzianju.“ Tako smo dobili prostorije za TV Studio B.

 

Da se vratimo na pitanje televizije Studio B…

ČP: Treba znati da smo, koristeći moje odborničko mesto predstavnika Vračara u Skupštini grada, na svaki način pokušavali da smanjimo troškove zakupa, koju su, u „Beograđanki“, za nas koji smo se izdržavali samo od reklama, bili ogromni. Potpredsednik Opštine, ili je bio predsednik Izvršnog saveta, ne sećam se, Branko Jelović, pronašao je rešenje, poručivši nam: „Slušajte, vi ste institucija od kulturnog značaja za Vračar i Beograd. Dajte da pokušamo kroz tu definiciju, koja proističe iz vašeg statuta, da vam omogućimo da plaćate samo 30 posto zakupa.“ Tako smo uspeli da smanjimo troškove, koji su mogli da nas dovedu u situaciju da prestanemo sa radom.

Sad se vraćam na televiziju: pravi se projekat za adaptaciju prostora, u kojem sudelujem. Kako smo imali mnoge prepreke na putu da postanemo televizija, i kako je Branko Pešić voleo da dođe i vidi kako idu radovi, jedne večeri, prilikom obilaska radova, rekao mi je: „Peco, to ne može ovako. Vi hoćete da ceo Beograd zna da vi pravite televiziju?! Morate da stavite lamperije na prozore, da se ne vidi šta radite unutra.“ Tako smo sve radili u tajnosti. RTV-u Beograd smetalo je da Radio Studio B postane i televizija, jer je u periodu od 1976-82. došli do ogromnog porasta slušanosti. „Uništili“ smo Radio Beograd, u Beogradu. Jedne nas je godine slušalo čak 92% Beograđana (prema istraživanju Instituta za ispitivanje javnog mnjenja), što će reći: slušalo nas je dva miliona Beograđana! Branko Pešić je svakih, možda, dvadeset dana dolazio da prekontroliše radove, što je značilo da je bio veoma zainteresovan da Beograd dobije svoju gradsku televiziju.

Kada smo završili radove, nabavili smo preko Beogradskog sajma, negde iza osamdesete, tri kamere i počeli da radimo video spotove (dozvolu za emitovanje dobili smo tek devedesetih). Prvi video spot, za „Jugoturs“, urađen je po mojoj ideji: preko svetlucave skijaške staze izlazi naš slogan, koji je posle korišćen u svim reklamama ove firme: „Najbolji je kurs – Jugoturs“. Đorđe Putić, tadašnji urednik naše TV produkcije, danas jedan od vrhunskih novinara „Glasa Amerike“, bio je zadužen da vodi ovaj deo posla. Imao je zaista sjajne ideje. Jedna reklama koju svi pamte, proslavila je i njega i Studio B: „Imam samo deset sekundi!“. Koliko se sećam, radilo se o reklamiranju proizvoda preduzeća „Grmeč“.

 

Znam!, gotovo sam viknula, prepoznavši reklamu, poznatu krilaticu u našoj kući. S obzirom da je moja majka bila jedan od direktora „Grmeča“, ova je rečenica dostigla gotovo kultni status u našem domu. To, međutim, ne spominjem Čika Peci, kako ne bih prekinula njegovu nit pripovedanja:

 

Pandan tome, bila je moja reklama za „Grmeč“ koja je išla samo na radiju, koja nije bila toliko poznata: „Imam teču, radi u „Grmeču“, stručnjak je za pod, zato smo i rod.“ Nedugo potom, uspostavili smo saradnju sa „Jugodiskom“, za koji smo radili video kasete, koje je ova izdavačka kuća prodavala u Nemačkoj. Na mnogim video kasetama koje su preplavile Zapadnu Evropu, bili su i programi – nastupi folklora Kulturno umetničkog društva „Dimitrije Kuburović“, iz Rakovice. Sa mojim prijateljima iz ovog društva imao sam i pre toga lepu saradnju. Išao sam sa  njihovim ansamblom na turneje po Evropi, vodio sam programe po gradovima u Francuskoj i Nemačkoj, gde su nas naši „arbajteri“ dočekivali kao rod rođeni – otimali su se ko će da nam bude domaćin za vreme našeg boravka.

 

Koje su to godine bile?

ČP: Bilo je to sigurno posle 1979. godine, kad sam došao iz „Vodoterme“ u Studio B, za pomoćnika direktora. Nisu mogli da me zaposle kao voditelja, jer je na tom mestu plata bila manja. Da bih imao platu koja je odgovarala plati tehničkog direktora „Vodoterme“, morali su da mi nađu odgovarajući posao – pa su mi našli mesto pomoćnika direktora. Bio sam, dakle, i voditelj (sedam sam sati radio subotom i nedeljom, i četiri sata ponedeljkom), i odgovoran za finansijsko poslovanje Studija B (od 1979. sve do 1991, kad sam se zbog političkih previranja povukao, jer je Studio B postao meta mnogih strana koje su želele da preko njega ostvare svoj uticaj).

 

Da li se nastavila borba za televiziju Studio B?

ČP: Da, da se vratim na televiziju. Ispričao sam ti da smo uspeli da nabavimo kamere. U tome nam je Beogradski sajam u mnogome pomogao, tako što je, kad je bio Sajam tehnike, zadržao tri SONY kamere i omogućio nam da ih od njih kupimo. Kada smo počeli da radimo spotove, RTV Beograd je podneo prijavu da smo nelegalno nabavili opremu, zbog čega nam je došla devizna inspekcija da proveri kako je eksponat sa sajma završio u Studiju B, koji nije bio registrovan za TV delatnost. Došao je jedan narogušen tip, pomalo osion, da sam se i sam od njega uplašio, koji nije hteo ni za šta drugo da čuje, osim za papire. Ništa ga drugo nije ineteresovalo.

Moram da opišem kako je protekla njegova „inspekcija“. Između direktorove i moje kancelarije bila je prostorija u kojoj je bila smeštena zajednička sekretarica. Još dok sam bio tehnički direktor „Vodoterme“, držao sam se stava da ne želim da budem „strah i trepet“, smatrao sam da moram uvek da budem dostupan ljudima koji me traže, osim kada imam službene posete. Kada sam bio sam u kancelariji, vrata prema prostoriji u kojoj je bila sekretarica uvek su bila otvorena. Za razliku od „Vodoterme“ u kojoj sam sa svima, od montera i službenika do najbližih saradnika bio na „Vi“ (osim direktora), u Studiju B sam sa svima bio prisan, svi smo se oslovljavali nadimcima, „Ti“ se nekako podrazumevalo… Zbog toga je sekretarica često imala običaj da mi vikne: „Peco, traži te taj i taj!“ I tako se desilo, da su, dok je inspektor bio kod mene, vrata ostala pritvorena. Posle kraćeg objašnjenja o razlogu posete, inspektor je izvadio dokumentaciju, rasporedio je po stolu i taman kad je hteo da mi uruči već napisani Zapisnik o oduzimanju opreme, čula se zvonjava telefona. Kroz vrata se čuo glas sekretarice: „Peco, traži te neko dete!“ Podigao sam slušalicu i započeo razgovor:

„Ko je to?“, čuo se dečji glas. „Zdravo, ovde Čika Peca“, odgovaram ja. „Jao, Čika Peco, da li bih ja mogao da budem Vaš gost?!“, nastavilo je dete. „Možeš, ali prvo moraš da mi odgovoriš na nekoliko pitanja“, ne sećam se više koja su to pitanja bila, ali je to sigurno bila neka od mojih zezalica, tipa: „Kaži mi šta je to šareno?“ Dok je tekao razgovor, inspektor je sedeo i čekao. Primetio sam da je počeo da se mršti. Kad sam završio razgovor, učinilo mi se da guta knedle, da mu nedostaje vazduha… U jednom trenutku je ustao, zatvorio vrata, okrenuo se ka meni i jedva procedio: „Znate šta, ovo ću teško da priznam, ali moram da Vam kažem. Došao sam sa namerom da vam oduzmem opremu. Takav sam zadatak dobio i izvršio bih ga, bez daljnjeg. Ali moja ćerkica je razgovarala s Vama pre nekih mesec dana. Nisam znao da ste Vi taj Čika Peca. U prijavi je pisalo da je odgovorno lice Petar Marš. Tek sad sam shvatio da je to jedna te ista ličnost.“ I sad mi pođu suze na oči, kad se setim šta je potom rekao: „Ja bih nju povredio. Kada bi ona saznala da sam naudio njenom Čika Peci, da sam ga kaznio, siguran sam da mi nikad ne bi oprostila…“

 

Dok to priča, Čika Peci se skupljaju suze u uglovima očiju, dok niz moje lice već uveliko teku.

 

Ja ćutim, nastavlja Čika Peca drhtavim glasom, vidim da se čovek lomi. On zatvara fasciklu sa dokumentima i sa smeškom na licu nastavlja odlučnim glasom: „Napisaću da je uvoz obavljen po propisima i da se iz priloženih dokumenata vidi da je od javnog interesa za grad Beograd i da kao takav ima posebnu ulogu u slučaju rata i ratnih opasnosti. Napraviću takav izveštaj, da nikave naknadne inspekcije neće moći da vas dirnu!“ Eto, tako smo sačuvali opremu.

 

Trenutak nam je samo bio potreban da se priberemo, pa da nastavimo razgovor dalje:

 

Kad su Vas u „Vodotermi“ razotkrili – šta se dalje dešavalo?

ČP: Kad su otkrili ko sam i šta sam, moji monteri su imali običaj da me zovu tokom emisije „Fontana želja“. Tražili su često: „E, Pero, Peco, je l’ može jedna pesma za tvog montera?“, i dodavali u pola glasa: „Ja ovde imam društvo. Je l’ ti možeš da ih okrpiš na svoj način?“ Ja to, naravno, uradim i onda je sledilo ono što mi je zaista prijalo – posle završetka emisije bio sam njihov gost. Obično bi me nakon završetka emisije sačekali pred zgradom: „Direktore“, tako su me i dalje oslovljavali, „moraš da budeš moj gost…“, strpali bi me u kola i ja, šta ću, ostajao sam kod njih do ranih jutarnji časova…

 

Kako ste vodili emisije i koje, ko su Vam bili sagovornici?

ČP: Odgovor bi mogao da bude kratak: „Lako, lepršavo, optimalno optimistički…!”

Startovali smo sa emisijom koja se zvala „Diskomer“, koju je, od samog početka, vodio Slobodan Konjović, jedan od naših najboljih radio glasova svih vremena. Kako nisam želeo da se bavim politikom, a kako nismo imali emisije iz oblasti sporta, kulture, niti smo imali emisiju za decu, predložio sam direktoru da sve to vodim. Tako osmislim emisiju „Ogledalo“, koja je, javno, bila emisija iz oblasti kulture, a tajno – radio prostor za reklamiranje svega što koristi lepoti – tako sam povezao duh i telo, na opštu korist slušaočevog bića. U emisiju su rado dolazili naši najpoznatiji književni umovi, glumci, reditelji, filmski poslenici, dirigenti, operski pevači… i predstavljali sebe i svoje stvaralaštvo. Pomenuću samo neka imena: književnik Milorad Pavić, lingvisti prof. dr Miodrag Lalević i Ivan Klajn, pisci Momo Kapor, Dragiša Vitošević, Matija Bećković, Stevan Raičković, Slavko Lebedinski, Kosta Dimitrijević… likovni umetnici – vajari Miodrag Živković, Oto Logo, Nebojša Mitrić… glumci Stevo Žigon, Petar Kralj, Mira Stupica, Dragan Nikolić, Milena Dravić, Olivera Katarina…

Sport je pratila emisija „SOS“ (Sve o sportu), a deci je bila posvećena emisija „Peca i deca“. Subotom i nedeljom moje radno vreme pred mikrofonom bilo je od 13 do 20h, a ponedeljkom od 16 do 20h. U sklopu tih mojih šihti, standardno su išle vesti, koje je pripremao dežurni novinar, ja sam samo čitao, a išle su, recimo, emisije, koje sam oblikovao kao dežurni voditelj: „Fontana želja“ i „Sabor Studija B“ (subotnji termin bio je rezervisan za starogradske pesme).

Nedelja je bila posvećena sportu. „SOS“ emisija bila je sedamdesetih godina, od svih radio emisija, šesta po slušanosti, zato što sam se trudio da najbrže donosim sportske rezultate i istovremeno pratim događaje na svim utakmicama koje su se igrale. Moji najverniji slušaoci bili su igrači sportske prognoze i to zbog najboljeg paralelnog praćenja sportski rezultata. Peca Vujičić, koji je vodio sportske informacije na 9841, bio je dragoceni saradnik, koji je zahvaljujući vezama sa operaterima širom zemlje i sveta, pratio utakmicе koje su bile na tiketu i сваку промену резултата saopštavao direktno u program. Bio je veoma duhovit, ali nikad nije želeo javno da se eksponira. On je u emisiji „Sve o sportu“ bio moja desna ruka.

 

Čika Peca živo gestikulira, pokušavajući da mi dočara atmosferu u studiju.

 

Emisiju sam vodio tako što sam, s jedne strane, imao tranzistor sa slušalicom u jednom uvetu (slušao sam radio Sarajevo, Zagreb i Beograd), dok sam, s druge strane, pratio događaje preko Pece Vujičiča (imao je svog čoveka u Kopru, u službi PTT-a, koji mu je javljao rezultate italijanske lige, koje niko drugi nije imao), tako da sam kompilacijom rezultata bio brži od svih, osim, naravno, onih koji su prenosili utakmice sa stadiona. Tako je, samo zbog toga, slušanost rapidno rasla. Svake nedelje dolazili su mi u goste fudbaleri, bilo „Partizana“, bilo „Zvezde“ ili „OFK Beograda“. Imao sam, osim toga, negde oko pola tri, izdanje prvog BSŽ-a (Beogradski sportski žurnal), i u 18.30 h njegovo drugo izdanje, sa rezultatima beogradskih liga. BSŽ je imao četvoricu saradnika, entuzijasta – bili su to Mića Radosavljević, Duško Prole, Mića Kravljanac i Dobrivoje Petrović – koji su se javljali sa malih terena, prenosili utakmice, dovodili goste…

Smišljao sam i razne druge emisije, od kojih su se neke odvijale u ciklusima, koji su trajali i po godinu dana. Takva je bila „Liga pevača“, koja je trajala neke tri godine, a koja je bila kopija fudbalske lige, samo što su njeni učesnici bili najbolji pevači sa tadašnjeg YU prostora. Uvek je išla nedeljom, u vreme kada se igraju utakmice redovnog kola fudbalskog prvenstava. Ja bih, pre početka takmičenja, ili sam, ili na predlog slušalaca, odabrao osamnaest pevača iz Jugoslavije, zatim bih pristupio javnom izvlačenju parova, po istom principu kao u fudbalu. Imao sam sedamnaest kola, pa onda revanš, sedamnaest kola, sa sve bodovima, koje su osvajali – na primer, ovako: ako se u redovnom kolu sastaju, recimo, Đorđe Marjanović protiv Miše Kovača, to je par, pustim jednu Mišinu, pa jednu Đorđevu pesmu. I tako je to išlo iz nedelje u nedelju. Kolo je pratio žiri, njih petoro slušalaca, koji bi se prvi javili posle najave početka tog dela emisije. Posle emitovanja svih osamnaest pesama, zvao bih članove žirija, jednog po jednog, i oni bi glasali za pobednike u pojedinim duelima. Nerešenih rezultata nije bilo, jer je broj članova žirija bio neparan. Po isteku celog ciklusa, dobijao se pobednik. Sećam se da je jednom to bio Miša Kovač, drugi put Boris Bizetić, sve ostalo prekrio je veo zaborava.

Jedne godine imao sam i „Kup pevača“. U njemu su mogli da učestvuju svi muzički žanrovi: zabavna, narodna i operska muzika. Sam sam birao parove, ali ne mogu da se setim koliko je ih bilo (mislim da sam ih izvlačio iz šešira) i ko je pobedio.

 

Nastaviće se…

 

 

Objavljeno pod Intervjui | Ostavite komentar

Petar Petrović Marš – Čika Peca: Sve što sam radio, bila je smišljena improvizacija, Treći deo

Foto TL

 

Naš živi razgovor sa, još življim, sagovornikom nastavlja se. Drugi deo intervjua možete pročitati ovde: https://belegbg.wordpress.com/2020/03/15/petar-petrovic-mars-cika-peca-sve-sto-sam-radio-bila-je-smisljena-improvizacija-drugi-deo

 

Kako je, dakle, došlo do toga da Studio B bude slušan?

ČP: U jednom od prvih razgovora sa Draganom Markovićem, glavnim urednikom (koji se iščuđavao lakoći kojom sam improvizovao reklame i poruke, i kome se posebno svideo slogan: „Studio B je priznati član svake prosečne beogradske porodice”), skrenuo sam mu pažnju da Studio B treba da ima ponudu za sve generacije… Tako je došlo do toga da vodim dečiju emisiju, iako pre toga nisam tako nešto nikada pokušavao. A i svidelo mi se rimovanje sa imenom Peca… Smatrao sam, međutim, da bi trebalo da imamo i emisiju koju bi slušali i penzioneri… Pošto smo već imali dobar deo programa „okrenut tinejdžerima“, kojim je „harao“, verovatno najbolji glas Studija B svih vremena – Slobodan Konjović, trebalo je naći novinara – voditelja, koji bi i glasom i znanjem i opredeljenjem, postao ne samo njihov „informator“, već i „zastupnik“ u komplikovanim odnosima sa administracijom.

Postoji legenda o tome kako je baš Đoko Vještica odabran iz grupe mladih novinara, koja je iz „Borbe” prešla u Studio B (osim Đoke, u toj „ekipi“ bili su i Zvonko Pantić, Aleksandar Kostić, Branko Čupković…). Jednog jutra, program je, navodno, vodio glumac Zoran Milosavljević. Đoko Vještica je bio dežurni novinar, koji je i pripremao vesti. Sve je teklo bez problema. Glavni urednik je u svojoj kancelariji sređivao neke papire. Na kontrolnom radiju pratio je program. Povremeno je gledao na sat i očekivao vesti u 9.03. Ah, da, treba reći da je to bio mali reklamni štos, mislim da ga je smislio Borjan Kostić, da se svakosatne vesti najavljuju i objavljuju uvek 3 minuta posle punog sata… Dešavalo se da se ponekad kasni iz različitih razloga, ali pravilo je uglavnom bilo poštovano.

Ali, vratimo se traču ili istini… 9.05. još uvek se čuje muzika. Dragan Marković dobuje prstima po stolu, čeka vesti, 9.06… Počinje nova muzička numera, koja se dva minuta kasnije naglo prekida, kreće špica za vesti, kreće i ljutiti urednik, ali prema studiju iz kojeg se emituje program… Na vratima kancelarije čuje nepoznati glas, koji drhtavo najavljuje vreme… Zastaje, ne veruje samome sebi, dok na talasima radija, koji tek treba da osvoji slušaoce, odjekuje pomalo hrapav glas, koji sa puno grešaka, maltene sričući, čita vesti… Usledio je rasplet: voditelj je zbog stomačnih tegoba zaglavio tamo gde i carevi idu peške, a naš Đoka, uplašivši se da vesti ne budu pročitane, hrabro seda pred mikrofon…

Kada se situacija smirila i kada je posle nekoliko dana preslušana traka, urednik se setio ideje o “opkoljavanju” porodice – Peca će biti zadužen za decu, kod tinejdžera već popularni voditelj „Diskomera”, Sloba Konjović – biće zadužen za mlade, a Đoka Vještica za penzionere… Sva tri glasa odgovarala su uzrastima onih kojima su njihove emisije bile namenjene… Ako se pitate šta je sa radno aktivnim mamama i tatama, odgovor je „surov“: moraće da slušaju ono što najmlađi i najstariji žele…

 

Jesu li takvi planovi dali očekivane rezultate?

ČP: Ovakva predviđanja brzo su se pokazala opravdanim. Naročito su emisije čije je sadržaje osmislio Dragan Jelić (“katica” za sve – od ideja za nazive novih emisija, pisanja tekstova za voditelje glumce, koje je teško bilo osloboditi čitanja najava… do vođenja svojevrsne škole za mlade voditelje – čuvene „prekobrojce“, koji su kasnije pokazali šta su naučili od svog „profesora“ na novootvorenim radio i televizijskim stanicama…), postale slušane i cenjene.

A onda je slučaj hteo da Studio B dobije tihovodo-bregoronioca, Duška Radovića, koji je posle nekoliko meseci saradnje u osmišljavanju tekstova za reklame, pristao da pređe u novi beogradski radio… Nije jasno, kako je neko u velikoj televiziji dopustio da u svojim redovima nema autora emisije „Na slovo, na slovo“, zašto izdavač „Poletarca” nije nastavio saradnju sa čovekom koji ga je osmislio… Ne znam ni zašto „Kekec” i njegov izdavač „Borba” nisu iskoristili pisca čija je životna filozofija bila bliska, kako deci, tako i odraslima… Njegov dolazak u Studio B označio je novi prodor novog radija na medijskom nebu… „Beograde, dobro jutro” postaje duhovni doručak mnogih Beograđana…

Na Duškov predlog, pokreće se novi program – „Koncert Studija B”, koji prvo nežno, samo šest časova dnevno, a kasnije non stop, emituje klasičnu muziku… Ljubitelji ove muzike oduševljeni su, oni koji su bili začarani narodnom ili zabavnom muzikom, prvo potajno, a onda i javno, slušaju Koncert, čak i na radnom mestu… Ako me pitate šta je danas sa Koncertom – nema ga… Kao što nema više ni pravog Studija B. Ovo što se lažno naziva tim imenom je bruka za sve one koji su ga stvarali… Bilo bi najbolje da mu promene ime, kako bi se sačuvala uspomena na časnu istoriju radija koji su svi voleli…

Kao jedan od Duškovih saboraca, pokušavam da se što duže sačuva uspomena na njega – zajedno sa njegovim bratom, Branom, osmislio sam Trku đaka prvaka „Na slovo slovo…”, kojom bi se u svim školama obeležavao Dan prvaka. Da li je trka u kojoj pobeđuju slova, posle koje prvaci telima, na kojima su majice sa slovima ćirilice, ispisuju imena Tesle, Pupina, Duška, Ršuma, svoje domovine, svog grada… prihvaćena u svim školama naše države? Nažalost, nije, jer nijedno od dva nadležna ministarstva, prosvete i sporta, nije odgovorilo na naš dopis-predlog da se Trka uvrsti u program obeležavanja kraja školske godine.

Brana je kao poznati atletski trener, jednu od „velikih trka“ posvetio Dušku, onu koja se trči oko jezera Ade Ciganlije svakog 29. novembra na Duškov rođendan. U njoj učestvuje oko 400 takmičara, rekreativaca, omladine… Iako je zamisao bila da svaki učesnik dobije neku od Duškovih knjiga, nisu nađeni sponzori za takav poduhvat. Pa ipak, zahvaljujući nekim izdavačima, održava se “vatra” poklanjanja knjiga sa lagera…

 

Šta je to što Vas, kao i Branu, drži da podsećate ljude na njihovog i Vašeg Duška Radovića?

ČP: Malo je poznato da smo Duško i ja rukovodili Studiom B punih 10 meseci 1980. godine. Kada je osnivač i direktor Studija B, Dragan Marković, postavljen za direktora Kulturnog centra Jugoslavije u Vašingtonu, trebalo je da ga zameni poznati novinar Zaharije Trnavčević. Dva dana pre Draganovog polaska, Zaharije je telegramom obavestio Studio B da zbog porodičnih razloga ne može da prihvati dužnost direktora i glavnog i odgovornog urednika. Dragan je bio doveden u neprijatnu situaciju. Nije mogao da napusti Studio B, a nije mogao ni da otkaže odlazak u Vašington, jer bi izbio neverovatan skandal.

U konsultacijama sa Živoradom Kovačevićem, gradonačelnikom, pronašli su rešenje da ja, kao pomoćnik direktora, preuzmem vršenje ove dužnosti do izbora novog direktora i glavnog i odgovornog urednika. Kada me je Dragan o tome obavestio, odbio sam bez razmišljanja, jer mi nije padalo na pamet da se osim poslova i programa koje sam vodio, bavim još i politikom. Iz sata u sat krenula su Draganova ubeđivanja, da bi me noć pred njegov put pozvao Žika Kovačević i poslao kola po mene. Kada sam stigao u njegovu kancelariju, počelo je nagovaranje, uz obećanje najveće moguće podrške. Slomili su me pričom da je ugrožena svaka dalja Draganova karijera…

Pristao sam, uz uslov da budem samo direktor, a da Duško Radović, kao najveći novinarsko urednički autoritet, bude glavni i odgovorni urednik. Dragan je tog trenutka, iako je ponoć već bila prošla, telefonom pozvao Duška i posle dugog ubeđivanja dobio pristanak, i to tek posle obećanja gradonačelnika da naše VD stanje neće trajati duže od tri meseca. Eto, tako je jedan diplomirani mašinski inženjer, planiran da bude konstruktor ili projektant nuklearne centrale, postao direktor medija… Uzgred, Žika Kovačević, kao i svi političari, nije održao obećanje…

Duško i ja smo na novim radnim mestima ostali punih 10 meseci. Tada su ova mesta spojena u jedno, pa je za direktora postavljen Slobodan Glumac, dotadašnji direktor Kulturnog centra, nekadašnji direktor Novinske kuće „Borba”, koja je, gle slučaja, bila osnivač Studija B. Moglo bi se, dakle, reći da je jedan od krivaca za postojanje Studija B došao da okaje svoje grehe.

 

Ko su, pored vas dvojice, još bili Če Gevare Studija B?

ČP: Moram, pre nego što odgovorim na to pitanje, da spomenem još jedan detalj, zbog kojeg gajim neobično poštovanje prema Dušku Radoviću. Kada su iz štampe izašle njegove knjige sa tekstovima iz emisije „Beograde, dobro jutro!”, svi zaposleni u Studiju B su ih dobili na poklon. U onoj koju je meni poklonio, piše: „Peci, iz navalnog reda Studija B! Duško Radović.” Kada sam ga upitao ko je još u navalnom redu, odgovorio je: „Nije bitno, važno je da si u njemu Ti!”

Zato, posle toliko godina, otkako sam u predvečerje ratova partija za vlast u Studiju B, daleke 1991. godine, napustio buduće poprište bespoštednih borbi, čuvam uspomenu na radiorevoluciju u kojoj sam bio jedan od Če Gevara koji su se onda zvali: Dragan Marković, Duško Radović, Borjan Kostić, Đoko Vještica, Mane Gluščević, Zoran Modli, Ivan Ivković, Aleksandar Radojičić, Duško Vraneš, Dragan Jelić, Zvonko Pantić, Aleksandar Kostić, Ingrid Lotarijus, Dimitrije Sladić, Miki Raković, Jovan Višković, Zorica Mladenović, Zorica Vujičić, Mara Simović, Aleksandar Piosjan, Ljerka Draženović, Brana Milunov, Nebojša Burović, Miroslav Jovanović, Marjan Živanović… Molim za oproštaj one koje sam, nenamerno, izostavio, jer kao „pripadnik trečeg doba“ imam pravo na zaboravnost.

 

Govorite samo o Radiju Studio B, televiziju ne spominjete…

ČP: Ako me pitaš, zašto ne spominjem televiziju, iako sam učestvovao u njenom stvaranju (obezbeđivanjem prostora – studija i opreme za njen start), to je zato što je imenu bilo dodato NTV (Nezavisna televizija), zato što je njenim osnivanjem započelo zapostavljanje radija, zato što je taj i takav Studio B postao plen partija koje su bile na vlasti, koje su, kako je kojoj odgovaralo, smenjivale njegove direktore kao na traci… Nažalost, ni mladi lavovi, rođeni i obrazovani na radiju (koji je po ispitivanju nezavisne institucije, Instituta društvenih nauka, jednog trenutka slušalo 92% stanovnika Beograda), nisu izdržali teret slave – priklanjali su se pojedinim partijama, sprovodili njihov interes, da bi u jednom trenutku izgubili bitku u uraganu privatizacije, čime su dopustili da svi, koji su stvarali Studio B, ostanu bez prava da budu njegovi vlasnici…

 

Kako sam tog dana imala još obaveza, tako smo razgovor, koji je trajao tri sata, na ovom mestu morali da prekinemo. Trebalo je da ga nastavimo nakon samo nekoliko dana, ali kako to obično biva, kad vam život režira i okolnosti nameću, nastavili smo našu priču nakon okruglo tri godine, tačno tamo gde smo stali. Kako je i ovoga puta bio vreo junski dan, predložila sam Čika Peci da dođe kod mene na kafu. Budući da smo komšije, Čika Peca je rado pristao.

Došao je, raspoložen, kao i uvek, u laganoj letnjoj košulji i pantalonama, sa šeširom na glavi i najnovijom, filozofskom bradicom, koja mu je odlično pristajala. Iako je izgledao, ako mi je dopušteno to da primetim, zgodno, ipak nije pristao da ga fotografišem tog dana – tvrdeći kako „ne izgleda baš najbolje“. Na poklon mi je doneo svoju najnoviju knjigu „Pecilin: lek protiv lošeg raspoloženja dece, njihovih roditelja i bliže i dalje rodbine“ (Beograd, 2017) i knjižicu „Pčelica Mia i Kako sam zavoleo rolere“ (Beograd, 2017). Pošto se izrazgovarao sa mojim psom Mićom i poslužio domaćim slatkim od gorkih dubrovačkih ‘naranči (kulinarskim specijalitetom moje majke), Čika Peca je nastavio sa svojom pričom:

 

Ko su bili Vaši uzori?

ČP: Moje prvo pojavljivanje na radiju, bilo je u emisiji nalik na „Mikrofon je vaš“, koju je vodio Jovan Aleksić. On je bio moj uzor što se tiče voditeljstva (umro je pre dve-tri godine), čak pre Perice Slovenskog, zato što je improvizovao, govorio je bez pisanja i učenja teksta, dok je Perica Slovenski imao scenario. Jova je vodio najpoznatiju emisiju na Radio Beogradu „Selo veselo“, kao i emisiju u kojoj je predstavljao talente – mlade glumce, imitatore, pevače, violiniste, gitariste, harmonikaše…

Kad sam skupio hrabrost da se prijavim i pokažem šta znam, dobio sam zadatak da u emisiji – koja se pre emitovanja snimala po scenariju koji je trebalo da napišem – intervjuišem psihijatra Viktora Komareckog. Prilikom snimanja odstupio sam od scenarija, ne sećam se kako i zašto, tako što sam mu se posle uobičajenog predstavljanja sagovornika obratio, otprilike ovako: „Ja sam Vaš pacijent, da li Vi meni možete da postavite pitanja, na osnovu kojih možete da procenite kakva sam ličnost.“ Čovek je bio zabezeknut, ali je ušao u igru. Kasnije sam dobio po nosu, ali su mi ipak rekli da je intervju bio izvanredan. Preko Jove Aleksića dobio sam bio i priliku da pišem jutarnje konferanse za one koji vode jutarnji program do prvih vesti. To je, za jednog studenta, bio jako dobro plaćen posao.

 

Kad ste i kako započeli rad na „Slatkoj azbuci“?

ČP: Bilo je to u periodu pre mog prelaska iz „Vodoterme” u Studio B. U tih devet godina, od osnivanja ove radio stanice, pa do februara 1979. godine, kada sam promenio zvanično zanimanje i postao pomoćnik direktora ove beogradske radio stanice, napisao sam, često i snimao, bezbroj reklama. Mnoge su bile u sklopu marketinških akcija koje su itekako doprinele dobrom pozicioniranju radija koji se najvećim delom izdržavao samo od reklama. „Halo, halo Centroprom” i „Beogradski sajam na talasima Studija B” bili su moji projekti, koji su doprineli neviđenoj popularizaciji celokupnog radio programa među proizvođačima robe koja se prodavala u samoposlugama ovog najpoznatijeg snabdevača beogradskih porodica i među izlagačima na sajmovima.

Interesantno je kako se odvijala komunikacija između mene i producenata Studija B. Urednik EPP sektora, Dimitrije Sladić, obično me je ujutru zvao telefonom, predstavljajući se mojoj sekretarici u „Vodotermi” kao moj kum. Izdiktirao bi mi podatke koji su bili važni za osmišljavanje reklamnih spotova i ja bih, ili odmah, ili u toku dana, po povratku kući, sedao za pisaću mašinu, čekao da dođe odgovarajuća muza i uveče odnosio koverat sa scenariom u zgradu „Borbe” i ostavljao na prijavnici, sa naznakom da je za druga Sladića iz Studija B.

 

Koliko ste, na taj način, napisali reklama?

ČP: Koliko sam reklama napisao? Nebrojeno! Naročito u početku, dok nije bio angažovan i Duško Radović, koji je, posle zvaničnog prelaska iz „Borbe” („Kekeca”), pored tekstova za svoje emisije, pisao i tekstove za najlepše ad hoc spotove, koji su mogli da se čuju na radio talasima („Eurokrem za generaciju koja raste”…).

U Studiju B radio je i Miki Raković, izuzetan producent. On je bio spona sa „Centropromom“ i mnogo je doprineo tome da se sklopi posao sa Beogradskim sajmom. U to vreme, nevezano za moj voditeljski angažman, napravio sam projekat koji sam nazvao „Slatka azbuka“. Upravo sam njemu bio predložio da se moji stihovi nađu na omotu za čokoladu. Kad je proučio moj scenario, sklopio je fabrici čokolada „Banat“ iz Vršca da u svoj proizvodni program uvrsti  čokoladu na čijem bi omotu bile moje pesme. Predloženo – prihvaćeno.

Prvo su se pojavile čokolade od sto grama. Trebalo je skupiti trideset i jednu čokoladu – kako bi se sakupile markice sa omota na kojima su bila slova – 31. čokolada imala je „slovarijum“, na koji je trebalo zalepiti 30 markica (slova), a potom ih poslati proizvođaču. To je bio prvi poduhvat. Drugi proizvod bila je bombonjera sa čokoladicama od pet grama, sa slovima i mojim pesmicama, a u njoj je bila i moja knjiga, koja se zvala „Slatka azbuka“. Imao sam procenat od prodate robe – koji je bio mizeran, ali pošto je promet bio ogroman – ipak sam dobro „prošao“. Treba reći da je za štampanje omota, knjige, izradu plastičnih kutija i marketing bio zadužen NIŠRO „Jež“.

 

Kad ste spomenuli časopis „Jež“…

ČP: Da, kad već govorimo o „Ježu“… Jedne godine, kako ne znam, došao sam do supruge stripskog scenariste i pisca „Dubrovačkog gusara“, Branka Vidića. Borka je bila prvakinja Jugoslavije u bridžu, možda sam tako došao do nje – želeći da uradim emisiju o ovom „kartaroškom“ sportu za Studio B. Svaku zimu provodila je u Opatiji, gde je učestvovala na turnirima i svake godine osvajala najviša mesta i besplatno boravila u ovom „biseru Severnog Jadrana“. Ona mi je jednog dana ispričala kako joj je muž bio Branko Vidić, kako je, pored „Dubrovačkog gusara“, napisao mnoge avanturističke romane pod raznim imenima i da se cela njegova zaostavština nalazi kod nje na tavanu. Naravno da me je to, kao ljubitelja romana u nastavcima, posebno „Dubrovačkog gusara“, zainteresovalo, pa sam poželeo da vidim to zaboravljeno, ali koliko toliko sačuvano „blago“.

Otišao sam kod nje kući (koja se nalazila kod „Šehera“) i posle kafe „dočekuše“, popeo se i na tavanu pronašao rukopise – nekih dvadeset-trideset romana, od po hiljadu strana svaki, pisan sitnim slovima, na papirima – šlajfnama širokim dvadesetak i dugim oko četrdeset santimetara. Predložio sam Borki da pokuša da izdava ovu vrednu zaostavštinu. Ona se složila i zamolila me da pokušam da nađem izdavača.

„Jež“ je prihvatio da štampa 10 odabranih romana, pod uslovom da ih ja priredim, i otkupio prava, uplativši Borki Vidić sumu od 20.000 maraka u dinarskoj protivvrednosti. Nažalost, objavljena su samo tri romana („Dubrovački gusar“, „U senci inkvizicije“ i „Tajna starog dvorca“), dok je štampanje preostalih zaustavljeno (iako je priprema bila završena), zbog turbulentne političke situacije tih godina. Dobijeni novac poslužio je udovici pisca da nekoliko sledećih godina zimske mesece provede igrajući bridž turnire u Opatiji. Romani koje sam pomenuo i koji su izašli u  biblioteci RZR („Romani za radoznale“) i dan danas se prodaju na internetu.

Priznajem da sam i dan danas opsednut neverovatnim stvaralaštvom Branka Vidića, pisca kojeg malo ko pamti, a koji je, po mom mišljenju, bio majstor neverovatnih situacija i obrta, stvaralac koji je u sebi objedinio magične privlačnosti knjiga Karla Maja, Aleksandra Dime, Žila Verna, Henrika Sjenkjeviča… Želja mi je da se pronađu entuzijasti koji bi istražili opus našeg naboljeg, ali i najnepoznatijeg i najnepriznatijeg pisca sa ovih prostora, dešifrovali njegove pseudonime, utvrdili autentičnost autorstva, proučili sačuvane primerke strip časopisa koji je uređivao krajem tridesetih („Mika Miš“) i na „polzu“ ljubitelja „krimića“ izdali njegova sabrana dela. „Zucka se“ da je Udruženje stripara (autora stripova) spremno da zajedno sa Projektom „Kulturne mreže RASTKO“ otpočne proučavanje njegovog opusa i pristupi objavljivanju pronađene zaostavštine.

 

Poznavali ste sigurno mnogo poznatih ličnosti…

ČP: Prenosio sam u svojim sportskim emisijama brojne sportske, a i druge događaje. Verujem da sam „pronašao“ načina kako da se dočara atmosfera sa stadiona, a da se ne makne iz studija iz kojeg se vodi program. U prvom, „lakšem“ slučaju, praćen je radio prenos („buba, odnosno mini slušalica u uhu“) i uz efekte koje je „obezbeđivao“ tonac, dočaravani su ambijent i zbivanja u sportskim duelima. Ubrzo je „pronađen“ pravi radio reporter u liku „olraund“ voditelja Srbe Jankovića, koji je to „radio“ iz sobe u kojoj je pratio TV prenos – bilo fudbalske, bilo košarkaške  utakmice. Zašto se to nije radilo sa stadiona i iz sportskih dvorana? Zato što je iziskivalo troškove tehničke ekipe za uspostavljanje veze, opremu, vozilo… što Studio B nije mogao sebi da priušti, jer nije imao pravo na pretplatu, već se izdržavao isklučivo od EPP-a. Inače, komentarisao sam dosta boks mečeva kao spiker, na stadionu „Radničkog“ i to na neuobičajen način, „filujući“ najave duela reklamama nepostojećih proizvoda, pozivima gledaocima da se prijave za prvenstvo u „obaranju ruku“, da se u pauzi slikaju sa bokserskim rukavicama…

Prenosio sam tako, 1976. godine, meč Adinolfi-Parlov za titulu evropskog prvaka, koji se odigrao na Marakani: jugoslovenski bokser Mate Parlov, savladao je Italijana Domenika Adinolfija i postao šampion u poluteškoj kategoriji, u WBC verziji (eng. World Boxing Council, Svetski bokserski savet).

Ne sećam se da li je Televizija Beograd prenosila ovaj meč, ali znam da su slušaoci Studija B mogli da ga prate i da je bilo mnogih pohvala za ovaj poduhvat, koji je ostvaren bez prenosne tehnike, „štapom i kanapom“, običnim telefonom. Bio sam dobar prijatelj s Parlovom. Uvek kada bi došao u Beograd, gostovao je u Studiju B, a uveče bih ja, svaki put, bio njegov gost u „Maderi“. Sto za kojim je sedeo bio je sto direktora „Centroturista“, poznatog fudbalera „Crvene Zvezde“, Baneta Vukosavljevića. Za njim su, između ostalih, sedeli, Ljuba Tadić, Ljuba Vukadinović, Bruno Hrastinski, menadžer Mate Parlova, doktor Aca Obradović, Miljan Miljanić, i jedan od naših najboljih humorista, Žika Živulović Serafim…

Kod mene su u emisiju dolazili vrhunski sportisti, pre svega zahvaljujući prijateljima-novinarima sportskih redakcija „Večernjih novosti“ i „Borbe“.

 

Kako ste sa njima razgovarali?

ČP: Ako je bio „naše gore list“, tu nije bilo nikakvih problema. Ako je u pitanju bio ruski ili engleski, onda sam se sam snalazio, ali za goste sa drugih govornih područja, „Novosti“ su angažovale prevodioce. Kada je u emisiji „Sve o sportu“ gostovao Pele, sa njim je došao i njegov domaćin, novinar „Novosti“, koji je navodno znao portugalski. Po završetku emisije, u masi telefonskih poziva koji su ustvari bili pozdravi upućeni najboljem svetskom fudbaleru, izdvajam onaj iz Ambasade Portugala i pitanje – ko je bio prevodilac. Odgovorio sam: „Novinar koji je doveo Pelea“, na šta je usledila reakcija iz Ambasade: „Kažite mu da njegovo prevođenje vaših pitanja i Peleovih odgovora nije imalo veze sa portugalskim!“ Tom prilikom, Pele mi je poklonio ploču (na kojoj on peva) sa svojim potpisom.

Gost mi je bio i Rikardo Zamora, Španac, verovatno najbolji golman svih vremena… U sportske emisije „SOS – Sve o sportu“ i „Nokaut“, dolazili su i najpoznatiji svetski šahisti: Mihail Talj, Viktor Korčnoj, Smislov… Od naših: Aleksandar Matanović, Borislav Ivkov, Svetozar Gligorić… Poznavao sam i imao kao sagovornike i mnoge košarkaške legende: Boru Stankovića, Rašu Šapera, Ranka Žeravicu (trenera), Ranka Žeravicu, Batu Đorđevića, Dragana Kićanovića, Moku Slavnića, Dražena Dalipagića, Ivu Daneua, Mirzu Delibašića, Marka Jarića, Miluna Marovića, Dragoslava Ražnatovića, Borisa Beravsa, Žarka Zečevića…

Jednog leta, bio sam na Hvaru u isto vreme kad i košarkaši „Partizana“, koji su tu bili na pripremama. Svaki dan su se, u okviru treninga, delili u dve ekipe, uvek u istom sastavu i igrali utakmice, kao da su u pitanju prvenstveni bodovi. Sećam se da sam jednog dana predložio Žeravici da on i ja budemo „treneri“ tih ekipa, a da nam utakmicu sudi Šijaković, jedan od, u to vreme, najboljih ortopeda, inače klupski lekar beogradskog tima. Žeravica mi je dozvolio da sam izaberem košarkaše koji će činiti „moju“ ekipu, ali je tražio, verovatno zbog taktičkih zamisli, da mu „ostavim“ Kićanovića.

Doktor je vidljivo navijao za „novinarsku“ ekipu. Na papiru bolji su izgubili, a Ranko je  krivicu „svalio“ na Kićanovića, kojeg je „kaznio“ tako što je posle utakmice morao da „uradi“ 200 slobodnih bacanja, pošto nije bio zadovoljan njegovim procentom šuta iz nefudbalskog, već košarkaškog penala.

 

To svakako nije bila jedina vaša „saradnja“, da ne kažem „meč“…

Kad pominjem Ranka Žeravicu, izvanrednog košarkaškog stručnjaka i pedagoga, moram da se prisetim svog učešća u pripremi, izdavanju i promociji Rankove knjige „ŽERAVICA NAŠE KOŠARKE“. U tom timu koji je „ratovao“ sa Rankom oko svake rečenice, naslova knjige, izbora fotografije… glavnu ulogu odigrao je Bata Đorđević, košarkaški trener, stručnjak koji je predvodio timove „Radničkog“ i Crvene Zvezde, bio trener reprezentacija država Bliskog istoka (Iran, Katar…) i jedan od najzaslužnijih za afirmaciju ovog sporta na našim prostorima… On je i nagovorio Ranka da svoj život prenese prvo u beleške, a potom da se „ispovedi“ u pero poznatom koašarkaškom entuzijasti, Luti Pavloviću. Knjiga bi sigurno čamila ili međ papirima ili u kompjuteru, da Bata nije preuzeo stvar u svoje ruke, nagovorio me da se zajedno sa njim prihvatim uređivanja i recenzije, organizovao prvo štampanje u „Službenom glasniku“, a onda promocije u Beogradu i petnaestak drugih gradova širom Srbije i Republike Srpske…

Moram da dodam da je sve urađeno na potpuno dobrovoljnoj bazi, bez ikakvih nadoknada za bilo koga u ovom poduhvatu, ali sa osećajem da je to bio nemerljiv doprinos srpskoj košarci. Ponet tim entuzijazmom „napravio“ sam i film – kolaž fotografija sa mojim komentarima o Ranku Žeravici: „OD BANATSKOG BLATA DO OLIMPIJSKOG ZLATA“, koji se može videti na Jutjubu (https://www.youtube.com/watch?v=lE97N3Xnyu0). Nažalost, Ranka više nema, ali ostaju sećanja mnogih njegovih prijatelja na ovog izvanrednog čoveka i stručnjaka.

 

Kako biste opisali Batu Đorđevića?

Bata Đorđević, Bata Đorđević… Moram da priznam da je to čovek koji me je, nakon mnogo godina pošto sam otišao iz Studija B, „revitalizovao“ i preneo deo svoje energije na mene u svakodnevnom traganju za novim izazovima. U njegovoj fascikli nalaze se moji mnogobrojni projekti, od kojih je veliki broj realizovan, dok ostali čekaju neka bolja vremena.

Otac proslavljenog košarkaškog reprezentativca, današnjeg trenera inostranih ekipa, autor mnogih humanitarnih akcija, neverovatan propagator aktivnog života bez obzira na godine, Bata je, za one koji ga ne znaju, „glavni krivac“ što sam postao član uglednog udruženja „Srpski krivak“, čiji je moto: „Misli srpski, delaj svetski!“ Zajedno smo osmislili i organizovali godišnja druženja „Krivačana“ za pamćenje.

Njegov „najveći“ uspeh u mojoj „penzionerskoj karijeri“ je što je uspeo da me nagovori da zajedno pristupimo „POKRETU TREĆEG DOBA“, u kojem sam, uz njegovu „trenersku“ pomoć, (savetima, pa i treningom), doživeo potpunu renesansu – kao autor i voditelj raznih programa u okviru „Olimpijade sporta, zdravlja i kulture trećeg doba“, koja se svake godine krajem septembra održava u Vrnjačkoj Banji. Moja saradnja zaslužuje posebnu knjigu koja neće biti deo naših biografija, već kombinacija naših aktivnosti, koje imaju zajednički naslov: „NZB – NISMO ZA BACANJE“. Ako NZB ikada bude udruženje onih koji pobeđuju godine, onda će Bata, što je prirodno, biti COACH, a ja MARKS I ENGELS – što će reći IDEOLOG.

 

Nastaviće se…

 

 

Objavljeno pod Intervjui | Ostavite komentar

Petar Petrović Marš – Čika Peca: Sve što sam radio, bila je smišljena improvizacija, Drugi deo

Foto TL

 

Nastavljamo razgovor sa našim neumornim borcem za kulturu, umetnost, radio, slobodu, Čika Pecom. Prvi deo intervjua možete pročitati ovde:

https://belegbg.wordpress.com/2020/03/14/petar-petrovic-mars-cika-peca-sve-sto-sam-radio-bila-je-smisljena-improvizacija

 

Gde ste služili vojsku?

ČP: Služio sam u Ćupriji i Zaječaru… Ali da se vratimo u moj paralelni svet. Šta se dalje dešavalo? Jednog lepog dana, kada se već znalo da postajem vojnik, primetim oglas, da li u novinama ili na oglasnoj tabli „Dansing Zvezdare“, ne sećam se: „Dođite na oproštajno veče sa našim Pecom, 22.12.1963.“. Kako sam kasnije saznao, organizovao ga je Veca Vukajlović. Kad sam se pojavio u nameri da kao i obično, vodim program, na ulazu me je dočekao jedan pravi drveni vojnički sanduk, na kojem je pisalo: „Dobrovoljni prilozi za vojnika (asociralo je na Švejka, ali je bilo od srca i simpatično) Pecu“. Dvorana „Zvezdare” bila je ispunjena do poslednjeg mesta, a moram da priznam da je i kofer bio pun. Dobijeni novac stavio sam, zajedno sa platama sa oba posla, na knjižicu i kad sam stigao u Ćupriju, mogao sam, svake nedelje, kad bih dobio izlaz, da vodim sve drugare iz čete na ručak.

U vojsci mi, međutim, niko nije gledao kroz prste. Morao sam da završim redovnu obuku. Ujutro, kad bismo ustali, uključivala bi se radio stanica, koja je emitovala muziku i prenosila vesti Radio Beograda. Posle nekoliko dana shvatim da program koji se emituje ni na šta ne liči i nikome ne koristi. Jednog jutra, posle obaveznog egzercira, skupim hrabrost i po svim pravilima vojne službe, koja se inače nisu menjala još od bivše “trule” Jugoslavije, zatražim od komandira čete, jednog mlađanog poručnika, dozvolu da mu se obratim. Sačekao sam onih nekoliko trenutaka, potrebnih nekome ko uživa u svojoj prividnoj nadmoći, i kada mi je dao znak rukom da mogu da mu se “ispovedim” šta me tišti, rekao sam čime sam se bavio u civilstvu i da bih mogao da osmislim (loša reč, jer su obični vojnici svakoga dana slušali da se zna ko umesto njih misli) bolji i interesantniji jutarnji razglasni program. Za divno čudo, prihvatio je moj predlog, predložio svojim starešinama dvojutarnju probu i tako sam postao “lažni direktor i urednik vojničkog razglasa”!

 

To je, dakle, ipak donelo izvesne privilegije?

ČP: To je donosilo izvesne privilegije, da: nisam išao na jutarnjie postrojavanje, nisam slušao dnevne zapovesti, ali sam, ipak, u osam sati morao da budem u četi. Nastavio sam borbu za ugodniji vojnički život: formirao sam orkestar i predložio nadležnom starešini za takozvano moralno-političko vaspitanje (MPV – pitam se, da li je sadašnja sportska skraćenica naziva za najboljeg igrača sportskog duela MVP nastala poigravanjem slova one političke, nimalo „sportske discipline“), da osmislim program s kojim bismo gostovali po okolnim selima. Ne znam da li je baš zbog toga dotadašnji major postao potpukovnik, ali ideja je sprovedena u delo. Iako je orkestar bio jedva skrpljen, u svom sastavu je imao i dva izvanredna pevača: Rolanda Šustera iz Rijeke, koji je i glasom i stasom mamio uzdahe lepšeg pola, i Salema Trebu, pevača Radio Sarajeva, specijalistu za bosanske sevdalinke… U orkestar je bio delegiran i jedan kapetan, sasvim solidan harmonikaš, koji je bio zadužen za organizaciju gostovanja, kao i za kontrolu ponašanja i radne discipline ove čudne grupe. Ja sam vodio program i svirao bubnjeve (kako to nisam umeo, pevač, koji je ujedno svirao gitaru, pomogao mi je na svoj način: „Kad god ja dam takt nogom, ti pritisni pedalu bubnja.“). Bili smo prelepo dočekivani u svim selima u blizini Ćuprije.

Dok smo nastupali – bili smo oslobođeni svih ostalih obaveza. Pukovnik je, čini mi se, ipak, za to dobio i neko odlikovanje, dok sam ja očekivao da, posle obavezne obuke, prema njegovom obećanju, budem prebačen u Beograd. Ispalo je, međutim, da sam dobio prekomandu u Zaječar, kažnjenički bataljon, u kojem su vojni rok služili razni delikventi, lopovi, pomilovani osuđenici… Bio sam očajan. Tražio sam u svojoj biografiji neki prestup, padalo mi je na pamet da sam sumnjiv zbog mog studentskog interesovanja za razne nuklearne programe… Od pomenutog potpukovnika saznao sam, na kraju, razlog: na svakih devet problematičnih vojnika koji se šalju u Zaječar, morao je da bude poslat i neko ko bi dokazanom druželjubivošću i pozitivnim odnosom prema zajednici mogao da bude neutralizator mogućih ekscesa i eventualnog odbijanja poslušnosti.

 

Zašto ste to baš morali da budete Vi?

ČP: Tako mi se zalomilo. Odem u Zaječar, sav očajan, bezvoljan, svestan da sam se uzalud trudio da ostavim što bolji utisak… Posle mesec dana proradi moj nemirni duh… Trebalo je da se prilikom proslave nekog državnog praznika pokaže jedinstvo naroda i vojske i ja, prepun raznih ideja, predložim da se napravi scenski prikaz poznate partizanske „Pjesme mrtvih proletera”, Branka Ćopića. U mini serijalu predvidim da se program održi na vrhu partizanske Kraljevice, kako su je tada zvali, kraj zapaljene logorske vatre i da, pored članova lokalnog kulturno-umetničkog društva i đaka zaječarske gimnazije, učestvuje i grupa od desetak vojnika, koja bi „odglumila” pokušaj osvajanja brda…

Kako svaki dramski tekst mora da ima svoj „kreščendo“, u toku bitke svi ginu, osim recitatora, koji ranjen i iznemogao stiže do vatre, i tu, pre nego što izdahne, govori stihove poznate pesme: „Deset na jednog, jedan na deset“:

https://impulsportal.net/index.php/kultura/knjizevnost/8295-branko-copic-pjesma-mrtvih-proletera.

Lako je zaključiti ko je bio taj partizan koji se probio do logoske vatre. Žao mi je što tada nije bilo kamera da snime događaj i ambijent. Pošto sam izgovorio poslednje reči pesme, klonuo sam, ne samo po scenariju, nego i zbog trčanja uzbrdo, ustajanja i zaleganja, pucanja ćorcima… Dok sam ležao, slušao sam salve aplauza i povike: „Bravo!”, „Ovo je neviđeno!”

Borba za bolji i lakši vojnički život nastavljena je u boljim uslovima. Odlučeno je da budem prebačen u Vojnički klub, gde sam imao zaista dobre uslove – svoju sobu, EI televizor, biblioteku, sale za stoni tenis i bilijar… Kao i u Ćupriji, nisam mirovao… Organizovao sam „Vojničke sportske igre”, „Zidne novine”, „Kvizove znanja”…

 

Po svemu sudeći, mogli biste i knjigu da napišete o svojim vojničkim danima…

ČP: Dogodovštine iz vojničkog mi života mogle bi zaista da stanu u jednu, na baš tananu knjigu. Ipak priča o „Zidnim novinama”, koje su pedesetih bile glavno sredstvo informisanja po selima, manjim gradovima i u velikim preduzećima, zaslužuje mesto u ovoj mojoj ispovesti.

Iz svih novina koje su nam dolazile, „Politike“, „Borbe“, pre svega „Borbe“, isecao sam fotografije i naslove i, slično uređivanju novina, lepio na velikoj daščanoj tabli okačenoj na zid u hodniku. Novine su bile šest metara „dugačke“ i izlazile su svakih petnaest dana. Pojedine rubrike, slično pravim novinama, bile su (kako sam dobro pisao tehnička slova), najavljivane pažljivo ispisanim krupnim slovima. Zbog čega sve ovo pričam? Najviše zbog pretrpljenog straha, ali i iznenađenja, koje mi je priredio čuveni komandant vojne oblasti iz Kragujevca, general Rauš, o čijoj su se strogosti ispredale prave legende. Pričalo se da je toliko prek, ali i svemoguć, da na licu mesta degradira oficire, cepajući im oznake činova, da za najmanje prekršaje vojničke discipline šalje vojnike u zatvor…

 

 

Jednog dana, taj strah i trepet dolazi nenajavljen u kasarnu, i posle pregleda svih objekata (i kažnjavanja krivaca za loše održavanje oružja, prljavštinu u sanitarnim čvorovima, neuređeni i neočišćeni krug kasarne), na red je došao i Vojnički klub. Dok je obilazio prostorije i utvrđivao da li su čiste, da li ima prašine na ormanima, da li su u biblioteci uredno složene knjige… načelnik kluba, jedan pomalo smotani zastavnik, i ja, stajali smo kao kipovi u hodniku i čekali presudu. Dok je prolazio hodnikom, primetio je „Zidne novine”, zaustavio se, pregledao ih od početka do kraja, a onda se okrenuo nama dvojici i strogim, vojničkim, odsečnim glasom upitao: „Ko je ovo uradio?“ Načelnik je rukom pokazao na mene i promucao, kao da se pravda: „On, druže generale!” Očekivao sam presudu, srce mi je bilo sišlo u pete, preslišavao sam se da li sam pogrešio u izboru članaka i naslova, a onda se čulo nešto u šta nisam mogao da poverujem: „Deset dana nagradnog odsustva!“

 

Čika Peca je tako verno preneo atmosferu i način izražavanja samog komandanta, odsečnom gestikulacijom, intonacijom i bojom glasa, da će mi ta scena večito ostati urezana u pamćenje.

 

Posle sam saznao da je naredio svom posilnom da isti princip uređivanja zidnih novina primeni na sve kasarne. Pošto tada nisam znao da postoji Autorska agencija, ideja i projekat „Zidnih novina” ostali su nezaštićeni…

Sećanja su najbolji lek protiv zaborava. Možda ću predložiti svima koji su zagazili u treće doba, da svakoga dana pokušaju da se sete bar parčenceta svog života. BILO BI KORISNO da svoja sećanja i zapišu. Prosto je neverovatno kako se klupče u koje su umotani događaji u kojima smo učestvovali – odmotava.

Sećam se, tako, kako sam posredno izabran za predsednika Lovačkog društva Zaječara. Moj pretpostavljeni starešina, načelnik kluba, inače zastavnik, bio je predsednik lokalnog Lovačkog društva i trebalo je da na uobičajenoj godišnjoj skupštini bude reizabran. Međutim, pojavio se jak protivkandidat i njegov ponovni izbor bio je doveden u pitanje. Zamolio me je, jer nije mogao da mi naredi, da napišem takav izveštaj o radu i predlog plana aktivnosti u sledećem periodu, koji će tako biti primljen u članstvu da on bude ponovo izabran za predsednika.

Ja, normalno nakitim izveštaj, pohvalim akcije Lovačkog kluba na očuvanju zaštićenih vrsta divljači, predložim plan odstrela, napravim tehničke crteže hranilišta za krupnu divljač, uz njegovu pomoć označim na mapi granice lovišta, lokacije prirodnih pojilišta i uređenih prostora gde će biti donošena hrana… Kada je ubedljivo pobedio konkurenta i ponovo postao „drug predsednik“, pozvao me je na svečanu večeru, koju je kod svoje kuće pripremio za prijatelje i bližu i dalju rodbinu…

Moram da se pohvalim i time da sam se u toku, ili nakon odsluženja vojnog roka, “oženio” najmanje deset puta: u kasarni se, naime, pročulo da sam specijalista za pisanje ljubavnih pisama, tako da sam imao stalne ili povremene klijente koji su koristili moje usluge… Za taj moj doprinos razvoju među-muško-ženskih odnosa nisam dobio nikakvo priznanje, osim kasnijih epiloga. Nemam podatke šta je bilo sa brakovima u kojima su žene, istina sa zakašnjenjem, otkrivale da su bile „prevarene“…

 

Jeste li se još nečim bavili u vojsci?

ČP: U našoj Sali za priredbe oficiri, koji nisu voleli taj deo svog posla, organizovali bi u okviru takozvanog MPV (moralno političkog vaspitanja) informisanje vojnika o aktuelnoj političkoj situaciji, privrednim uspesima, istorijskim datumima… Zbog toga su me stalno molili da ih menjam. Postojala je i „nastava za oficire“ – subotom u Domu kulture u gradu – bio je to svojevrsni „brifing“, na kojem su „pripremani“ za MPV seanse u kasarni. Posle mojih „nastupa“ pred „običnim“ vojnicima, zatražili su da i za starešine pripremam „Preglede političke situacije u svetu i kod nas“, na osnovu pregleda dnevne štampe i biltena „Tanjuga“.

Tako su po mene subotom uvek slali vozilo i, posle održane „seanse“, vraćali u kasarnu, koja je bila na periferiji grada. Jedne nedelje, i pored svih mojih „zasluga“, bio sam uhapšen. Imao sam „izlaz“ – šetao sam glavnom ulicom Zaječara, kada mi je prišao nepoznati čovek i ponudio da kupim bočicu čuvenog ružinog ulja. Dok sam ja, posle „transakcije“, mirisao „budući“ poklon nekoj od izabranica srca mi moga, kupljen kako sam kasnije saznao od Bugara koji su prelazili u Srbiju i prodavali ovaj njihov „izvozni“ artikal, prišla mi je patrola vojnih policajaca sa belim opasačima, uhapsila i odvela na ispitivanje.

U prvom, dosta grubom obraćanju, proglašen sam, maltene izdajnikom i mogućim špijunom, jer je vojnicima bio strogo zabranjen kontakt sa stranim državljanima. Kada se pojavio nadležni starešina, prepoznao je u meni svog „profesora“ iz Doma kulture i ja sam se odmah našao na „slobodi“.

 

Kada ste odslužili vojni rok?

ČP: Godine 1964. odslužio sam vojsku i umesto da se vratim u „Termoelektro“, koji je iz viših razloga odustao od proizvodnje opreme za nuklearne reaktore, otišao sam u jednu malu zanatsku firmu, Metalsko-montažno preduzeće „Palilula“, gde sam postavljen za Upravnika pogona za grejanje, klimatizaciju i građevinsku limariju. Tri sam godine proveo u toj firmi. Pošto je trebalo obezbediti posao za 200 radnika, morao sam da se dovijam na različite načine – sećam se kako sam osvojio nekada čuveno građevinsko preduzeće „Dom”.

Uspeo sam da me posle silnih peripetija primi jedan od tada najpoznatijih građevinskih inženjera u Beogradu, tehnički direktor „Doma“, inž. Blagojević. Kad sam mu rekao da tražim poslove za pogon koji vodim, prvo me je pitao koliko imam godina, pa kad je čuo – dvadeset pet, odgovorio mi je: „I ja sam u tim godinama glavom probijao zidove!” Odmah mi je ponudio: „Ako možeš na aerodromu da nam postaviš toplo-dalekovod za dva dana, postaješ naš stalni izvođač“. Ja prihvatim i pošto je moralo da se radi i noću, zatražim da betonski kanali u koje su postavljane cevi budu osvetljene… Pet kamiona dve su noći zaredom osvetljavali farovima trasu mojim monterima i pomogli im da završe posao u datom roku. Usledilo je obećanje koje mi je u „Paliluli“ podiglo „rejting“: „Svaki posao koji želiš – dobijaš“. Od tada je „Palilula” radila sve poslove iz svoje delatnosti za GP „Dom”, a ja sam se na tržištu stručnjaka u trenu proslavio. Ako je neki posao morao da se završi do jutra, sa ljudima sam, kao inženjer, radio celu noć.

Priča o mladom inženjeru koji ispunjava data obećanja i poštuje rokove, stigla je i do jednog od najpoznatijih i najstarijih montažnih preduzeća u Beogradu – „Vodoterme”, koja je te, 1967. godine, tražila tehničkog direktora. Iako nisam ni znao za konkurs, direktor ovog preduzeća, inž. Dragan Jović pozvao me je na razgovor, izložio ideju da „Vodotermu” vode mladi ljudi željni afirmacije, potkrepio to pohvalama koje je čuo o meni… i ponudio mamac koji se ne odbija – stan.

Tako smo postali čuveni dvojac, kojem nije trebao kormilar. Zapošljavali smo nove ljude, širili se… Firma je počela da jača i da radi ogromne poslove. Nema naselja u Beogradu u kojem nismo izvodili instalacije vodovoda i kanalizacije i centralnog grejanja. Radili smo širom Srbije, u Podgorici, Baru, Splitu, Sarajevu… Kao članovi Poslovnog udruženja „Montinvest”, sarađivali smo na izvođenju instalacija u Čehoslovačkoj, zapadnoj Nemačkoj, Sovjetskom savezu, kasnije u Iraku, Alžiru… Dobijali smo na značaju. Kad sam otišao iz „Vodoterme“ 1979. godine, firma je imala skoro 1000 zaposlenih …

 

Jeste li putovali dok ste radili?

ČP: Da, putovao sam jednom do dva puta mesečno u Frankfurt, u kojem smo imali „svoje“ preduzeće „Elsah“, obično utorkom i vraćao se petkom ili subotom pre podne, kako bih vodio svoju sedmočasovnu emisiju „Pecilin”, koja je imala i podnaslov – „Lek protiv lošeg raspoloženja”.

 

Sigurno ste uživali u svom inženjerskom poslu?

ČP: Moja inženjerska karijera trajala je petnaest godina. Obeležena je projektima, nadzorom i rukovođenjem preduzeća – bio sam upravnik pogona i tehnički direktor. Bila su to nezaboravna vremena, kada su preduzeća bila jedna velika porodica – znalo se da su svi spremni da pomognu onome ko je u nevolji, ljudi su uživali u sigurnosti i verovali u zajednicu kojoj su pripadali. Danas, nažalost, nema ni „Vodoterme”, ni „Palilule”, ni „Komgrapa”, ni „7. jula”… Ostali su samo objekti koje su gradili i njihove napuštene i ruinirane poslovne zgrade i radionice… Kao što više nema ni moje druge ljubavi, Studija B, koji je ukraden od onih koji su ga stvarali, kao i od građana Beograda, a zatim je upropašćen.

 

Kako ste se pored svih tih poslova obreli i na radiju?

ČP: Sedamdesete godine prošlog veka vodio sam nadzor na jednoj kotlarnici u Sokobanjskoj ulici, u Zavodu za rehabilitaciju, gde sam upoznao inženjera Ivana Jeličića, koji je „brinuo“ brigu o izvođenju elektro instalacija. Pričajući sa njim, verovatno sam se pohvalio svojom studentsko-ferijalnom prošlošću, kada sam organizovao i vodio mnogobrojne zabavne programe u okviru „Brucošijada” i četiri godine u letnjim mesecima bio alfa i omega univerzitetskog ferijalnog letovališta „Goran” u Makarskoj, u kojem sam se samoproglasio za direktora, glavnog i jedinog urednika i voditelja Radio televizije istog imena…

Ivan je bio prijatelj i saradnik Borjana Kostića, inžinjera, specijaliste za zvuk (kasnije i kreatora i konstruktora jednog od najpoznatijih zvučnih sistema „RED”), izvrsnog poznavaoca muzike (kasnije muzičkog urednika Studija B)… Znajući da je Borjan u ekipi koja pokreće novu radio stanicu, koju je trebalo da otvori Novinsko-izadavačko preduzeće „Borba”, i da su im potrebni dobri voditelji, otkrio mu je da poznaje čoveka, koji je sada inženjer, ali koji je u studentskom životu bio baš ono što im treba. „Daj šta daš!” – verovatno je tako razmišljao jedan od najzaslužnijih za postojanje i kasniju brzu afirmaciju budućeg mezimca Beograda, i zamolio da se sastanemo.

Iako sam već tri godine bio tehnički direktor poznatog beogradskog preduzeća, došao sam na razgovor i kad su sa nevericom saslušali moju biografiju, predpostavljam da su se pokajali i tek reda radi predložili da pročitam neki beslovesni tekst. Odgovorio sam da bi bilo interesantnije da se snimi intervju bez pripremljenih pitanja o temi po njihovom izboru. Ne sećam se tačno o čemu se vodio razgovor, ali znam da su bili zbunjeni i da je jedina reakcija bila – da imam isti glas kao Perica Slovenski. Pošto su tragali za dobrim glasovima, zamolili su me da im pomognem makar pet dana. Tako sam petog aprila, u prvoj nedelji postojanja i rada Studija B vodio emisiju koju sa nazvali „Audicija za ploče Diskomera“.

 

Jeste li nastavili sa sličnim iznenađenjima?

ČP: Sećam se da su tokom najava svi bili u čudu, jer sam govorio bez unapred pisanog teksta, sa poređenjima koja su izazivala smešak na licima. Oduvek sam bio protivnik čitanja. Smatram da kada čitam, bez obzira da li sam ja pisao tekst ili ne, izgovaram tuđe reći, ispeglane rečenice – to je za mene veštačka tvorevina, nije trenutni bljesak inspiracije, a kamoli poređenje koje je teško ponoviti… Program sam vodio imajući pred sobom samo redosled muzičkih numera i moguće najave predstojećih muzičkih događaja. Moram da priznam da mi se to pionirstvo u stvaranju novog radija neobično dopalo…

Podsetilo me je na Makarsku i „Gorana”, kada sam od razglasne stanice skromnih tehničkih mogućnosti napravio virtuelnu kopiju radijskog programa koju sam, sprdajući se, prozvao radiotelevizijom… Sledila je molba da vodim program još samo pet dana… Tapšanja po ramenu, laskanja lepih devojaka koje su dolazile da se oprobaju kao voditeljke, prve reklame koje sam pisao i interpretirao na svoj način… prva javljanja slušalaca… sve je to uticalo da prihvatim, prvo produženje na još pet dana, a zatim i nadalje, uz uslov da radim pod pseudonimom Peca Petrović, jer sam se bojao komplikacija koje bih mogao da imam u preduzeću.

Sećam se kako sam jednom uspeo da fasciniram glavnog urednika Dragana Markovića… Svi su se bili navikli na moje, u trenu, smišljene emisije i zato niko nije primetio kada sam najavio kolaž „Od svega pomalo, za svakog ponešto“. Objavio sam da su gosti Studija B: Stevo Žigon, Jovan Janićijević Burduš, Viktor Starčić, Mija Aleksić, Ljuba Tadić, Miodrag Petrović Čkalja… Zatim sam, bez prethodno napisanog scenarija, počeo da imitiram međusobni razgovor njih petorice… Marković je dojurio iz uredničke kancelarije da pozdravi goste… a onda je zapanjeno gledao u svog gemišt voditelja, urednika, inženjera… Emisija je trajala samo desetak minuta, iziskivala je veliki napor… Nuđeno mi je da pišem scenarija i da snimam nove epizode, ali sam odbio, jer bi moja anonimnost tada bila odmah otkrivena.

 

Dok mi priča ovu priču, Čika Peca imitira sve „goste“ emisije koje je spomenuo, sa neverovatnom uverljivošću. Najupečatljivije imitira Miju Aleksića – čovek kao da je preda mnom oživeo!

 

Kako ste uskladili dva posla?

ČP: Krenuo sam da radim subotom i nedeljom od 13 do 20h i ponedeljkom od 16 do 20h. Pokrivao sam oblasti koje Studio B nije imao: uveo sam emisiju o sportu „Sve o sportu“, koja je išla nedeljom, emisiju o deci, „Peca i deca“ i emisiju o kulturi „Ogledalo“. Sve ostalo je bilo vođenje muzičkih programa koje sam ili osmišljavao ili su već postojali, kao na primer „Fontana želja“ ili „Sabor Studija B“, koje sam komentarisao na svoj način.

Posle nekoliko meseci, kako se program produžavao, preuzeo sam šihte (smene) koje drugima nisu odgovarale, a meni nisu ugrožavale radno vreme u preduzeću. Tako sam godinama imao sedmočasovna voditeljsko-urednička dežurstva subotom (autorska emisija „Pecilin – lek protiv lošeg raspoloženja“, „Fontana želja”, „Sabor Studija B” i, takođe autorski, „Šlag od starih dobrih šlagera”…) i nedeljom, kada sam harao u meni bliskim oblastima – u pomenutim emisijama za decu, iz sporta i kulture. Punih pet godina, polovinom osamdesetih, imao sam svakog dana, sem nedelje, jutarnje izdanje emisije „Peca i deca” u kojoj sam čitao svoje pesmuljke za decu – sada skupljene u knjigama „PECILIN”, „ŠKOLARKE”, „IMENOTEKA”, „ZUBOLOGIJA”…

 

 

 

 

 

 

 

 

Slušanost je, uprkos svemu, bila mala? Kako ste uspeli da je povećate?

Pošto nam je slušanost na početku zaista bila mala, predložio sam način kako da je povećamo i istovremeno se besplatno reklamiramo. Napravio sam scenario polučasovne emisije „Halo, halo Centroprom“, koja je svakog jutra od sedam sati (sem nedelje), mogla da se čuje u svim „Centropromovim“ prodavnicama. Njen voditelj bio je pionir novog pristupa u vođenju radijskih programa – Zoran Modli, koji ju je i koncipirao zajedno sa mnom i dopunjavao u trenu smišljenim reklamnim porukama i duhovitim najavama. Za potrebe emisije i marketinga ovog trgovačko–proizvodnog giganta, napisao sam tekst himne posvećene njihovoj kafi: „Halo, halo Centroprom, supruga mi pravi lom, traži kafu Centroprom“. Poznati pevač i kompozitor tog vremena, Miša Marković, komponovao je i snimio ovu pesmu, koja se našla i na ploči Produkcije Studija B. Ova emisija otvorila je vrata ka do tada zatvorenom marketinškom tržištu, rezervisanom za Radio televiziju Beograd i tiražne časopise i novine – većina proizvođača, čija se roba prodavala u samoposlugama, počela je da se reklamira u programu nove stanice, čiji je broj slušalaca rastao iz dana u dan.

Drugi veliki reklamni potez bio je posao koji je sklopljen sa Sajmom: za vreme svih sajamskih priredbi, njihova razglasna stanica, koja se slušala u svim halama, emitovala je program Studija B. Svake večeri, od 18.30h, pripremana je i emitovana emisija posvećena aktuelnoj sajamskoj priredbi, sa uključenjima reportera sa štandova izlagača. Podrazumeva se da sam vodio te emisije, da sam na licu mesta smišljao reklamne slogane, od kojih su mnogi pevušeni ili prepričavani na sajmovima. Odjek je bio takav da su mnogi izlagači bili zainteresovani da se njihove reklame čuju i izvan sajma. Tako je napravljen jako veliki prodor na ranije zatvoreno tržište, čime je potvrđena mogućnost opstanka i bez pomoći države, odnosno bez dela pretplate na koji bi Studio B trebalo da ima pravo, pogotovo posle svakogodišnjih podataka o sve većoj njegovoj slušanosti.

 

Nastaviće se…

 

 

Objavljeno pod Intervjui | Ostavite komentar

Petar Petrović Marš – Čika Peca: Sve što sam radio, bila je smišljena improvizacija

 

Biografija u koju je teško poverovati, ili neverovatno – ali istinito!

 

Intervjui su poput književnog dela: teško nastaju, dugo sazrevaju, ali što je najvažnije, sami se pišu. Pristupate intervjuu sa jednom mišlju u glavi, imate osmišljena pitanja, viziju kako će teći razgovor i kako će intervju na kraju izgledati, a onda se stvari „izmaknu kontroli“, pitanja se ispretumbaju, sagorovnik vas odvede u neplaniranom pravcu i vi se nađete u čudu – oduševljeni ishodom.

Umesto da se u uvodnom delu bavim biografijom našeg istaknutog sagovornika, kako sam prvobitno planirala, umesto da vas obavestim o tome kako je (na)pisao bajke (https://belegbg.wordpress.com/2015/09/19/cika-peca-da-tvrdava-nezardava/) i preko 1500 pesama za decu (https://belegbg.wordpress.com/2015/08/10/cika-peca-bajka-o-ruzi-i-maslacku/), napravio preko 1000 dečijih radio emisija i bio jedan od osnivača Studija B, uputiću vas na adresu gde se sami možete o njemu detaljnije informisati: http://krivak.rs/petar-peca-petrovic-mars/. Uostalom, on će nam sam sve to mnogo lepše ispripovedati u redovima koji slede.

Dozvolite mi da vam opišem atmosferu u kojoj smo Čika Peca i ja razgovarali, a zatim i ovog neumornog čoveka (https://vimeo.com/80009721), koji i dan danas ima toliko projekata i toliko ideja u glavi – da je to zaprepašćujuće (a za svaku od njih potrebna je vojska ljudi da je sprovede u delo):

Foto TL

Našli smo se (pre)toplog junskog dana 2016. godine u sedištu Udruženja Kragujevčana, u ulici 29. Novembra (današnji Bulevar despota Stefana), odakle se pruža fenomenalan pogled na naš lepi grad. Kao dobar domaćin, Čika Peca me je poslužio kafom, sokom i trešnjama, i upoznao sa njegovim zemljacima, koji druženjem u prostorijama starog, ali i te kako aktivnog, Udruženja održavaju “zavičajni plamen”…

Moj sagovornik došao je potpuno pripremljen – poneo je fasciklu sa odštampanom biografijom i fotografijama iz svog (pre)bogatog života – neke od njih vam prenosim u ovom intervjuu. Dobro raspoložen, kakav uvek jeste, započeo je svoju priču lagano, uveo me u razgovor, neosetno menjajući pravac u kojem sam želela da idemo.

Dotakao se svojih početaka, prvih iskustava i problema u građenju zavidnih karijera, potkrepljujući sve zanimljivim pričama i dogodovštinama koje ću se potruditi da vam prenesem u pravom svetlu. Boja njegovog glasa, samo jedno od njegovih fantastičnih oružja, na sjajan način dočarava atmosferu u kojoj je radio. I tako smo, neosetno, utonuli u priču:

 

Kako ste započeli karijeru?

ČP: Pitam se kako da odgovorim na ovo pitanje, (namerno „pleoniranje“), kada imam nekoliko karijera… One su toliko isprepletane, da ne mogu da ih razdvojim, ne mogu ni da kažem koja je bila lepša, jedino mogu da potvrdim da su mi ispunile život i da mi je sećanje na njih povod da otkrijem nova interesovanja, da raznovrsnošću izazova pobedim, bar privremeno, godine, koje su, dok je čovek mlad – saveznik, a kada ga pritisnu razne boljke – protivnik, kojeg treba makar krotiti, a ako se može – i savladati.

Krenimo neredom. Pa, dokle stignemo!

Upisao sam Mašinski fakultet 1957. godine. Džeparac sam zarađivao tako što sam raznosio jogurt po Beogradu… U Omladinski dom „Jurica Ribar“, u ulici Braće Jugović, nekadašnjem sedištu Demokratske stranke Srbije, odlazio sam na razna druženja mladih, koja je organizovao tadašnji upravnik, moj Kragujevčanin, Slobodan Tomašević. Kako niko nije vodio kulturni program, ja na njegov predlog prihvatim da ga osmislim i organizujem.

Počela su okupljanja mladih pisaca, održavane su večeri poezije, studenti pozorišne akademije igrali su svoje ispitne predstave, mnogi novoformirani orkestri prvo su vežbali, a zatim i organizovali svoje debitantske koncerte u maloj sali ovog doma. Između ostalih, ovde su se prvi put okupili i imali i probe i nastup članovi orkestra „Sedmorica mladih“. Iako u jednoj njihovoj objavljenoj biografiji piše da sam im dao ime, mislim da je njihov kum bio čuveni šahista i novinar Radio Beograda, Nikola Karaklajić, izuzetni poznavalac muzike i mentor mnogih tadašnjih muzičkih anasambala („Veseli bendžo”, „Siluete”…).

Izgleda da se sve to što se radilo u ovom Domu omladine pročulo, i ja sam iste godine pozvan da preko leta vodim, kako se tada govorilo, kulturno-zabavni život u studentskom ferijalnom letovalištu „Goran “ u Makarskoj. Kako nikada do tada nisam bio na moru, prihvatio sam, otišao i blago rečeno napravo ršum, o kojem se pričalo u svim ferijalnim objektima širom tadašnje Jugoslavije. Bila je to 1959. godina. Bezbrižna. Vesela. Zaljubljiva. Prepuna životnih planova.

Četiri prelepa leta proveo sam u ovom letovalištu, čiji je zabavni program kopiran u drugim ferijalnim objektima, a ja pozivan da im budem gost. Čak sam sam sebe proglasio direktorom Radiotelevizije „Goran”, a ostale članove Uprave letovališta nazivao ili direktorima ili ministrima. Petnaestodnevno letovanje svake smene počinjalo je emisijom „Veče upoznavanja“. Sledili su „Veče prepoznavanja“, „Veče zaljubljivanja bez prvog poljupca”, „Veče zaljubljivanja sa prvim poljupcem”… sve do večeri pred rastanak, koje sam nazivao: „Suza u levom oku“ ili „Suza u desnom oku“… Posebno je bila popularna „Jutarnja igranka“ u kojoj su učesnici bili obavezni da dođu u pidžamama i spavaćicama.

 

Igranke su bile na platou?

ČP: Da, na platou, na kojem je bio šator – razglasna stanica sa starim magnetofonom „Smaragd“ i nekim češkim gramofonom – mislim da je bio „Suprafon”… Ne sećam se ko je i kako obezbedio ploče i magnetofonske trake, ali znam da su mnoge popularne melodije tog vremena, koje sam otkrio u letovalištu, bile omiljeni sadržaj emisije „Šlag od starih dobrih šlagera”, koju sam uređivao i vodio od prvih dana mog „Studio Be bitisanja”. (Dajem na znanje zainteresovanima da i dan danas uređujem stranicu sa istim nazivom na Fejsbuku: https://p.facebook.com/%C5%A0lag-od-starih-dobrih-%C5%A1lagera-307474646644026/?__tn __=%2Cg). Pošto mi se nije sviđalo da moje malo carstvo zovu razglas, proglasio sam da je to – šta bi drugo moglo da bude, ako ne ono, što se stalno slušalo u najavama uz muziku iz filma „Most na reci Kvaj“: „Ovde Radiotelevizija GORAN, na talasnoj dužini 200 metara od mora i 800 metara ispod Biokova. Televizijskih kanala nema, ali postoji septička jama!” Danas, mnogi koji su učestvovali na tim ferijanim večerima, kad čuju tu muziku, vezuju je za mene.

 

Kakve ste još večeri organizovali?

ČP: Bila su tu razna takmičenja u svemu i svačemu. Od trke do plaže, udaljene 200 metara, sa zadatkom da se donese prethodno obeleženi kamen… do kviza „Sve ili ništa” u kojem su tačni odgovori nagrađivani sa po 2, 4, 8… palačinki, a netačni – uzrokovali gubitak onoga što je osvojeno… Najbolji pevači, po oceni žirija (publike), bili su nagrađivani tortama, kao i pobednici u raznim sportskim nadmetanjima… Proveo sam, recimo, celo jedno veče, tada se to smelo, moleći se za zdravlje ferijalaca. Klečeći, molio sam se celo veče, ne bogu, nego bogovima, da nam omoguće da nam profesori progledaju kroz prste i slične ludorije…

Jedne godine uveo sam noćni program, mnogo pre nego što je to uradio Radio Beograd. Uz pomoć štapa i kanapa – to jest mikrofona i dugog kabla, posle povečerja, kada je prestajao program i kada se odlazilo na spavanje – obilazio sam krišom šatore u kojima se čulo prepričavanje dnevnih ili večernjih događaja i snimao razgovore. Oko jedan sat posle ponoći, počinjao je specijalni program melodijom „Ponoćni bluz”. Zatim je sledio snimljeni materijal bez montaže – bio je to pravi šok za one koji su se prepoznali – čule su se glasne pretnje, posebno su bile oštre reakcije ferijalki… Posle bure, koja je trajala samo jedan dan, svi su jedva čekali sledeću noć i nove tajne snimke… Program je trajao samo pola sata, jer je ipak moralo i da se spava.

Nije bilo lako biti ferijalna zvezda. Letovališta duž Jadranske obale zvala su me u goste, tako da sam bar jednom u toku sezone vodio programe u Baškoj vodi, koja je bila blizu, kao i u Trpnju, Cavtatu, Biogradu na moru… Na molbu mnogih koji su letovali u Makarskoj, išao sam tokom jesenjih i zimskih meseci u Kragujevac, Jajce, Užice…

„Plave večeri“, koje su organizovali ferijalci u pomenutim mestima (i mnogim drugim), bile su primeri lepog i korisnog druženja. Ovde u Beogradu, Ferijalni dom „Mladost” bio je, skoro svake subote ili nedelje domaćin ovakvih skupova u kojima sam učestvovao ili sam ih organizovao (preko 400 večeri tokom cele „ferijalne karijere“)… Danas je to reprezentativni hotel „M“, u kojem povremeno priređujem „Pomodrelo veče“, za sve ferijalce koji su boravili u Makarskoj.

 

Koje ste godine počeli sa radom u časopisu „Ferijalac“?

ČP: U „Ferijalac“ sam došao nakon svih dešavanja u ferijalnom kampu „Goran“ (Goran Savinja). Saradnja je trajala od 1962-65. godine. Uređivao sam stranu posvećenu humoru. Uredio sam nekih dvadeset-trideset brojeva. Pisao sam humoreske, koje, budući da sam bio urednik, uglavnom nisam potpisivao, osim nekoliko njih i to kao Petar Marš. Poslednja stranica „Ferijalca“, bila je posvećena karikaturama, koje je prema mom scenariju crtao Laza Sredanović, kasnije proslavljeni autor stripa „Dikan”.

U svakom broju, nas dvojica smo pripremali i mini strip o „Slavku Ferijalcu“, koji je bio posvećen dogodovštinama u ferijalnim kampovima. Laza je bio dosta cenjen među ferijalcima i bio je, zajedno sa mnom, u uređivačkom odboru časopisa (ja kao Petar Marš). Laza i ja smo išli na skupove ferijalaca po Jugoslaviji i bilo je dosta pozitivnih reakcija na to što smo zajedno radili. Neke od tih karikatura, kao i kaiševi „Slavka“, nalaze se u prvoj knjizi-monografiji o „Dikanu“, stripu koji je deset godina iz broja u broj izlazio u „Politikinom zabavniku” (u tekstu koji sam napisao o Lazi Sredanoviću, data je mala retrospektiva stripa o „Slavku Ferijalcu“).

 

Vodili ste i zabavno-muzičke programe na Mašinskom fakultetu…

ČP: Na Mašinskom fakultetu vodio sam zabavne programe, po kojima je fakultet postao poznat, skoro kao Dom Sindikata (gde sam takođe, nešto kasnije, vodio više programa i muzičkih festivala). Znao sam svojevremeno da priupitam, prilikom gostovanja u mojim emisijama na Studiju B, Đorđa Marjanovića, Radmilu Karaklajić, Cuneta Gojkovića i druge poznate pevače tog vremena, gde su voleli da nastupaju – bez razmišljanja bi odgovarali: „Na Mašincu“. Još uvek čuvam isečke iz oglasnog dela „Politike” u kojima se najavljuju programi, čiji su učesnici bila najpopularnija imena estrade tadašnje velike nam države.

Imali smo Društveni klub studenata mašinstva, koji je potpuno amaterski predvodio čuveni studentski trio Pejak-Došen-Šantić (po završetku studija izuzetno uspešni inžinjeri), čiji sam program osmišljavao. Na raspolaganju smo imali veliki amfiteatar (u kojem su držana predavanja i polagani ispiti), koji je mogao da primi oko hiljadu gledalaca (sedamstotina je moglo da ih sedi, trista da stoji). Bili smo konkurent Domu sindikata. Kod nas gostovali: Miki Jevremović, Radmila Karaklajić, Đorđe Marjanović, Ljiljana Petrović, Beti Đorđević, Narodni orkestar Petra Sama, Tripo Simonuti, Nedeljko Birkić, Zafir Hadžimanov, Nikola Karović, Slavko Perović, Tozovac…

 

Jeste li i tokom fakulteta bili isto tako aktivni?

ČP: Kao student vodio sam bezbroj večeri, brucošijadu recimo, kako na nivou pojedinih fakulteta, tako i na nivou celog Beograda. Pravio sam ludorije zbog kojih sam jednom dopao i zatvora…

 

Na moj zaprepašćeni izraz lica, Čika Peca odmahuje rukom i nastavlja bezbrižno sa pričom:

 

U luckastoj atmosferi, pred jednu od brucošijada, prema mom scenariju, Beograd je bio prekriven platnima (visili su sa zgrada ili su bili postavljeni preko ulica), ili su to bile samo parole ispisane na lesonitnim tablama… Tako je, recimo, kod javnog WC-a, pored Narodnog pozorišta, postavljen natpis „Metro“… Zbog toga sam i bio pozvan na informativni razgovor. Spasilo me je to što je moj scenario zvanično usvojila studentska organizacija.

Setih se još jedne moje „egzibicije“. Vodio sam program „Brucošijade” u Studentskom gradu, koji je pratilo bar 10.000 studenata. Organizovao sam dve nagradne igre. U prvoj, tri momka iz tri studentska bloka, trebalo je da otrče do svojih zgrada i donesu pune čaše vode. Pobednik je trebalo da dobije fiću 750, čije su kompletne performanse bile ispisane na panou postavljenom na bini. Dok sam hvalio auto, govorio o njegovim karakteristikama, naročito ističući njegovu dužinu, visinu, boju… stigao je, teško dišući, pobednik… Kada sam mu kao bokseru podigao ruku, najavio sam predaju nagrade… Na binu je izašla studentkinja, koja je pod miškom nosila poveće platno, slično školskim geografskim mapama… Dok ga je razvijala, svi su zapanjeno gledali sliku fiće u prirodnoj veličini sa označenim dimenzijama i ostalim karakteristikama… Dok sam pokušavao da mu čestitam, svi su se u gledalištu smejali, aplaudirali… a pobednik, sav zapenušan, krenuo je da se sa mnom obračuna. Naravno da je bio sprečen, ali se događaj danima potom prepričavao po beogradskim fakultetima.

 

Šta ste obećali kao nagradu u drugoj nagradnoj igri?

ČP: U drugoj nagradnoj igri obećao sam da će pobednik dobiti dvadeset hiljada (ne sećam se kolika je stipendija bila te godine, moja je bila 8.000), ako tačno odgovori samo na jedno pitanje, a bilo ih je deset. Kad smo dobili pobednika, izveli smo ga na binu. Tada sam zamolio sve prisutne da mu samo jednom aplaudiraju na dobijenoj nagradi. Kada su to, na moj znak, uradili, rekao sam pobedniku da je time osvojio 20.000 aplauza.

 

Čika Peca se veselo osmehuje, poslužuje trešnjama, i nastavlja dalje sa pričom:

 

U jednom trenutku, za moje vođenje zabavnih programa zainteresovali su se poznati estradni menadžeri, koji su organizovali turneje po mnogim mestima u Srbiji. Sa poznatim orkestrom Ace Stepića obišao sam dosta mesta u Srbiji. Sarađivao sam sa Tozovcem, Lepom Lukić, Silvanom Armenulić, Danilom Živkovićem, Verom Ivković… Gostovali smo u domovima kulture i izvodili po dve, tri priredbe u toku dana. Menadžer je obično bio i vozač kombija u koji smo svi bili potrpani, lično je naplaćivao ulaznice, a po završetku programa obično zaradu delio na licu mesta i na ravne časti. Zarađivao sam kao nikad! Malo je nedostajalo da mi vođenje estradnih programa bude životni poziv!

 

Diplomirali ste 1963. godine…

ČP: Tako je, diplomirao sam 1963. „braneći“ rad iz oblasti termotehnike nuklearnih reaktora. Nakon toga, počeo sam da radim u projektnom birou, u firmi „Termoelektro“. Sećam se, šef grupe bio je Žika Martinović, dobar stručnjak, dok je šef projektnog biroa bio inženjer Brajković. Pošto sam bio „nuklearac“, „Termoelektro“, čiji sam stipendista bio, predvideo je da budem vođa grupe koja će raditi opremu za nuklearnu elektranu. Dobio sam idejni projekat buduće „nuklearke“ – čini mi se da je trebalo da bude izgrađena na Dunavu – bilo je najmanje deset velikih svezaka, koje je trebalo da pročitam, analiziram, vidim šta nam je potrebno od opreme i nakon određenog vremena, podnesem izveštaj. Međutim, nakon samo nekih mesec dana, javili su nam da se menja tip nuklearne elektrane, tako da nije bilo svrhe da se bilo šta na tome dalje radi, pa sam do odlaska u vojsku radio na konstrukciji izmenjivača toplote.

Negde u to vreme, pojavio se, bolje rečeno javio mi se, Veca Vukajlović (direktor ili pomoćnik direktora Ugostiteljskog preduzeća „Madera“, ne sećam se više, koji je čuo za mene još u vreme kad sam kao student vodio programe), i ponudio mi da vodim program „Dansing Zvezdare“, koji je bio u njihovom sastavu. Trebalo je da radim od deset uveče do dva ujutro (imao bih pravo na jedan slobodan dan u nedelji). Kada sam mu rekao da sam zaposlen i da radim od šest ujutro do dva popodne, ponudio mi je zaradu od 150.000 dinara (plata mi je u to vreme iznosila 30.000). Meni se nije ostavljao inženjerski posao, pa sam pristao da radim oba posla – pa koliko izdržim. Dolazio sam u deset uveče, vodio program do jedan, dva… Kako mi je bilo glupo da spavam, odlazio bih u kafanu ili bih jednostavno čekao šest ujutro da odem na posao, na Karaburmu, na radno mesto inženjera, koji je trebalo da vodi program izrade delova za nuklearnu elektranu. Blesavo, neverovatno, ali istinito… Ah, da, vredi reći da moje kolege na poslu nikada nisu saznale za ovaj moj dvostruki život, možda i zbog toga što im radno vreme nije dozvoljavalo da posećuju noćne klubove…

 

Ne biste spavali celu noć i išli biste pravo na posao?

ČP: Radio sam do tri popodne, došao bih kući i spavao do nekih pola osam, osam… Trajalo je to nekih dvadesetak dana.

 

Program je bio zabavnog karaktera?

ČP: Tako je, učestvovali su vrhunski pevači i orkestri: Lada Leskovar, Anica Zubović, Duško Jakšić, orkestar Vasilija Beloševića, „Sedmorica mladih“…

 

Taman kad sam zaustila još nešto da ga pitam, Čika Peca će:

 

Čekaj, polako, nije to kraj. Radio sam tako, dakle, na dva posla, nekih dvadesetak dana. Jedne večeri, dok sam sedeo za stolom i čekao da se ponovo prihvatim mikrofona, prišao mi je jedan čovek, predstavio se i rekao da radi u noćnom baru hotela „Metropol”. „Druže Peco“ (tada smo svi bili drugovi), obratio mi se, „znamo da radiš do pola dva. Voleli bismo ako bi mogao da dođeš u naš bar, od dva do četiri-pet ujutro, koliko možeš. U „Metropolu“ za svaki dolazak imaš pet hiljada dinara.“ Ja sednem, saberem, oduzmem – i pristanem – jer je to bilo najbolje iskorišćeno vreme do odlaska u „Termoelektro”. Nažalost ili na sreću, cela ova avantura nije trajala dugo. Nije prošlo ni mesec dana, kada sam, krajem decembra, dobio poziv u vojsku, koji nije mogao da se odloži, jer to nije bilo uobičajeno vreme odlaska na odsluženje vojnog roka: vojska je verovatno želela da oni koji su predviđeni za posebnu vrstu posla, kao ja, koji sam diplomirao iz oblasti nuklearne tehnike (ne znam šta su tačno imali na umu za mene da radim), što pre završe sa vojnom obukom. Bio je to kraj 1963. godine i privremeni kraj mojih avantura, koje će se na sreću, ili na žalost, ponoviti 1970. godine.

 

Nastaviće se…

 

 

Objavljeno pod Intervjui | Ostavite komentar