Strana zemlja je polazna tačka sravljenja, prema kojoj se sudi o rođenoj zemlji.
Kad se dugo vremena živi na selu, pamet i mašta čovečja, bez inteligentne konverzacije, zarastu u mahovinu kao neka stara taraba u voćnjaku.
Veliki gradovi nam stvaraju zdrave sukobe.
Kultura čovečja se ničega ne može odreći, potreban joj je sav materijal. Ona preobraća sve prepreke u pomoćna sredstva, a sve neprijatelje u snagu.
Lepo odelo čini čoveka uzdržljivim.
Emerson
Strah od nepoznatoga obično tjera od sebe, mada ponekad i privlači. Znatiželja se budi nesvjesno, zaobilazi znakove koje postavlja zdrav razum; znakove opreza. Teško je znati kada bi bilo dobro odustati, a kada poći i istražiti. Opet, rizik je ono na što moramo pristati ako se želimo izdvojiti i okusiti nešto nesvakidašnje.
Jevel nije imala taj problem. Ona bi uvijek pristajala na sve i uvijek bi nekako izvlačila živu glavu iz zubatih ralja nevolje. Ljepotica zlatne kose, kojoj je svakako pristajao nadimak Jevel, brinula se sama za sebe još od rane mladosti. Bez obitelji i prijatelja preživljavala je kradući nakit, koji je vremenom postao njezina velika strast. Srebro, zlato, dijamanti, nije birala, jer je znala kako će sve prikupljeno pretvoriti u novac, papirnate šuškave potrebne stvari. Nekako se u potpunosti stapala s tim malenim blještavim tvorevinama. Uživala je u njima; gledajući ih zamišljala se negdje drugdje, daleko od svijeta, pretvorena u kip prepun rubina i safira. Snivala je kako joj pod nogama spavaju kovčezi zlata izgubljeni u nekim davnim ekspedicijama, još dok je Argo plovio u potrazi za Zlatnim runom. Riskirala je, morala je, pa je svoje operacije pomno razrađivala prije nego bi se upustila u lov. Stoga nikada nije bila uhvaćena na djelu.
Međutim, vremena su se promijenila, više nije bilo tako jednostavno obiti bravu na protuprovalnim vratima, niti presjeći žice alarmnog sustava i isključiti ga, kao nekoć. Jevel se morala snalaziti na razne načine. Tražila je informacije, osluškivala prolaznike, strpljivo je iščekivala sljedeću žrtvu.
Jedne večeri, dok se spremala uloviti nešto za objed, primijetila je dvije starice koje su se upravo vraćale iz obližnje crkve. Razgovarale su prilično glasno, tako da im niti jedna riječ nije ostala skrivena od tuđih ušiju. Tema je bila smrt supružnika jedne od njih. Druga je tješila onu prvu, rekla kako je lijepo što je suprugov pečatnjak zakopala zajedno s njegovim tijelom. Čuvši to, Jevel više nije čula ništa drugo. U njoj je zakuhalo, vrenje je nastupilo, a to je značilo kako njezin um rađa novu ideju, malenu i slatku zlatnu bebicu.
Groblje, pomislila je, kakvo prokleto dobro mjesto za lov!
Noć je provela ne sklopivši oka. Uzbuđenje je bilo preveliko. Planirala je, promišljala o mogućnostima: kako neprimjetno iskopati svu tu zemlju i otvoriti lijes? Što ako pogriješi grobno mjesto i ne nađe ništa? Što ako idućeg dana otkriju da je netko prčkao po grobu i postave čuvare? Što ako je groblje pod video nadzorom? Što ako i što ako? Desetci pitanja bez odgovora. Pred svanuće je zaključila kako će se osloniti na sreću, kao i svih proteklih godina.
Dan je bio dug i nikako nije prolazio. Jevel je potrebiti alat pripremila još pred jutro, ali nikako nije mogla dočekati okrilje tame. Odlučila je prespavati dio dana, jer joj noć ionako nije bila plodonosna za san. Probudila se točno na vrijeme, pred sumrak. Navukla je crnu odjeću, kosu prekrila crnom vunenom kapom, pa hitro krenula put lovišta.
Stigavši na odredište, zaključila je kako groblje nije pod prismotrom. Bila je slobodna djelovati. Odavno je naučila kako biti nečujna, stoga se s lakoćom kretala poput divlje mačke. Njuškala je uokolo čitajući prezimena pokojnika. Pomišljala je kako možda pronađe neko poznato ime i prezime, nekoga za koga bi znala da je bio imućan za života.
Međutim, nije pretpostavljala da bi se kao mačka trebalo pripaziti pasa, snažnijih predatora. Nije se niti nadala da bi trebalo, a trebalo je.
Jevel je izgubila svijest. Pala je na tlo, a potom bješe odvučena u obližnju grobnicu.
Probudivši se, otkrila je kako leži na hladnom kamenu, te da je naga poput sirene pred surovim mornarima. Ispred sebe je ugledala (sveto) trojstvo sredovječnih muškaraca odjevenih u dronjke. Svoju odvratnost istaknuli su bradatim licima i raščupanim dugim vlasima. Ličili su na gubavce. Istupivši, jedan od njih reče: „Dobro nam došla, ljepotice plava! Ne budi u tuzi, zanima nas samo glava! Ponekad i slava! He, he, ha, ti i ja smo dva!!“
Drugi se tupavo osmijehnuo bolesnom igrokazu odajući trule crne ostatke nekada zdravih bijelih zubala.
„Gdje sam?!“, panično je upitala Jevel. Pomalo se tresla od nadolazećeg straha i već prisutne hladnoće. Kroz glavu su joj prolazile crne misli, pomišljala je kako s toga mjesta neće izaći živa.
„U grobnici nekog bogatog gada. Još nije krep’o, a već si je sazid’o palaču, gamad bezdušna. Valjda želi bit’ balzamiran, ne znam. Ili ‘oće strunut’ u mramoru, a ne k’o mi, žderat’ će nas ušljivi crvi“, odgovorio je prvi.
„A što hoćete od mene?!“, nastavila je Jevel ne skrivajući strah koji je najednom počeo plesati valcer s njezinim kostima (zvec, zvec).
„Pa, tvoje slatko mlado meso, naravno. He, he, mi smo lešinari draga, što ulovimo to i jebemo, na kraju i požderemo. Što si ti mislila? Da smo dobri vilenjaci?“, upleo se drugi.
„Što, što to govorite? Da ste me odmah odvezali i pustili!“, vikala je, međutim po nezainteresiranim pogledima gubave braće zaključila je kako se to ipak neće dogoditi.
Glavni među njima odlučio se predstaviti, treći čovjek koji je šutio do tada. Izgledao je zastrašujuće, ne toliko svojim oronulim likom koliko samim držanjem. Odavao je ozbiljnost, njome i plašio, za razliku od ostataka čopora koji je hihotao. Prišao je bliže nagoj djevojci, sagnuvši se toliko da mu je nos dotaknuo čelo izbezumljene Jevel.
„August. Tako me zovu. Ne znam točno tko sam i čiji sam. Ne znam koja me je kuja okotila, da ju ubijem i pojedem joj pičku, niti znam koji me je demon toj kuji podario, pa da mu odrežem jaja i natrpam mu ih u gubicu da se udavi u njima. Oči bi mu žive isisao, jezikom duplje oblizao – kunem se, dušu bi mu oteo! Kažem, ne poznajem tu gamad koja ostavlja svoju djecu, mada znam kako glad čini čuda, stoga se čudo i dogodilo. Više nisam gladan. Jedem.“
Nastao je tajac. Jevel se sklupčala na kamenitom tlu. Augustove riječi oduzele su joj snagu, odvažnost koju je do tada imala u sebi. Na trenutak samo (jednu sjebanu sekundu) osjetila je tugu i žaljenje, gotovo je zaplakala, moguće da i bi, samo da nije začula kako govori: „Idemo kući.“
Drugi je Jevel zgrabio za kosu i odvukao ju još dublje pod zemlju.
Prolaz je bio širok. Podno grobnice bogataša nalazila se druga, možda desetljećima starija grobnica. U njoj godinama boraviše njih trojica. Gornju grobnicu nitko nikada nije posjećivao, niti su u njoj bili položeni mrtvi. U donjoj je pak bilo dovoljno kisika i bješe prilično prostrana. Moguće da je bila sagrađena nekoliko stotina godina ranije. Kamenom obložena, nije se urušavala, a prostora za jelo i san bilo je dovoljno. Inventar zapravo nije postojao. Sav alat za ubijanje i jelo držali su na policama u zidova. Na tlu su imali vreće ispunjene suhim lišćem, na njima su snivali. Savršeno gnijezdo za davno ranjene ptice.
Jevel su smjestili u kut nasuprot prolaza u jamu. Dijagonalno od prolaza za bijeg. August je svoje mjesto zadržao pored nje, time označivši prvenstveno nad plijenom. Dvojac se preorijentirao na stražu. Zapriječio je prolaz u gornju grobnicu (zatvorio dijagonalu). Pomaknuvši ležajeve pokazali su poštovanje prema vođi. Kada su se propisno razmjestili August je upitao: „Jedemo li danas?!“
Prvi je skočio na noge i izašao iz grobnice. Činilo se kako će obrok kasniti nekoliko sati.
Tama je postala tamnija no inače, čak je i kruto tlo postalo tvrđe, jer bol više nije bila mekana i nježna kao što se (kurva) nekoć prikazivala da jest. August je naprosto bio snažan. Bio je naporan i grub. Nikako nije mogao doživjeti vrhunac. Jevel je naposljetku prestala osjećati bol. Ležala je na leđima, noge su joj trnule na Augustovim ramenima, glava joj se pomicala naprijed/natrag, kao svezana koza pred klanje, trpjela je i trpjela.
August nije prestajao. Dahtao je, uživao je, ali jednostavno nije mogao svršiti. Tek kada je ožednio, moguće i ogladnio, izvadio je spolovilo i povikao: „Sljedeći!“
Prvi je još uvijek bio u lovu na hranu, stoga je prišao drugi. Nije bio neuljudan, prišao je poput gospodina. Predstavio se: „Zovu me Oko. He, jedno mi fali, ali s drugim vidim više nego itko! Pazi, ja sam te prvi ugledao kako šetaš grobljem. Ha, a ovi debili samo gledaju hranu, ne i užitak.“
Rekavši svoje, Oko je ušao u Jevel kao nitko nikada prije. Zajecala je, točnije povikala, jer Oko je bio prilično obdaren. Nažalost i grublji od Augusta. Odnos je trajao vrlo kratko, jer se Jevel nekako uspjela izmigoljiti. Oko nije bio zadovoljan. Zahtjevao je orgazam. Djevojka je morala popustiti, ujedno si i zagorčati život trenutkom koji je uslijedio. August, koji je netom drijemao, poželio je da se Jevel pobrine za obojicu. U toj smrdljivoj grobnici, u toj klaonici sreće, morala je zadovoljiti dvojicu u isto vrijeme. Na sve načine.
Ostavili su ju u kutu grobnice, jer se lovac vratio s nešto lovine. Prvi je dovukao tijelo dječaka ne starijeg od deset godina. Glava mu je bila unakažena, vidjelo se da ga je ubio lomeći mu lubanju nekim tvrdim predmetom. Maleni je još uvijek krvario, što je August pozdravio s oduševljenjem. Uzeo je hrđavu metalnu posudu i u nju počeo sakupljati preostalu krv; za piće ili kuhanje. Oko je za to vrijeme pripremio noževe i improvizirani stol za rezanje. Dasku je položio na tlo. Dječaku su prvo ogulili kožu, a zatim su ga počeli komadati. Dio koji su namjeravali pojesti odvojili su odmah, dok su ostatak mesa zakopali u zemlju.
August je zapalio vatru, Oko žustrinom solio meso, a Prvi je iz police u zidu izvadio veliki lonac. Postavivši ga na ognjište odvojio se od ostalih, polagano prišavši Jevel. Gledao ju je toplim očima, kao što majka gleda svoje mlado, pa sjeo pored nje. Prošao joj je prstima kroz kosu i poljubio joj bijelo tjeme. Zatim je rekao: „Znam, sve znam. Dok ti nisi došla mene su jebali. Sada mi je lakše. Hvala ti.“
August je servirao jelo, Jevel je odbila, ali on nije mario. Jeli su svi ostali.
Oko se najednom sjetio da imaju ženu i još je jednom nasrnuo poput životinje. August je pak pričekao jutro, odveo je Jevel do rupe za obavljanje nužde; potom riješio i svoje potrebe. Prvi nije ništa učinio. Samo je promatrao. Razmišljao.
Zalihe zakopanog dječaka bjehu potrošene za samo tri dana. Ostale su samo kosti koje su lešinari iskoristili za učvršćivanje zidova.
Prvi je bez riječi otišao u lov. Nakon petnaest sati vratio se s tijelom ogromnog muškarca. Jedva ga je dovukao do grobnice. Žrtva je bila debela, stoga i puna sala, što će reći da su dobili dovoljno masti za kuhanje. Kao i uvijek, žrtvi su prvo skinuli kožu, a zatim raskomadali tijelo. Dio su odmah stavili na vatru, a ostatak pospremili u hladnu zemlju.
Nekoliko dana kasnije, Prvi je ponovo otišao po meso. Pa opet. I opet.
Jevel je počela jesti četvrtog dana. Više nije znala da li osjeća glad ili unutarnju bol od svakodnevnih silovanja. Više nije znala da li su sijede vlasi na tlu njene ili pripadaju nekome od lešinara. Više nije znala ništa. Jela je ljudsko meso i molila se bogovima da ju barem jedan dan ostave na miru. Da zacijeli iznutra.
Svatko tko moli, tko ruke skopi, očekuje pomoć od Svevišnjega. Jevel je to činila, uzaludno.
Pomoći nije bilo. Lešinari su postali vlasnici njezinog tijela. Gospodari ludila. Postadoše sigurni u sebe, jer ubojstva nitko nije niti pripisivao njima, nisu postojali za svijet. Sigurni u sebe, oprezni u vlastitom mjerilu slobode, izlazili bi jedino po hranu ili kada bi morali zakopati novorođene koje je Jevel rađala u tami.
Mirna lokva blata
Sutra će postati prašnjava,
A već pleše na ulici.
Oktavio Paz
Dejan Bogojević, Oblaci u najkraćoj noći, svetska haiku antologija, Valjevo, 2009.
Uživajte u samom činu stvaranja i pokušajte da se ne opterećujete rezultatom.
Sajmon G. Braun
Kuga društva, to su egoisti.
Knjige su samo u toj meri korisne, ukoliko je dete sazrelo za njih.
Što je istina ma gde, istina je svugde.
Neka putnik ode kuda god hoće, naći će samo onoliko lepote i vrednosti koliko sam sa sobom nosi.
Koliko jezika čovek zna, koliko prijatelja ima, koliko veština i trgovina razume, toliko puta je čovek.
Emerson
Obrasci tradicionalne fantastike obnovili su se, ali u savremenom vidu, i to u žanru gde njihova pojava na prvi pogled izgleda paradoksalna – naučnoj fantastici. Naučni pristup svetu i tehnologizovana okolina izgledaju kao nepovoljna sredina za obnovu metafizike. No po čudnoj zakonitosti prožimanja suprotnosti, baš je naučna fantastika danas onaj žanr koji najdoslednije sledi premise bajke i predanja – premise o postojanju numinoznog i neobjašnivog sveta – i time praktično, usred hrama nauke zasniva čistu metafiziku.
Goran Bojić
KAD ĆURANI GLEDAJU U NEBO
Sa jabuke vedroliste,
Gde se noću gnezde,
Tri ćurana mudrovana
Posmatraju zvezde.
Pitaju se: Ko su ovi
Svetli milioni?
Jesu l’ ruže ili ptice,
Ili lampioni?
Kaže jedan: „To su, brate,
Na nebeskom bregu
Svetla jaja iz kojih se
Anđelčići legu!“
„A ja mislim“, kaže drugi
Još mudriji s grane,
„To su zrna kojim rajski
Ćurani se hrane!“
„Kakva zrna!“ kaže treći
S prekorom u glasu,
„To su plave rajske koze,
Što oblake pasu!“
Pa sve pljušti od mišljenja
Iz lisnoga granja,
Cele noći svađali se
Od silnoga znanja.
A od rajskih razmišljanja
Tri ćurana plava
Nije mog’o vrabac jedan
Do zore da spava.
„E, tako je“, uzdis’o je
Nesrećnik na grani,
„Kad o nebu i zvezdama
Govore ćurani!“
Proverite svoje navode.
Dejvid Ogilvi
Svi elementi, koje čovek u pomoć priziva, postaju ponekad njegovi gospodari.
Ima ljudi koji ne mogu da podnesu da je more jedan sat mirno.
Dan je mnogo veličanstvenija tkanina nego ma koji muslin.
Farmerov dolar je težak, a dolar malog činovnika je lak i pokretan.
Nemati zemlje je rđavo, a imati zemlje, to je još gore. Kad čovek ima zemlju zemlja ima njega.
Emerson
Igra senki –
Deca im oponašaju
Glasove
Šing Čanghu
Dejan Bogojević, Oblaci u najkraćoj noći, svetska haiku antologija, Valjevo, 2009.
KONKURS ZA SABLAZNE PRIČE
Nakon uspešno realizovanog projekta VAŠARSKE, FESTIVALSKE I KARNEVALSKE FANTASTIČNE PRIČE (Argus Books Online Magazine #17), neformalno nonprofit udruženje ljubitelja fantastike T2 sa ponosom raspisuje konkurs pod nazivom SABLAZNE PRIČE..
Propozicije literarnog konkursa:
– Priča mora biti iz domena SF/F/Horor žanra
– Tema: okultno i ezoterijsko. Oslonci mogu biti u pričama Činjenice o slučaju gospodina Valdemara (E.A Po), S one strane (H.F. Lavkraft), Može li dvojnik da ubije? (H.P. Blavacka), Sila Omega i Crno ogledalo (Leopoldo Lugones), kao i u nekromantiji, veštičarenju, crnim misama, te narodnoj tradiciji (zapisanoj u delu Tajanstvene pojave u našem narodu – R. N. Kazimirović) koja obuhvata gatanje, vračanje i proricanje (uključujući knjige starostavne i knjige indžijele). Sve što je sablazno je dobrodošlo.
– Priče i eseje, napisane u wordu (style: Normal, font: Times New Roman, font size: 12), zajedno sa ostalim podacima o autoru, slati na e-mail: tortilja2017@yahoo.com
– Svaki autor može poslati neograničen broj priča.
– Rok: 31.12.2017. godine
– Odabrane priče sa konkursa biće objavljene u nekom od narednih brojeva Argus Books Online Magazine.
Objavljen je majski broj Argus Books Online Magazine #17: VAŠARSKE, FESTIVALSKE I KARNEVALSKE FANTASTIČNE PRIČE
Pročitajte onlajn ili preuzmite PDF
REČ UREDNIKA
Poštovani čitaoci,
pred Vama su odabrane i uređene fantastične priče sa konkursa posvećenog vašarima, festivalima i karnevalima.
Među njima se nalaze priče dobro poznatih pisaca sa ovih prostora – Stevana Šarčevića i Tihomira Jovanovića, kao i priče autora i autorki čije vreme tek dolazi – Edhema Tanovića, Alme Zornić, Tatjane Milivojčević, Milovana Lalovića i Tamare Babić.
Tu su i priče Snježane Prlić, Tamare Petrović i Tanje Gavrilović, kojima pojavljivanje u ovom broju Argus časopisa predstavlja fantastično vatreno krštenje.
Ono što izdvaja ovaj broj Argus časopisa je činjenica o njegovom pravom internacionalnom karakteru, i to zahvaljujući priči višestruko nagrađivanog američkog horor pisca mlađe generacije, koji radi pod pseudonimom M. Amanuensis Sharkchild, a kome je ovo prvo predstavljanje i objavljivanje van Amerike.
Reč-dve o samim pričama:
Ime majkino (Severnjak & Tyffany) je koautorska priča, i u njoj se mistika vojvođanskog vašara s kraja 19. veka prepliće sa stravom i mitološkim motivima.
Azrail (Edhem Tanović) je priča koja je ujedno i omaž Glišiću, a govori o starcu koji je jednom izmolio život, a drugi put pokušao da prevari Smrt.
Avetinja (Alma Zornić) je folklorno hororična priča o čoveku sa mučnom porodičnom tajnom, koji je krenuo na teferič.
Tu ni Bog ne pomaže (Snježana Prlić) je veoma mračna priča, koja nam, u ezoterijskom maniru madam Blavacke, na strašan način opisuje jezivu situaciju u kojoj ni Bog ne može spasiti onoga ko mu se svim bićem moli.
Ko ulazi neka ostavi nadu (Tatjana Milivojčević) je bredberijana u kojoj je prikazan doživljaj petorice dečaka u kući strave na seoskom vašaru.
Nebo puno svitaca (Tihomir Jovanović) je mistična priča, sa osvrtom na nikad razjašnjenu eksploziju koja se dogodila u smederevskoj tvrđavi 1941. godine.
Veština ptice (Tamara Petrović), još jedna bredberijana, ali sa mestom dešavanja na Exit festivalu, gde se u potrazi za odgovarajućom karmom našao stvor star milenijumima.
Sestra Mesečeva (Tanja Gavrilović) je kratka i apokaliptična priča, u kojoj autorka čitavu planetu upoređuje sa vašarom.
Rajska stanica (Milovan Lalović) predstavlja priču klasične strave, i odigrava se u davno napuštenoj ludnici, kraj koje prolazi karnevalska povorka.
Dubok je predubok tvoj san, al još dublja je java (Alma Zornić) je priča o inspektoru koji se na festivalu knjiga upleo u slučaj izvan svog poimanja, čime je dospeo u posed knjige u kojoj se kriju vrata mračnih svetova.
Obična lica (M. Amanuensis Sharkchild) nam govore o bratu i sestri koji su se obreli pod šatorom paralelnog sveta nakaza.
Ispod maske, sto đavola vire (Tamara Babić) je priča ispričana od strane inspektorke, koja po svaku cenu želi da razotkrije kakva se to jeziva tajna krije iza pojave klovnova koji napadaju ljude.
Neočekivana gozba (Stevan Šarčević) je priča izmešane mitologije i barkerovštine, prepuna eksplicitnih detalja, i predstavlja ispovest mladića koji žudi da se telesno spoji sa slovenskim bogom podzemlja.
Sjajne ilustracije za priče su radili:
Anđela Micić (Ime majkino, Tu ni Bog ne pomaže, Veština ptice, Rajska stanica, Dubok je predubok tvoj san, al još dublja je java, Ispod maske, sto đavola vire),
Milivoj Kostić (Azrail, Nebo puno svitaca, Sestra Mesečeva),
Benita Molina Álvarez (Avetinja),
Tatjana Milivojčević (Ko ulazi neka ostavi nadu),
i Stevan Šarčević, koji je uz ilustraciju za priču Neočekivana gozba uradio i naslovnicu časopisa.
Esej Privlači li nas nešto zlo?! je napisala Tamara Petrović.
Zahvaljujem se svim piscima i ilustratorima, a posebna zahvalnost ide Stevanu, Lazaru i mom beta čitaocu.
Do nekog narednog konkursa i novih priča, pozdravlja Vas vaš urednik
Aksentije T2 Novaković
Текст: Ненад Петровић, УСУС
Фотографије: Бојан М. Ђукић
У Београду је, у оквиру програма Центра за уметност стрипа, у главном холу Дома омладине 8. јуна премијерно представљено дванаест књига америчких стрипова у боји из едиције „Стрип митологија“, коју је на српском објавила „Пчелица“, издавачка кућа образовне и забавне литературе из Чачка.
На почетку је песник, новинар и сценариста Петар Петровић — Чика Пеца, један од утемељитеља „Студија Б“ са Душком Радовићем — поклонио гостима слоган „Само рад и ред дају мед“.
„Стрип митологију“ су представили Тамара Лујак, књижевница, културна активисткиња, специјалиста за бајке, дечју литературу и фантастику, затим Невена Марковић, координатор односа са јавношћу „Пчелице“, као и домаћин Зоран Стефановић, уредник Центра за уметност стрипа, сценариста и историчар културе.
Стефановић је као разлог да се „Стрип митологија“ уврсти у почетни период рада Центра за уметност стрипа нагласио „важност преношења европске и планетарне митологије у стрипове за породичну публику, нарочито дечју и омладинску, која не добија адекватно културно и социјално образовање у добу глобализације“. Други разлог је да је ова едиција инаугурисала „Пчелицу“ и на пољу стрипског издаваштва, што може имати трајнији значај за стрип у Србији. Подсетио је и да исти издавач систематски ангажује домаћу стрипску елиту за илустровање књига и сликовница.
Представница издавача, Невена Марковић, подсетила је на историјат ИК „Пчелица“ и стотине њених издања, уређивачку политику ове куће, едиције и издавачке секторе по узрастима, тржишне нише, однос према српској култури и традицији, језичке и образовне стандарде. Осврнула се и посебно на рад са многим домаћим ауторима — писцима, ликовним уметницима, педагозима и преводиоцима.
Стефановић је затим дао преглед историјата Лернер паблишинг од 1959. до данас, са освртом на десет година рада етикете „График јуниверз“, са три главне едиције, укључујући и „Стрип митологију“ која је до сад на енглеском објавила 27 стрипских књига. Наведена су признања и награде ове етикете, комерцијални ефекти на америчком тржишту и стратегија одгајања најмлађе стрипске публике у добу када електронски уређаји и азијски стрип владају чак и у Америци.
Рецензију за сваку књигу „Стрип митологије“ писали су професори универзитета. Српска издања су књиге у тврдом повезу, у боји, са 48 страница (40 страница стрипа) и имају корисне додатке: појмовник, препоручено штиво (књиге, филмове и интернет изворе), белешку о настанку стрипа, индекс и биографије стваралаца. Цртачи и сценаристи едиције су солидне занатлије који имају референце међу највећим кућама у САД — Марвел, ДЦ, Имиџ и Дарк хорс.
Из старобалканске традиције, којој смо и ми баштиници, објављено је шест књига. Сценаристи Џастин и Рон Фонтес и цртач Гордон Персел урадили су књигу „Деметра и Персефона“; Пол Д. Стори и Томас Јитс — „Персеј: Лов на медузину главу“; Стори и Стив Курт — „Херакле, дванаест подвига“; Џеф Лимке и Џон Мекри — „Тезеј против Минотаура“; тандем Фонтест са Перселом — „Троја, пад древног града“, а Ден Џоли и Томас Јитс књигу „Одисеј: Посејдонова клетва“.
Из скандинавске и британске традиције преведене су четири књиге. Сценариста Лимке и цртач Рон Рендал урадили су књигу „Тор и Локи, у земљи дивова“; Пол Д. Стори и Рендал — „Беовулф, убица чудовишта“; Лимке и Јитс — „Краљ Артур, ослобођени Екскалибур“, а Стори и Јитс књигу „Робин Худ, одметник из Шервудске шуме“. Из далекоисточних култура нам стижу две књиге: сценариста Ден Џоли и цртач Рон Рендал урадили су причу из Кине „Гуан Ју, браћа заувек“, а Стори и Рендал из Јапана — „Аматерасу, повратак сунца“.
Поводом ове едиције, Стефановић је са аспекта антропологије, психологије и других наука говорио о Кембеловој теорији мономита и његовом значају, не само за културу и индустрију забаве, већ и за психичко-биолошки развој појединца. Препоручио је присутнима да децу и младе што више снабдевају класичним митолошким штивом, било у изворнику било у модерним обрадама.
Тамара Лујак је са аспекта писца и стручњака за фантазију, али и као школовани археолог, испричала професионална и лична искуства о томе како данашња деца реагују на митове, било класичне, било модерне и зашто су митови важни. Такође је нагласила да је витално битна слобода за данашњег ствараоца да се дају савремене, личне обраде митова, али и да се стварају потпуно нови, као будућа баштина. Управо су њени пројекти светских прича „Како се плаше деца“, лексикон „Речник страха“ и ауторске бајке у збирци „Приче са облака“ били добра грађа да се процене реакције деце из Србије и региона на мит, бајку, легенду и фантазију.
Невена Марковић је на питање о доступности овако луксузних књига купцима нагласила да су цене због већих тиража врло повољне и да се са продајним акцијама приближавају издањима са киоска. Ако прва два кола на српском буду исплатива, „Пчелица“ ће објавити свих 27 књига. Модератор је приметио да је едиција штампана латиницом, што је неуобичајено за „Пчелицу“, али и често онемогућава да се књиге купују за децу млађих разреда.
Присутни су обавештени и о другим актуелним издањима куће, али и о високим оценама које државне комисије, школе и библиотеке дају издањима „Пчелице“.
Представљању је значај дао и разговор са публиком, коју су, осим породичне, чинили и уметници и културни радници. Међународни уметник и познавалац стрипа Бојан М. Ђукић, оснивач Београдског круга 2, причао је о доприносу америчког стрипа промовисању класичне и нове митологије, што се дешавало првенствено преко стрипских свезака, а не преко новинског стрипа.
Такође међународно угледни уметници Душан Рељић и Владимир Весовић питали су да ли ће бити словенске и српске митологије у стрипу. У овој америчкој едицији их нема, али је Зоран Стефановић подсетио да је први велики светски серијал словенске митологије у стрипу „Прва раса“ недавно рађен управо у Србији, али за руско тржиште. Он се, као сценариста серијала, са цртачима Синишом Бановићем и Синишом Радовићем, нада да ће рад бити настављен након пословне паузе и да ће серијал ипак једном бити објављен.
Своје искуство са присутнима је поделио и Давид Вартабедијан, ликовни уметник и музички публициста, један од најпопуларнијих аутора „Пчелице“ са књигом „Илустровани рокенрол водич“. Ова књига је на српском штампана већ у четири издања, а продата су и права у Пољску.
Учесници трибине су најавили наставак дружења на јесен, због исказаног интересовања публике и присутних стваралаца. •
Центар за уметност стрипа је програмска јединица, прва своје врсте у Југоисточној Европи. Центар у Дому омладине Београда и кроз гостовања организује делатности од културног и друштвеног значаја, а које су везане за ликовно приповедање и визуелну комуникацију. Публици се нуде предавања, трибине, промоције, курсеви и радионице, стручно-научни скупови, фестивали и конвенције, истраживање, издаваштво, стручне процене и друго. Ово је заједнички подухват Удружења „Свет стрипа“ из Крагујевца, Дома омладине Београда и Удружења стрипских уметника Србије (УСУС), са бројним партнерима у земљи и иностранству — уметничким, културним, образовним и научним установама. •
Још вести на:
Друштвене мреже:
Сви текстови и слике су (осим ако другачије није назначено) под слободном лиценцом Creative Commons: Ауторство – Делити под истим условима Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International
I predanje i naučnofantastični roman su tvorevine koje nastoje da na racionalizovan način ispune praznine u čovekovom poznavanju sveta. Način na koji to čine nije lišen paradoksa. I jedan i drugi oblik operišu, naime, potpuno neempirijskim sadržajima. U predanju su to bića poput veštica, trolova, patuljaka, koje ova forma nastoji da na jedan zaista racionalan i sistematičan način integriše u empirijski ljudski svet. Ova suštinska intencija predanja u punoj meri karakteriše i naučnu fantastiku. Ono što je u njoj zaista uzbuđujuće i što najčešče i zaužima centralno mesto u strukturi dela nije naučna osnova ili fascinacija tehnikom, nego upravo susreti sa bićima sa drugih planeta, inteligentne mašine ili pak manifestacije nekih sasvim nepoznatih moći. U empirijskoj ravni, i u ravni naučnog mišljenja, ovo su pojave istog ranga kao i pomenuta bića iz pređanja.
Goran Bojić
Izbegavajte klišee… tražite održive alternative.
Vilijam Safir
