Pravična pohvala nagoni ružne i rđave osobine da ustuknu, a budi uspavane vrline.
Skromnošću se obuzdavaju poroci.
Leonardo da Vinči
Ljudi se više diče plemenitim poreklom i slavnim rođenjem nego plemenitim srcem i ličnom zaslugom.
Predrasuda je opšti zakon ljudskog ponašanja.
Kolen de Plansi
Najčešće osećamo krila na ramenima kada oblačimo dobro skrojen sako.
Stanislav Ježi Lec
Naočare je skidala samo kad bi joj se oči umorile od rada na kompjuteru ili kad bi primetila da su prljave. Skidala bi ih blagim pokretom leve ruke, oči bi trljala obema rukama nekoliko sekundi, a potom naočare vraćala na kvrgavi nos pun staračkih pega. Stakla je brisala krpicom od jelenje kože, uvek besprekorno čistom. Ne znam kako ju je prala.
Dok je srkutala kafu, gospođa Timent odisala je unutarnjim mirom na kojem sam joj bestidno zavideo, ali koji nikako nisam mogao da shvatim.
Čime je to bila zadovoljna? Ovim dosadnim poslom? Svakodnevnom rutinom?
Zaposlio sam se preko veze, nije me stid to da priznam. Nikad to nisam krio. Uostalom to i nije bila neka naročita veza: samo sam pitao očevog prijatelja ministra zna li nudi li se neki posao. On je pitao svog starog poznanika, direktora Radničkog univerziteta, koji me je pozvao na razgovor i tako sam, kako sam imao potrebnu školu, odmah dobio posao.
U početku sam, kao i svaki drugi entuzijasta, maštao o tome kako ću promeniti politiku vođenja biblioteke, kako ću razdrmati stvari dovođenjem poznatih pisaca, organizovanjem književnih večeri i promocija, ali kako je vreme prolazilo a interes publike bivao sve manji, tako sam utonuo u učmalost svakodnevice.
Zamrzeo sam sve: i posao i knjige i stari svet koji je uporno dolazio.
Jedino sam trpeo gospođu Timent, jer je bila tiha i nenametljiva. Malo je i smerno govorila, a kad bi mi se obratila uvek bi sačekala da izvirim iz svog boksa ili se oglasim, pa tek onda postavljala pitanje: „Jeste li za kafu?“, „Dođite, mesila sam juče kolače“ ili „Treba da se nabavi ta i ta knjiga“.
Gospođa Timent bila je suva, žilava žena, toliko tanka da bi čovek pomislio da će se srušiti pod teretom knjiga. Nosila ih je, međutim, i slagala po policama sa tolikom upornošću i istrajnošću da me je ponekad izluđivala.
Znao sam danima da bojkotujem i ništa ne radim.
Zabijao bih glavu u neku knjigu i čitao, ili bih pretraživao internet, dok bi gospođa Timent, nikad mi ne prebacujući, radila moj deo posla.
Biblioteka je bila ogromna, pa opet, zbog slabe posete, nas dvoje smo bili u stanju da je opslužimo.
Biblioteka se nalazila u staroj zgradi na samom uglu jedne od najprometnijih ulica u gradu, pa opet, malo ko je znao da se tu nalazi. Iako je imala svoju stranicu na internetu, iako je redovno oglašavala promocije i književne večeri, posete nisu bile velike, dok je članstvo bilo još manje. Koristili su je samo oni koji su živeli u blizini, stari svet kojem je to bila neka vrsta izlaska i poneko dete.
Nikad mi nije bilo jasno kako je gospođa Timent imala vremena da popriča sa svakim posetiocem i opet stigne da završi posao za taj dan, ponekad i za nekoliko dana unapred.
Održavala je redovnu razmenu knjiga sa drugim bibliotekama, slala zahteve i pozivnice izdavačkim kućama – jednom rečju borila se da se svake godine fond biblioteke uveća.
Iskreno, nisam video svrhu tog posla, ali sam duboko verovao da joj je potreban kao vazduh koji diše, pa se nisam mnogo mešao.
Odgovaralo mi je sve – samo dok me je ostavljala na miru. A gospođa Timent činila je to tako brižno, kao majka zabrinuta nad zabludelim detetom.
Ujutro kad bih umoran od neprospavane noći dolazio na posao, čekala bi me topla kafa, kao da je gledala kroz prozor kad ću, sporim koracima, preći prometnu ulicu i tek tad stavljala džezvu. Ponekad me je na tacni čekao kolač, najčešće keks. Pozdravljao sam je i zahvaljivao se na kafi, na šta bi se gospođa Timent tiho osmehnula i smerno oborila glavu, postiđena, kao da sam joj udelio kompliment.
Kada bih popio kafu, uvek je dolazila po šoljicu, nikad mi nije dozvoljavala da je odnesem, još manje da je operem. Smatrala je to uvredljivim. Više od toga nismo komunicirali. Što zbog toga što je gospođa Timent očigledno bila svet za sebe, što zbog toga što sam nisam bio zainteresovan da produbljujem komunikaciju.
Nosila je staru, ne i prastaru odeću, ešarpe i kape svetlih boja i teški crni kaput, zimi, ili laki džemper, leti. Nije imala mnogo nakita – kao da je ukrašavanje smatrala razmetljivim – ali je uvek nosila po neki detalj: broš, privezak ili jednostavan krst. Verujem da je bila pobožna, ali Boga nikad nije spominjala.
Često sam se trudio da zamislim gospođu Timent u svetu van ovog u kojem je radila: na ulici, u prodavnici, domu u kojem je živela. Prodavačice mora da su ulagale poseban napor da čuju njenu porudžbinu, dok je na ulici sigurno niko nije primećivao, jer se uvek sklanjala u stranu kad bi joj neko dolazio u susret.
Rado sam je zamišljao kako večeri provodi uz čkiljavu svetlost, nagnuta nad knjigom, a ne u šetnji kao što su mnogi stari činili. Atmosferu njenog doma zamišljao sam kao mračnu i zagušljivu, zasićenu staračkim mirisima sapuna i lavande. Stan mora da je bio mali, jer joj primanja nisu bila velika, namešten starinskim nameštajem koji je nasledila od roditelja, ili pre, njihovih roditelja.
Možda je gospođa Timent imala tele-komunikator, ali nekako sam pre bio sklon da verujem kako ga nije koristila, iako se odlično služila kompjuterom – završila je kurs čim je Univerzitet nabavio kompjuter za biblioteku – i celu je digitalizovala.
Pišem sve ovo kako bih ispravio pogrešnu sliku koju sam o ovoj nesvakidašnjoj ženi izgradio.
Nekoliko smo, naime, godina proveli radeći u istoj prostoriji ne dodirujući se životima. Bili smo dva stranca koja su se trpela i uvažavala, sve do jučerašnjeg dana, kada me, prvi put od kad sam se zaposlio, kafa nije sačekala na radnom stolu.
Bio sam iznenađen, jer se nikad do tad nije dogodilo da gospođa Timent nije došla na posao. Nije imala dece, samim tim ni unučića zbog kojih bi izostajala ili izlazila ranije s posla. To sam radio ja, iako nisam bio u stalnoj vezi, a kamoli oženjen.
Na posao je uvek dolazila prva a odlazila poslednja. Zato sam se zabrinuo šta je moglo da se desi. Ja sam mogao da zakasnim zbog noći provedene u klubu ili kod devojke, ali gde bi mogla da bude gospođa Timent? Kod lekara?
Našao sam je u fotelji u dnu biblioteke gde, sa knjigom u krilu, sedi kao da spava. „Kap“, rekao je lekar pošto ju je pregledao. U trenutku kad sam shvatio da je mrtva, dok još nisam viknuo i pozvao kolege, seo sam na ivicu fotelje, stavio ruku preko njene, stegnuo je i dugo je tako držao.
Nisam sam sebi mogao da objasnim osećanja koja su me obuzela. Osećao sam kao da sam izgubio deo sebe, prisnog prijatelja kojeg nikad nisam imao.
Posmatrao sam sedu kosu gospođe Timent, uredno pokupljenu u punđu, njeno izborano lice i uska ramena i pomislio kako je sad još sitnija. Tek sam tada, kao da sam se osvestio, skočio kao oparen i potrčao ka vratima biblioteke, vičući.
Bolničari se nisu žurili. Trebalo je dobar deo jutra provesti sa mrtvom gospođom Timent, pa sam se preselio u učionicu u kojoj su se radnička deca učila crtanju.
Vladao je neki neobičan mir na Univerzitetu tog dana. Vest se nije dalje širila od zaposlenih, pa se dan tiho odvijao. Povremena gužva i galama, koja mi je ranije godila, sada mi je smetala. Činila mi se nekako vulgarnom, napadnom, ali nisam imao snage da je stišavam.
Kad su je odneli, ostadoh najzad sam u biblioteci. Dugo nisam mogao da sednem na svoje mesto. Kafu nisam okusio. Činilo mi se kao da bih počinio svetogrđe da ju je neko drugi skuvao.
Seo sam u stolicu gospođe Timent i stao da posmatram njen radni sto.
Sve je bilo na svom mestu: zaoštrene olovke i hemijske u posebnoj mrežastoj, metalnoj čaši, gumice i papiri, selotejp, sve je uredno bilo poslagano oko kompjutera koji je i dalje bio upaljen.
Na ekranu je bila otvorena poslednja stranica koju je gospođa Timent posetila za života. Tupo sam zurio u nju, ne trepćući. Nekoliko trenutaka misli nisu mogle da mi se slože. Zujale su i tutnjile u glavi poput groma. Kad sam se, progutavši knedlu, povratio od prvobitnog šoka, uspravio sam se u stolici i zabezeknuto počeo da čitam.
Stranica koja je stajala otvorena bila je posvećena putovanju kroz vreme.
Gospođa Timent je popunjavala zahtev (odredište Herkulanum), ali ga nije poslala. Smrt ju je pretekla. Nisam mogao da verujem da je ova smerna i tiha žena bila putnik kroz vreme!
Počeo sam kao sumanut da preturam po njenim dokumentima, bojeći se da će nestati pre nego što uspem da ih otvorim. Sve je čuvala: slike razorenog Rima, Sparte, Pompeje, snimke robova, skitnica i prosjaka, graditelja piramida, trubadura i minstrela, prvih osvajača svemira… Usta su mi se osušila, vrtelo mi se u glavi, u trenutku sam osetio mučninu. Prekrio sam lice rukama i sedeo tako nepomičan neko vreme.
Gde sve ova starica nije bila! Šta sve nije videla, doživela!
Pila je vodu sa Nila, dobila odgovore od Delfskog proročišta, pomagala bolesnima i unesrećenima, hranila i lečila siromašne i kljaste, dok ja… Prisetio sam se svih protraćenih vikenda, svih onih tegobnih sati provedenih u dokolici, dok je ova krhka, tiha starica prokrstarila sva poznata nam istorijska razdoblja i pomogla svakome ko je bio u nevolji.
Došlo mi je da zaplačem.
Kako sam samo bio glup! Kako sam bio slep! Nisam video, nisam želeo da vidim koliko je života, koliko plemenitosti bilo u gospođi Timent, daleko više nego u meni. To me je saznanje, više od svega, pogodilo, te gorko zaplakah.
Kada sam, postiđen, obrisao suze, pretražio sam sva dokumenta gospođe Timent, ne bih li je sad kad je više nema, bolje upoznao. Potom sam, pošto sam pregledao poslednji dokument, popunio zahtev do kraja i tako se prijavio na svoje prvo putovanje kroz vreme.
Les femmes se recontent, experiences dans les PECO, str. 413, Bukurešt, 2017.
Brodovi kreću
motori vodonični
helijum daju
Aleksandar B. Nedeljković
I bez glavara ljudi imaju dovoljno muka.
Lepota i rugoba biju neprekidnu bitku u čoveku.
Treba biti dobar uprkos tome što se dobro tako često vraća zlim. Dobrota povezuje ljude uzdižući ih visoko, mobiliše pozitivne snage života (koje se kriju i u životinjama i u biljkama i u mrtvoj prirodi) i tako beskrajno umnožava ljudske moći.
Vojislav Đurić
Ako već počinješ da misliš, onda u skladu sa tim moraš i da delaš. Samo razmišljanje ništa ne pomaže.
Indijanska poslovica
Velikodušnost i svadba idu ruku pod ruku.
Škotska poslovica
Predskazujem renesansu astrologije – kad zvezde budu naseljene.
Stanislav Ježi Lec
„Usnila sam čudan san, mamo. Usnila sam da mi se klanjaju mesec i sedam zvezdica”, Kumanica je ležala na zelenoj travi i posmatrala oblake kako se ljube. „Šta bi mogao da znači taj san?”
Raška preblede. Upravo je dovršavala vez, kad joj ćerka ispriča san. Prsti joj istog trena utrnuše i žena odloži vez i dubokim, toplim očima pogleda veselu, plavu glavu.
„Ne znam, dušo moja, ali ga nemoj braći ispričati kako ne bi bila ljubomorna”, odgovori tužnim glasom, dok su joj se grudi stezale. Jedna se suza skotrlja niz bledi obraz i tu ostade.
Sutradan su Kumanica i sedmoro braće poterali stado na ispašu. Obično su terali ovce u brda iznad kolibe, gde se nalazio stari napušteni bunar. Trava je tamo bila najukusnija i ovce su rado pasle u neposrednoj blizini.
Bližilo se podne, kad braća zapodenuše razgovor. Svi su već bili spremni za samostalan život, te su pravili planove kako će i s kim živeti. Kad je razgovor bio na vrhuncu, setiše se Kumanice, te i nju upitaše šta bi volela od života.
Devojče ne razmišljajući odgovori: „Mene će obožavati, stoga mi ništa ne treba”, i otrča za odbeglim ovcama. Mladići se zgledaše. Kad se vratila, lica im behu toliko smrknuta, da se sirotica uplaši.
„Šta se desilo? Je l’ neka ovčica nastradala? Da nije upala u bunar?”
Sedmoro braće se zlurado naceri. Skočiše na noge, podigoše devojčicu i baciše je u bunar. Kumanica je vrištala i otimala se, ali stisak im je bio toliko jak, da nije uspela ni da izvije maleno telo.
Pokušala je da se uhvati za trošne zidove bunara ne bi li nekako ublažila pad, ali samo polomi nokte i izguli dlanove. Udarila je glavom o zid i zgulila kolena, pokušavajući da se zaustavi, kad tresnu o tlo.
Nikad jači bol u životu nije osetila. Imala je utisak da joj se telo raspršilo u hiljadu komada. U ušima joj je eksplodiralo i istog je trena pokri tama.
Kad je došla k svesti, Kumanica shvati da leži na dnu bunara. Izgleda da je odavno presušio, bila je njena prva misao.
S naporom je pomerila glavu i ugledala nebo posuto zvezdama. Zaridala je. Koliko je samo bilo daleko! Nedostižno! Tako je, u suzama, provela prvu besanu noć.
Kad je svanulo, Kumanica je ustanovila da ne može da pomera noge. Telo ju je toliko bolelo da čak ni obazrivim pipanjem nije mogla da ustanovi da li je nešto polomila ili se samo ugruvala.
Setila se da je u malom zavežljaju imala jabuku i narandžu koje joj je majka spakovala za užinu, te pokuša da ga dohvati. Jedva je uspela da ga napipa ukočenim prstima. Izvukla je jabuku i sa olakšanjem je pojela.
Ostatak dana provela je u proučavanju zidova bunara. Kamen je bio obrastao mahovinom, ponegde napukao ili obijen, neki su komadi nedostajali, a gde-gde je rastao stidljivi, maleni cvet. Nesretnica je brojala koliko kamenja ima u jednom redu, koliko ih nedostaje, koliko ih ima u celom zidu, sve dok se nije uspavala.
Narednog dana jedva je uspela da izvuče narandžu iz zavežljaja i pojede je. Trudila se da održi pažnju i ostane budna, pa je pokušala da izračuna koliko je bunar dubok i koliko bi joj trebalo da se iz njega izvuče.
Trećeg je dana uspela da pomeri noge. Iako je ležala u nezgodnom položaju i iako je pad bio težak, izgleda da nije imala ozbiljnijih povreda. Kako nije imala više hrane, pogledom je potražila kakav cvet.
Žbunaste ljubičice rasle su toliko visoko u zidu da ne bi mogla da ih dohvati ni ako bi se istegla i popela na prste. Pa opet, odluči da pokuša. Oslonila se na ruke i povukla unazad. Oštar bol prostruji njenim majušnim telom.
Svetlosni trnci boli su joj oči, ali se Kumanica ugrize za usne i nastavi. Ubrzo je osetila hladan zid bunara. Uvukla je šake u procep između dva kamena, prebacila svu težinu na ruke i pokušala da se osovi na noge.
Kriknula je od bola i pala natrag na zemlju. Ugrizla je usnu do krvi, ponovo prebacila svu težinu na ruke i uspravila se. Bila je zadihana i iznurena, ali morala je da dođe do hrane. Izvila je telo, istegla se koliko je mogla, popela se na prste i dohvatila tananu laticu.
To joj je bio ceo obrok, struk ljubičica. Sručila se iscrpljena na zemlju, skopila oči i ubrzo utonula u san.
Kad se narednog jutra probudila, shvatila je da nema mesta daljoj borbi. Bunar je odavno presušio, drugo joj je cveće bilo van domašaja, a bila je suviše iscrpljena da pokuša da se izvuče iz bunara. Ležala je na hladnoj zemlji i tiho plakala. Suze su se slivale niz bledo lice i kvasile posnu zemlju.
Što je više plakala to je zemlja bivala vlažnija. Kumanica isprva to nije shvatala, ali kad je prošlo neko vreme i kad je pod dlanovima osetila blaženi dodir vode, nije mogla a da ne brizne u još veći plač.
Tako se desilo da se voda vratila u bunar. Kumanica ju je pila sve dok se nije napila. Ali kad je počela da joj prelazi preko tankih gležnjeva, pomisli da će se udaviti. Nije imala snage da se održava na površini, a voda sigurno neće toliko narasti da bi mogla da se izvuče iz bunara. Strah je uhvati kao grč i devojčino telo poče nekontrolisano da se trese.
Nivo vode je rastao. Kumanici je bilo sve hladnije i hladnije. Usne joj pomodreše, koža joj se smežura. Devojče je zurilo u nebo očekujući spas. Molila se svim znanim i neznanim silama da je poštede i sačuvaju.
Začu se potmula grmljavina umesto odgovora. Nebo se rascepi i grom udari u bunar. Deo zida se obruši i dva-tri kamena padoše u bunar. Najednom se prolomi devojčin krik, a potom sve utihnu.
Raškino srce bilo je slomljeno. Izgubila je, kako se i pribojavala, jedinicu kćer. Sinovi su se vratili onog zlosutnog dana sa ispaše sa šturim objašnjenjem: njihova je miljenica pošla za zalutalom ovčicom i nestala u bunaru zajedno sa neposlušnom životinjom.
Danima nije jela, mesecima se nije osmehnula. Radila je u polju i po kući, ali kao bez duše. Nakon nekog vremena ona pade u postelju i razboli se.
Dolazili su sa svih strana da je izleče. Braća su danima bdila nad majčinom posteljom dok je ona bledela i kopnela. Pred smiraj sedmog dana, pojavi se odnekud pogrbljena starica sa štapom u ruci i zatraži da vidi bolesnicu.
Kad su je uveli u ubogo nameštenu prostoriju, starica sede na postelju, pogleda ženino samrtničko lice, pomilova je po kosi i prošaputa reči izlečenja. Oči bolesnice se istog trena užariše.
Starica se osmehnu, ustade zadovoljna učinkom, pozdravi ukućane i ode. Raška se pridiže u postelji i zatraži vode da pije. Ali ne bilo kakve, već čudotvorne vode iz starog bunara u brdima iznad kolibe.
Braća pretrnuše kad čuše majčine reči. Znali su isuviše dobro o kakvom je bunaru reč. Mora da je neka vradžbina u pitanju! Bunar je odavno presušio! Stajali su kao kipovi oko materine postelje i zurili jedan u drugog.
Nisu znali šta da čine. Da li da se ogluše o želju bolesnice ili da se popnu u brda i utvrde ima li starica pravo. Radoznalost najzad odnese prevagu. Raška im reče da ponesu jabuku i bace je u bunar, pa da sačekaju i vide šta će se desiti.
Braća tako i učine. Popeli su se na brdo iznad kuće, pronašli bunar u još jadnijem stanju nego što su ga ostavili i bacili jabuku u modro plavu vodu. Stajali su kao omađijani dok se voda u bunaru komešala.
Tlo poče da podrhtava. Učini im se kao da u daljini čuju topot konja, takva se buka podigla. Topot je bivao sve bliži i bliži, kad se nečiji krik prolomi iz bunara. Braća prebledeše. Odlučiše da je bilo dosta istraživanja i da je vreme da se vrate, ako treba i bez čudotvorne vode.
U tom se trenutku pred braćom stvori predivna ženska prilika u dugačkoj modroj haljini. Dok je koračala, plava joj se kosa, upletena u debelu pletenicu, vukla po zemlji.
Braća ustuknuše i zinuše u čudu. Svaki damar u telu im je govorio da je lepotica od njihove krvi, ali u strahu odmah odbaciše tu misao.
„Zašto ste me zvali?”, upitala je strogim, ali toplim glasom. Braća se uzvrpoljiše. Ni jedan nije smeo da joj se obrati. Devojka se toplo osmehnu.
„Bolesna je?”, upita ih blago. Sedam glava klimnu kao jedna. „Umire?” Sedam glava potvrdno klimnu. Devojčino se lice zgrči. Ona izvadi providnu crvenu bočicu iz nedara i pruži je najstarijem. „Od moje će joj vode biti bolje, ali neće ozdraviti. Dođite opet sutra”, to reče i nestade.
Kad Raška popi vode iz providne bočice odmah joj se vrati boja u obraze. Braća su bdila nad majkom celu noć i narednog jutra krenula na bunar. Poneli su sa sobom narandžu i bacili je u modro plavu vodu bunara.
Sve se ponovi kao i prethodnog dana. Kad se tlo primirilo, pred braćom se stvori Kumanica lepša nego dan ranije. Čak im se učinilo da je i bunar povratio nešto od starog sjaja, ali zaboraviše na njega čim čuše umilni glas:
„Zašto ste me zvali?” I, kao i prethodnog dana, ni jedan od braće ne progovori, pa devojka blago nastavi: „I dalje je bolesna?”, sedam glava klimnu u znak odgovora. Lepo se lice zgrči. Kumanica izvadi providnu narandžastu bočicu iz nedara i dade je najstarijem. „Od moje će joj vode biti bolje, ali neće ozdraviti. Dođite opet sutra.”
To izgovori i nestade.
Kad je žena popila vodu iz providne bočice, koža joj opet postade zategnuta i rumena, novi žar zasija joj u očima, ali se ne izleči. Braća su celu noć bdila nad majčinom posteljom i narednog jutra krenula u brda iznad kuće.
Zaprepastiše se kad stadoše pred bunar tog dana, jer je sijao u svom punom sjaju. Braća baciše venčić od ljubičica u bunar i kako venac dotače modro plavu vodu tako se tlo ponovo zatrese, a pred njima se ukaza Kumanica lepša nego ikad.
„Zašto ste me zvali?”, braća stajahu nema pred devojčinom lepotom. Kumanica se osmehnu i upita blago: „Još uvek je bolesna?”, i ne sačekavši odgovor, izvadi iz nedara providnu ljubičastu bočicu i pruži je najstarijem. „Od ove će vode ozdraviti. A kad ozdravi, nek dođe da me poseti”, to prozbori i nestade.
Raška popi vodu iz providne bočice i istog trena ustade iz postelje i poče da se sprema na put. Moje je dete živo, kucao je svaki damar u ženinom telu. Sinovi nisu uspeli da je nagovore da sačeka makar jedan dan kako bi se odmorila i povratila snagu.
„Dosta sam čekala”, odgovori Raška čvrsto i pođe na put.
Dok je, jedva dišući, prelazila poslednji deo staze, žena ugleda kraj bunara vitku priliku u modro plavoj haljini. Suze joj odmah navreše na oči, jer prepozna milo dete. Kumanica joj se baci u zagrljaj i gorko zaplaka.
Pošto su se site ispričale, devojče se najzad odvaži i polako prozbori: „Vreme je majko.” Žena se zagrcnu i spusti glavu. Suze joj se pojaviše u uglovima očiju.
„Vreme je da ih pustiš”, Raška lagano klimnu glavom, a devojka nastavi, „i da mi se pridružiš”, žena se osmehnu. „Ovom ćeš vodom vladati, a ja ću te služiti.” Žena nežno uhvati kćer za ruku.
Uputiše se laganim korakom ka bunaru, dok je sunce meko tonulo međ oblake. Na dalekom se obzorju stidljivo pojavi sedam zvezdica koje sinuše punim sjajem, i koje evo sjaje i dan danas, pronoseći svetom vest o čudesnom rođenju vila bunarkinja.
U vrzinom kolu, str. 165, Beograd, 2017.
Prazan je svemir
zvezde nenaseljene
čekaju ljude
Aleksandar B. Nedeljković
Pakao, to su drugi.
Žan Pol Sartr
Onakva kakva je čovekova žudnja, takva je i njegova sudbina, jer, kakva je njegova sudbina, takva je njegova volja; a kakva je njegova volja, takvo je njegovo delo; a kakvo je njegovo delo, takva je njegova nagrada, bilo dobra ili loša.
Brihadaranjaka Upanišada
Rođenje je samo obrnuta strana smrti.
U svakom trenutku nešto u nama umire, nešto se ponovo rađa.
Anagarika Govinda
Najbolji od svih darova dar je Istine.
Indijska poslovica
Kako rastu patuljci?
U širinu.
Stanislav Ježi Lec
Smrad je sve što zna, sve što poznaje. Smrad sobe u kojoj je rođen, smrad uđerica kraj kojih je rastao, nepodnošljivi smrad mahale u kojoj je radio.
Bio je bele puti, gotovo providan. Nije čuditi što je imao problema kao klinac. Ćuškanja u prolazu, čvrge dok su igrali lopte, obaranja sa trotineta, večite tuče i krađe… Svojima nije davao mira. Kod kuće bi, čim bi se pročulo za novu svađu ili tuču čiji bi uzročnik bio, dobijao takve batine, da su ga leđa danima potom bolela.
Nikome u kartonskom naselju u kojem je odrastao nisu smetale njegove modrice. Osim njemu samom, razume se. Svi su ga gledali, plavog od batina, sa tamnim masnicama ispod očiju i zadovoljno klimali glavama. Svetli je ponovo dobio ono što je zaslužio. Tako su ga zvali, Svetli.
Njegova majka nikad nije priznala ko mu je otac, a njegovi deda i baba, preki ljudi, nikad se nisu potrudili da saznaju. Došao je na svet, njihov, i to je bilo više nego dovoljno. Nije da se majka izvukla bez batina, daleko od toga. Nedeljama nije mogla da ustane iz postelje, daščanog kreveta presvučenog jednim prljavim, tankim ćebetom, ali ne od teške trudnoće, koja ju je sve više pritiskala, već od teških batina zbog toga što je ostala u drugom stanju.
Problem nije bio u tome što će postati majka tako mlada, jedva da je bila prevalila dvanaestu, već što je zanela od momka koji joj nije bio namenjen. Ne treba naglašavati da ju je onaj za kojeg je od rođenja bila zaručena, odbio, saznavši da je noseća. Gutala je suze, nosila vodu i drva iz dana u dan, nosila breme trudnoće i života bez roptanja. Tako se i porodila, sa jednim velikim uzdahom. Ugušila je sve u sebi. Tako je i umrla. Stežući sina na grudima, uz jedva čujan uzdah, roptaj.
Nikad mu nisu pokazali njen grob. Bila je sahranjena negde na obali obližnjeg kanala, bar je tako voleo da mašta, jer je to bio jedini komad zelene zemlje za koji je znao. Smrdljiv i zagađen, naravno, ali zelen.
Rastao je povučeno, na kanalu, daleko od ostale dece i gomile braće i sestara koji su zagušivali ionako već mali prostor na kojem su živeli, limenu baraku u središtu naselja. Improvizovani trg na sred naselja, mesto gde su svi žitelji odlagali svoja kolica i kočije (oni retki koji su ih još imali) nakon napornog dana, mesto na kojem su se vodili plemenski zborovi, jer naselje je činilo nekoliko, izmešanih, klanova, bilo je prljavo okruglo blatište koje je prezirao iz dna duše. Nikad nije voleo to mesto, jer je na njemu dobio najviše bubotki.
Čim je malo porastao i počeo sam da se spušta do kanala sa vodom, odakle su žene i devojke dovlačile u plastičnim kofama vodu za pranje, odveli su ga na posao. Prao je šoferšajbne automobila na jednoj od glavnih raskrsnica u gradu, po cičoj zimi i nesvakidašnjoj žegi, ali nije se ni jedanput pobunio. Svaki tren proveden na poslu, značio je manje otužnog smarda u nosnicama.
Kada je stasao za ženidbu, zaposlili su ga u Gradskoj čistoći preko veze, jer nije imao ni škole ni iskustva, ali je imao čelične volje i jake ruke. Niko ga u naselju nije želeo za zeta, što mu nije smetalo. Ionako sebe nije mogao da zamisli kao oca, još manje kao supruga.
Vreme na poslu proticalo je u večitoj gužvi, gunguli, kakofoniji glasova, rada motora i tumbanja smeća za čije je skupljanje bio zadužen. To je bio najsmešniji paradoks od svih na koje je naišao u svom kratkom životu. Radio je u Gradskoj čistoći, a bio okružen većim smradom nego što je bio onaj koji ga je dočekivao u kartonskom naselju, koje je s velikom mukom nazivao domom.
Prva tri dana povraćao je na poslu, što od nervoze, što od nesnosnog smrada koji je dolazio iz utrobe kamiona, ali se vremenom navikao, kao i na svaki drugi smrad koji ga je okruživao. Jedino na šta nije mogao da se navikne bila je mala plata. Ali ne toliko što je imao niska primanja, njemu mnogo nije ni trebalo, već zbog činjenice što mu je deda i to malo što bi zaradio oduzimao. Zbog toga je večito bio gladan i mrzovoljan i sanjao je o danu kada će se odvojiti i napraviti sopstvenu kolibu, pa makar i u istom kartonskom naselju. Samo što dalje od bučne i prljave porodice u kojoj je odrastao.
Nije ih voleo. Nikog od njih. I nije osećao zahvalnost što ga nisu, još kao bebu, bacili u potok, što se dešavalo sa mnogom nejači, jer je to platio ćutnjom, trpljenjem poruga, leđima koja su pucala od teških poslova, dedinog kaiša i kamenica kojima su se dečaci bacali na njega. Rastao je gord i uspravan, svestan, naravno, da se razlikuje, nalazeći (možda) jedino u toj svojoj različitosti utehu i spas.
S mukom je stekao ono malo obrazovanja. Deda bi katkad doneo po koju knjigu, buđavih, raskupusanih korica, i iz njih učio decu čitanju i pisanju. Ne seća se tačno njihove sadržine, ali zna da ih je pročitao nekoliko i bio je ponosan na to. Učenje mu je teško išlo, ali se trudio i dok nije naučio da se potpiše nije se smirio. To mu je bilo najvažnije u životu. Da zna svoje ime, da stekne moć da ga izgovori i zadrži uz sebe, napisanog na parčetu papira. Kao da mu je od toga život zavisio. Možda i jeste, jer to je bio jedini način na koji je mogao da podigne platu – potpisavši se na šareni komad papira u banci u kojoj mu je firma otvorila račun.
Reku je video samo jednom, daleku, tamnu i nemirnu i nije mu se dopala. Bila je suviše brza i nekako… uznemirujuća. Plašila ga je njena snaga, jer nikad do tad slične siline nije upoznao. Znao je da bi mogla da ga odnese, ali nije bio siguran da li bi mogla i da ga spase, pa je se klonio.
Tako su dani tekli. Kad je porastao i počeo da zarađuje svoju koru hleba prestale su bubotke i podrugivanja. Postao je punopravni član zajednice. Nije se ponosio tom činjenicom, ništa mu nije značila, jer se nikada nije osećao kao da im pripada, ali mu je bilo drago što su maltretiranja prestala. Sam nikad nije udario dete. Pogotovo ne mlađe od sebe.
Bilo je sivo, olovno jutro kada je krenuo u smenu. Pokrivao je region u blizini jedne od najvećih bolnica u gradu, gde je đubreta i najrazličitijeg otpada bilo više nego što se moglo zamisliti. Nešto od toga dovlačio je kući u, sad svojim, kolicima (koja nikad nije parkirao na sredini trga, već na obali kanala, gde je bilo najsvežije), dok bi većinu bacao u nezajažljivo grotlo smrdljivog kamiona. Radio je sa veslom grupom momaka, koji su mu bili bliski po godinama, i ni po čemu drugom. Pa opet mu behu dragi. Bučne šaljivdžije, uvek spremne da nekoga ubace u kamion kad ovaj ne melje.
Kada se kamion zaustavio na početku ulice, ispred nepreglednog niza kontejnera, spremno je iskočio i dočekao se na noge. Bio je visok i vitak, i gipkost mu beše urođena. Sa lakoćom je vukao kontejnere, kačio ih za kamion i tresao, kada je za tim bilo potrebe. Bio je najžilaviji i najsnažniji u grupi, iako najmlađi.
Prišao je prvom kontejneru sa leve strane puta, iz kojeg je, odmah je to primetio, virilo nekakvo prljavo parče krpe. Uvek je svašta oko kontejnera bilo pobacano, nabacano, naslagano, pa ga prizor jedne omanje krpe nije mnogo iznenadila. Na svašta se čovek navikne. Pa i na đubre koje ljudi bacaju. Celu je dedinu kuću opremio „novim“ nameštajem, skupljajući ga po kontejnerima.
Nagnuo se nad metalni kontejner kako bi utvrdio da li je pun, uvek je to radio, kako bi znao sa koliko snage da zapne. Tome se naučio već prvog dana, kada je bez razmišljanja prišao prvom kontejneru i, ne proveravajući njegov sadržaj, cimao do iznemoglosti. Tek kad se prevalio nad masnu ivicu shvatio je zašto ne može da ga pomeri. Bio je pun šuta i drugog nepotrebnog građevinskog materijala.
Kada je osmotrio prljave zidove kontejnera, prvo što je ugledao bila su dva tamna, ugašena oka. Potom uglenisana ruka i ostatak sprženog tela, koje je bilo umotano u krpe. Jedna od njih prelazila je preko ivice kontejnera i lelujala na blagom jutarnjem povetarcu. Smučilo mu se od smrada koji ga je zapahnuo. Okrenuo se, presamitio i povratio. Kompanjoni su ga začuđeno pogledali.
„Svetli, šta si to našao?“, upitaše ga, gotovo u glas. Podigao je oči s mukom, pokušavajući da ih dovede u fokus. Pritrčali su mu i pogledali u kontejner za čiju se ivicu pridržavao, a zatim uzviknuli, zgađeni nad onim što su ugledali. Jedan je, od trojice, zapanjen, bubnuo trticom na trotoar i izgubljeno zurio ispred sebe, drugi je odšetao do kamiona i presamitio se grabeći vazduh, dok je treći, onaj najstariji, stajao kraj Svetlog i tupo zurio preda se.
On se prvi i pokrenuo. Povrativši se iz letargije, teškim je i tromim koracima krenuo ka kamionu, ušao u kabinu i prijavio slučaj centrali. Saopšteno im je da sačekaju policiju, koja je odmah obaveštena. Nije im bilo prijatno da sede i čekaju pored izgorelog leša, pa su se odmakli malo u stranu i zapalili cigarete. Svi od reda su pušili, to je bila prva stvar koju su naučili. Prva, posle one o devojčicama. Gde im se nalazi ona stvar i kako se u nju ulazi.
Svetli je sedeo i disao punim plućima. Ono parče krpe koje je i dalje lelujalo na vetru nije mu davalo mira. Sunce je bilo sakriveno iza olovnih oblaka, kao da ni ono nije moglo da se suoči sa onim što se nalazilo u kontejneru. Svako malo bacao je pogled na kontejner, očekujući da će se onaj tamo, u njemu, probuditi i ustati.
Policija je došla nakon, predugih, dvadeset minuta čekanja. Od svakog od njih uzeli su izjave (ispitivali su ih posebno), izvadili leš iz kontejnera i zapakovali ga u crnu kesu sa najdužim rajsfešlusom koji je Svetli video u životu. Taj zvuk nikada neće zaboraviti dok je živ, to neprekidno, otegnuto cvilenje rajsfešlusa koji se zatvara nad crnim, ugljenisanim licem i šupljim očima. Kada su otišli, Svetli i ekipa uputiše se bez reči ka obližnjoj kafani. Posao je, bar ovog jutra, mogao da sačeka.
Dok je sedeo na trošnom daščanom ležaju u polutami svoje sobe, vrteo je u džepu radnog kombinezona trofej koji je pokupio kad su se tog dana vratili na posao. Policija je pretresla kontejner i uzela sve za šta su verovali da pripada lešu, ali ipak nisu dovoljno dobro obavili posao. Jednu su stvar propustili. Jedan sasušen, ugljenisan prst sa velikim prstenom. Njega je Svileni prevrtao po džepu.
Pekao ga je gore nego što bi ga pekle sve vatre pakla, bar je tako mislio. Dlanovi su mu se znojili, dok su mu se svakakve misli rojile pod skalpom. Malo je od današnjeg dana ispričao dedi i susedima. Samo ono najosnovnije. Nije voleo da bude u centru pažnje, ali je primetio, kad je tišina popadala po krugu slušalaca, poglede pune poštovanja. Uradio je veliku stvar. Otkrio je zločin. Učinio je nešto čime je malo ko od njih mogao da se pohvali i zbog toga su ga poštovali. Čudno je to, razmišljao je, šta sve izaziva poštovanje kod čoveka.
Nije bio siguran da bi ga poštovali zbog ovoga što je uradio. Doneo je prst kući. Doneo je deo leša u porodični dom, u klan, u naselje. Uprljao ih je sve. Ili mu se samo tako činilo. Niko nije mogao da zna šta je uradio. Bio je vrlo obazriv dok ga je pažljivo smeštao u najdublji džep na kombinezonu. Prsten će prodati. Zna poverljivog čoveka na drugom kraju grada. Taj neće postavljati pitanja, a dobiće dosta novca, jer prsten je veliki i težak, vredi mnogo, bar toliko zna. Možda će s tim parama moći sebi da sagradi baraku. To bi bilo dobro.
Razmišljajući tako, izvadio je prst iz džepa i omirisao ga, kao što pas miriše ruku koja mu se pruži. Mirisao je na garež, požar i još nešto, ali nije mogao da dokuči šta. Creva mu zakrčaše. Skinuo je obazrivo prsten, kao da se bojao da će se prst zgrčiti i onemogućiti mu da dođe do blaga. Vratio je prsten u džep, a prst omirisao još jedanput i bojažljivo ga liznuo. Imao je ukus pečenog mesa. Običnog pečenog mesa, možda za nijansu slađeg, ukusnijeg. Oblizao je usne. Nije mogao da se seti kad je poslednji put jeo, a kamoli kad je poslednji put jeo meso. Deda mu je, uprkos svim dešavanjima u poslednjih nekoliko meseci, i dalje uzimao celu platu, a davao vrlo malo hrane i para.
Pogledao je još jednom u nagoreli prst koji je držao u ruci, kao da proverava neće li se pobuniti ukoliko proba da ga zagrize. Oblizao je suva usta, sakupio pljuvačku i zaruo zube u tvrdo meso. Pažljivo je grizao prednjim zubima, ispitujući ukus i kakvoću mesa. Bilo je onakvo kako je i mirisalo. Slatko i tvrdo, nagorelo. Kada je oglodao meso do kostiju, strpao je ostatke u džep, skočio na noge i izašao da prošeta. Spustio se do kanala i zafrljačio sitne kosti u mutnu, plitku vodu. Znao je da ih tu niko neće naći. A ko bi ih pa i tražio.
Dok je posmatrao kako se daleko na obzorju dan gasi, i dok je uvlačio punim plućima smrad naselja koji mu nije više toliko smetao, obećao je sebi da će sledeći kojeg bude pojeo biti manje zagoreo.
Priče o manjinama, str. 113, Pazin, 2017.
Jednoga dana lavu u kavez doneše za ručak jagnje.
Jagnje beše toliko neiskusno i umiljato da se ni pred lavom nije uplašilo, već mu je poverljivo prišlo, kao da prilazi rođenoj materi, i pogledalo ga očima prepunim divljenja i čuđenja.
Obezoružan tolikom nevinošću, lav nije imao srca da ubije jagnje; nezadovoljno gunđajući, on odluči da ostane prazna stomaka.
Leonardo da Vinči
Leonardo da Vinči, Basne i legende, Beograd, 1975.
Svaka prava lepota sadrži negde duboko u sebi skrivenu senku bola.
Nasilje je deo kulture.
Zabluda je da mi živimo u realnom momentu, da smo potpuno, u celini u tvrdim i živim stvarima i zbivanjima što nam se događaju. Ljudski duh nije vozilo na šinama stvarnosti. Baš u presudnim trenucima duh je, u stvari, proširen! Bez obzira od kojih bolova patimo, kakva nas osećanja tresu, mi smo uvek, u svakom trenutku tamo gde je težište našeg složenog, neodredljivog ali dijamantski srezanog i najčistijeg bivstva.
Biti obrazovan, ne znači posisati sve znanje.
Laza Lazić
Bojim se anđela, dobri su, pristaće da budu satane.
Stanislav Ježi Lec
„Slušaj me dobro sine, šta ću ti predložiti sada. Ne smeš da me odbiješ. Ne smeš da se oglušiš o želju umirućeg starca… I sam znaš da je planeta prenaseljena i da čovečanstvu prete svakakve boleštine, ne treba ja o tome da ti pričam. Juče sam se video sa predsednikom Severne hemisfere koji mi je predložio ovo što ću izneti pred tebe sada i spreman je da preuzme svu odgovornost na sebe, kao što sam ja spreman da svoj deo preuzmem na sebe.
Evo, dakle, o čemu se radi. Predložio nam je da ponovo zaratimo. Ne skači, nego me saslušaj. Svestan si i sam, kao što rekoh, da svet polako odumire. Satiru nas bolesti, nemaština, problem sve veće nezaposlenosti i nedostatka vode i hrane. O svemu smo detaljno raspravljali, sve smo pretresli i došli do zaključka da je rat jedino rešenje.
Čekaj, stani, smiri se. Bolestan sam i star. Na teretu sam tebi i tvojoj porodici. Dobro, dobro, znam da novac nije problem, predsednik si Južne hemisfere, zaboga, ali i te kako znam koliko je teško gledati najmilije kako odlaze. Ne bih ti nikad poželeo da prođeš kroz ono kroz šta sam ja prošao sa tvojom majkom, bog da joj dušu prosti, stoga sam razmišljao, razmišljao dugo…“
Starac napravi pauzu. Ruke koje je do tad držao zgrčene u krilu, stegnu tako da su izgubile i ono malo krvi što su imale, pa produži suvim, otežalim jezikom.
„I odlučio. Žrtvovaćeš mene prvog i to će, pred svetom, biti povod da uđeš u rat. Čekaj, stani, dopusti da završim. Pre nego što bilo šta kažeš, pomisli na sve one koje ćeš tim činom spasiti. Dogovor je sledeći: ti i tvoja porodica bićete, razume se, pošteđeni, kao i porodica predsednika Severne hemisfere, a pobijeni stari i smrtno bolesni, niko drugi, kunem ti se, niko drugi do oni koji nisu sposobni za samostalan život.
Biće to tragedija, biće to velika nesreća, ali ćeš u istoriju ući kao veliki oslobodilac, ne kao okupator – rekoh ti da će predsednik Severne hemisfere preuzeti tu odgovornost na sebe – to je bio moj uslov, moja cena i on je više nego spreman da je plati. Sad…“, starac napravi još jednu pauzu u ovom dugom, tmurnom i nikad težem monologu, prođe kvrgavim, krivim i mršavim prstima, koji su jedva primetno podrhtavali, kroz sedu kosu i zaključi, „povuci se i dobro razmisli. Imaš sat vremena da daš odgovor. Samo jedan sat. Ali, teške se odluke drugačije i ne mogu doneti do pod pritiskom i na brzinu, hladne glave, momče moj.“
Prosedi, sredovečni muškarac, koji je do tad nemirno sedeo u fotelji preko puta starca, usta stegnutih od ljutine i besa koji je ključao u njemu, jedva se osovi na noge i klimavim, nesigurnim koracima pređe kratko rastojanje od sredine radne sobe, u kojoj su se nalazili, do malog toaleta u samom dnu prostorije.
Drhtavim prstima jedva namače rezu na vratima i svali se na sjajne, crne pločice, čija ga hladnoća preseče poput oštrog žileta. Zagnjurio je glavu u šake i zaridao. Njegov otac je poludeo! Sišao je s uma! Nikad, ni u najcrnjim snovima, ne bi mogao da pomisli da će od nekoga čuti nešto slično, a ponajmanje od rođenog oca! Ovaj je svet zaista otišao dođavola kad je došlo do toga da mu otac, njegov rođeni otac, radi o glavi; isti onaj koji ga je sa toliko ljubavi i brižnosti podigao i odgajio, isti onaj koji ga je učio da je svaki život dragocen – sada mu govori ovakve stvari! Zario je zube u zgrčene prste kako bi zatomio urlik. Sedeo je na hladnom podu i grcao. Hladnoća pločica mu je neobično prijala.
Povrativši se od prvobitnog šoka, Predsednik se nesigurno osovi na noge i nasloni se na široki, ovalni lavabo kako bi došao k sebi. Nije još uvek imao snage da se pogleda u ogledalo. Vrtelo mu se u glavi, osećao je slabost u nogama i mučninu u stomaku. Presamitio se preko lavaboa i povratio. Nedižući glavu, pipajući prstima, otvori česmu, ispra usta, pljusnu se dva tri puta vodom po licu i podiže glavu.
Iz ogledala su ga posmatrala dva duboka, prazna zdenca. Zgrozio se nad samim sobom. Ličio je na olupinu od čoveka. Činilo mu se da je u tih petnaestak minuta koliko je trajao očev monolog ostario nekoliko godina. Primetio je sede vlasi iznad ušiju i čela, bore i podočnjake ispod očiju, široke pore koje do tada nije primećivao.
Zurio je u svoj odraz u ogledalu dugo, sa rukama na lavabou, čvrsto stežući njegove zaobljene ivice. Imao je utisak da su prošli sati. Kad se pribrao, počeo je grozničavo da razmišlja: šta će reći žena, šta deca kad saznaju? Šta će reći narod, ako stvar izađe na videlo?
„Gospode, kako smo došli do ovoga?“, prošaputa i sklopi oči.
Tada mu se ceo film odmota unazad, od kandidature do predsedničkih dana, od pojave prvih nezaposlenih do kraha svetske berze, rata koji je usledio, podele sveta na Severnu i Južnu hemisferu, o paktu koji su potpisale obe hemisfere, ugovoru o nenaoružanju… I sad je trebalo sve to da izneveri? Zarad čega? Novih poslova? Novih zgrada? Ekonomije? Šta je to u poređenju sa svim onim životima koje će uništiti, domovima koji će opusteti? Tada se seti zdravstvenog programa, ispražljenih penzionih fondova, miliona ljudi preko sedamdeset godina starosti koji su i dalje prinuđeni da rade za najniže plate, svih mogućih i nemogućih gripova i drugih, još strašnijih bolesti koje su harale planetom…
Zagrcnu se sopstvenom pljuvačkom i slinama. Nije ni bio svestan da ponovo plače. Gledao se još neko vreme u ogledalu. Lagano odvoji ruke od lavaboa i, kao u nekom usporenom filmu, zagladi kosu, baš kao što je njegov otac malopre učinio, popravi kravatu, priđe vratima kupatila i otvori ih. U dva sigurna koraka pređe prostoriju do starca koji sav beše utonuo u fotelju u kojoj je sedeo, klimnu odsečno glavom, a potom pade na kolena, zagnjuri glavu u starčevo krilo i zarida poput malog deteta.
Starac podiže tanku, koščatu ruku i poče nežnim pokretima ruke da ga gladi po glavi i teši nerazumljivim rečima, punim ljubavi, izgovorenim tiho, u pola glasa, kao da se plašio da naruši tešku, jezivu tišinu koja se beše svalila na njih te tamne, hladne i neizmerno duge večeri.
Putovanje nakraj noći, str. 87, Beograd, 2017.
