F aforizmi: Lec

Ono što se mrtvo rodi, dugo ne može da umre.

Stanislav Ježi Lec

Advertisements
Objavljeno pod Aforizmi, Književnost | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Boleslavski, Lazić

Dok predajem i sam učim!

Korisno je govoriti o načinima prizivanja lepote.

Radoslav Lazić

 

Sposobnost posmatranja – kakav divan dar.

Jedina osoba koja može da sanja jeste osoba koja može da stoji čvrsto na zemlji obema nogama.

Cela stvar je u tome da se – počne.

Ričard Boleslavski

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Tamara Lujak: I skulpture čitaju

Inspirisani ljupkom skulpturom, „Beogradski čitač“, jednom od retkih koja razbija klasičnu formu skulpture, nedavno postavljenom u Čuburskom parku (http://www.politika.rs/sr/clanak/345920/Beogradski-citac-ukrasava-Cuburski-park), odlučili smo se da prošetamo gradom i svetom i vidimo koje to još skulpture čitaju.

Dok čekamo da gradske vlasti ispune svoje obećanje da će ispred skulpture, koja je delo mladog vajara Andrije Vasiljevića, postaviti ploču na kojoj će biti ispisana misao Dositeja Obradovića: „Onaj ko čita može razum prosvetiti, poboljšati srce i ulepšati narav”, ostaje nam da se nadamo da će još ovakvih i sličnih skulptura krasiti naš i druge gradove naše zemlje.

Šetajući Čuburskim parkom, u neposrednoj blizini naše mlade čitateljke, naišli smo na još jednu skulpturu koja čita: ostarelu, gotovo zaboravljenu skulpturu našeg pesnika, pisca i političara Petra Kočića (1877-1916).

Ispred Elektrotehničkog fakulteta pronašli smo drugu, šarmantnu bronzanu skulpturu koja čita: skulpturu Nikole Tesle (1856-1943), kojoj retko ko nije seo u krilo. Nikola Tesla prikazan je u zgrbljenoj, meditativnoj pozi nad knjigom, a ko je savijen nad knjigom, taj uspravno hoda.

Treća skulptura koja čita, nalazi se ispred osnovne škole „Ratko Mitrović“ na Novom Beogradu (ulica Omladinskih brigada). Autor, vajar Dušan Tornjanski nazvao ju je, sasvim prikladno, „Učenica“.

U prvom bloku fotografija predstavljamo vam domaće skulpture o kojima smo pisali, a u sledećem bloku donosimo vam fotografije skulptura koje čitaju u svetu…

 

http://www.hellycherry.com/2016/02/i-skulpture-citaju.html, 12.2.16.

 

Objavljeno pod Misli, Tamara Lujak | Ostavite komentar

Andra Franičević: LIST NA PUTU

 

LIST NA PUTU

 

Igrao se vetar

Malenim listićem,

Nosio ga blago

Jesenjim putićem.

 

A listak se smej’o,

Zabavljao slavno,

Lepršao slatko

Kako nije davno.

 

Al’ umorni vetar

Kad se igre man’o,

List na crnu zemlju

Klonuo lagano.

 

I nemo zaćut’o …

Tužno mu je bilo

Kao tužnoj ptici

Kad izgubi krilo.

Objavljeno pod Književnost, Pesme, Poezija | Ostavite komentar

F aforizmi: Lec

… Bojim se da čovek, osvajajući zvezde, ne izgubi tle pod nogama.

Stanislav Ježi Lec

Objavljeno pod Aforizmi, Književnost | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Radoslav Lazić

Od vrednih umetnika, vredni su i odgovori.

Nema tog koncepta, niti te ideje, koja, tokom samog ostvarivanja, ne bi pretrpela određene varijacije.

Improvizacija je put ostvarivanja kreacije.

Bez traganja nema kreativnog izraza.

Proučavajući živote umetnika, sklon sam da poverujem da su najlepše stranice njihovog života posvećene amaterskom stvaralaštvu.

Radoslav Lazić

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Tamara Lujak: Fantastika u slikarstvu, Mat Kor

Biografija Mata Kora koju možete naći na njegovom sajtu izuzetno je kratka i skromna. Kada ne slika/crta, voli da čita, kuva i igra igrice. Osmislio je program uz pomoć kojeg sami možete da naučite da crtate na kompjuteru (Crtl+Paint).

Ovaj vrsni umetnik radio je na crtanim filmovima kao što su: „Ben 10“, „Grozan ja“, „Madagaskar 3“, „Jogi“ itd. Dobro se snalazi kako u fantastici, tako i u naučnoj fantastici. Prema sopstvenom priznanju, voli da crta zmajeve. Stvara inspirisan uljima poznatih majstora, ali i romantičnim pejzažima i klasičnim portretima.

http://www.hellycherry.com/2015/07/fantastika-u-slikarstvu-mat-kor.html, jul 2015.

Objavljeno pod Umetnost | Ostavite komentar

Andra Franičević: PTICE I RADIO

 

PTICE I RADIO

 

Pita oblak ptičice

Sa grančice žute,

Što su tako žalosne,

Što povazdan ćute?

 

A ptičice-dušice

Skromno i lagano

Kažu braci oblaku:

„Zbog radija, rano!

 

Tol’ko peva nesrećnik,

Tol’ko gradom dreči,

Pa nikako da i mi

Dođemo do reči!“

Objavljeno pod Književnost, Pesme, Poezija | Ostavite komentar

F aforizmi: Lec

 

 

Stidno je za gromove da umiru u gromobranima.

Stanislav Ježi Lec

Objavljeno pod Aforizmi, Književnost | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Lazić

Pojedinac treba svojim stvaralačkim radom da postane slobodan čovek.

Stvaranje u živom materijalu, od čoveka kroz drugog čoveka, za drugog čoveka najsloženije stvaralaštvo koje poznaje ljudsko iskustvo.

Bez konkurencije nema napretka.

Stvarnost je teatar surovosti.

Sve je jedno, a ipak sve je u nečemu drugačije.

Radoslav Lazić

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Tamara Lujak: Fantastika u slikarstvu, Peter Grik

Peter Grik, slikar i ilustrator, rođen je u Brnu (nekadašnja Čehoslovačka) 1968. godine. Emigrirao je sa porodicom u Austriju, gde je završio grafički dizajn. Preselio se u Beč, gde je upisao post diplomske studije i počeo da učestvuje na grupnim izložbama. Slike su mu takve da komotno možete da ušetate u njih. Prikazuje prohujalu, savremenu i futurističku arhitekturu, otuđenu od čoveka. Član je umetničke grupe „Libellule and Labyrinthe“.

Radi velike i male formate za koje mu treba i po nekoliko dana ili godina da ih završi (pojedine su slike velike i po nekoliko metara). Slika uljanim i akrilnim bojama, ali koristi i erbraš. Radi i stvara pod uticajem ilustratora Krisa Mura i Pitera Elsona, slikara Salvadora Dalija, Maksa Ernesta i Gajgera, ali inspiraciju pronalazi i u „Zvezdanim stazama“, prirodi, arhitekturi, erotici i apstraktnoj geometriji. Izlaže od 1989. godine.

http://www.hellycherry.com/2015/06/fantastika-u-slikarstvu-peter-grik.html, jul, 2015.

Objavljeno pod Umetnost | Ostavite komentar

Engleska bajka: DVIJE KRALJEVNE

Bio jednom jedan kralj pa imao kćerku kojoj je bilo ime Ana. Oči su joj bile crne, kosa duga i zlatna i svi su je rado gledali. Kad Ani bijaše četrnaest godina, umrije joj majka. Poslije dvije godine kralj se nanovo oženi. I žena mu je imala kćerku, a ime joj bijaše Kejt. Kejtine oči ne bijahu lijepe, ali bijahu vesele; kosa kratka i svjetlosmeđa. Bila je mila, prijazna i dobra. Ne prođe dugo i djevojke se sprijateljiše. Voljele su se i uvijek su bile zajedno, šetale po livadama, čitale iste knjige i radovale se svemu oko sebe.

Ali nova kraljica bijaše zavidna žena. Vidjela je kako joj je pastorka Ana lijepa, dok njena rođena kći to ne bijaše. Kejt nije bila ružna, i kad je bila sama, moglo bi se čak reći i da je lijepa. Ali kad je bila s Anom, a ona je obično bila s njom, nisu je gledali onoliko koliko su gledali Anu. Tako kraljica omrznu pastorku i poče da smišlja kako da naudi njenoj ljepoti.

I jednog dana kad je šetala po svojim odajama grizući nokte od jeda, sjeti se starice koja življaše u blizini dvorca. Starica je stanovala u majušnoj kolibi i držala kokoši čija je jaja slala u dvorsku kuhinju.

»Otići ću i porazgovarati sa staricom«, reče kraljica u sebi. »Pametna je to žena i kažu da posjeduje čarobne moći«.

Kraljica još nikad nije bila u staričinoj kolibi, ali je znala put; ogrnuvši se ogrtačem, krenu, i domalo zakuca na staričina vrata.

»Starice«, reče čim uđe, »kažu da umiješ čarati, ali ja u to ne vjerujem. Moja pastorka je mnogo ljepša nego što je to za njeno dobro, pa se uzoholila i uzobijestila. Dosad smo ti za jaja plaćali samo u srebru, ali ako mi umjedneš kazati kako bih — da bih je dozvala pameti — barem i za mrvicu naudila njenoj ljepoti, za svako jaje ću ti plaćati zlatnik«.

»Ništa lakše«, reče starica. »Zar mi je to nešto? Ne vrijedi ni da se mučim oko toga. Pošaljite mi ujutru kraljevnu, pa ćete vidjeti šta umijem«.

»Dobro«, reče kraljica. »To će joj ujutru biti prvi posao«.

»Samo jedno morate upamtiti. Prije nego što đođe k meni, ni zalogaja ne smije okusiti, ni kapcu progutati, jer inače ništa neću moći učiniti«.

»Ni kapcu neće progutati, ni zalogaja okusiti«, reče kraljica. »Neću to zaboraviti«.

Rekavši to, ode.

Kad ujutru Ana pođe na doručak, kraljica je presrete.

«Dobro jutro«, reče. »Nešto si blijeda i ne bi bilo zgoreg da malo izađeš na zrak prije doručka, bolje bi jela. Za doručak ćeš dobiti jedno svježe jaje, a možda i dva ako odeš i brzo ih doneseš. Trkni do staričine kolibe i zaišti koje jaje«.

I tako Ana potrča, ali kad je prolazila kroz dvorsku kuhinju spazi na stolu koricu hljeba. Kako bijaše gladna, jer još ništa nije bila jela, dograbi koricu i, žvačući, pojuri prema dvorskoj kapiji.

Za tili čas đođe do staričine kolibice iz čijeg se dimnjaka dizao dim pravo u nebo. Pokuca na vrata i starica joj otvori.

»Poranila si, mila moja«, reče starica. »Šta želiš?«

»Došla sam da te zamolim da mi daš koje svježe jaje«.

»Hajde, uđi i otklopi onaj lonac, vidi ima li unutra«.

U kolibi je bilo mračno te Ana i ne primijeti lukav osmijeh na staričinom škoravom i naboranom licu. Priđe peći na kojoj stajaše okrugao, crn lonac s poklopcem. Podiže poklopac i zaviri unutra.

Ali se ništa ne dogodi.

Sa staričinog lica nestade lukavog osmijeha, ali ona ničim ne pokaza da je u neprilici.

»Hajde kući, mila moja«, reče, »i reci maćehi da ubuduće zaključava smočnicu«.

Ani se poruka učini čudnovata, ali posluša staricu i odmah se vrati u dvorac.

Sutradan kraljica odluči da pokuša još jednom.

»Kćeri«, reče, »nešto si blijeda i jutarnji vazduh bi ti dobro činio. Otiđi do staričine kolibe i zamoli da ti da koje svježe jaje«.

I Ana opet krenu. Ovoga puta na stolu ne bijaše ni jedne korice; ali idući njivom, spazi poslenike kako beru grašak. Ana im se ljubazno javi i oni joj dadoše šaku graška. Ona se obradova i pojede ga, jer još ništa nije bila okusila, a jutamji zrak bijaše svjež. Za tili čas dođe do staričine kolibe i ponovo je zamoli da joj da koje jaje.

»Uniđi samo, mila moja«, reče starica, »i zaviri u lonac, vidi šta ima unutra«.

Ana učini kako joj starica kaza. Otklopi okrugli crni lonac, ali ni ovog puta ništa se ne dogodi.

»Hajde kući«, reče starica, »i reci kraljici da lonac neće uzavreti ako nema vatre«.

Ana se vrati u dvorac i kaza maćehi šta je starica rekla.

Po tome kraljica namah shvati da je Ana morala nešto usput pojesti iako je otišla prije doručka. Zato odluči da drugi put i ona pođe s njom te pazi da Ana ništa ne okusi.

I tako ujutru kraljica i kraljevna krenuše zajedno. Ana ne bijaše ništa okusila otkako je ustala. Kad dođoše u kolibu i zamoliše koje svježe jaje, starica opet naredi Ani da zaviri u lonac. Ona to i učini i ovog puta iz lonca iskoči ovčja glava i nasadi se Ani na ramena.

»Eto«, reče starica radosno, »sad više neće moći biti gorda na svoje lijepo lice«.

»Ne«, reče kraljica, »i sad je više neće gledati k’o što su je dosad gledali, jelde? Možda će otsada malo rubaznije gledati moju Kejt. Moram ti priznati, održala si riječ starice. Evo ti zlatnici što sam ti ih obećala«. Ona pruži starici kesu novaca i sa pastorkom krenu kući.

Kad dođoše, svi se zaprepastiše vidjevši šta se desilo Ani. Ni traga od njenih lijepih zlatnih uvojaka, crnih očiju, rumenih obraza; namjesto toga smiješno ovčje lice uokvireno runom.

Kad Kejt ugleda polusestru, briznu u plač.

»O, draga moja ljepojko, šta se to dogodilo?«

Ali to, naravno, niko nije znao izuzev kraljice, a ona je ćutala. Jadna Ana je samo umjela da bleji kao ovca.

»Moramo potražiti tome lijeka«, reče Kejt u sebi. »Ne može to tako. Mora da negdje postoji neko ko može mojoj sestri vratiti njeno lice i njenu divnu kosu«.

I kad se svi raziđoše, ona umota Aninu glavu u debeo bijel šal, navuče na se kaput i kapu i krenu s Anom u široki svijet.

I najzad, kad sestre gotovo padoše s nogu od umora i kad poče da se spušta noć, dođoše do nekakvog đvorca. Pokucaše na kapiju i ubrzo ih uvedoše unutra. Za tili čas eto ti jedne dvorske dame da vidi šta žele. Kejt joj reče da su zalutale i da traže prenoćište.

»Ne znam hoćete li moći ovdje ostati«, reče dvorska dama«. Svi su u brizi, jer jedan od kraljevića već dugo leži bolestan i niko ne može da ga izliječi«.

»I moja            je sestra bolesna«, reče Kejt. »Molim vas pustite nas unutra. Nikome ništa nažao nećemo učiniti«.

Dvorskoj dami se sažali na njih, te ode da porazgovara s kraljevićevim roditeljima koji su vladali u ovom dijelu zemlje.

Domalo se vrati.

»Govorila sam s kraljem i kraljicom, možete ostati u dvoru, ali samo pod jednim uslovom«.

»Ma pod kojim«, reče Kejt živo. »Učiniću što god hoćete, samo da sa jadnom sestrom ostanem ovdje«.

I dvorska dama joj reče da će noćas morati da dvori bolesnog kraljevića koga niko ne može da izliječi.

»Ako pristajete na to«, dodade, »možete prenoćiti, a za trud ćete dobiti kesu srebrnjaka. Ali ima nešto što vam moram saopšiti. Mnogo je njih dosad ostajalo pret noći da dvori kraljevića, ali svih je nestalo. Stavljate mnogo na kocku. Pristajete li?«

»O, pristajemo«, odgovori Kejt bez imalo premišljanja. »Siguma sam da nam se ništa neće desiti«.

Tako se nagodiše. Kejt povede sestru gore u sobu u kojoj ležaše kraljević. Donesoše im jela i pića i dvorska ih dama ostavi.

Sve je bilo mirno dok zvono na dvorskom tornju ne otkuca ponoć. Onda kraljević ustade, obuče se i lagano siđe dolje. Kejt ostavi sestru da spava u jednom kutu pokraj vatre, a sama pođe za kraljevićem. On izvede konja iz staje i dozva psa. Onda se vinu na konja, a Kejt kradomice sjede iza njega. Izađoše iz dvorišta sa psom koji ih je predvodio. Jahali su i jahali po mjesečini dok ne zađoše u gustu šumu. I dok su se provlačili kroz drveće i šiprag, Kejt ispruži mku, nabra zrelih oraha i napuni njima džepove. Za tili čas prođoše kroz šumu i primakoše se jednom strmom zelenom proplanku. Tu pas stade, onjuši tle, a kraljević ustavi konja.

»Otvori se, otvori, zeleni proplanče«, uzviknu, »i propusti mladog kraljevića i njegovog konja i psa!«.

Vrata na proplanku se otvoriše i kraljević uđe. Iz velike osvijetljene dvorane dopirahu zvuci muzike i veselja. Bila je to vilinska dvorana u kojoj je bio priređen sjajan bal. Kraljević sjaha s konja. I Kejt skoči i sakri se za vrata da vidi šta će biti dalje. Niko je ne primijeti.

Kraljević je plesao veselo i srećno čas sa jednom čas sa drugom vilom, koračao dostojanstveno dugačkom dvoranom ili se pomamno okretao oko velikih stubova dok je muzika svirala najslađe i najveselije melodije.

Tako su prolazili sati. Onda najednom zakukurika pijetao i kraljević ostavi bal i dozva konja. Skoči u sedlo, a Kejt kradomice sjede iza njega; onda ih pas izvede i dvorane i dovede do pod brdo i oni ponovo odjahaše put dvorca.

Kad dvorske sluge uđoše ujutru da razmaknu zavese, nalože vatru i donesu doručak, zatekoše Kejt kako sjedi kraj ognjišta i tuca orahe dok je kraljević mirno spavao u postelji.

»Kako je proveo noć?« zapitaše.

»Vrlo dobro«, odvrati Kejt. Onda joj dadoše punu kesu srebrnjaka i upitaše hoće li ostati još jednu noć.

»Hoću«, reče, »samo mi morate dati kesu zlata«.

Nagodiše se, te tako i tu noć Kejt i njena sestra ostadoše s kraljevićem.

A kad veliki sat objavi ponoć, kraljević ponovo ustade, siđe i izveđe konja i psa, uzjaha na konja, a Kejt sjede iza njega.

Još jednom odjezdiše preko livada i polja i još jednom Kejt nabra u gustoj šumi oraha i natrpa njima džepove.

Opet dođoše do zelenog proplanka i kraljević uzviknu: »Otvori se, otvori zeleni proplanče, i propusti mladog kraljevića i njegovog konja i psa!«

Još jednom se brdo otvori i kraljević uđe. Bilo je isto kao i prije, samo muzika bijaše još ljepša i veselija, svjetla blještavija, a igrači življi i okretniji. Kejt se sakri iza vrata i promatraše. Kako lijepe bijahu vile u dugačkim haljinama od tananog, srebrnog i zlatnog voala, ružičaste svile, bijelog satena i izvezenog tila! I kako lijepi i gizdavi bijahu njihovi visoki kavaljeri što su plesali s njima! I opet se kraljević zamori od lude igre, iako naoko bijaše veseo i raspoložen.

Kejt nešto pogleda preda se i spazi jedno vilinsko dijete kako se igra čarobnim štapićem. I slučajno ču kako dvije vile u blizini razgovaraju. Jedna od njih reče:

»Jednim dodirom ovog štapića ozdravila bi kraljevnlina bolesna sestra«.

Kejt se pritaji, ali čim se vile odmakoše, stade da koluta orahe prema vilinskom djetetu. Dijete se od radosti nasmija i ispruži ruke da dohvati orahe. Za tili čas potpuno zaboravi čarobni štapić, jer su za vilinsku djecu čarobni štapići kudikamo običnije igračke nego za ljudsku djecu. Kejt dograbi štap i sakri ga pod ogrtač.

Naskoro zakukurika pijetao i kraljević skoči na konja, a Kejt iza njega, i odjahaše po mjesečini koja se gasila. A kad dvorske sluge kao i obično navratiše ujutru u kraljevićevu sobu, zatekoše kraljevića kako spava u postelji, dok je Kejt sjedjela kraj vatre i tucala orahe.

»Kako je kraljević proveo noć?« upitaše.

»Vrlo dobro«, odgovori Kejt.

Kad se Ana probudi, Kejt skide šal s njene runjave ovčje glave i lako je dodimu srebrnim štapićem koji je donijela iz dvorane pod brdom. Istog časa ovčje glave nestade, a Ana se prometnu u djevojku kakva je i bila prije nego što ju je okrutna maćeha poslala u staričinu kolibu, u djevojku crnih očiju, nježnih obraza i duge zlatne kose.

»Oh, Kejt«, reče, »kao da sam nešto sanjala«.

»Je li?«, reče Kejt. »Možda i jesi. Da sad šta pojedemo, jer mora da si gladna. Što se mene tiče, hm, tako sam gladna da bih, čini mi se, pojela ovčju glavu!«

Svi se obradovaše kad im Kejt kaza da joj je sestra ozdravila; i Ana izađe da porazgovara sa dvorskim damama i kraljevićevom braćom i sestrama. Ali kralj i kraljica tugovahu što im je najstariji sin još uvijek bolestan i zamoliše Kejt da ostane još jednu noć. Kraljeviću nije bilo gore, a djevojke nije preko noći nestalo, kao što je nestajalo drugih dvorkinja, pa će možda baš ona biti u stanju da kraljevića najzad i izliječi. Predadoše joj kesu punu zlata i zamoliše je da ostane još jednu noć.

»Hoću«, reče Kejt, »samo me ovog puta, ako mi se ništa ne desi, morate udati za kraljevića, jer treba da znate da sam i ja kraljevna i da sam dostojna takvog muža«.

I kraljevićev otac obeća Kejt da će je udati za kraljevića ako ga izliječi.

»Uostalom«, reče on kraljici, »ako bi joj pošlo za rukom da ga izliječi, što nikom drugom nije, onda mi se čini da bi ona bila i najbolja prilika za njega«.

I tako se nagodiše, te Kejt još jednom ostade da čuva usnulog kraljevića.

I po treći put dogodi se isto. U ponoć, kad svi u dvoru pospaše, kraljević ustade, obuče se, uzjaha na konja, a Kejt sjede iza njega, te odjahaše put zelenog proplanka. I kad ih pas povede uskim puteljkom kroz šumu, i po treći put Kejt nabra oraha da ima za ujutru.

»Otvori se, otvori, zeleni proplanče, i propusti mladog kraljevića i njegovog konja i psa!« i po treći put ču Kejt kraljevića.

Vilinska dvorana bijaše blještava i sjajna kao i uvijek i kraljević igraše veselo i srećno sa svim vilama koje se okupiše oko njega. Kejt sve to promatraše iz svog kuta iza vrata. Kad noć poče da se bliži kraju, opazi kako se jedno vilinsko dijete igra nekakvom pticom i ču kako jedna vila reče drugoj:

»Kad bi bolesni kraljević pojeo tri zalogaja ove ptice, ozdravio bi«.

Ovoga puta Kejt otkoluta djetetu sve orahe, i njemu začas dojadi da se igra pticom, te stade da se zabavlja samo orasima, kotrljajući ih i trudeći se da ih razbije zubima. Kejt brzo dograbi pticu i pažljivo je stavi u džep od kaputa.

Kad se oglasi pijetao, opet krenuše u dvor i u zoru kraljević, kao i obično, spavaše, samo ovog puta Kejt nije krckala orahe, sve ih je dala vilinskom djetetu, a imala je i preča posla. Čim je stigla u dvorac, pticu je zaklala i očerupala i sad je, evo, kuhala u loncu na vatri. Od ptice se širio divan miris i ispunjavao vazduh. Kraljević se probudi i zapita otkud taj miris.

Kejt mu kaza.

»Ah!« — reče kraljević, »da mi je samo jedan zalogaj te ptice«.

Ona mu dade jedan zalogaj i on se pridiže na jedan lakat.

»Bolje mi je«, reče. »Da mi je samo još jedan zalogaj te ptice«.

Tada mu Kejt dade i drugi zalogaj, i on se uspravi i nasloni na jastuke.

»Osjećam se još bolje«, reče on. »Ah, da mi je još samo jedan zalogaj«.

Tako mu Kejt dade i treći zalogaj, našto on potpuno ozdravi i bijaše zdraviji nego ikad. Ustade iz postelje i obuče se. Kad sluge kao i obično dođoše, zatekoše kraljevića i Kejt kako sjede uz vatru; bili su dojeli pticu, pa su čavrljali i veselo razgovarali.

Svi se obradovaše kad vidješe da je kraljević ozdravio. Hvalili su Kejt kako je pametna i zlatna i govorili kako će biti divna prilika za kraljevića. I kraljević je naravno, tako mislio. Izvršiše se pripreme za svadbu. U međuvremenu, kraljevićev mlađi brat vidio je Anu i odmah je zavolio, kao što su je uvijek zavoljeli svi koji bi je vidjeli. Bi dogovoreno da se i oni vjenčaju. Kralj priredi sjajno slavlje na koje pozva sve plemstvo iz zemlje. I tako se bolesni kraljević oženi zdravom kraljevnom a bolesna kraljevna udade za brata bolesnog kraljevića. Bolesni kraljević i kraljevna nikad se više ne razbolješe a Kejt i kraljević nikad više ne posjetiše vilinsku dvoranu, nego svi življahu srećno do kraja života.

Ali se pod proplankom igralo kao i prije; vilinska djeca su rasla i nikad nisu pitala šta je sa štapićem i ptičicom. Samo, s kim su plesala kad su odrasla, kakve su im boje bile haljine i da li je muzika bila isto onako divna kao i uvijek — to vam ne umijem kazati.

 

 

Engleska bajka

 

 

Objavljeno pod Bajke, Književnost, Proza | Ostavite komentar

F aforizmi: Lec

 

 

Skupile se godine u gomilu:

„Hoćemo li da stvorimo epohu?“, upitaše.

Stanislav Ježi Lec

Objavljeno pod Aforizmi, Književnost | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Radoslav Lazić

Svi mi utičemo jedni na druge.

Gluma je život ljudske duše koja se pronalazi kroz umetnost.

Pronalaženje sopstvenih puteva do drugoga i jeste najveća tajna umetnosti.

Dar posmatranja je božanski dar.

Bez ljubavi nema života, niti umetnosti.

Radoslav Lazić

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Tamara Lujak: Fantastika u slikarstvu, Majkl Husar

Majkl Husar američki je slikar, rođen u južnoj Kaliforniji. Stvara originalna, mistična i pomalo mračna – provokativna – ulja na platnu. Slika pod jakim uticajem Ričarda Bankala, Dvajta Harmona i Džudi Kruk, koji su ga i učili slikanju.

Deset godina je predavao na fakultetu u Kaliforniji slikanje portreta. Njegovi se radovi mogu naći u mnogim časopisima: „Juxtapoz magazine“, „Hi Fructoze magazine“ itd. Samostalno izlaže od 2002. godine. Trenutno živi i radu u Rimu, u Italiji.

http://www.hellycherry.com/2015/06/fantastika-u-slikarstvu-majkl-husar.html, 27.6.15.

Objavljeno pod Umetnost | Ostavite komentar