Zašto: Kratka priča: Hadži Tančić

Pripovedna matrica fantastike po pravilu se prepoznaje najpre po čudnim, a onda i sasvim neobjašnjivim dešavanjima u prirodnom poretku stvari. Drukčiji, naporedni poredak sveta uvodi se u priču ukletom povezanošću sa neposredno datim, stvarnim, realnim svetom. Ukletost je pritom osnažena naročitim postupkom oblikovanja književnih likova, određenije rečeno, književnom motivacijom postradanja. Postradanjem su obeležena njihova bića, zapravo učešćem i udelom neshvatljivih, ali i neodoljivih sila koje opsedaju ljudske duše, odista nekako naročito povezane. Gonetajući tajnu porekla svoje usudnosti, prizivaju se tajanstveni prizori i pojedinosti, doprinoseći čitavoj fantastičnoj viziji.

Saša Hadži Tančić

Advertisements

F haiku: Pavlović

Oko u travi.

U krošnji hrasta pauk:

Prede tišinu.

Mihajlo Mika Pavlović

Mihajlo Mika Pavlović, Dah bele ruže, str. 52, Beograd, 2016.

Misli za svaki dan: Springstin

Čovek ne može da opstane isključivo na trezvenosti.

Niko ne dobija priliku da prepravi prošlost. Niko ne dobija priliku da se vrati, jer postoji samo jedan put za izlaz. Napred u tamu.

Kako starimo, tako težina našeg neraspoređenog prtljaga postaje sve veća… mnogo veća. Sa svakom godinom koja prođe, cena odbijanja da se stvari dovedu u red sve više raste.

Pripadam samo sebi.

Psihološki ratovi nikada se ne završavaju. Postoji samo ovaj dan, ovaj trenutak i neodlučno verovanje u sopstvenu sposobnost promene.

Brus Springstin

Zrnce mudrosti: Knjiga: Kunc

 

Knjige predstavljaju drugi život.

Din Kunc

Zašto: Kratka priča: Hadži Tančić

Uzimaju se, za fantastične, priče čija struktura počiva na polaritetu dva sveta, ovog i onog sveta, stvarnog i nestvarnog, racionalno-iracionalnog; prirodno-natprirodnog sveta; u fenomenološkom ili psiho-analitičkom ključu.

Saša Hadži Tančić

F haiku: Maldin

 

Staro groblje.

Onostrani fijuk kose

jos uvek jedini zvuk

Pol Maldin

Haiku novine, br 30, Niš, 2016.

Misli za svaki dan: Springstin

Moje ploče uvek su zvuk nekoga ko pokušava nekuda da dene svoju glavu i svoje srce.

Pop muzika je polje gde sam upotrebljavao svoju muziku i svoj talenat od samog početka kao oblogu, kao melem, kao alatku da izmamim putokaze za prevazilaženje nepoznanica u svom životu… Drago mi je što me lepo plaćaju za uloženi trud, ali ja bih to zaista radio i džabe. Jer moram. To je jedini način na koji pronalazim trenutke oduška i svrhu kojoj težim. Zato za mene ne postoje prečice.

Sreća – svetla bliznakinja moje depresije.

Svakome od nas neophodno je malo sopstvenog ludila.

Odavno sam se pomirio sa činjenicom da ne možemo svi biti Rolingstonsi… čak i ako smo u stanju.

Brus Springstin

Tamara Lujak: Neobična ljudska prebivališta

Pećina

 

Pećina je podzemna prostorija u zemljinoj kori, nastala prirodnim procesima. Pećine nastale u krasu oblikovane su hemijskim i mehaničkim delovanjem vode. Osim u tim stenama, pećine nastaju i u naslagama gipsa, soli, magmatskim stenama, konglomeratima, brečama, pa čak i ledu. Osnovni delovi pećina su: ulaz, kanal i dvorana. Kanal je izduženi otvor, a dvorana je prostranija šupljina, najčešće nastala širenjem podzemnih kanala.[1]

Pećina je ujedno i jedno od najstarijih čovekovih staništa. Pružala mu je zaštitu od kiše, vetra i sunca, od hladnih noći i životinja grabljivica. Retke su pećine čije je nepregledne dubine praistorijski čovek podrobno ispitao, ali se mogu naći, kao recimo u Belogradčiku u Bugarskog, u pećini Lasko u Francuskoj i Altamiri u Španiji. Najstarija prebivališta praistorijskog čoveka pronađena su u pećinama Sterkfontein, Drimolen, Malapa i Svartkrans, blizu Johanesburga, u Južnoj Africi, a naseljavali su ih Australopitekus afrikanus, Australopitekus sediba, Homo erektus, Homo habilis, Homo naledi.[2]

U Hrvatskoj, na Hušnjakovom brdu, u zapadnom delu grada Krapina, otkriveno je stanište neandertalca. Oko devet stotina ljudskih fosilnih kostiju, mnogobrojna kamena oruđa iz paleolita, te fosilni ostaci pećinskog medveda, vuka, losa, jelena, runastog nosoroga, divljeg goveda i drugih životinja, svedoče o starosti ovog bogatog nalazišta, koje odgovara vremenu od pre 130.000 godina. Pronađeni su i ostaci ognjišta, po čemu se može zaključiti da je krapinski čovek znao za vatru. Živeo je u pećinama, a Hušnjakovo brdo bilo je pogodno za kopanje takvih pećina, koje su tokom vremena zatrpane nanosima rečice Krapinice.[3]

Pećina Risovača nalazi se na ulazu u Aranđelovac iz pravca Topole. Predstavlja stanište čoveka iz ledenog doba i jedno od najpoznatijih nalazišta paleolita u Evropi. Kao prirodan objekat, prava je retkost za nauku. U pećini su otkriveni fosili pećinskog medveda, mamuta, runastog nosoroga, bizona, pećinskog lava, leoparda, pećinske hijene, jelena itd. Otkopana je pećina u dužini od 187 metara, sa dvoranama od korala, raznih oblika i boja, i sa predmetima i ukrasima kojima se služio pračovek.

Zbog prirodne vrednosti, kao i velikog arheološkog i paleontološkog značaja, pećina je 1983. godine proglašena kulturnim dobrom od velikog značaja, a 1995. sa okolnim prostorom (oko 13 hektara) stavljena je pod zaštitu države, kao spomenik prirode I kategorije. Otvor pećine nalazi se na oko 17 metara iznad toka rečice Kubršnice, na severoistočnoj strani brda Risovača (273 m). Od otvora prostire se dvorana dužine 22 metra, prvo prema zapadu, a zatim skreće u pravcu jugoistoka. Pretpostavlja se da je pećina duga oko 800 metara (sve do Vrbičke reke).

Risovača je istraživana 1955-1961. godine, pod rukovodstvom dr Branka Gavele. Debljina kulturnog sloja varirala je (3-4 metra). Lokalitet je musterijensko nalazište (kultura Musterijen nazvana je po pećini Mustijer u Francuskoj, smeštenoj na obali Vezera, u Dordonji). Pronađeni su tragovi upotrebe vatre u peščanim nanosima. Pored ognjišta (vatrišta) nađeno je i oruđe od okresanog sileksa, obrađene kosti i fosilni ostaci praistorijskih životinja. Veliku pažnju privlače oni artefakti koji svojim odlikama imaju elemente kultura srednjeg i poznog paleolita. Pretpostavka je da je pećina bila stanište lovaca srednjeg perioda starijeg kamenog doba.[4]

 

Abri

 

Jochen Jahnke, CC BY-SA 3.0, httpscommons.wikimedia.orgwindex.phpcurid=3049922

Na francuskom jeziku abri znači „zaštita“. U pitanju je prirodno stanište praistorijskog čoveka – udubljenje u brdu, natkriveno ogromnom stenom, nalik pećini – nije, međutim, ni toliko duboko, ni toliko razgranato kao pećina. U pitanju je tanak pojas zemlje, usek, udubljenje u steni, sklonište, koje je praistorijski čovek koristio za život. Abri je, poput pećine, služio kao sklonište od vremenskih nepogoda, ali je za razliku od pećina, koje su bile mračna, hladna i vlažna mesta, pružao sasvim dovoljno svetlosti i toplote, naročito oni koji su bili okrenuti južnoj strani.

Takvo je stanište pronađeno u Francuskoj – lokalitet poznat pod nazivom Abri de la Madlen, u Dordonji, po kojem je praistorijska kultura Magdalenijen dobila naziv (kultura mlađeg paleolita u zapadnoj Evropi, datira iz perioda od oko 17.000 do 9.000 godina p.n.e.). Ovo sklonište pod stenom koristilo se od paleolita do neolita. Pećina je istražena od 1863. do 1865. godine, i nalazi se na Spisku mesta Svetske baštine u Evropi (UNESKO).

Praistorijsko nalazište Abri Pataud, pronađeno je u Dordonji, u Francuskoj, u mestu zvanom Lez-Ezi-de-Tajak-Sirei. U ovom abriju otkriveni su ostaci Kromanjonca, praistorijskog čoveka, kamenih alatki, pećinskog slikarstva, ali i ženska figura isklesana u kamenu, poznata pod nazivom Venera Abri Pataud. Nalazi se datiraju u gornji paleolit, u vreme između 47.000 i 17.000 g.p.n.e.[5]

 

 

Iglo

 

Jedna od najprepoznatljivih autohtonih građevina jeste iglo – dom Indijanaca sa krajnjeg severa američkog kontinenta, Kanade i Grenlanda. Od jedinog materijala koji se nalazi u krugu od nekoliko stotina kilometara, oni koriste konstruktivno rešenje spiralne kupole, isto koje je primenjivano i u antičkoj arhitekturi Rima. Reč iglo (eng. igloo) potiče od reči plemena Inuit – iglu, što znači „snežna kuća“. Pravi se od blokova vetrom sabijenog snega, koji se slažu u oblik kupole. Ovaj način građenja veoma je popularan i kod današnjih stanovnika Kanade, pa mnoga deca u zimskim igrama sama umeju da naprave svoju kućicu od snega.

Postoji nekoliko tipova igloa koji služe za različite potrebe: privremeno sklonište za lovca, često postavljen sasvim na ledenom morskom pokrivaču, prilikom lova foka ili belih medveda; polu-privremeno stanište za jednu ili dve porodice, pod jednom kupolom (nekoliko ovakvih igloa već čine selo); ovaj tip se pojavljuje uglavnom u letnjim mesecima, kada cela plemenska grupa ide severnije, kako udaljenost lovaca od sela i porodica, ne bi bila prevelika; treći tip po veličini i kompleksnosti gradnje, jeste pomenuto grupisanje igloa u objekat povezan zasvođenim hodnicima ili drugim igloima. Ovaj tip često se sastoji od čak pet prostorija, u kojima obitava i po 20 osoba. Postoje i primeri kada je više igloa postavljeno jedan uz drugi, pa su dobijeni prolazi između igloa samo lučna vrata u punoj visini čoveka; ovaj tip se koristi za održavanje zajedničkih gozbi, a ima dovoljno prostora i za tradicionalne plesove.

Gradnja igloa zahteva dosta snage, jer za jedan manji iglo koji će služiti kao kratkotrajno boravište za dva korisnika, potrebno je oko 50 blokova od snega. Na početku se odredi koliki će biti prečnik kupole, i na tom mestu se raščiste gornji snežni nanosi koji nemaju dovoljnu čvrstinu. Zatim se od donjih slojeva čvrstog kristalisanog snega oblikuju blokovi veličine oko 70x50x30cm. U gornjim slojevima postavljaju se blokovi nešto manjih dimenzija, već prema snazi i sposobnostima onog ko ih postavlja. Prvi blok postavlja se na strani igloa koja je okrenuta ka suncu. Ovo nema posebno konstruktivno značenje, već predstavlja izraz poštovanja prema izvoru toplote i svetla u surovim uslovima Antarktika.

Prvih nekoliko redova blokova (1-3) mogu da se ređaju ravno, pa se tek onda počinje sa pravljenjem spirale kupole. Blokovi mogu da se oblikuju većim nožem, mada danas i sami Eskimi koriste metalnu testeru sa većim zupcima. Početak spirale započinje klinastim blokovima, koji se postavljaju sa unutrašnje strane. Kako se ide u visinu, veličina blokova će biti nešto manja od onih u osnovi, jer težina samih snežnih elemenata nije zanemarljiva. Oblik kupole u stvarnosti retko je poluloptast, kakvo je uobičajeno prikazivanje na reklamama ili u crtanim filmovima. Kupasta kupola trpi daleko manja horizontalna opterećenja i sami Inuiti često koriste ovaj oblik, naročito kada žele da obezbede sebi dom za jednu noć ili nedelju dana.

Unutrašnjost i spoljašnjost kupole grebu se nožem, kako bi se dobile glatke površine preko kojih će se slivati sloj otpoljene vode (od sunca spolja i toplote tela ili lampe iznutra) i stvarati dodatno ojačanje konstrukcije. Kada se dobro napravi, na vrhu igloa može da stoji odrastao čovek. Dokumentarac „Nanuci sa severa“ (Nanook of the North: A Story Of Life and Love In the Actual Arctic) iz 1922. godine, najstariji je zabeleženi filmski snimak pravljenja igloa. Tu se vidi kako pripadnici plemena Nanuk, nožem napravljenim od životinjske kosti obrađuju snežne blokove, i blokove leda koriste kao svetlarnike u konstrukciji kupole. U unutrašnjosti, naspram otvora za ulaz, formira se platforma za spavanje, visine od 30 do 50 cm. S obzirom da hladan vazduh pada dole, tako će pred ulazom da se stvara hladni čep, koji će takođe obezbeđivati čvrstoću ove platforme da je ne ugrozi toplota tela odozgo, a postelja će se nalaziti u gornjoj, toplijoj zoni igloa. Ulaz igloa zatvara se prekrivkom od kože.

Sneg obezbeđuje difuzno svetlo u unutražnjosti igloa, a na mestu spojnica zaptivenih ledom, zbog manje količine zarobljenog vazduha, probijaće se višetruko više svetla, tako da će kompletna konstruktivna šema spiralne kupole biti lepo vidljiva. Dok god ima sunca, u iglou nije potrebno dodatno osvetljenje. Takođe, moguće je i iskoristiti jedan blok izvađen iz leda koji bi bio umetnut kao prozirni konstruktivni element u kupolu i koji bi obezbeđivao dodatne količine svetla u prostoriji. Za dobru toplotnu izolaciju igloa presudna je debljina zidova. Za zid od oko 50 cm mogu se postići temperature malo više od 0°C, zid od oko 75 cm preko 10-15°C, dok se unutrašnja temperatura u iglou od preko 20°C, bez dodatnog izvora toplote osim ljudskog tela, može postići tek sa debljinama zida od 1m. Na ulazu igloa, koji ne bi trebalo da bude viši od 80 cm, pravi se lučni portal, koji može da ima i dubinu kraćeg lučnog hodnika, dužine i preko 1 m. Ovo takođe smanjuje toplotne gubitke i uticaj vetra na unutrašnjost igloa.

Kada se pravilno napravi, iglo će obezbediti prijatno boravište u snegu. Prilikom spoljašnjih temperatura od -45°C, kakva je u vetrovitim noćima Severa uobičajena, u iglou može biti od -7°C do čak 16°C i to samo zahvaljujući toploti koju emituje telo čoveka, a kupola je zadržava pod sobom. Neke grupacije plemena Inuita svoje igloe oblažu kožama ulovljenih životinja. Temperatura ovako izolovanog prostora može imati od 2° do čak 10° ili 20°C. Tradicionalni inuitski iglo iznutra se zagreva kamenom lampom – kulik. Već dugo Inuiti koriste velike kamene lampe, ali i limene rešoe. Kao gorivo lampe koristi se mast dobijena od foke ili kita. Fitilj je nekada pravljen od osušenog izmeta polarnog zeca. Vatra je paljenja trenjem dva komada drveta.

Snežna pećina je jednostavnija vrsta privremenog staništa slična iglou sa podjednakim toplotnim karakteristikama. Daleko je jednostavnija za gradnju, jer se u visokom nanosu snega prosto napravi udubljenje. Dovoljna je visina snega od 120 do 150 cm, ali i on mora da ima određenu čvrstoću. Debljina snega u najvišoj tački, tj. najmanja debljina krova trebalo bi da bude bar 30 cm. Takođe može da se napravi platforma za spavanje, a ulaz zatvori sa nekoliko dodatnih blokova. Ipak, ne bi trebalo u potpunosti zatvoriti snežnu pećinu, kako bi bio moguć protok svežeg vazduha.[6]

 

Vigvam

 

Vigvam, vikap ili tipi (engl. tipi, tepee, teepee), vrsta je kupolastog šatora koje su nekada koristili autohtoni stanovnici američkog kontinenta. Danas se još uvek koristi u ceremonijalne svrhe i u folkloru američkih Indijanaca. Termin vikap obično se koristi za ove vrste šatora u jugozapadnom i zapadnom delu severnoameričkog kontinenta, dok se vigvam obično odnosi na ove strukture u severoistočnom delu kontinenta. Vetu je termin plemena Vampanoag za vigvam. Ovi izrazi mogu da se odnose na mnoštvo različitih vrsta indijanskih struktura bez obzira na lokaciju ili kulturnu grupu.

Vigvam su kao sklonište koristile mnogobrojne indijanske kulture. Zakrivljene površine čine ga idealnim skloništem za sve vrste uslova. Ove strukture se formiraju okvirom lučnih držača, najčešće drvenih, koji su pokriveni nekom vrstom krovnog materijala. Detalji konstrukcije variraju sa kulturom i lokalnom dostupnošću materijala. Neki od materijala koji se koriste za krovove uključuju travu, trsku, kože ili tkanine. Muškarci su gradili vigvame, a žene su postavljale obloge. Vigvami su najčešće bili sezonske strukture, iako se termin primenjuje na zaobljene i konusne strukture koje su izgradile indijanske grupe koje su bile i trajnijeg karaktera. Njihov vek obično traje duže od tipija i njihovi okviri obično nisu bili prenosivi kao tipi.

Tipičan vigvam na severoistoku, imao je zakrivljenu površinu, koja može da se održi u najgorim vremenskim uslovima. Mlada zelena stabla drveća od skoro svih vrsta drveta, dužine od deset do petnaest metara, obrađivana su i savijana. Dok su se savijala, krug je crtan na tlu. Prečnik kruga varirao je od deset do šesnaest metara. Savijena stabla su zatim stavljana preko vučenog kruga, koristeći najviša stabla u sredini i kraća na spoljašnjoj strani. Stabla su oblikovala lukove koji su formirali krug. Sledeći set štapova obmotavan je oko vigvama da bi pružio podršku za sklonište. Kada bi dva seta konačno bila povezana, na njima su postavljane strane i krov. Stranice vigvama obično su bile od kore drveća.[7]

 

Hogan

 

Hogan je tradicionalna, kupasta zemljana koliba Navaho Indijanaca, koji su živeli u današnjoj Arizoni i Novom Meksiku. Može biti okrugao, četvrtast ili konusnog oblika, i zemljanih (najstariji tip), drvenih (zidovi su sa spoljašnje strane bili premazivani blatom) ili kamenih zidova. Koristio se i u ceremonijalne svrhe, a pružao je izvrsnu zaštitu od kiše i sunca. Svaka je porodica morala da ima svoj hogan.

Ulazna vrata bila su okrenuta istoku – kao način iskazivanja dobrodošlice suncu, koje donosi sreću i bogatstvo. U krovu se nalazio otvor (jedini u celom hoganu), koji je predstavljao nebo, ali i neku vrstu odžaka iznad ognjišta. Krov je, kao i zidovi, bio oblagan blatom, ponekad i travom. Na zemljanom podu, koji je održavan čistim, obično su bile prostrte životinjske kože, na kojima se spavalo. Na zidovima su visile kolevke i venčani darovi. Postojala je samo jedna unutrašnja prostorija.

Navaho Indijanci verovali su da je proklet, uklet onaj hogan u kojem umre čovek. Zbog toga su napuštali svoja mesta boravka, kada bi u njima umro član porodice, i najčešće ga uništavali, a za život podizali drugi. To je možda razlog zbog kojeg nisu podizali trajna boravišta.

Današnji Navaho Indijanci i dalje žive u hoganima građenim na tradicionalan način, mada ima sve veći broj onih koji više nalikuju savremenim kolibama, brvnarama. Mogu imatu kružnu, četvorougaonu, šestougaonu ili osmougaonu osnovu, ravan krov, prozore, dimnjak – nalik kolibama Pueblo Indijanaca i Meksikanaca – dok su ulazna vrata i dalje okrenuta ka istoku. [8]

 

 

Tamara Lujak

 

 

[1] https://sr.wikipedia.org/sr-el/Пећина

[2] https://en.wikipedia.org/wiki/Cave#Archaeological_and_cultural_importance

https://en.wikipedia.org/wiki/Swartkrans

[3] https://hr.wikipedia.org/wiki/Hu%C5%A1njakovo_brdo

[4] https://sr.wikipedia.org/sr-el/Рисовача

[5] https://sr.wikipedia.org/wiki/Абри_де_ла_Мадлен

https://sr.wikipedia.org/wiki/Магдаленијен

https://en.wikipedia.org/wiki/Abri_Pataud

http://www.showcaves.com/english/explain/Archaeology/Abri.html

[6] http://www.gradjevinarstvo.rs/tekstovi/699/820/iglo-vestina-gradjenja-spiralne-kupole-blokovima-od-snega

[7] https://sr.wikipedia.org/sr-el/Вигвам

[8] https://en.wikipedia.org/wiki/Hogan

http://navajopeople.org/navajo-hogans.htm

Zašto: Kratka priča: Hadži Tančić

 

Fantastična pripovedna proza komunicira sa praslikama čuvanim u dnu samih likova, ljudske celovitosti u primanju života koga se ne odriču ni dušom ni duhom.

Saša Hadži Tančić

F haiku: Petković

 

Sa grane vrbe

vila sna

tka mesečinu

Gordana Petković

Haiku novine, br 30, Niš, 2016.

NEKA TAKO BUDE ODNEGOVANO

 

 

Doc.dr.sci i Dr. Honoris Causa

Sabahudin Hadžialić

22.4.2018.g.

Sarajevo, BiH

TATJANA DEBELJAČKI

IBRAHIM HONĐO

 

NEKA TAKO BUDE ODNEGOVANO

 

Sudbina beščašća omeđila je generaciju u potrazi za smislom. Smisao potrage je bio usmjeren traženju ljudskog dostojanstva, dok je ljudsko dostojanstvo opstajalo zahvaljujući smislu vlastite opstojnosti.

Tatjana i Ibrahim su dva potpuno uobličena ljudska kapaciteta koja humanistički streme objedinjavanju ljubavi, altruizma i ciljanoj namjeri da etiku, ali i estetiku opstojnosti postave na pijadestal budućih nadanja.

Toplina naslova ove knjige dovoljno govori za sebe, nenametljivo uspijevajući na samom početku otopiti moguće predrasude čitalaca. Odnjegovati je višeslojna riječ za koju je potrebno, vrijeme, strpljenje, ali i dovoljna hrabrost u vremenu beščašća, licemjerja i hipokrizija ljudske pojavnosti.

Valovi nadahnuća nesputano reflektuju sopstvene nade, dok prolazim stazama erogenih zona (ne diraj…) u knjizi koja govori a istina jeste u fantaziji laži dok smo u nemogućnosti upoznati Boga sumnjajući u sve i svja bivajući zaključani u tijelo slikara…

Da, nije potrebno posebno izdvajati retke bilo koje pjesme, kako Tatjanjine, tako i Ibrahimove, obzirom da se pred nama rasprostire prekrasni ćilim raznovrsnih, tananih usmjerenja poetske misli.

Kada se budete vraćali njihovim pjesmama, a sigurno hoćete, nemojte zaboraviti: Nije teško pisati. Teško je znati pisati. Oboje itekako znaju… pisati. U knjizi koja govori. Nama.

 

 

NEKA TAKO BUDE

 

Neka bude kamen gore

i kamen dolje

i kamen na uzglavlju

i kamen pod nogama

neka zemlja bude kamenita

i oba neba kamena

na kojima nema zvijezda

ni sjaja do kamenog

neka iz kamena teče voda

čista i bistra ko suza majčina

i neka teče diljem planete

neka to bude moj zanos

koji će useliti u ljudske duše

tako da svako ćuti ljubav

i s ljubavlju diše i odiše

neka ljubav teče poput rijeka

svim ljudskim venama

i neka to bude

jedino prokletstvo čovjekovo

i neka se spominje samo čovjek

ljudskost i ljubav

i neka svako ima svega u izobilju

i neka se svako sebe sjeća

i svoga djela

i neka sve to prekrije kamen

i zaštiti od umiranja.

 

IBRAHIM HONĐO

ODNEGOVANO

 

Folkor mita

tačka na koži zemlje.

Svetluci plavi

ruke galaksije,

sintetičke boje

borbenog lica

osvajač, boliš me

sfere probijene

preko glave…

Bdenje razloži

sazvežđe žedno

udahnuše utrkuje.

Milovanje  utočište,

greh bičuje.

Odnegovano zeleno

vrištave strasti!

Žar letnje bajke.

Srešćemo se u dvorani večeri.

u zvezdanom ogrtaču?

Noć donosi kraj u vreme cvetanja.

Preko koje ulice do lavirinta?

Prošaputana zora

kuje zaveru,

vruće iza kulisa.

 

TATJANA DEBELJAČKI

 

 

 

POETIČNO HODOČAŠĆE U ISTOČNU KULTURU

 

Tatjana Debeljacki svetski je poznati pesnik čiji je rad preveden na više jezika. Ona je nesumnjivo majstor pisane riječi. Njene pesme su krilate ptice koje lete stranicom, a onda se zaustavljaju s porukom, i drže pažnju čitaoca, inspirišu, prikazuju i crtaju lepe slike, omogućavajući njoj, poetesi, da koristi svoj prefinjeno pero. Tatjanino platno je cijeli svet. Ona koristi imaginarnu kameru za snimanje izuzetno lepih slika: „Svjetiljke trepere/Na vetru lepršavi šal/Uzbuđenje magnetsko privlačenje/Mesečina zanosna mistična/U zagrljaju kozmičke energije.”

U njenim pesmama je mirnoća; neka vrsta mira i tišine srca …“neoprezna ponekad,/Žudim nema i daleka!/Obnažena, ispunjena savršenstvom/Pohađam uživanja!!!/Gde ima poverenja ima i radosti/Nikad nije slikao moju strast/Snove od boje do reči/Bez neizvesnosti i jeze.”

 

Njeno poetično hodočašće u istočnu kulturu tako je elokventno prikazano, da svako od nas oseća njene emocije, njenu žudnju i njeno „uživanje“.

Japan je tamo gde ona prestaje da gasi svoju žeđ, gde „Sunce obasjava polja/Crvena zemlja/Izrovana brazdama/Komadi suve gline.”

 

„Japanski duh je gospodar šume i zveri, pastir čije se stado sastoji od jelena, srna i zečeva, koji se brine o vukovima ili risovima.“

Japan je mesto gde pesnik nauči da nikada ne „odustane“; voleti i razumjeti, prihvatiti i sanjati. Pesnik udahne svež vazduh Japana, isijava sunčevu svetlost i kupa se u „trenutku svetlosti“, „ispunjen savršenošću“ iz nesavršenosti i „pritiskom japanskog vazduha na licu“.

Pesma „Ima“ ilustruje žudnju i prihvaćanje čuda „nevina, žedna/još uvek čeka hleba i mleka/postavlja pitanje da li ili ne ovdje postoji božanstvena ljubav“ ili „da se nikad ne pretvori u pepeo“, jednostavnost ljubavi „uvek zrela kao jabuka“.

„I kada…“ je upad u pukotine pesničke duše, kroz njene snove i prazninu podsvesti, suočava se sa svojim pogledima u ogledalu i prepoznaje lažne komplimente neophodnosti.

„Baš me briga za sutrašnji dan. Tatjana se zalaže za život u sadašnjosti i ne brine šta donosi sutra, vešto je napisana u njenoj pesmi „Pero“.“ Oprostite, ali baš me briga za sutrašnji dan!

Danas, upravo danas…

Tatjana Debeljacki je inventivan, širokih pogleda i izuzetno dobar pisac sa magičnim darom stvaranja atmosfere. Njene pesme su bogate metaforama, epitetima i poređenjima, pokazujući tako svoj talenat i intelekt.

Ona je, nesumnjivo, zvezda na književnoj sceni.

 

Prof. dr Lucia Gorea, Pesnik i pisac

Nanaimo, Kanada

Sa engleskog preveo: Ibrahim Honđo

 

TOČAK STRASTI IBRAHIMA HONĐE  

 

„Sva ljepota je skrivena u očima žene” (I.H.)

 

Dok čovjek pretražuje duboko u svojoj duši, strepeći i nadajući se, da će se njegov svijet okretati kao kotač strasti, tu su samo skice u simbolima i nijansama na komadiću papira koje se konačno pretvaraju u kosmos sam po sebi, i u tom trenu, poezija preuzima njegov identitet. On tada postaje pjesnik, jer on zaista vjeruje „u riječ i njenu moć“.

 

Uvijek se dešava da nakon čitanja Ibrahimovih stihova, čitatelj neizbježno dobija utisak da je ispred pjesničke enigme. Ovdje je pjesnik koji oslobađa rasprostranjene emocije formulisane neizvesnostima, jer on njeguje ličnu i univerzalnu bol, demantujući tako put neusklađenosti, ljubav i odvratnost, nadrealno tumačenje kao Bošova slika. Njegova poezija postaje poetika suprotnosti ili šarma, imaginacija što pokriva gotovo sve sfere čovječanstva i svijeta, čovjeka i njegovog svijeta. On nastavlja da dovodi u pitanje istoriju koju su ljudi već promjenili i sumnja u njenu istinitost. Te suprotnosti mora dekodirati čitalac, koji vidi carstvo srčanih otkucaja kroz eteričnu ali i krajnju tjelesnu uzdržanost duše čovječnog pjesnika s najjačim osećanjem unutrašnjeg i spoljašnjeg sebe. Činjenica je da je u njegovoj poeziji prisutna izuzetna kreativnost; njegova poezija nije ograničena i ne ograničava čitaoca.

U ovoj kolekciji naročito je upečatljiva pjesma “PAŽLJIVO S EROGENIM ZONAMA.” Takvo upozorenje nosi najveće značenje poezije na području čula, mašte i istine. Da!

Poezija je erotična, stimuliše mozak i tijelo i sve što je inherentno ljudskom biću. Ibrahim veli:

 

„ne dodiruj erogene zone moje pjesme šapatom

jer mogla bi se rascvjetati na najopojnije mirise”

 

Da bih prikazala Honđinu svestranost, ili mogu reći senzibilitet, predlažem da uzmete minut da pročitate sve naslove. To je ABC srca: Dok abeceda ima specifičan striktan poredak, osjećanja nikada nemaju:

 

„neko je napravio nered u mom srcu

i duši mojoj

ne znam kako uspostaviti red

niti kako se to moglo meni dogoditi

u ovaj usnuli čas”

 

Kao čitateljka primjetila sam fiksiranje sa „očima“. Mogu li to biti „oči“ kao čuvari intimnih delirija duše, ili uhvaćena sva značenja zamišljena u žestini pjesničkog srčanog otkucaja? Daleko tamo, oči i dalje ostaju svete čak i nakon smrti u Ibrahimovoj formulaciji vječnosti!  Za svjetlost začetu u oku žene i strasti plamte kao vatra u djevojačkim očima. Romantičan pjesnik koji takođe može biti nabusit kada je bijesan i ogorčen nepravdom, vjeran je svojim osjećanjima,

„ne postoji drugi Bog, osim onog kojeg nosite unutar sebe i svom neznanju.”

Ibrahim Honđo nam nudi poeziju inspirisanu njegovim emocionalnim žudnjama, potragu za odgovorima pred nedohvatljivim, lucidnim putovanjima kroz razmišljanja o dilemama, poeziju koja je krhka ili slatka ili očajna ili oštra, ali uvijek vjeruje sebi. Stihovi u ovoj kolekciji ostvarili su snažnu rezoluciju kojom dozvoljava sebi da bude odan svom stilu i svrsi. Zato uđimo u srce i um Ibrahima Honđe i izađimo do okruženja koje se može videti kroz njegove oči.

 

Luz María López, Puerto Rico, January 13, 2018

S  engleskog prevela Biljana Knežević

 

Mia Knežević, o pjesmama Ibrahima Honđe u ovoj knjizi napisala je:

 

Uprkos raznovrsnosti njegovih slika i tema u „Neka tako bude” isprepletano je zajedno sa univerzalnim tkivom smrtnosti i čovečnosti, na način koji je i umetnički i pun takta. Od sjajne slikovitosti do izrazitog realizma, mnoge pjesme izazivaju osećaj posmatranja detalja preko uveličavajućeg stakla, utemeljenog u stvarnosti bez obzira na pozadinu. Kada pokreće pitanja o ljubavi, vjeri, zloj kobi i gubitku nevinosti, Honđo tka bajku o ljepoti koja se može naći čak i u tragediji, u proganjajućem, a ipak i optimističnom sabiranju ljudskog stanja.

 

Vankuver, Januar 21, 2018

 

 

 

Misli za svaki dan: Springstin

Život nadvlada umetnost… uvek.

Rober de Niro je jednom izjavio da voli glumu, jer mu ona omogućava da živi tuđe živote bez posledica. Svake večeri postaješ novi čovek i sve životne mogućnosti rasprostru se pred tobom. Možda je to prokletstvo maštovitosti. Ili je to samo unutrašnje „bekstvo“.

Osnovna matematika stvarnog sveta kaže da jedan i jedan daju dva. Običan čovek (i ja sam često takav) njiše se u tom ritmu. Odlazi na posao, radi, plaća račune i vraća se kući. Jedan i jedan je dva. Tako se okreće svet. Međutim, slikari, muzičari, prevaranti, pesnici, mistici i slični, plaćeni su da izokrenu naglavačke osnovnu matematiku, da protrljaju dva štapa i stvore vatru. Svako u životu izvede neku vrstu alhemije, ali nju je teško zadržati, a lako se zaboravlja. Ljudi ne dolaze na rok koncerte da bi nešto naučili. Oni dolaze da bi se podsetili nečega što već znaju i osećaju duboko u sebi. Kada je svet najbolji, onda jedan i jedan jesu tri. To je osnovna jednačina ljubavi, umetnosti, rokenrola i rok grupa. To je razlog što svemir ostaje nedokučiv, što ljubav i dalje zbunjuje i donosi ushićenje, razlog što istinski rokenrol nikada neće umreti.

Brus Springstin

Nemanja Danilović: Plastelin

–  Tata, tata…

• Ne sada, Juniore! Sto puta sam ti rekao da me ne prekidaš kada radim. Ako ne predam ovo gospođi Gruber do utorka možemo da se pozdravimo sa letovanjem ove godine. Što se malo ne igraš sa plastelinom koji sam ti jutros kupio?
• Ali, igram se, tata. Zato sam i došao. Treba mi…

Čuje se lavež psa.

• Šta je to?
• To je Čarli.
• Čarli?!
• Da, Čarli. To je moj novi kućni ljubimac. Napravio sam ga od plastelina koji si mi kupio.
• A-ha. Okeeej… A zašto ti sad ne odeš i ne igraš se još malo sa tim tvojim Čarlijem dok ja ovo ne završim?
• Zato što mi treba nova majica. Malopre kada smo se igrali Čarli je skočio na mene i ispiškio mi se po majici. Ali mislim da to nije uradio namerno. Mislim da je samo bio srećan. Čak me je i polizao po licu. Mislim da mu se baš sviđa što sam mu ja gazda.
• Vidi stvarno… Majica ti je skroz mokra. Pa šta si ti to tamo radio, čoveče?
• Pa rekao sam ti, tata. Igrao sam se sa….
• Dobro, dobro. Šta god. Bolje da ne budimo mamu. Znaš kako se ona iznervira kada isprljaš odeću. Ajde, sačekaj me tu i doneću ti novu majicu.

Odlazi i vraća se sa novom majicom. Presvlače se.

• A sada se vrati u sobu i igraj se još malo dok ja ovo ne završim. Važi?
• Važi, tata!

*

• Tata, tata…
• .. Šta je sad opet, Juniore? Zar se nismo malopre dogovorili da me nećeš više prekidati!?
• Jesmo, tata, ali Čarli je gladan. I žedan isto. Hteo sam da te pitam da slučajno nemamo neku hranu za pse ovde kod nas?
• Ma kakva crna hrana za pse, čoveče!? Šta ti pada na pamet!? Ako si gladan u frižideru imaju kobasice od jutros. Slobodno ih uzmi i pojedi. Ionako ti treba gvožđa.
• Ali, nisam ja gladan. Čarli je…
• Ti i tvoj Čarli… Kobasice su dobre i za pse. Oni to baš vole. Uzmi i sigurno nećeš pogrešiti. A i Čarli će ti biti zahvalan. Veruj mi.
• Važi, tata. Hvala ti. Siguran sam da će mu se svideti. Mogu li da iskoristim ovu staru ćasicu za vodu?
• Ne znam zašto bi pored onoliko divnih staklenih čaša, ali ako si baš zapeo…
• Hvala, tata, ti si najbolji.

Junior uzima kobasice i vodu i vraća se u svoju sobu. Tata odmahuje glavom:

• Ah, deca…

*

• ..
• Da, po stoti put danas, Juniore. Pitam se zašto deca nikad ne slušaju svoje roditelje. Kao da zidu pričam.
• Meni je više dosadilo da se igram sa Čarlijem i hteo sam da te pitam da li bi mogao da napravim nešto drugo od plastelina. Na primer T-rex-a.
• Juniore, naravno da bi mogao. To je tvoj plastelin i možeš sa njim da praviš šta god hoćeš. Zašto me ometaš glupim pitanjima.
• Zato što nemam dovoljno plastelina i zato što bi prvo morao da uništim Čarlijada bi napravio T-rex-a.
• Jaoj, Juniore,slušaj…Sve je to u redu. Mislim da Čarliju to uopšte neće smetati. Slobodno ti uradi šta god hoćeš i ne brini. Samo me, molim te, pusti da završim ovo na miru. Jel važi? Ne mogu više da ponavljam stvarno.
• Važi, tata. Verovatno si u pravu. Čarliju to neće smetati. Ionako smo se igrali skoro ceo dan. Možeš li da mi dodaš plastični pribor za plastelin iz fioke, molim te?  Nožić i testericu. Zaboravio sam da ih uzmem danas.
• Izvoli. Eto, a sad begaj i ne ometaj me više.
• Obećavam, tata. Uh, jedva čekam da napravim T-rex-a.
• Da, da i ja isto…

Junior odlazi u sobu sa plastičnim priborom.

*

Tišinu prekida zavijanje i cvilenje psa. Majka iskače iz kreveta i utrčava u sobu u kojoj otac i dalje mirno sedi za računarom i završava svoj projekat.

• Šta se to, dođavola, dešava!? Kakvo je to zavijanje?
• Ma, ništa, bre, opusti se. Junior se igra sa plastelinom koji sam mu jutros kupio.
• Ok, ako ti tako kažeš. Uf! – hvata se za glavu – Dobro je što sam ustala. Umirem od gladi.
• I ja pravo da ti kažem. Ceo dan sedim za ovim glupim računarom. Ovi projekti baš umeju da iscrpe čoveka.
• Postaviću sto, zovi Juniora.
• Evo, samo sekund da još nešto završim…

Majka postavlja sto za večeru.

• Juniore, večera!
• Evo me, tata! Gotov sam!

Sedaju za sto. Čuje se bat Juniorovih koraka praćen treskom i grebanjem nečeg ostrog o parket. Junior izleće iz sobe i pun ushićenja pokazuje iza sebe:

• Mama, tata, ovo je Tobi!

Roditelji gledaju u neverici dok ih iz hodnika odmeravaju sitne, žućkaste oči predatora. Ogromne čeljusti otvaraju se uz potmulo režanje.

• Tata?!
• .. Da, Juniore…
• Mislim da je i Tobi gladan.

 

Zašto: Kratka priča: Hadži Tančić

 

 

Za fantastičnu priču, osim očovečenja, izuzetnog umetničkog važenja je i – raščovečenje, traganje za izvorom podsticaja promene karaktera, antropološki i metafizički shvaćenih.

Saša Hadži Tančić

F haiku: Kostić Palanski

 

Iza posečenog drveta

osta koren i

ranjeni vazduh

Zvonimir Kostić Palanski

Haiku novine, br 30, Niš, 2016.