Misli za svaki za svaki dan: Pračet

Čovek koji može biti kupljen obično je bezvredan.

Ponekad se smeješ zato što više nema sobe za plakanje.

Zašto odlaziš? Da bi mogao da se vratiš. Da bi mogao da vidiš mesto sa koga si pošao novim očima i sa mnogo više boja. Ljudi te gledaju drugačije takođe. Vraćanje na mesto sa kog si pošao nije isto kao i da ga nikad nisi napustio.

Nekada je jedina stvar koju možeš da uradiš za ljude jeste da budeš tu.

Kukavice prave najbolje strategije.

Teri Pračet

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Tatjana Debeljački: NF haiku

Dok krstarimo

mesečevim morima

vazduh je slan.

 

Objavljeno pod Haiku, Književnost, Poezija | Ostavite komentar

Kako (ne)pisati: Pasiv: Safir

 

Pasiv nikada ne treba koristiti.

Vilijam Safir

 

Objavljeno pod Književnost, Zrnce mudrosti | Ostavite komentar

Zrnce mudrosti: Umetnost: Lazić

 

I u umetnosti i u režiji kao i u svakom drugom obliku društvenog života mi možemo da zahtevamo od drugih samo ono što sebi dopuštamo.

Radoslav Lazić

Objavljeno pod Književnost, Zrnce mudrosti | 1 komentar

Misli za svaki dan: Stanojević, Šelić, Pračet

Za svaki temelj bitno je da je funkcionalan, ne i lep.

Julijana Stanojević

Sistem em dopušta, em predviđa buntovnike. Na taj način, reguliše se princip nade – a bez nade vazda ništa ne ide. Hajdučija je, dakle, sistemu dobrodošla. Stoga ostaje samo jedno: nauči da funkcionišeš unutra i dašto manje izneveriš sebe. Nauči da je moguće spasiti samo dušu – sebi i još nekima – ne i spasiti svet.

Marko Šelić

Ako nenormalno potraje dovoljno dugo, postaje normalno.

Zlo dolazi kada počinješ da tretiraš ljude kao stvari.

Poznato je da je vitalni sastojak uspeha – neznanje da ono što pokušavate ne može da se uradi.

Teri Pračet

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Dragan Pavlović: Susret

Leteo sam iznad kanjona kroz koji je tekla tirkizno zelena reka, puna virova. Dok sam leteo, razmišljao sam da li sanjam ili je ovo što vidim zbilja.

Najednom, ugledao sam voćnjak u cvatu. Privukle su me njegove neobične boje. Ugledao sam bele, narandžaste, roze, plave i žute cvetove. Nikada ranije nisam video krošnju drveta sa takvim spektrom boja. Sputivši se niže, gotovo metar iznad zemlje, našao sam se u voćnjaku.

Iznenada, pred sobom sam ugledao ženu u crnoj haljini do zemlje. Kako sam joj se približio, u meni se javio osećaj strahopoštovanja i nekog čudnog, pozitivnog uznemirenja. Hteo sam da joj priđem još bliže, ali mi neka snažna sila to nije dozvolila. Njen blaženi pogled ispunio me je radošću. U glavi sam čuo tihe reči, glas koji dušu umiruje:

„Došao si sa određenim zadatkom na svet, završi ga. Tu sam da ti pomognem.“

 

Nedugo potom, obišao sam crkvu svete Petke na Kalemegdanu. Ušavši, osetio sam kako predivan mir prožima celo moje biće. Privuklo me je svetlo kandila koje je osvetljavalo veliku ikonu. Osetio sam blagi drhtaj u telu. Da, to je bila žena koju sam sanjao. Suze su mi potekle niz obraze. Nisam želeo da ih zaustavim.

Izašavši iz crkve, osećao sam se kao da sam se oslobodio teškog tereta koji sam do tada nosio na leđima. Danima sam osećao blaženstvo i neku novu snagu. Dugo sam razmišljao o zadatku koji mi je poveren dolaskom na svet.

I tada sam shvatio: jasno mi je bilo da su se ljudi udaljili od majke Prirode – moja je životna misija da ih Prirodi vratim. Prenosiću poruku svete Petke, da vole i čuvaju Prirodu, jer ako ona nestane – nestaćemo i mi.

Tako sam, eto, postao planinar.

 

 

Objavljeno pod Književnost, Priče, Proza | Ostavite komentar

Kako (ne)pisati: Infinitiv: Safir

 

 

Zapamtite da nikada ne delite infinitive.

Vilijam Safir

Objavljeno pod Kako (ne)pisati, Književnost | Ostavite komentar

Zrnce mudrosti: Lazić

 

Umetnost se ne može naučiti, ali se može učiti.

Radoslav Lazić

Objavljeno pod Književnost, Zrnce mudrosti | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Vels, Šeldon, Hoši

Neki ljudi imaju tri vrste nevolja – one koje su imali, one koje sada imaju i one koje očekuju da će imati.

Naša prava nacionalnost je čovečanstvo.

H. Dž. Vels

Fantazija po fantazija.

Sidni Šeldon i Tili Bagšo

Ljudska je misao brža od svetlosti.

Lepota je jedina stvar čija vrednost ostaje ista u svim vremenima. Dok postoji ljudski rod, lepe žene neće izgubiti svoju aristokratsku poziciju. A muškarci pred tom aristokratijom padaju ničice.

Šinići Hoši

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | Ostavite komentar

Mario Lovreković: Zagrljaj

Ugasi mi cigaretu na koži, čvršća je od te tvoje prljave pepeljare. Poznajem svoju kožu dovoljno dobro i mogu ti to dopustiti. Pali, udiši miris paljevine i uživaj u tome. Zatim mi probijaj žile, igle te čekaju u srebrnoj kutijici na našem noćnom ormariću. Posebno su nabrušene samo za tebe. Pusti krv neka teče, nemoj ju spremati za kasnije. Pij dok je svježa i topla, tako drugačije godi nepcu, ljepša je na jeziku, lijepi se i razvlači kao spora smrt. Pij, ne brini, zadovolji svoju žeđ. Tvoja požuda se čita osakaćenim slovima čije značenje ne može tvoriti normalne riječi. Nakon tebe više nema rečenica, ostaju samo natuknice koje će možda jednom moći ispričati priču o smislenom pogrebu uzdaha.

Zatim kreni na zglobove. Svaki pregib nježnošću zareži, osakati ga dovoljno kako bi me slatko zaboljelo, ali ne zasjeci do kraja! Znam da ćeš suzdržanost htjeti odbaciti poput trupla koje mirisom smeta, međutim pokušaj rezati malo po malo. Vjeruj mi, kasnije će biti slađe. Luđe. Bolesnije. Bjelina načetih zglobova ozarit će ti lice; odgrizi mi gornju usnu u naletu srdžbe, kontroliraj se koristeći moje tijelo i čitajući moju bol.

Budi pažljiva, razmišljaj, i nokti te čekaju. Čupaj ih, unesi se u svih dvadeset činova predstave. Spusti zavjesu i uzmi najčvršću pincetu, onu veliku. Ako bude teško upotrijebi skalpel, zareži ispod nokta i dijelom po rubovima koji spajaju meso i nokat. Zatim uhvati i snažno povuci. Od boli ću se možda onesvijestiti, ali ne brini, uvijek me možeš razbuditi žarom cigarete. Pali bez zadrške; po vratu, kapcima, gdje god se živci susreću. Budi snažna do kraja, još smo daleko od smrti.

Jezik mi odreži odmah nakon toga, jer ću te možda nagovarati da prestaneš. Ono što će uslijediti boljet će još i više, vjerujem kako ću zazivati lice vraga, stoga me oslobodi te sramote. Znaš i sama da ne postoje bogovi kojima bih se klanjao. Gledati želim, stoga mi oči ne kopaj. Uši mi pak više neće biti potrebne, odreži ih. Miris želim osjetiti; taj neponovljivi miris krvi, stoga neka mi nosnice ostanu netaknute. Zube mi slobodno izvadi, mošnje odvoji od mene najtežim komadom željeza kojega možeš pronaći. Udari i zdrobi. Okreni mi glavu u stranu, jer ću sigurno povraćati, a ne želim umrijeti gušeći se u vlastitoj neprobavljenoj hrani i želučanoj kiselini. Tada dokrajči zglobove, neka samo trup ostane.

Potom me cijeloga otvori. Od ždrijela do prepona. Oguli mi kožu s potrbušnice, a ono malo mesa prebaci kao sirovu svilu na jednu i na drugu stranu. Promatraj organe kako se u stanju šoka grče na svježem zraku. Uživaj u mirisu crijeva, izlučevina, počasti se do kraja. Ogoli mi rebra, odvoji meso i ureži svoje znakovlje na njih. Obloži ih voskom i zapali ih poput svijeća, jer gorjet će kao što to stijenj čini. Zasjat će svjetlo koje si odavno pokušala pronaći. Proučavaj organe dok se peku na vatri, promatraj kako mijenjaju boju i smanjuju se. Prati moj pogled koji se gasi i raduj se. Rađaš se iznova, jer je netko zbog tebe svjesno zagrlio smrt.

 

 

Objavljeno pod Književnost, Priče, Proza | 1 komentar

Kako (ne)pisati: Gejman

 

 

Završite započeto pisanje; šta god morali da uradite kako bi završili, završite to.

Nil Gejman

Objavljeno pod Kako (ne)pisati, Književnost | Ostavite komentar

Zrnce mudrosti: Pisanje: Hoši

 

 

Ono što se lako čita, ne piše se s istom takvom lakoćom.

Šinići Hoši

Objavljeno pod Književnost, Zrnce mudrosti | Ostavite komentar

Misli za svaki dan: Emerson

Sve stvari deluju tačno po svojoj kakvoći i količini. Ne pokušavaju ništa što ne mogu. Samo su ljudi izuzetak. Oni imaju pretenzija. Oni žele i pokušavaju stvari, koje su iznad njihove snage.

Ma kakav bio čin, mora počivati na realnosti.

Oni koji žive za budućnost, moraju uvek izgledati sebični onima, koji žive za sadašnjost.

Karakter je priroda u najvišem obliku. Ne vredi ga podražavati niti se s njim takmičiti.

Obični je i svakidašnji život dobrog čoveka samo dobročinstvo.

R. V. Emerson

Objavljeno pod Književnost, Misli za svaki dan | 1 komentar

Nemanja Danilović: Godspeed, blue friend!

Sunce je pročistilo horizont. Autoput je bio širok i prav. Jasmin je skenirala mapu krajičkom oka. Dvesta milja do najbližeg naseljenog mesta, još duplo do konačnog odredišta. Tišina je bila savršena. Stopala su uživala u mekim japankama umesto štikli. Sloboda kojom su zračile pustare razlivala je po njenom licu izraz beskrajnog zadovoljstva. Prašnjavi kaktusi nestajali su u retrovizoru.

Bila je sreda. Probudila se sa osećajem mučnine u stomaku. Mašinerija na pogon kapitalizma isisala je i poslednji atom snage iz njenog tela. Shvatila je da je vreme da ode negde daleko i razmisli o svemu. Nije više mogla da podnese grad.

Odluka je morala biti doneta što pre. Svako detaljnije planiranje uvećavalo je šanse kolebanju.

TV je oživeo:

  • …vreme je da uzmete godišnji odmor!– ubeđivao je preplanuli muškarac sa koktelom u ruci – vreme je da odete na… MORE! A ima li boljeg…
  • ..– pomislila je čežnjivo dok su joj uši ispunjavali zvuci talasa sa velikog ekrana-Koliko je samo vremena prošlo

Nakon nekoliko časova vožnje nazirali su se prvi znaci civilizacije. Dan je bio u zenitu i cesta se pušila od isparenja. Idilu pustara zamenili su živopisniji pejzaži. Zelena boja bivala je sve prisutnija. Sa izbledele table nije se mogao pročitati naziv gradića. Ali to i nije bilo bitno– dok god su imali gorivo i nešto za osveženje – zaključila je Jasmin zamišljajući sebe kako uranja u slanu vodu nakon sunčanja na plaži – fluorescenti koktel sa suncobrančićem i slamkom ostao je na uglu velikog peškira…

Zaustavila se kod prve pumpe na koju je naišla. Aparati su bili stari, ali funkcionalni. Napunila je rezervoar. Još voda i hrana i mogla je da nastavi. Zvonce na vratima dalo je signal da je nova mušterija u radnji. Nezainteresovani prodavac se samo namrštio i obrnuo novine. Jasmin je zapahnula ustajalost i nemar. Unutrašnjost je podsećala na podrum. Police su bile gotovo prazne i osim nekoliko kesica čipsa i par čokoladica nije bilo ničeg drugog da se pazari. Na praznim mestima zvrjile su table sa natpisom NESTALO! Probrala je čips i čokoladice sa validnim rokom trajanja i uputila se ka kasi. Prodavac nije bio najsrećniji što ga je prekinula:

  • Za benzin i ovo – rekla je mašući čipsom i čokoladicama.
  • Stavi tu – pokazao je na mesto vrhom cipele.
  • A znate li možda gde je najbliža…
  • Prijatan dan – prodavac je ponovo dao do znanja da ne želi da vodi bilo kakav razgovor.
  • Kreten –pomislila je Jasmin i izašla.

Moraće da potraži drugu radnju.Ta činjenica joj se nimalo nije dopadala.

Život prođe za čas, shvatila je Jasmin. Dok se osvrneš imaš četrdeset. A onda kreće preispitivanje. Shvataš da si zarad karijere sve bitne stvari ostavio po strani. Sam, sa puno gorčine, ispijaš jutarnju kafu pomešanu sa suzama. Pun ormar cipela i najnoviji telefon sa stotine poslovnih kontakata ne mogu popuniti praznine. A onda jednostavno presečeš i rešiš da sve ostaviš za sobom. I što si dalje od izvora nesreće sve više shvataš da je to najbolja stvar koju si ikada uradio. I zaboravila sam koliko volim more – mislila je napuštajući grad – Zaboravila sam koliko volim mnoge stvari…

Gradić kao da je bio utonuo u neku vrstu popodnevne letargije. Bilo je mirno kao na groblju. Prodavnice nisu radile. Kružila je skoro pola sata, ali bez sreće. Osim poneke životinje koja bi preprečila put u potrazi za hladom nije bilo drugih znakova aktivnosti.

Razmišljala je o vodi. Znala je da neće moći da nastavi sa putovanjem ako ne osigura neophodne zalihe. Pesimistični scenariji punili su joj glavu sve dok sa strane puta nije ugledala improvizovanu tezgu sa voćem i balonima vode. Ispustila je uzdah olakšanja.

Ispod saobraćajnog znaka sedeo je čovek sa sivim šeširom dugačkog oboda. Nogavice na ofucanim pantalonama bile su mu podvrnute do kolena ističići u prvi plan nabrekle vene i crne nokte na prstima. Gajbe sa jabukama bile su nesimetrično razmeštene ispred njega sa cenom ispisanom na parčetu papira koje samo što se nije odlepilo. Baloni vode bili su grupisani levo od gajbi. Na prvi pogled reklo bi se da voda nije bila baš najsvežija.

Čoveka prodaja očigledno nije puno zanimala, jer mu je šešir bio navučen preko očiju rubom dodirujući slamku koja je visila iz levog ugla usana. Teško je disao i po svemu sudeći spavao. Jasmin je oklevala razmišljajući kako da započne razgovor. Iskustvo sa prethodnim prodavcem nije bilo najprijatnije.

– Kupuješ ili razgledaš?! – upitao je hrapavi glas ispod šešira. – Ako kupuješ uzmi šta hoćeš i gubi se odavde. Ako razgledaš gubi se odmah!

– Uzela bih nešto vode i odlazim. Nema razloga da budete takvi – odgovorila je Jasmin, pomalo uznemirena neprijatnostima koje je doživljavala od ulaska u gradić.

– Pa onda uzmi i idi, šta buljiš više?!

– Da li je voda sveža?

– Da li je sveža?! – brecnuo se prodavac. – Je l‘ ti to mene zajebavaš?! Misliš ako prodajem jabuke pored puta da sam glup?!

Poslednje što je Jasmin želela bila je rasprava. Odlučna da se što pre vrati na autoput i nastavi ka svojoj destinaciji uzela je jedan od balona i spustila novac u konzervu. Vodila se računicom da je bolje imati bilo šta nego ništa – do sledećeg naselja bi mogla biti u problemu.

Kada je metalni novac zaigrao u konzervi iza prodavca se začulo komešanje. Jasmin je tek tada zapazila veliku kartonsku kutiju sa pravougaonim prorezom na vrhu. Kao kasica prasica za džinovski novac. Kutija je počela da se mrda kao da je iznenada oživela, a iznutra se čulo pi, pi, pi, pi…! Prodavac je ispustio glasan zvuk negodovanja povlačeći obod šešira na gore. Orlovski nos štrčao je sa bubuljičavog, neobrijanog lica. Zelene oči streljale su Jasmin:

– Eto šta si uradila. Uznemirila si mi piliće. Lepo sam ti rekao da ideš.

– Piliće?! – Jasmin je osetila nalet empatije. – Pa zašto ih ne pustite napolje, pobogu? Ugušiće se u toj kutiji.

– Ugušiti?! Pa šta i ako se uguše. Koga briga za to? To su samo glupi pilići!

Komešanje se pojačalo i iz kutije se začulo mumlanje koje je tren kasnije preraslo u jedno prigušeno UPOMOĆ!

Jasmin isprva nije bila sigurna da je zaista dobro čula, ali poziv u pomoć se ponovio još jednom, a zatim još jednom.

Oblile su je graške znoja.

– Otvorite kutiju brzo – rekla je. – Hoću da vidim šta je unutra – delovala je bez straha, ali i bez strategije.

– Ne bi trebalo da zabadaš nos u tuđa posla – mirno je odgovorio prodavac. – Koliko puta treba da ti kažem da se izgubiš?!

– Upomoć! –  čulo se opet, samo glasnije.

Bila sigurna da je glas dolazio iz kutije i da je bio dečiji.

Zaobišla je prodavca hitrim koracima i prevrnula kutiju. Istog trenutka ispustila je balon i uhvatila se za glavu ne verujući u ono što vidi.

Devojčica vezana konopcima, sa maramom preko usta, ležala je u gomili pilića. Bila je bosa, u žutoj, pocepanoj haljini. Lice joj je bilo prljavo od zemlje, a udovi modri na mestima gde ih je stezao konopac.

– Šta se ovde dešava?! – uzviknula je Jasmin. – Srećo, jesi li dobro? Zvaću policiju!

– Nećeš ti zvati nikoga – odgovorio je prodavac i polako se podigao. – Uostalom, da li ti ova rupa liči na mesto u kojem policajci revnosno obavljaju svoj posao? Šerifova kancelarija je kilometrima daleko – napravio je nekoliko koraka u njihovom pravcu.

– Ne prilazite mi. Upomoć!

– Što se mene tiče možeš se drati do sutra. Niko ti ovde neće pomoći, a veruj mi da bi ti bilo bolje da odmah odeš odavde ili ćeš…

– Ili ću šta?! Ili ćete me vezati kao što ste vezali i nju?! Ili ćete me prebiti?! Šta će biti od svega toga?!

– Ne razumeš u šta se uplićeš. Idi dok nisi napravila glupost.

– Oooo, otići ću ja – Jasmin je polako postajala histerična. – Ali sa njom – oslobodila je devojčicu izagrlila je.

– Jesi li dobro? – devojčica je klimnula glavom – Vodim je odavde.

– Devojčica ostaje – rekao je prodavac i izvukao dugački nož iz pojasa – a ti nastavi kuda si naumila.

– Ne. Ona ide sa mnom. Upomoć!

– Kažem ti džaba vičeš. Niko neće izaći da ti pomogne.

– Vi ste ludi. Poremećeni – krenula je sa devojčicom unazad. – Kako ste mogli da uradite ovako nešto?

– Zato što je zaslužila. Zato što je rođenoj majci rekla da je kokoška. E sad, ako je mama kokoška, onda je ona pile. A pile treba da bude sa ostalim pilićima, zar ne? Ako je mama kokoška, onda je ćerka pile. Logično, zar ne?!

– Šta pričate to?! To nema nikakvog smisla! Ne možete deci da radite takve stvari.

– Je li? A deca mogu da rade šta hoće sa svojim roditeljima. Mogu da prave od njih šta im se prohte?! Šta mislite kako je sad njenoj majci? A?! Šta mislite kako je meni? Sve je uništeno. A ona ju je rodila, odgajala i pazila sve ove godine, pokušavajući da joj pruži najbolji mogući život. Ali ne. To nije dovoljno. Prva ozbiljnija zabrana i njena majka je kokoška. Zamislite se u istoj situaciji! Zamislite kako bi vama bilo. I to zato što nije htela da je pusti na more sa onom malom seljačinom. Samo da ga dohvatim…

– To nije nikakvo opravdanje. Zbog jedne male uvrede. Zaista ne razumem. Pustite nas da prođemo – devojčica je sve vreme bila pripijena uz nju i nije progovarala. Sada se pustila i premestila Jasmin iza leđa jako joj stežući ruku.

– Znam da ne razumeš – uzdahnuoje prodavac. – A i kako bi… Tako nešto je teško razumeti, a još teže objasniti. Uradila je to svojoj majci, uradiće i drugima. Ona to ne može kontrolisati. Zato ne mogu da je pustim! – uzviknuo je prodavac i zamahnuo nožem sa namerom da poseče Jasmin po licu.

Adrenalin je u potpunosti preuzeo kontrolu nad njenom motorikom. Vešto se izmakla i odgurnula ga u stranu. Udarivši glavom u kamen prodavac je ispustio nož, ostajući da kleči i zapomaže.

Spustile su se do automobila trčećim korakom i brzo se našle na cesti koja je vodila na autoput.

– Jesi li dobro – upitala je Jasmin devojčicu. Ova je potvrdno klimnula glavom. – Šta se, dođavola, dešavalo gore?

– Mama nije htela da me pusti na more – progovorila je po prvi put kroz suze – a ja sam joj u besu rekla da je kokoška. Tata se onda naljutio i smestio me u kutiju sa pilićima.

– Bože blagi! Koliko si dugo bila tamo?

– Ovo je treći dan. Vi ste prvi koji ste naišli. Hoćete li me odvesti na more? To je sve što želim. To je sve što sam oduvek želela.

– Hoću, odvešću te. Obećavam. Ali prvo moramo da obavestimo policiju. Ja nemam telefon kod sebe, ali ćemo stati na najbližoj pumpi da se sredimo.

– Ali ja hoću sa vama na more. Neću u policiju.

– U redu. Samo da nađemo najbližu pumpu.

– Nećuuuuuuu! – ispustila je neljudski krik devojčica – Idemo na more! A kada stignemo tamo ću da se igram sa delfinima. Delfini su moje omiljene životinje. Oni se uvek smeju. Ovako – razvukla je usta kažiprstima pokazujući zube. Jasmin je uzvratila blagim osmehom. – Oni imaju lep osmeh baš tako kao i vi, gospođice. I pametni su i lepi isto kao i vi. I kada bi mene napala velika bela ajkula delfini bi me sigurno spasili. Isto kao što ste me vi malopre spasili. Vi ste moj omiljeni delfin od sada – zaključila je sa ushićenjem.

– Shvatiću to kao kompliment – odgovorila je Jasmin još uvek razmišljajući šta da radi.

– To i jeste kompliment, gospođice. Svi vole delfine…

Pogledala je u devojčicu.

Iz nekog nepoznatog razloga osetila je blagi napad smeha koji se postepeno pojačavao. Da li zbog malopređašnjeg pretrpljenog stresa ili zbog toga što se posle toliko vremena osetila lepo učinivši nešto humano,Jasmin nije mogla da stane.

Ispočetka je ha, ha, ha,  blago prešlo u he, he, he. Osetila je da joj se koža polako zateže i da joj se vilica izdužuje i menja. Najednom kao da je imala duplo više zuba. Glava joj je otežala, a ruke se iznenada skratile pretvarajući se u nešto trouglasto.

Ali bez obzira na to što se dešavalo, smeh nije prestajao, pa je he, he, he,  još neprimetnije, prešlo u ke, ke, ke, ke, ke…

I dok je odometar otkucavao kilometre, naišla je i prva pumpa. Ali nisu se zaustavile. Perajem je ubacila u petu brzinu i stisnula gas. Sada su već žurile da što pre stignu do obale i slane vode. Sada je već bilo pitanje života i smrti. Devojčica i veliki plavi delfin…

Nemanja Danilović

Objavljeno pod Književnost, Priče, Proza | Ostavite komentar

Kako (ne)pisati: Reči: Gejman

 

 

Pišite jednu reč za drugom; kada pronađete pravu reč, zapišite je.

Nil Gejman

Objavljeno pod Kako (ne)pisati, Književnost | Ostavite komentar