Na konkurs „357 – Gimnastika uma“ stiglo je 56 priča od 20 autora iz zemlje i regiona.
*****
Prvo mesto za priču od 3 reči osvojio je Denis Peričić:
Lajka se vratila.
*****
Prvo mesto za priču od 5 reči dele Živko Prodanović i Denis Peričić:
Živko Prodanović:
Vampir. Djevojka. Slatki mali vampirići.
Denis Peričić:
„Tko kuca?“ „Pogodi.“ Bljesak sječiva.
*****
Prvo mesto za priču od 7 reči osvojio je Živko Prodanović:
Alarm
Roboti, čuvajte se! Ljudi dižu glavu.
*****
Zahvaljujemo se svim učesnicima konkursa. Onima koji nisu prošli želimo više sreće na sledećem konkursu koji počinje – prvog januara 2022. Pratite nas…
O slovenskoj fantastici, Dostojevskom i Lemu – razgovor sa Zoranom Živkovićem
Pozivamo vas da dođete 3. decembra 2021, u 18 sati, u Atrijum Narodne biblioteke Srbije, na program Centra slovenskih kultura „O slovenskoj fantastici, Dostojevskom i Lemu – razgovor sa Zoranom Živkovićem“. koji se odvija u sklopu manifestacije „2021 – godina slovenske fantastike“ .
Učestvuju: prof. dr Zoran Živković i moderatori tribine Milena Đorđijević i Zoran Stefanović.
Osim karijere svetski zapaženog pisca, Zoran Živković je ostvario i međunarodno značajno delo kao urednik, naučnik, izdavač i tumač duha vremena, ukučujući i višestruki doprinos slovenskim kulturama. Na primeru kulturnog modela Živkovićeve Enciklopedije naučne fantastike, kao i njegovog istraživanja dela Fjodora Mihajloviča Dostojevskog i Stanislava Lema, pisaca čije godišnjice obeležavamo, razgovaraće se o slovenskim kulturama, naučnoj fantastici i futurologiji, kao i današnjem filozofskom i poetičkom značaju velikana nama bližih kulturnih prostora.
Oni koji nisu u mogućnosti da posete Narodnu biblioteku Srbije, program mogu pratiti uživo preko zvanične fejsbuk stranice ove ustanove ili u odloženom terminu preko jutjub kanala.
Ekologija je važna u našim životima. Živeti ekološki trebalo bi da bude cilj svakog savremenog čoveka, koliko je to u njegovoj moći, a u moći je svakog od nas. Tako i Tonči Blitvić, žitelj prelepog grada ugnježdenog na obali mora, Dubrovnika, živi ekološki.
Odnedavno je počeo da slika prizore iz svakodnevnog života, one koji karakterišu njegov rodni grad, na kamenju koje skuplja na plaži sa ženom i decom. Em je zabavno, em je korisno. I umetnički. I ekološki. Nije se, međutim, na tome zaustavio.
Odnedavno si počeo da slikaš na kamenju. Kako si došao na tu ideju?
Pošto se bavimo prodajom suvenira, a živimo u turističkom gradu, Dubrovniku, većinom prevladavaju proizvodi iz Kine. Jedne zime sam skupa sa ženom odlučio napraviti nešto svoje. Često s djecom zimi šetamo po plažama i bacamo kamenčiće u more koje djeca obožavaju. Sinula nam je ideja za crtanje žala i prodavanje istih kao magneta.
Kamenje skupljaš na plaži. Kakve oblike tražiš?
U principu tražimo žale koji su ravni i tanki radi crtanja.
Koje motive slikaš?
Motivi su većinom iz našeg primorskog kraja. A to su većinom zidine Dubrovnika, jedrenjaka, svjetionika, ribe, golubovi, ribarske barčice i lavanda. Gledamo da je svaki motiv vezan za tradiciju, kulturu i način života karakterističan za Dubrovnik.
Čime slikaš i kako?
Slikam kistom (četkicom). Koristim temperu i akrilne boje. Kada se crtež osuši, premažem ga bezbojnim lakom, radi zaštite.
Ove neobične suvenire-magnete prodaješ na pijaci u Starom gradu. Ima li zainteresovanih?
Način njihova izlaganja privlači goste na naš banak (štand). Gosti se oduševe, jer je crtano rukom i nešto je originalno, što do tada nisu vidjeli. I kupuju naravno, jer su u potrazi za nesvakidašnjim suvenirom.
Na štandu na pijaci prodajete i lavandu. Koje sve proizvode od lavande nudite?
Banak nam je prepoznatljiv po lavandi. Svi znaju da se lavanda (cvijet) stavlja u ormare protiv moljaca i drugih insekata, ulje se može koristiti za glavobolje, inhalaciju, masažu, protiv komaraca i za kupke, a sapun za kosu i tijelo. Od njega je koža meka i podatna. Mogu ga koristiti i djeca, jer ne koristimo nikakve kemikalije u njegovoj izradi.
Od lavande pravimo 100% prirodne sapune, mirisne soli za kupanje u kadi, za opuštanje, eterično ulje koje je 100% čisto, pa nema roka trajanja i naravno različite vrećice koje u mene žena ručno hekla i šije.
Planirate li da proširite svoju ponudu?
Toliko nam je bogat banak da nemamo potrebe dodavati neke nove proizvode.
Asteci su jedan od starosedelačkih naroda američkog kontinenta koji su, uz pomoć drugih gradova-država iz Meksičke doline, Tlakopan i Teškoko, potčinili veliki broj drugih naroda koji su naseljavali središnji i južni deo današnjeg Meksika. Astečko carstvo uništeno je u 16. veku, kad su u Ameriku stigli španski konkistadori. Osvajanje astečkog carstva koje je predvodio španski konkistador Ernan Kortes otpočelo je 1519. i završilo se 1521. totalnim uništenjem astečke države.
Danas su Asteci indijanski (jutoastečki) narod koji pretežno živi u Meksiku i većinom su katoličke veroispovesti, ali su sačuvali i tradicionalna verovanja (vera u duhove, kult predaka, itd.). Govore jezikom navatl, koji spada u juto-astečko-tanoansku grupu amerindijanske porodice jezika.
Navatl ili astečki jezik je indijanski jezik iz porodice juto-astečkih jezika. Bio je u širokoj upotrebi u Meksiku među Toltecima i Astecima. Podaci iz 2015. govore da ima 1.725.620 govornika navatla, najviše u meksičkim državama Puebla, Verakruz, Idalgo i Gerero. Oni su najčešće bilingvalni i govore i španski jezik.
Nakon uništenja Astečkog carstva 1521. godine, evropski misionari nastavili su da koriste jezik navatl i na taj način su ga preneli u regione gde se ranije nije govorio. Reči iz jezika navatl prešle su u međunarodnu upotrebu: avokado (aguacate), čili (paprika), kojot (coyotl), ocelot (Ozelotl), čokolada (xocolatl), kakao (cacahuatl).
Zavirimo, dakle, u navatl jezik za časak, da vidimo kriju li se i neke „knjige“ u njemu…
Borbonski kodeks
AMATL – papir, pravio se od unutrašnjeg dela kore drveta i koristio se za zapisivanje religijskih knjiga (kodeksa) i svetovnih knjiga, poput, mapa, poreskih knjiga, istorijskih zapisa itd.
AMOKSKALI – „kuća knjiga“, biblioteka.
AMOKSTLI – knjiga, izraz se odnosi i na kodekse.
IHKILOA – pisati, ali znači i slikati i crtati.
IN ŠOČITL IN KUIKATL – cvet i pesma, tj. poezija, činila je deo svakodnevice, pre svega, vladajućeg soja. Metaforu su često koristili viši slojevi društva kao izraz savršenog poznavanja jezika i dobrog obrazovanja. Metafora je nerazdvojna od poezije, a veruje se da je poezija bila „posao“ ratnika u vreme mira. Poznato je i da su se organizovali poetski susreti vladara i ratnika u kojima su učestvovali čak i predstavnici zaraćenih strana, baš kao što je bio slučaj sa Olimpijskim igrama u staroj Grčkoj. Jedan takav susret organizovao je Takejeuacin, vladar grada Veštoncinko, 1490. godine.
KENTLAIKSTLI – list knjige.
KUIKATL – pesma koja se peva ili recituje, pošto se pesme sve do kolonijalnog perioda nisu zapisivale.
TLAHKILO – pisac, slikar, crtač. Muškarac ili žena, specijalista za crtanje, pisanje i slikanje, ali i filozofiju. Tlahkili su dobro poznavali sve aspekte i odnose unutar društva: socijalne, ekonomske, političke, religijske, geografske… Koristeći glife (znak ili slovo koje predstavlja čitavu reč) zapisivali su ih u knjige koje danas nazivamo kodeksima.
TLAMATINI – mudrac, znalac, onaj koji zna nešto veoma dobro, filozof. Izraz se odnosio i na pesnike.
TLANEMILILICTLI – mašta, imaginacija.
TLAPOHALICTLI – priča.
TONALAMATL – Knjiga sudbine iz koje su mudraci, na osnovu dana i sata rođenja, kao i strane sveta prema kojoj je izvršen porođaj, zaključivali o karakternim osobinama i sudbini tek rođene bebe. Najpoznatiji sačuvani tonalamatli su Borbonski kodeks i Kodeks Bordžija.
TONALPOHALI – čitači sudbine, osobe koje čitaju tonalamatl i određuju karakterne osobine novorođenčeta.
ZAZANILI – priča, zagonetka. Ranije se izraz više odnosio na zagonetku, danas na priču.
Pojmovi i objašnjena preuzeti su iz knjige:
Igor Seke, Osnovni navatl (astečko)-srpski rečnik, Novi Sad, 2018.
Razna su ubojita oružja: pero, olovka, četkica, tuš… Retki se srećnici koriste nekim od njih: pisci, slikari, stripađije, a izuzetno retki obdareni su sa više talenata, pa umeju i da naslikaju, ali i da pišu. Redu tih retkih srećnika pripada i naš današnji sagovornik Dušan Reljić, koji je morao da prođe sopstvenu Golgotu, udaljen od svog doma, porodice i naroda, kako bi se ostvario kao umetnik, stripađija, karikaturista, scenarista, ali i otac i hranitelj porodice. Koliko borba za goli život može da očvrsne čoveka i koliko ga posao kojim se bavi formira i oblikuje, saznaćete od beskrajno duhovitog, neuništivog gospodina Reljića:
Pamtite li svoj prvi crtež?
Bio je to crtež konja na margini očeve stručne knjige. Živeli smo tada u Banja Luci. Otac je bio vojno lice, pa je kao inženjer imao mnogo stručnih knjiga i dosta praznih margina. A ja video prazan prostor. Majka je videla crtež i pohvalila oca kako je dobro nacrtao konja.
Začuh tada ostar glas:
„Dolazi ovamo, konju jedan!“, zaurlao je otac i zalepio mi takvu šamarčinu da je sve bridelo. Imao je malu, ali do zla boga tešku ruku. Od njega sam nasledio talenat za crtanje ali, i tu tešku ruku, koja mi je kasnije mnogo pomogla, kada sam adolescentski počeo da se bavim boksom i raznim drugim sportovima. Obojica smo imali teške kosti, a u kombinaciji sa dobrim refleksima i dobrim radom nogu, bio sam nekakva bokserska nada. Rad nogu? Pa, bio sam najmlađi registrovani biciklista u staroj Jugi. Trčao sam u najobičnijim patikama 11,2 sekundi na 100 metara.
A meni je samo trebao papir i olovka.
Pera Detlić
Kada ste se i kako zaljubili u strip?
Kada? Davno.
A kako? To je već složenije pitanje. U to vreme pretplata za novine nije stizala na kućnu adresu, već na kioske. Otac je čitao „Borbu”, a ja sam je čekao ispred kioska da stigne i donesem mu je. Tada sam primetio „Politikin zabavnik” i tako je počelo.
Šta vas je privuklo stripu?
Od džeparca sam kupovao „Zabavnik”, i po prvi put sam mogao da čitam, ali i da vidim priču. Kasnije sam čitao školsku lektiru u… slikama. To mi se jako dopalo. Počeo sam da tkam i vizuelne detalje i brzo doživljavao viziju cele scene koju sam čitao. Počeo sam da posmatram oko sebe, ali na drugačiji način. U svakoj senci, šari, u talogu očeve jutarnje kafe prepoznavao sam likove i predmete. Ili kada na šahovskoj tabli ’kliknete’ okom i posmatrate samo crna ili samo bela polja, imate potpuno drugačiji vizuelni doživljaj istog. To je bila odlična vežba. Za početak.
Konjanik
Ko su vaši omiljeni autori, crtači, stripovi?
Prvo su mi zapali za oko Aleks Rajmond i Harold Foster. Kasnije su im se pridružili Den Beri, Džon Kelen Marfi, Džon Prentis, Fren Robins, Džim Holdavej, Sten Drejk, Ken Beld, Herman, Viktor de la Fuente, Kavacano… Najviše sam voleo Fosterovog „Princa Valijanta” i Berijevog „Flaša Gordona“.
Foster me je naučio koliko je važan dobar crtež, priča i faktografija, Rejmond me je uveo u sekvencu, sečeni kadar, senku i zlatnu sredinu, Drejk me je naučio da crtam lepe žene i da su izraz i emocija veoma važni u stripu, Viktor me je naučio šta su atmosfera i rakursi i da stripovi mogu da se crtaju i perom, Herman me je naučio da pričam priču bez reči, a Kavacano? Oborio me je s nogu. On me je otkačio od realističnog stripa i… otkačen sam još uvek.
Koji je bio vaš prvi strip junak kojeg ste nacrtali?
Ne znam da li su bili baš junaci koje sam olovkom crtao na poleđinama sveske za matematiku, ali moj prvi zvanično objavljen strip bio je neki zeka u magazinu „Zeka” u izdanju „Dečjih novina” iz Gornjeg Milanovca. A prvi pravi iskorak ka stripu bio je strip „Aligator Ale” po nekim omladinskim novinama i časopisima. Tada sam još učio da crtam.
Kako ste pronalašli sopstveni stil?
To je komplikovano pitanje na koje nemam pravi odgovor.
Da bi našli sopstveni stil, morate da naučite da crtate ili bar mislite da znate da ctrate. Ta tehnologija crtanja koju neki pogrešno zovu talentom, nije ništa drugo nego rutina i ima malo veze sa kreativnošću. Veza između sive moždane mase, dva plava oka i izvođača radova, a to je moja desna ruka, mora dobro da funkcioniše.
Buš i Putin
Na primer, maznete nešto od nekoga, bilo šta, prebacite to olovkom na tabulu razu, na prazan papir. Poigrate se malo sa tim. Onda bacite znatiželjan pogled na to šta ste nacrtali. Ako ne valja, bacite u korpu za otpatke, a ako vam se dopadne, onda nastavite… nadogradnju.
Ono što je vazno je da i olovka i tuš dobiju nešto što bi se moglo nazvati… sopstvenim stilom. A to se vremenom stiče. Da se razumemo, svi smo mi ponešto kraduckali od naših uzora, ali ako to prilagodiš sebi, obogatiš, daš nešto svoje, onda je to… lični pečat ili vlastiti stil.
Nadam se da si razumela šta sam hteo da kazem. Ja nisam.
Način crtanja se, baš kao i način pripovedanja, tokom godina menja. Kad i kako nastaju promene i da li su one dobre ili loše za umetnika?
Pitaš me da li se način crtanja tokom vremena menja? Ako pod tim misliš na rutinu koja se vremenom stiče, mislim da ne. Jedino ako niste želeli da promenite stil. Po meni je to kreativno istraživanje sa motivom da nešto promenite ili poboljšate. Ako vam je želja da oponašate nečiji stil, kojem se, recimo, divite a da pri tome ne pokušate da tome dodate sebe, onda ste… replikant. Takvih ima mnogo. I ja sam bio replikant, bar u početku, kada sam radio na velikim svetskim licencama (Dizni, „Tom i Džeri”, „Bil i Bul”, „Talični Tom”, „Pink Panter”, „Pera Detlić”, „Vini d Pu”…), jer da to nisam znao da radim verovatno te poslove ne bih mogao ni da dobijem. Ni lovu koja je proizašla iz toga.
Mala sirena
Stvar je u tome da posle replikantskog početka, dodate nešto svoje, da to stilski obojite i tu se prepoznaje lični rukopis svakog pojedinog autora. Kavacano je to maestralno odradio na Diznijevom „Paji Patku”. Ali, Dizni je tu pokazao koliko je dekadentan i konzervativan, jer je odbacio genijalnost jednog Kavacana i vratio „Paju” i „Mikija” u sivilo i dosadu. Tradicija im je bila važnija.
Upravo zbog toga sam se i ja vremenom udaljio od njega, ne zato što sam bio uskraćeni genijalac kao Kavacano. Nikako. Gladajući pretrpane atinske kioske, shvatio sam koliku je Dizni štetu naneo svetskom stripu. Sve je podavio oko sebe. Izuzev sebe.
Svuda je bio.
Verovatno ti ovim nisam pružio zadovoljavajući odgovor. Svaki od nas autora, nosi nešto lično, lični pogled i prilaz stripu. Neki se vežu za nekog svog idola kao… replikanti. Mogu da postanu čak i bolji od svojih uzora.
Ja ne razmisljam tako. Meni je draža moja… nego tuđa ruka.
Pink Panter
Šta volite da čitate od stripova? Na šta, tokom čitanja obraćate pažnju?
Da bih počeo da čitam neki strip, prvo moram da ga… pogledam. Kada zadovoljim oči, onda prelazim na čitanje. Da bi strip bio dobar, mora da zadovolji dve komponente. Vizuelnu i narativnu. Tek onda možete da odredite da li je neki strip stvarno dobar ili je samo dobro nacrtan. Naravno, postoje i obrnute situacije, recimo kada je scenario bolji od crteža. Ali, to se već teže zapaža.
Lično nisam mnogo istraživao i tražio dobar scenario u loše nacrtanom stripu. To je prosto tako. Žao mi je, ali je verovatno gomila dobrih scenarija prošla neprimetno kroz moje ruke, zbog lošeg crteza. Kod scenarija ima još jedna komponenta koja je veoma, bar za mene, važna. A to je… nemušti scenario, da autor, bez reči, samo u slikama ispriča deo priče. U tome je po meni bio nenadmašan Herman u njegovom „Džeremaji”. Ako obratite pažnju, prve strane nekih njegovih epizoda nemaju reči, ali stvara takvu atmosferu i doživljaj da ostanete zatečeni. Ako ti kažem da mi se ne sviđaju likovi koje Herman crta, jer su ružni, nesimpatični, takav pristup scenariju i predstavljanju priče potpuno baca u aut crtačke nedostatke i čine taj strip… neponovljivim. Ja mu se divim.
Volim i danas da prelistam i ponovo pročitam „Princa Valijanta” i zbog dobrog crteža i zbog epske priče, ali isto tako i Barneta, Holdaveja, Stena Drejka, ali i Kavacana. Volim da ih prelistavam zbog ličnog pečata koji svaki od njih unosi u svoje stripove. Obožavam podvojenu ličnost Ziroa i Mebijusa… mada mi je Ziro bliži. Njegov „Bluberi” od Mebijusovog „Inkala”, kao i Fuentesa… itd. Ima mnogo onih koje volim, jer su svi posebni na svoj način.
Vaš prvi posao bio je za „Dečje novine”. Recite mi nešto više o saradnji sa Žikom Atanackovićem?
Da nije bilo Žike Atanackovića i „Dečjih novina” Dušan Reljić bi krenuo verovatno nekim drugim putem. Njegov blagi, taktički uticaj je odredio moju karijeru… i ne samo moju.
Pre nego što sam sreo njega, pokušavao sam da radim seksi karikaturu, jos 1968. godine. Čak sam relativno često i objavljivao. Kada mi je on predložio da za časopis „Zeka” radim noseći strip, prihvatio sam. To je bio prvi pravi pokušaj da nacrtam pravi strip. I bio je… dečji.
Do tada sam stripove radio uglavnom u gimnaziji na časovima matematike s tim što je strip počinjao sa zadnje strane i sudarao se sa zadacima iz matematike u sredini. Kada bi profesor video taj sudar, samo bi rekao: „Reljiću, kec! Idi na mesto!”
Zato nikada nisam voleo matematiku.
Potpisujete stripove „Družina Kliker” i „Daniel i Marko”. Pretpostavljam da vam je ovaj drugi draži, ali ste sa prvim ipak stekli veću slavu…
Kako da ne. Stripu „Daniel i Marko” sam imao ličniji prilaz, što je i normalno, jer su glavni junaci moji sinovi. Oba stripa su imala isti kreativni naboj, pa su zato… slični. U to sam se uverio kada sam prošle godine počeo da pripremama za štampu oba albuma, sa tom novinom što sam u strip ubacio novog junaka, moju unuku Janu, tako da je sada cela porodica Reljić u novom albumu, koji će nositi naslov „Daniel, Marko i Jana Ikebana”.
Što se tiče veće popularnosti „Družine Kliker”, zaslugu za to pripada „Politikinom zabavniku”. „Daniel i Marko” je počeo da izlazi u „Kekecu”, baš kada je neko iz „Borbe” odlučio da uništi „Kekec”, koji je tada bio egal sa „Politikinim zabavnikom”. Oba izdanja bila su visoko kotirana na tržištu, čak mislim i sa istim tiražima. Neko je odlučio da smanji format, loše postavi novi prelom, upotrebi lošiji papir za štampu i magazin usmeri ka distribuciji po školama. Tim potezom „Kekec” je izgubio bitku za tržište i nikada se više nije oporavio.
Kako ste postali član „Beogradskog kruga 2”? Šta je za vas to značilo?
Jednoga prepodneva 1976. godine banuše kod mene u stan Bojan Đukic, Zdravko Zupan i Askanio Popović, sa idejom da se osnuje „Beogradski krug 2”, kao nastavak tradicije „Beogradskog kruga 1”, koji su predstavljali strip autori Lobačev, Kuznjecov, Solovjev… Ideju je oplodio Bojan Đukić i bila je odlična. Okupiti na jednom mestu sve zaluđenike stripa bila je briljantna.
Sastajali smo se svakog petka u hotelu Mažestik, donosili svoje radove, diskutovali, delili iskustvo… družili se. I bilo je divno. Ja sam se lično osećao jako dobro i to je verovatno i odredilo moju budućnost. Do tada nisam još znao čime ću se baviti u životu.
Imao sam dobre rezultate u sportu, pevao sam u horu „Ivo Lola Ribar”(koji naši prijatelji Mađari zovu Ištvan Bećar Pecaroš), i to u postavi koja je prvi put u istoriji pobedila do tada neprikosnovenog „Mokranjca”, snimio 11 ploča sa orkestrom RTB-a. Bili smo prateća grupa na „Beogradskom proleću”, zavijali smo iza Lepe Lukić, Bilkića… Mira Vasiljević je od naše grupe htela da napravi… nešto. Pošto smo je neodgovorno odbili, jer smo samo želeli da se zabavljamo, Mira je sastavila grupu „Đerdan”. Ne verujem da bih bio druga Dragana Mirković, jer sam imao dlakave noge i ne tako lepe kao Dragana, a morao bih i da promenim pol, ali sam kasnije shvatio šta smo propustili.
I na kraju, kao predsednik omladine u „Borbi” mogao sam lako da zakoračim u visoku politiku, ali ništa od svega toga nije se desilo jer sam ja kreten, izabrao strip.
U muzici i politici je bila lova, a ja izabrao politiku šupljih džepova. Počeo sam da se profesionalno bavim stripom. Ali, nije mi žao. Radio sam, a i danas radim posao koji obožavam. I još nešto, iako sam bio član Udruženja novinara još od 1974. godine i što se možda danas stidim toga, jer su neke moje esnafske kolege ukaljale tu profesiju, imam tu privilegiju da mirno spavam.
Strip „Dejan” objavili ste u „Glasu”. Bio je to vaš prvi strip objavljen u dnevnim novinama…
„Dejana” sam ponudio banjalučkom „Glasu” – iz pokajanja.
Banja Luka je moj grad. Tamo sam odrastao i završio škole i u januaru 1968. godine preselio se u Beograd, gde sam upisao studije filozofije i sociologije.
U septembru te iste godine razorni zemljotres je srušio Banja Luku. Najviše je ljudi poginulo u zgradi gde sam stanovao. Zgrada se zvala „Titanik”, jer je imala balkone u obliku brodova. Potonula je baš kao pravi „Titanik”. Danas je na njenom mestu robna kuća „Boska”.
Elem, zbog griže savesti, jer sam zbrisao iz Banja Luke i ostavio prijatelje i komšije da u zemljotresu izginu, odlučio sam da nešto poklonim mom voljenom gradu. Dao sam im „Davora”, koji je ušao u moju monografiju kao prvi novinski strip koji sam objavio. Istovremeno sam ušao i u istoriju „Glasa” kao autor prvog stripa koji su oni objavili na stranicama svojih novina.
Iskreno, tada još nisam znao da crtam.
Od 1973. do 1984. godine radili ste kao tehnički urednik i novinar „Borbe”, a potom se potpuno posvećujete stripu. Kako? Zašto?
Prvi put sam izgubio glavu zbog prelepih banjalučanki, a drugi put zbog stripa. Možda je tome kriva moja podvojena ličnost. Ne znam. Znam samo da sam 1973. godine ubacio u jedan portfolio sve ono što sam do tada uradio i otišao pravo kod glavnog urednika „Borbe“, Nikole Burzana. On pogleda škrabotine, uhvati me za ruku i odvede pravo u beogradsku rubriku koju je tada uređivao Raša Lazarević, predivan čovek, bonvivan i gospodin. Lep čovek sa štucovanim brčićima. Uvek je bio okružen ženama. Možeš da zamisliš moje zadovoljstvo. Beogradska rubrika, Raša i ja, a sve ostalo ženske. Lepo da lepše ne može biti.
Bio je tu i jedan Bora, koji je kasnije postao poznati sportski novinar, ali on se ne računa. Bio je zaljubljen. Ne naravno u sebe, već u jednu žensku. Izgleda da mu je to bila prva ljubav, pa je zato bio – izgubljen i beskoristan.
Cela garnitura iz Beogradske je posle pripravničkog staža bila primljena u radni odnos.
Radio sam ilustracije, portrete, završavao neke političke, novinarske škole i kurseve. Kasnije sam ušao u tehničku redakciju, pokrivajući i jedan i drugi posao. Karikaturu nisam upražnjavao, jer je redakcija bila prepuna karikaturista, od Dragana Savića do Koraksića, Ubovića, Konstantinovića… Nisam hteo da im uzimam hleb, pa sam uglavnom gurao ilustraciju, portrete, a stripove sam radio za omladinsku štampu („Vasa Trasa”) i političko-aforizmični kaiš strip „Radiša” koji sam radio za „Rad”, list Saveza sindikata Jugoslavije. U to vreme je rođen i „Aligator Ale”, „Družina Kliker”, „Daniel i Marko”, ali i realistički stripovi „Neretljanski gusar”, „Dekameron” i moja verzija superjunaka „Orion”, koji je izašao u četiri albuma, zajedno sa „Leptirom” u „Ježevom” dodatku „Kondor”.
Posle faze sa „Orionom” mogao sam sebi da kažem da sam pravi profesionalni autor stripova.
A odgovor na poslednji deo tvog pitanja glasi:
Kako? Tako.
Zašto? Zato.
Zar si očekivala bolji odgovor od čoveka koji je zbog prelepih žena i zbog stripa, rizikovao svoju budućnost? Ma nemoj.
Iako su stripovi koje ste u tom period crtali bili licencni („Tom i Džeri”, „Bil i Bul”, „Miki Maus”, „Paja Patak”, „Pink Panter”, „Pera Detlić”), ipak ste za neke od njih sami pisali scenario. Koliko vam je rad na njima bio značajan?
Rad na licencnim stripovima za mene ima značaj samo zbog toga što se upoznajete sa autorima koji su vam nekada predstavljali uzor. To je naporan posao, bio je jako finansijski isplativ i to je najjači razlog zašto sam ga radio. Rekoh već, to je jako naporan posao. Recimo, da biste ušli u nečiji manir, stil, liniju, kadriranje, mora da se uloži bar mesec-dva dana rada. Problem nastaje onda kada napravite dužu pauzu, jer proces onda počinje ispočetka, jer je to nešto što nije deo vas, već nekog drugog.
Da, pisao sam scenarije za „Toma i Džerija” i „Bila i Bula”. To mi je odgovaralo jer sam imao punu kontrolu nad svim. Imao sam punu slobodu i to mi je bilo jako važno. Čuo sam da je Pavle Lugarić bio prezadovoljan našom saradnjom.
Dizni je slao scenarije i tražio striktno pridržavanje zadatih premisa.
„Pink Pantera” i „Peru Detlića” radio sam u saradnji sa Zdravkom Zupanom za „Universal”. Radio sam olovku, a Zupi tuš. Uradili smo 16 knjiga i četiri “activity books”. Sve ilustracije su slate u „Univerzal” na odobravanje. Odatle nije stigla ni jedna-jedina zamerka.
Posao odrađen bez greške.
Jedinu ispravku koju sam morao da uradim je – jedna od naslovnih strana za „Taličnog Toma” za aktiviti book serijal, koji sam radio u saradnji sa Zoranom Kovačevićem. Nije mi drago što me je Moris korigovao, ali sam zato besramno došao u posed jednog njegovog originala, koji danas ljubomorno čuvam.
Sve je to bilo deo posla kojim sam se bavio.
A šta mi je to značilo? Pa, značilo je, uz veliko zadovoljstvo, moje lično i mojih izdavača. To što sam radio za najveće svetske licence imponovalo mi je, ali su mi mnogo više značili moji autorski radovi i karikature, jer sam u njima bio svoj, a ne – njihov.
U Atini sam se družio sa Helen Siori, Diznijevom predstavnicom za Istočnu Evropu i Argentincem, Skalabronijem, jednim od Diznijevih legendi koji je bio oženjen Grkinjom. Tada sam već napustio rad na Dizniju, koji sam radio za „Politikin zabavnik” i „Mikijev zabavnik”. Kada je Skalabroni video moje crteže, odmah ih je poslao u Barbenk. Odgovor je stigao za desetak dana u vidu spremnog scenarija sa konkretnom finansijskom ponudom. Po njegovim rečima, Dizni je uvek tražio da se uradi probna epizoda, čak je i on kroz to morao da prođe. A ja sam dobio ponudu odmah.
Bilo je to lepo. I ponuda – i novac. Međutim, bio sam besan na Diznija zato što je zabranio „Zabavniku“ da objavljuje njegove stripove. Da se razumemo, bio sam u ekonomskoj emigraciji, radio sam da bih omogućio porodici u Beogradu da preživi sve nedaće, embargo, bombardovanje. Pare su mi bile potrebne.
Ali nisam mogao da mu oprostim i – odbio sam.
Sve se bilo nakupilo. Gledajući prepune atinske kioske, izuzev Diznija i još ponekog, niste imali mogućnost da birate. Dizni je podavio sve oko sebe. Pucao je i ubio strip, zajedno sa japanskim mangama – samo nije svoj.
Kada i kako nastaje vaš prvi auturski strip „Neretljanski gusar”?
Strip je nastao 1978. godine i objavljen je u „Ju stripu”. Nastao je kao prirodni nastavak stripa, čiju sam tematiku i istoriju proučavao mnogo ranije. Strip se zvao „Damaj”. Bio je vezan za istoriju krajeva oko Neretve i Bele Hrvatske i kralja Tomislava. Po preseljenju u Beograd, ponovo sam počeo da razmišljam o tom projektu. Kada sam se sreo sa Vladom Nedanoskim, mojim školskim drugom iz banjalučke gimnazije, koji je tada bio novinar u „Dugi”, seli smo u restoran „Borbe” i protrčali kroz istoriju tog kraja. Vlada je napisao dobar scenario koji je mogao da se razvuče u seriju. Međutim, pošto je to bilo vreme entuzijazma i bušnih džepova, saradnju smo završili samo sa jednom epizodom, ali smo je nastavili sa „Orionom”.
Rad na realističnom stripu „Orion” i „Leptir” za vas je bio: izazov, zadovoljstvo… pritisak?
Znaš, rad na realističnom stripu je, prvo, za mene bila prava škola crtanja. Trebalo je prvo dobro da naučim da crtam, a drugo, da naučim faktografiju, kostimografiju, kadriranje… Drugim rečima, sve ono što je deo filmske umetnosti, s tim što, za razliku od filmova, stripaši sve te elemente – zamrznu.
I upravo mi je rad na „Orionu”, (za koji je scenario za prvu epizodu radio Vlado Nedanoski), omogućio da brzo postavljam kadar i posao završim brzo. Brže nego neke moje kolege, koji su docrtavali svoje skice do besvesti.
Spominješ izazov, zadovoljstvo, pritisak? Volim lakoću u kadriranju, izvođenju i postavljanju scene i veruj mi, nikad se nisam mučio. A rad na „Orionu” i „Leptiru”, koji sam radio za „Jež” u njihovom izdanju „Kondor”, i obaveza da nacrtam 129 tabli stripa mesečno, to mi je pomoglo da naučim da crtam, da brzo razmišljam i postavljam kadar. Objavio sam četiri epizode „Oriona” i dve epizode „Leptira”, ali sam brzo odustao od „Leptira” jer nisam imao ne samo vremena da ispravim ni jednu jedinu pogrešnu skicu, već sam jedva stizao da obrišem olovku. Dakle, „Orion” je rađen bez korekture. Nije bilo vremena da se ispravi ni jedna jedina graška. Sreća da sam se potpisivao pod pseudonimom Douree (čita se Dure, sa apostrofom nad pretposlednjim ’e’, dok je Vlada potpisan kao Francuz Vlannes), tako da niko nije znao ko smo. Više smo se pravili Francuzi nego Englezi. No, ako se uzmu u obzir sve greške u njemu, „Orion” uopšte nije izgledao loše.
Saradnja sa Vladom na „Orionu” završila se isto kao i saradnja na „Neretljanskom gusaru” – na jednoj epizodi, a za to sam ja isključivi krivac. Nacrtati 129 tabli mesečno bio je veliki pritisak. Trebalo je često podešavati scenario, ispravljati ga i menjati u hodu. Pošto je bilo nemoguće da Vladu držim ceo dan uz sebe, počeo sam sam da korigujem scenario i tada verovatno povredio mog školskog druga. Tiho je nestao, a ja sam nastavio „Oriona” da pišem sam. Dugo o njemu ništa nisam znao. Čak sam mislio da više nije živ. Tek kada sam se vratio iz Grčke, sreli smo se 2017. godine na Sajmu knjiga, kada je predstavljana moja monografija. Bio sam najsrećniji čovek na svetu kada sam video da mi moj drug, posle izvinjenja, nije zamerio ništa. Verovatno je shvatio da sam tih pet meseci rada na „Orionu” bio u ludilu. A – bio sam.
Sve to mi je omogućilo da sa lakoćom ulazim u razne stilove, žanrove… da rano prejudiciram kadar, tako da mi danas ne treba detaljna skica.
A što se tiče pritiska… Ispričaću ti jednu epizodu iz Atine. U početku sam mnogo sarađivao sa velikim reklamnim agencijama, jer mi nije bila dovoljna plata koju sam dobijao u „Mamut komimsu”. Sećam se da mi je kreativni direktor u BBDO-u pokazao crtež… mokre jabuke. Prvo sam mislio da je u pitanju fotografija. Divan crtež, nestvaran. Nije bilo ni jedne jedine kapljice, ali se videlo da je jabuka mokra, nakvašena. Nacrtao ju je čovek kojem nisam zapamtio ime. Urednik mi je rekao da taj čovek najbolje na svetu crta jabuke. Kada sam, zadivljen zatražio da vidim još neki njegov rad, kreativni direktor mi reče da on crta samo jabuke i ništa drugo. Samo jabuke… Nisam mogao da verujem. Naježio sam se i nekorektno u sebi počeo da žalim tog čoveka, koji je bio crv svoje jabuke.
I tu sam video i prepoznao onaj pritisak za koji si pitala, ali ne na sebi, već na tom jadniku, koji ništa drugo nije znao da uradi, već samo da crta mokre jabuke. A šta će se dogoditi kada se ta jabuka poprska pesticidima? Crv iz nje će morati da ode i šta će da crta kada ništa drugo u životu ne zna? E to zovem pritisak, životni.
Inače, izazovi i zadovoljstvo su moji, dok god radim posao koji volim najviše na svetu. I srećan sam zbog toga.
Eksperimantisali ste sa političkim strip-kaišem. Tako su nastali „Radiša”, „Sima Karambol”, „Vasa Trasa”. Recite mi nešto više o tom stvaralačkom periodu.
Ako možete pomoću stripa da prenesete priču, onda to možete da uradite i sa političkim stavom. Problem je bio ogroman broj karikaturista koji su bili na „Borbinoj” hranilici, a ja nisam želeo da se bavim karikaturom, jer nisam želeo da nekome oduzimah hleb. Želeo sam da radim stripove u novinama, jer su tada samo novinske kuće objavljivale stripove, mada im se više isplatilo da za strip plate licencnu cenu od 7-9 dolara po strani za uvezeni strip, nego da nama plate pravu cenu rada. A karikatura je jaka novinarska reč. Često i prejaka.
Pošto sam u međuvremenu završio nekakve novinarske škole, znao sam kako karikatura funkcioniše i kako se kreira. Međutim, pošto su tada za „Borbu“ radili Savić, Koraksić, Petričić, Ubović, i ostali, tu za mene nije bilo mesta. Razmisljao sam kako da elemente stripa uklopim u angažovanu karikaturu, a da ona to ne bude u pravom smislu te reči. Aforizam je bio idealan za to. On može da se razvuče u 2-3 slike, u strip kaiš. I funkcionisalo je. Doduše, nisam ja bio taj koji je to izmislio, već je to bio Milorad Dobrić i njegov „Kurir Fića” u „Borbi”.
Kod „Radiše” sam reagovao kao novinar, „Sima Karambol” se rodio kada sam dobio vozačku dozvolu, „Vasa Trasa” je funkcionisao kao proširena seksi karikatura, a sve to je rezultiralo prostitutkom „Lizet”, mojom poslednjom heroinom.
Od politike do seksa. Blagosloveni haos, zar ne?
Dekameron
Rad na „Dekameronu”, bio je nešto sasvim drugo: osveženje, sloboda, rekla bih…
„Dekameron” je za mene nešto posebno. Tu sam prvi put ’otkačio’: od koncepta, preko scenarija, pa do izvođenja. Na realističku osnovu sam dodao blagu humorističku notu, da se muzički izrazim. I to mi se dopalo. Bokačov „Dekameron” i njegove kratke seksi priče ne bi delovale seksi da je rađen u realistickom maniru. Trebalo je sve to uklopiti u koncept koji u početku nije ni postojao, već su priče bile nasumice birane. Trebalo je sve to uklopiti u nešto, ali kako?
E, tu sam ’otkačio’. Podigao sam Bokača iz groba, zaplavio mu oko i naterao ga da mi piše scenario za „Uvod u Dekameron”. Malo smo se sporečkali oko honorara, ali smo se na kraju ipak dogovorili. Đovani je dobio i drugo zaplavljeno oko.
Osećao sam se izvanredno i nadahnuto, vezući priču za „Uvod…”. Posle sam još nacrtao i epizodu „Ključ”. I to je bilo to.
Tako je završio jedan izvanredan koncept koji je zasluživao mnogo više nego što sam nudio. Znaš, nisam komercijalni autor stripova, za mene je strip nadahnuće, izazov, a želeo sam još neke, nove izazove. Često sam se vraćao razmišljanjima da vratim „Dekamerona” ponovo u igru i uradim još nekoliko novih epizoda.
Međutim, nadolazili su „Klikeri”, „Aligator Ale”, „Daniel i Marko”, svi sa premisom serijala. Nije više bilo povratka.
Pored „Dekamerona”, napravili ste i druge… golicljive stripove… „Slučaj službenika GSP-a”, „Do not disturb”, „Kate”, „Lizet”…
Da, 1987. godine sam u ZUM reporteru objavio „Do not disturb”. Nisam bio zadovoljan krajnjim rezultatom, jer je to još bio period uigravanja sa grotesknim stilom. Još sam lutao i istovremeno sam bio u fazi rada na dečjim serijama, pa mi je izlet u seksualnost bio period relaksiranja. Scenario je radio V. Cimperlić i to dobro. Interesantno je da sam sa njim sarađivao u nekoliko projekata, ali ga nikada nisam upoznao. Sve mi to miriše na pseudonim. Ni dan danas ne znam ko je on.
Od svih seksi izleta, pored „Dekamerona”, najzadovoljniji sam sa „Slučajem službenika GSP-a“. Vizuelno je bio jako dobar, objavljen je u „Ju stripu” 1997. godine, ali je za moj ukus bio malo ’pretvrd’. Humor je bio OK, ali je vizuelno više ličio na seksi pornografiju. Ipak su ga objavili. Ja sam se vratio u ’mirnije vode’, mada je i tada postojalo tržište za porno stripove. Takve stripove, ipak, nisam želeo da pravim.
Što se tiče „Kate”, nju pamtim samo po tome što je to bio prvi strip koji sam bojio erbrašom. Nisam ga ponudio nikome. Bio je doduše pripremljen za Plejboj 1994. godine, ali sam tada od njih dobio otkaz, zbog, kako su rekli: „Saradnje sa neprijateljem”! Svaka se škola plaća.
„Lizet“ je kulminacija svih tih događanja.
„Lizet“ mi deluje nekako najizazovnije. Recite mi nešto više o njoj. Družite li se sa njom i danas?
Kako da ne. Dok sam, boraveći u Grčkoj, sarađivao sa Plejbojem i Penthasom i gledajući „Little Annie Funny” u starim izdanjima Plejboja, poželeo sam da napravim nešto slično. Iskreno, humor mi se u „Little Annie Funny” nije mnogo dopadao, ali mi se dopadao koncept. Tu sam malo upleo i Berneta.
I tako je i ostalo sve do mog povratka u Srbiju 2011. godine. Kuvao sam „Lizet” godinama, u međuvremenu doživeo dve operacije čira, jedva izvukao živu glavu, jer sam, zbog pucanja čira, dobio takvu sepsu da su mi davali samo 1% šanse da preživim. Posle 27 dana u komi, probudio sam se sasvim dezorjentisan. Zahvaljujući tome što sam samo jednom u životu imao grip, antibiotici su delovali kao bomba. I danas, kada me vide tamo, krste se i kažu „… Preživeo deka”.
I da ti kažem nešto. Nisam tamo video nikakvu svetlost, ni Luciferov oganj, ni rajske kapije Sv. Petra. Nisam čak nikog tamo ni sreo. Možda su izašli negde u provod. Kada sam se probudio iz kome, imao sam osećaj da nikada nisam pušio, a uvlačio sam četiri pakle „Karelije” dnevno, sa jednim palidrvcetom koje bih kresnuo ujutru uz kafu. Popušio sam svoje.
Posle buđenja odlučih da se uneozbiljim, te se vratih seksu i deci. Po moralnim načelima, dva potpuno nekompatibilna para ali, kad dobro razmislim, dva veoma podobna para, jer jedan proizilazi iz drugog. Da nema seksa, ne bi bilo ni dece.
Šalim se. Probudio se u meni matori asketa koji voli, poštuje i obožava žene. Zato je moja „Lizet” omaž ženi na jedan blagohumorni način. A znaš li zašto? Zato što sam uživao radeći na albumu „Lizet“ kao što sam uživao radeći na „Dekameronu”.
„Lizet” je prirodna kao što je prirodan i humor u njoj. Ona i nije prostitutka, kao što ni moj „Orion” nije marvelovski super heroj, već je bliži – običnom čoveku.
Kod toliko iscrtanih stripova i tabli… neke su se, nažalost, i pogubile?
Ne neke, mnoge. A neke smo vadili iz đubreta. U to staro vreme, izdavači nisu vraćali originale. U nekim redakcijama ste mogli da nađete svoje, ali i originale drugih autora razbacane po hodnicima redakcija, u đubretu. Bile su razbacane po hodnicima – da se gaze. Znam neke moje kolege koje su na taj način sakupile ogromnu kolekciju nekih naših velikih majstora stripa i ilustracije. Samo se trebalo naći tamo u pravo vreme i na pravom mestu. I ja sam neke podigao sa poda, da ih ne gazim. Kolekcija nije velika, ali mi je to nešto najdraže što posedujem.
Kada je 1987. godine u „Vjesniku” prestao da izlazi „Tom i Džeri”, posle smrti Pavla Lugarića, zaputismo se Zoran Kovačević i ja u Zagreb i od Tahira Mujazinovića, na jedvite jade pokupismo naše originale. Tako da smo Zoran i ja jedini koji smo u posedu vlastitih originala od cele grupe, koja je radila na „Tomu i Džeriju”.
A neke su se table i – pogubile. Ustvari, više sam se pogubio ja, nego stripovi. Naletim ja tako, sređujući tone papira i isečaka iz novina na strip koji se zvao „Njonjo i njegova senka”. Gledam, gledam i pitam se šta će kod mene nepoznata kopija iz novina? Bila je tako isečena da se nije videlo ni gde, ni kada je odbjavljena. A onda se setih inspirativnog sedenja u WC-u, kada sam smislio koncept višekaišnog političkog stripa, koji je trebalo da zameni jednokaišnog „Radišu“. Nisam imao pojma gde sam ga objavio, do dana današnjeg ne znam. Da, pored pogubljenih tabli i ja sam bio… pogubljen.
Taj koncept je zaživeo mnogo kasnije kada sam u „Elefterotipiji”, kreirao u klasičnoj strip formi, politički strip „Balko from NewOrderLand”.
Nakon raspada Jugoslavije selite se u Atinu. Cenim da nije bilo lako, pod tim okolnostima, izgraditi život u stranoj zemlji od nule.
Za moj odlazak u Grčku odgovoran je Zoran Kovačević. Banu on jednoga dana kod mene u Petrogradsku na Vračaru, pita me kako stojim sa engleskim, utovari me u crveni Jugo i ’zapucasmo’ u Solun, u Grčku. Nije me bilo teško nagovoriti da pođem u ekonomsku emigraciju, jer posla nije bilo. Zoran je nosio nekakvu ceduljicu sa imenom nekog našeg čoveka, koji je trebalo da nas sačeka dole.
Tip se nije pojavio.
Nikoga u Grčkoj nismo poznavali i nikada nismo bili u Grčkoj. Prihvate nas neki dobri ljudi. Tamo saznamo da sve što se dešava u Grčkoj, dešava se u Atini. I mi ’zapucasmo’ dole.
Kad stigosmo dole – svuda beton, jednosmerne ulice, a zgrade, balkoni – sve isto, kao da je samo jedan arhitekta projektovao taj grad od pet miliona stanovnika. Vrtiš se u krug i nemaš pojma ni gde si, ni gde ideš.
Parkirasmo auto, obeležismo na mapi gde smo se parkirali, da bismo posle mogli da ga nađemo i krenemo peške. Prvi cilj – kiosci. Tamo pohvatasmo neke adrese radakcija, sretosmo neke divne ljude, drugi divni ljudi nam dadoše mogućnost da zaradimo nešto para, koje podelismo na ravne časti. Za „Para Pente“ uradio sam seriju portret karikatura nekog njihovog velikog glumca. To je produžilo naš boravak za još nedelju dana. Muvali smo se po redakciji, kada nam Jorgos Bazinas, glavni urednik, reče da smo dobili poziv i da nas sutra čekaju u „Mamut Komiksu” – koji je izdavao albume Uderza, Morisa, Huga Prata – da ih posetimo u redakciji.
Sutradan ujutro Panos Kutrularis i Jorgos Cicović ponudiše posao za jednog od nas dvojice. Zoki se dvoumio, a ja sam znao na čemu sam i odmah sam prihvatio ponudu. Trebalo je sačekati zakonski rok za legalno prijavljivanje za posao, jer su bili u zakonskoj obavezi da prvo taj posao ponude Grku.
Moralo se čekati.
Divni, predivni ljudi, napuniše nam auto torbama i lovom i vratismo se kući, u Beograd.
Najzad, stigli su papiri i obaveštenje da se javim na posao 1. januara 1994. godine. U „Mamutu” sam ostao godinu dana, pa su me pozajmili jednom čestitkaru, koji je uvozio čestitke iz Kine i kojeg sam hteo da bijem, jer je voleo da bije žene. Čak se i hvalio time. Malo je falilo da ubrzam moj povratak u Srbiju. Što se ostalog tiče, bio je fer, ali su mi on i „Mamut Komiks” uskratili dve godine radnog staža.
Posle sam nekoliko godina radio za reklamne agencije BBDO, Mc Can, Erikson, Sachi&Sachi. Dobro sam zarađivao i slao kući pune torbe i novac porodici u Beograd. Registrovao sam firmu i zbog poreza i zbog cepkanja računa za obavljeni posao. Radio sam kao slobodnjak i počeo da gradim ime na tržištu Grčke. Pored reklamnih agencija, radio sam desetak epizoda stripa za animatorski studio „Artoon“, njihovih junaka Pandora i Plato, a bio sam i ’key framer’ za nekoliko epizoda te crtane serije. Posle sam za njih uradio preko sto knjiga ilustracija za seriju „Oli i Pia”, svih olimpijskih sportova, jer su se spremale Olimpijske igre u Atini 2004. godine.
Kao slobodnjak počeo sam da radim karikature za neke dnevne listove, među kojima je bila i „Elefterotipija”. Stvari su počele da se pomeraju. Kada sam video neke svoje portretne karikature na reklamnim panoima kojih je bilo na svakom koraku, bio sam uveren da idem pravim putem. Vrhunac sam postigao kada je Bil Klinton dolazio u posetu Grčkoj da olajava Srbe kako su varvari, životinje koje jedu živu decu, divljaci. „Nedeljna Elefterotipija” (Kirjakatiki Elefterotipija) tim povodom naruči masovnu karikaturu za naslovnu stranu. Smislih ideju, glavni urednik se složi sa tim, te sedoh i za dva dana uradih karikaturu. Još nisam znao da radim kompjuterom, već sam crteže bojio zamornim erbrašom, pa zamolih dobrog druga, italijanskog anarhistu Flavia Tibaldija, koji je bio kreativni direktor u jednoj velikoj raklamnoj agenciji sa kojom sam dobro sarađivao, da mi pomogne da kompjuterski obojim karikaturu. Obojili smo je za jedno popodne i do 21h je predali u štampu.
Kada je naslovnica sutradan izašla na kioske, sve je puklo. „Associated Press“, američka novinska agencija, ne znajući da sam Srbin, poslala je karikaturu u svet. Sutradan, na drugoj stranici novina izađe antrfile sa prenesenom karikaturom i naslovom, nešto kao: „Srbi opet za..bali Amerikance”. Poenta je bila u tome da sam karikaturu kojoj je tema bila „malo galsko selo kojem Cezar nije mogao ništa”, poskidao glave Obeliksu i drugim seljanima i zamenio ih glavama grčkih političara, a potpisao se kompilacijom mog i Uderzovog imena… Dusherzo, tako da nikao nije znao moje etničko poreklo.
Svi su odjednom znali za mene. Taj deo priče se završio tako što je Kicos Tegopulos, vlasnik „Elefterotipije”, zamolio glavnog urednika „Nedeljne Elefterotipije” da me limuzinom doveze na večeru. Izašavši iz lifta na petom spratu ispod brda Likavitos u centru Atine, ugledah dva velika kontrasta. Jedan je bio jedan mali čovek, najmanji kojeg sam ikada sreo, a drugi – ogroman televizor, najveći koji sam u životu video. Mali čovek je na velikom televizoru gledao vesti. Uz večeru i prijatno ćaskanje ponudio mi je stalno zaposlenje kod njega u novinama. Posle večere odem ja u krpe, uz obavezu da se sutra pojavim na poslu. To je bio poslednji put da sam ga video. Ali sam ga osećao na sve strane, pogotovo kada mi je nešto trebalo. Odmah sam dobio kancelariju, a popodne je stigao poslednji model Epla sa velikim monitorim i svim šta je išlo uz to. Počeo sam odmah obuku i brzo, uz pomoć sina Daniela, koji je tada bio u poseti ocu, ušao u štos. Do tada sam se mučio sa erbrašom, ali rad na kompjuteru bio je pesma. Kod erbraša nema ispravki, a na kompu možeš da brišeš koliko hoćeš. Ubedio sam sebe da sam pametan, talentovan, da, kao svaka žena, nemam godina koliko imam i da je preda mnom svetla budućnost. Divio sam se velikom monitoru pred mojim očima.
Izgleda da sam malo preterao u tome, jer danas, za svaku sitnicu vezanu za kompjuter zovem sinove u pomoć. Sreća da sam se brzo spustio na zemlju i shvatio da sam sam u svetu koji nije moj i da se borim za opstanak svoje porodice. Postao sam ono što nikada u životu nisam bio – realista.
Gde god da sam se pojavio svi su čuli i znali za mene. Čak su me u nekim intervjuima poredili sa Dušanom Bajevićem, fudbalskom legendom koji je u Grčkoj imao status boga.
Nisam mislio tako. Jedino zajedničko šta smo imali, to je bilo ime. On je imao prepune, a ja šuplje džepove. Sreli smo se jednom na nekom prijemu. Prijatan čovek. Izgleda da ga lova nije pokvarila. Čuo sam da je bio veliki mecena i da je pomogao mnogim našim ljudima u Grčkoj. Nisam to koristio, bilo mi je neprijatno, mada sam bio šupalj na sve strane. I košarkaški trener Maljković je bio veliki mecena tamo, ali ni njega nisam startovao, a bili smo po ženinoj liniji i neka familija. Nisam mu se nikada obratio, jer nisam imao vremena. Trebalo je živeti i prehranjivati porodicu u Srbiji. Ali, budala uvek ostaje budala. Mogao sam da olakšam sebi život, ali verovatno ne bih mogao da se pogledam u ogledalu. Nisam karijerista.
Da ne razvlačim mnogo. Sva ta dešavanja su promenila moj život. Dešavale su se nekakve lepe stvari na koje bih, da sam normalan, trebalo da budem ponosan. Recimo, moja naslovna karikatura u dodatku “E” (epsilon) prenela je naša „Ilustrovana politika”, koja kao ni Amerikanci nije znala da sam Srbin, jer se nije video moj potpis, volšebno se pojavila u svečanoj sali „Elefterotipije“, obešena pored prvog svečanog broja „Elefterotipije“, uvećana na veličinu manje garsonjere.
Zašto se ona tamo pojavila i to pored prvog svečanog izdanja novina, nije mi nikada bilo jasno, niti mi je to iko ikada rekao. Da budem iskren, nisam se mnogo ni raspitivao. Da li zato što sam četiri NATO agresora (Klintona, Blera, Siraka i Šredera), nacrtao obučene kao hitlerjugend, sa Hitlerovim brkovima, pokunjenim, sa buketom u rukama, kako odaju počast Hićinom grobu. Klintonu je iz šlica virila košulja, jer je u to vreme izbio skandal sa Monikom Levinski. Na tamnoj pozadini iznad njih, prema Beogradu leteli su ’nevidljivi’ Stelt bombarderi. Valjda da ih oni naši sa zemlje ne primete. Čuo sam da su naši ’roknuli’ dva. Posle su se popeli na 10.000 metara. Za svaki slučaj.
Ili je razlog bio to što je tim brojem krenula kampanja koja je okupila sve svetske karikaturiste koji su bili protiv bombardovanja Srbije i Beograda. Bilo ih je, veruj mi. Ni to u Srbiji niko nije znao.
Opet sam počeo da razvlaćim. Ukratko, u „Elefterotipiji” sam ostao 2,5 godine. Posle sam radio za „Kosmos tou penditis” i nekoliko drugih magazina, davao intervjue, imao svoje fanove, imao izložbe u Patri, Solunu, Atini i Santoriniju, svi su želeli da se sa mnom upoznaju, isecali moje karikature i slali ih na redakciju sa željom da se na njih potpišem.
U „Penditisu” sam najzad sazreo kao pravi novinski karikaturista i smatram to najuspesnijim periodom moje stvaralačke karijere. Uradio sam ogroman broj masovnih naslovnih karikatura, dnevnih i portret karikatura i to me je najzad definisalo, ne samo kao strip autora, već i kao karikaturistu. Nešto kao ja i moje drugo ja.
Podvojena ličnost? Ne znam. Zato se uvek osvrćem oko sebe kada mi neko kaže ’vi’. Sve mislim da je neko sa mnom, pa brže-bolje tražim da pređemo na ’ti’.
Kada je Grčka počela da galopira prema bankrotu, dve godine sam krckao stečeno, dok sam čekao zaposlenje u „Elefteros tipos”. Kada je već postalo jasno da od toga neće biti ništa, spakovao sam se sa suprugom Mitrom, 18 godina života bacio u kontejner, ostavio potpuno namešten dvosoban stan, utovario u autobus ono što sam mogao da ponesem sa sobom i vratio se u Beograd da počnem drugi put život, od nule.
Istog dana po povratku, jedne februarske nedelje 2011. godine, završio sam u Urgentnom centru zbog bolova u stomaku. U ponedeljak sam pao u komu koja je trajala 27 dana, sa samo 1% šanse da preživim. U bolnici mi je pukao čir i dobio sam tešku sepsu. Kako sam samo jednom u životu imao grip, antibiotici su delovali kao bomba, pa preživeh.
Da rekapituliram. Život u Grčkoj je bio težak, najviše zbog toga što sam tamo živeo sam, dok se supruga Mitra u Beogradu brinula o sinovima – da završe škole i stanu na svoje noge. Poslednjih nekoliko godina mi se pridružila u Atini i bilo je mnogo lakše. Kako i ne bi, kada je Dimitra ili Demetra najpoštovanija grčka boginja.
Moj grčki period je bio uspešan. Možda i najuspešniji u mojoj karijeri. On je zasnovan u najvećoj meri radom na karikaturi, a manje na stripu. Nisam bio spreman na takav uspeh, ali nisam mogao da ga izbegnem. Svi su želeli nešto od mene, od fanova do političara. Narudžbine su stizale sa svih strana. Bilo je onih koji su dobro plaćali, ali i onih koji su želeli da se ogrebu za besplatnu portretnu karikaturu, a to su bili uglavnom političari. Ponude su pljuštale na sve strane. Izložbe i članstvo u Udruženju karikaturista Grčke. I danas sam na njihovoj listi.
Potražnja je formirala cenu mog rada na tržištu, a da to nisam dugo znao. Moja izložbena karikatura je dostizala cenu od 700 evra, a portretna karikatura između 500 i 1000 evra, sa tandencijom rasta.
Dok sam to shvatio i počeo da koristim i primenjujem, oluja je već počela da se nadvija nad Grčkom. Bankrot im je već kucao na vrata. A da apsurd bude veći, do tog bankrota nije ni trebalo da dođe. Grčki dug je tada bio nešto preko 380 milijardi evra. A samo je Grčka srednja klasa na računima u švajcarskim bankama imala štednju od preko 390 milijardi evra. Da su taj novac vratili u zemlju, bankrota ne bi ni bilo. Loša državna politika, sebičluk, lični interesi i nepoverenje u vladu, nadvladali su državne interese. Govorim samo o ljudima iz srednje grčke klase. O milijarderima, brodovlasnicima i grčkim političkim dinastijama ne govorim.
Svi naši prijatelji
Dve razlike postoje između nas i Grka. Prva je, što kod nas srednja klasa uopšte ne postoji, a druga je u tome što u Grčkoj političari sa lepljivim prstima, leže po zatvorima. Toga kod nas još nema.
Kod njih je pravosuđe esnafsko udruženje, a ne političko kao kod nas.
Radili ste za firmu koja je pravila i prodavala čestitke, za reklamne agencije – od stori bordova do finalnih crteža…
Rad u „Mamut Komiksu” bio je dobar, ali se dobro videlo da me nisu baš mnogo trebali, i to je bio lep gest, da mi se pomogne. Na stranu to što sam na kraju saznao da mi nisu uplaćivali ni socijalno ni zdravstveno, ali je ono što sam od njih dobijao, bilo dovoljno da svake nedelje šaljem kući pune i prepune torbe svega onoga što je pomagalo da moja porodica preživi i na tome ću im zauvek biti zahvalan. Oni su štampali albume i iznajmljivali licence za „Asteriksa”, „Taličnog Toma”, „Korto Maltezea”, „Tin Tina” itd. Retko su angažovali crtače da im rade stripove. Najveći posao koji sam za njih odradio bio je jedan zaista dobar prijekat koji smo realizovali Zoran Kovačević i ja. Napravili smo seriju od četiri knjige „Taličnog Toma”, knjige zabave, rebusa, lavirinata, raznih igara i maketa. Zoran je crtao makete, a ja „Srećka Munju” i naslovne strane. Moram pohvaliti Zoranov trud i izvanredno odrađen posao na maketama. Kada se sve to lepo sastavi, dobije se ogromna maketa Noting Galča sa kućicama, salonom, hotelom, zatvorom, kaubojima i damama koje šetaju gradom, železničkom stanicom sa lokomitivom i vagonima i divnim parnim brodom sa Misisipija. Izgledalo je impresivno.
Kada smo material poslali Morisu na odobrenje, imao je malu sugestiju za promenu jedne naslovne strane. Ispravka je odrađena, a ja sam dobio jedan divan poklon – Morisov originalni crtež, koji ljubomorno čuvam.
Od većih poslova koje sam odradio za „Mamut Komiks” bilo je nekoliko naslovnih strana za albume Pratovog „Korto Maltezea”. I to je skoro sve. Nedovoljno za platu koju sam dobijao.
Albumi su izašli u maju 1994. godine, a Hugo je u septembru umro. Bilo mi je jako žao. Cenio sam ga, jer je bio jedan od onih najboljih, jer je imao – ono. Kada sam poželeo da zadržim te naslovnice u svojoj kolekciji, video sam da je neko drugi došao na istu ideju. Nikada više nisam video te originale.
Posle godinu dana „Mamut Komiks” me je ustupio drugom najvećem čestitkaru u Grčkoj, koji je uglavnom na tržište distribuirao kineske čestitke, koje su stizale kontejnerima iz Kine. On nije imao ilustratora, a „Mamut Komiks” me je zadržao u tom poludivljem radnom odnosu, pa mi je „Prestige” preko njih davao platu. Napravio sam ogroman broj čestitki i gazda je bio jako zadovoljan.
Ustvari, svi su bili zadovoljni. Mamut je umanjivao porez, jer je varovatno imao povraćaj poreza na moje radno mesto, čestitkar je imao roba kojem je davao crkavicu i nije plaćao ni socijalno ni penziono osiguranje. Ukrali su mi dve godine staža. Međutim, bio sam zadovoljan, jer mi je ta crkavica ipak bila dovoljna da pune torbe i pare šaljem porodici u Beograd.
I to je funkcionisalo još godinu dana. Jedva sam čekao da odem, ne zato što sam dobio neku bolju ponudu za posao, već zato što mi se tip zgadio kada sam shvatio da je voleo da maltretira i tuče žene. Čak se time i hvalio. Valjda je mislio da se tako najbolje pokazuje muškost. Samo su me grčki zakoni sprečili da mu razbijem nos ili zaplavim oko, kao mom scenaristi Bokaču, a i nisam nešto preterano želeo da se pre vremena vratitim u Srbiju.
Još dok sam radio za čestitkara, upoznao sam italijana Flavija Tibaldija, koji je radio kao umetnički direktor za jednu veliku reklamnu agenciju i on me je uveo u taj posao. Počeo sam da sarađujem sa svim najvećim reklamnim agencijama koje su postojale u Grčkoj. Radio sam storibordove, finalne crteže za proizvode, vizuelizovao ponude, radio maskote. Najslađe je bilo raditi maskote, jer su bile najbolje plaćene.
Rad za reklamnu agenciju izgleda ovako:
Zvrrrr! (zvoni telefon)
Da?
Ovde BBDO! Treba nam jedam storibord od 20 frejmova!
Za kada?
Za juče!
Moja prednost nad konkurencijom je bila što sam bio jako brz, pa sam imao dosta ponuda i puno posla. I para, naravno. Imao sam i dosta slobodnog vremena, tako da sam često zavirivao u kioske, skupljao adrese i polako se usmeravao ka novinama, karikaturi i stripu.
Recite mi nešto više o saradnji sa strip-magazinom „Para Pente“ i njegovim glavnim urednikom Jorgosom Bazinasom.
Bazinas? To je najbolji i najdraži čovek kojeg sam u životu upoznao. Nizak, mali i okrugao, brkat i nosat. On mi je bio najdraža karikatura koju sam imao u životu – a da je nikada nisam nacrtao. Kada ga vidiš, moraš da ga voliš. Na stranu to što mi je on prvi pomogao kada smo Zoran Kovačević i ja 1993. godine stigli u Atinu. Od njega sam zaradio svoj prvi honorar u Grčkoj. I više nikada. Ne zato što je bio cicija, ili nije imao dovoljno drahmi, već zato što mu nikada nisam tražio pare za obavljeni posao. A uradio bih mu sve što bi od mene tražio. Na njemu je ležala redakcija koju su činili sekretarica i njegov brat, kojeg sam sreo samo jedanput.
On je tom magazinu, koji je bio kompilacija satire, humora, karikature i svih žanrova stripa, prilazio sa toliko ljubavi da se to rečima ne može opisati. Uz to je na tržište svakog meseca izbacivao albume Manare, Salpierija, Magnusa. A živeo je samo od ljubavi prema poslu. Znam to, jer je poslovao na nuli, jer je grčko tržište malo, kao što je i naše.
Zato sam za njega radio pro bono.
Kada je umro, osećao sam se kao da sam izgubio brata. Onako nosat i živopisan i danas živi u mojim najdražim sećanjima.
Dušan Reljić za stolom
Crtali ste karikature za Plejboj i Penthaus…
Kada sam 1. januara 1994. godine zvanično stupio na dužnost u „Mamut Komiks”, obezbedio sve boravišne i radne dozvole, znao sam da me Panos i Jorgos nisu zapravo trebali. To što su oni uradili bio je gest dobrih ljudi, koji su hteli da pomognu jednom srpskom izbeglici da preživi. Plata je za naše uslove bila dobra, ali nedovoljna da bi se plaćale duplirane režije u Beogradu i Atini, pa je trebalo naći neki dodatni posao.
Strip nije bio dobar adut za to. U Grčkoj je postojalo samo 2-3 izdavača koji nisu koristili licencne stripove već su ih ponekad naručivali. Među njima je bio i Bazinasov „Para Pente“. Zato je trebalo ponuditi nešto drugo, a što bi moglo i da se naplati. Palo mi je na pamet da pokušam sa seksi karikaturama, kakve sam 1968. godine radio za „Veseli svet”. Pripremio sam nekoliko karikatura i dve table seksi stripa „Kejt“, obojio ih erbrašom, jer se tada tako najčešće bojilo, otišao u redakciju “Plejboja” i ponudio im saradnju. Odmah su me angažovali, objavio sam nekoliko karikatura a onda napravio katastrofalnu grešku. Otišao sam kod „Penthausa” i njima ponudio isto. Ne iste karikature već – seks. Kada je prilog u magazinu izašao, dobih nogu i od jednih i od drugih. „Plejboj” me je šutnuo zbog toga što sam muljao sa konkurencijom, a „Penthaus” je otpustio i mene i urednika koji je dozvolio da se moja karikatura pojavi u njihovim novinama.
Nisam znao da su magazini tog profila monogamni i da ne dozvoljavaju švrljanje. Ko bi to rekao? Pogotovo kad se setim pokojnog Huga Hefnera, koji je ceo svoj zivot proveo u pidžami u krevetu prepunom predivnih devojaka i nečijih žena. Lisica i licemer.
Dva otpuštena kurvara kasnije su postala dobri prijatelji i saradnici. Neću da ga imenujem jer je oženjen, pa neću da ga diskreditujem.
To što sam u „Penthausu” objavio samo jednu karikaturu ipak je uračunato u moju monografiju, kao ono: „Znate, sarađivao sam sa „Penthausom”.“ Nadobudna budala, ali – statistika ja statistika.
Vaš politički obojen strip „Balko from NewOrderLand”, dugo je izlazio na poslednjoj strani „Elefterotipije”…
Po mom zvaničnom dolasku u „Elefterotipiju”, za koju sam do tada godinu dana radio karikature kao slobodnjak, želeo sam da radim i strip. Posle uhodavanja sa masovnim karikaturama za naslovne strane, uglavnom „Nedeljne Elefterotipije” i portretnim karikaturama u dnevnom izdanju i raznim dodacima, ponudio sam uredništvu projekat stripa „Balko from NewOrderLand”.
„Balko iz Zemlje Novog Svetskog poretka” bio je dobro osmišljen projekat koji sam uradio u saradnji sa starijim sinom Danielom. Pošto sam posle „Dekamerona” vratio u grob Bokača, zafalio mi je scenarista. A pošto je Daniel napisao roman kada je imao samo 20 godina – pisao je naučnofantastične priče za „Politikin zabavnik“, filmski je režiser i pametan momak, za razliku od njegovog oca, a bio je tu… uz mene – nisam imao izbora.
„Balko” je zamišljen kao politički strip koji je imao elemente pravog stripa, znači imao je početak, sredinu i kraj. Smestio sam ga u ambijent skorašnje budućnosti, koja nas očekuje. Ime mu ukazuje na teritorijalno poreklo, rođak je kralja Natana i kraljice Berte. Natan je NATO, a Berta je Švabica. Natan je likovna reinkarnacija najvećeg neprijatelja Pink Pantera, pa otud i njegova sličnost sa njim.
Klasična priča o zločestom kralju koji hoće da pod svoju čizmu stavi ceo svet. Balko se noću preoblačio u nekakvog Zoroa ili Robina Huda i zagorčavao život kralja Natana. Bilo je teško pridržavati se stripskih premisa a istovremeno biti i politički aktuelan. Bilo je to u vreme Klintona i Monike, Milosrdnih anđela, ekologije, klimatskih promena, zagađenja… svega onog što nas u budućnosti očekuje.
Strip je bio dobro prihvaćen i izlazio je na poslednjoj strani subotnje „Elefterotipije”. Izlazio je neko vreme, ali je po mišljenju mog druga Zdravka Zupana bio previše eksplicitan. Možda je Zupi bio u pravu, jer sam posle 2,5 godine provedene u „Elefterotipiji” dobio otkaz. I pri tome su bili jako fer. Kao slobodnjak na jaslama, pored dobre plate, uplaćivanog socijalnog i penzionog dodatka, nisu imali otkaznu obavezu da mi daju otpremninu. A dali su mi sedam punih plata tako da sam mogao da preživim dok ne nađem novi posao.
Vrlo brzo sam se ’uhlebio’ u „Kosmos tu penditisu”, novinama gde sam se najviše potvrdio kao karikaturista, jer sam tamo počeo da pravim pravu dnevno-političku i portretnu karikaturu. Taj period smatram kao najbolji i najplodniji period u mom životu.
Sa sinom Danielom, filmskim scenaristom, piscem i režiserom, dobro ste, dakle, sarađivali…
Da, bez Daniela ne bi bilo „Balka”, ali ne bi bilo ni „Luziane Džonsa”, „Babisa”, „Superekologosa”… Dobro smo se dopunjavali. Daniel je jedan jako talentovan momak sa primesama genijalnosti. Jednoga dana, kada mu je bilo 4-5 godina, reče mi da mu ne čitam prevod filmova sa TV-a. Kada sam ga pitao zašto, rekao mi je: „Zato što čitam sam.” Ja se, razrogačenih očiju, setih da mi je samo dva puta prišao i pitao me kako se piše neko slovo. Gde je pohvatao ostalo, nemam pojma.
Da odem još u malo dublju prošlost. Dok se u osmom mesecu ljuljuškao u ljuljašci, okačenoj na vratima sobe, i gugutao – kada je od maternjeg jezika znao samo ono: „Gu-gu“ – ja prepoznah neki ritam u tom njegovom gugutanju, koji mi se činio jako poznatim. Dugo sam slušao ali nisam znao šta. A onda mi je sinulo! Zmaj Jova Jovanović i njegova pesma „Cucu, rode, pa rode”! Svih osam strofa je preda mnom recitovao samo sa dva sloga: gu-gu.
Bilo mi je sve jasno. Svako sam veče uspavljivao prvo Daniela, a posle i Marka, kada se rodio, tako što sam otvarao knjigu i čitao, ustvari pevao stihove Čika Jove Zmaja. A još nije znao ni da govori.
Kasnije, kada je dete Daniel postao dečak Daniel, uzeo je bez pitanja moju gitaru i počeo da tandrče na njoj posle gledanja filma „Raskršće”. Vrhunac filma bio je obračun električne i klasične gitare. Mislim da je sekvencu na klasičnoj gitari u filmu svirao Pako de Lusia. Da ti pamet stane koliko je dobro.
I šta se desilo? Klinac je sam počeo da svira na gitari. Nije imao nikakvu literaturu, niti bilo kakvu školu gitare, ništa. Imao je oca koji je svirao i pevao na Beogradskom proleću, imao svoju grupu, snimio 11 ploča… Tata je bio toliko ushićen što sin hoće da uči da svira gitaru, pa je pokušao da mu pomogne svojim poznavanjem muzike i iskustvom. Poslao me je u ćosak i rekao da mu ne smetam.
Posle tri meseca stao je pred mene i odsvirao tu sekvencu iz „Raskršća” da sam bio zblanut. Skoro da se nije razlikovala od Pako de Lusiine verzije. Za samo tri meseca! Još mu se ni žuljevi na vrhovima prstiju nisu formirali.
Posle mi je vratio razbijenu gitaru i više je nikad nije uzeo u ruke. Kao da je hteo samo da dokaze da to može. Tada sam i ja prestao da sviram. Ne možete da svirate na razlupanoj gitari, a i dolazila su neka druga vremena. Posle sam prestao i da slušam muziku.
A vrhunac je bio kada sam upoređivao njegove crteže sa mojima, koje sam radio kada sam imao godina koliko i on. Bio je bar tri puta bolji od mene. Ali nije želeo da se time bavi. Kao ni muzikom.
Posle je sa 20 godina napisao roman sa Radmilom Anđelkovićem, postao član „Lazara Komarčića” i pisao naučnofantastične priče za „Politikin zabavnik”.
Pod vanjskim pritiscima upisao je molekularnu biologiju, ali ju je sa prosekom 9,2 napustio na drugoj godini i pokušao da probije filmski lobi na FDU-u, i izgubio par godina pokušavajući da probije glavom politička vrata onih koji sebe danas nazivaju opozicijom. Završio je režiju na Fakultetu „Braca Karić” i oduševio svog profesora Mišu Radivojevića, napisao težak i predivan scenario za film, za koji sam mu nacrtao storibord i pokušao time da vratim bar deo onoga što je on meni podario.
Kada sve saberem, dolazim do zaključka da nisu bas srećni oni kojima je bog podario mnogo različitih talenata. Uvek se setim onog jadnika iz BBDO-a, koji je jedino znao da nacrta mokru jabuku i ništa više. Ali to je bio njegov izbor i bio je najbolji na svetu u crtanju mokre jabuke. A mi višetalentovani idioti verovatno smo pogubljeni u nedoumici šta da radimo i odaberemo šta ćemo biti u životu. Zastrašujuće.
Zahvaljujući ekonomskoj krizi koja je pogodila Grčku, vratili ste se u Srbiju 2011. godine. Za koga ste sve radili i sa kim ste sarađivali u Srbiji?
Prvo, trebalo je preživeti povratak u Beograd, jer sam istog popodneva po povratku završio na Urgentnom centru. Od pucanja čira i teške sepse, pao sam u komu. Nakon buđenja i teške rekonvalescencije, sa razrezanim buragom i sa rukama kao u Popaja, naduvenim od infuzije, morao sam da razmišljam o tome šta dalje. Posle četiri godine morao sam pod nož zbog iste stvari, samo što to ovoga puta nije bilo toliko opasno. Tek posle toga sam mogao da kažem da je vreme da oživim sebe ovde kod kuće, u Srbiji. Nudio sam se kao kurva svim beogradskim redakcijamama, ali nikako da preskočim stepenicu koja se zove sekretarica. Nikom u Srbiji nisam trebao.
Jedini koji je pokazao interesovanje za saradnju bio je Vladan Dinić, urednik „Svedoka” i to pre zahvaljujući prijateljstvu mojih sinova sa njegovim sinom, Dinetom. Tako je znao i za haos koji je u Grčkoj izazvala Klintonova naslovna u „Nedeljnoj Elefterotipiji” i za karikaturu koju je preko gospodina Šimuneca, naručila vlada Zorana Đinđića. Karikatura se zvala „Đinđifov posao” i nekome je u Srbiji poslužila u političke svrhe. Tako mi je Vladan ponudio saradnju. Ni dan-danas ne znam gde je ta Đinđićeva karikatura objavljena, ali sam čuo da su je spominjali i bivši i sadašnji predsednik. Lepo je to kada ti se karikatura pamti 20 godina. Možda u meni ipak ima nešto.
Šta mislite o domaćoj stripskoj sceni?
Ne poznajem dobro mladu generaciju naših stripaša, one koji su danas preplavili Evropu. Sreo sam nekoliko zaista talentovanih mladih crtača. Divim se talentu mlađane Milice Mastelice. Ali, ne poznajem rad mladih. Žao mi je zbog toga.
Dugo nisam bio kod kuće. Kada sam se vratio, niti su oni poznavali moj, niti sam ja znao njihov rad. Moja generacija iz „Beogradskog kruga 2” nekada se družila, sarađivala, učili smo jedni od drugih. Bili smo drugovi, dok nekima rejting nije počeo da raste. Znate, ego je jako izražen među ljudima u našem poslu. Među karikaturistima, posebno.
Međutim, taj “ego” nisam primetio među onima koji zaista vrede.
Što se tiče naših strip izdavača, mogu samo da kažem da nije bilo njih, ne bi bilo ni nas. Žao mi je samo zbog toga što ljubav koju neminovno iskazuju prema stripu, ne zaslužuje pozitivnu nulu ili gubitak, kada saberu sve troškove. Mi smo ipak, malo tržište.
Monografija Predraga Đurića posvećena je vašem pedesetogodišnjem radu. Recite mi nešto više o njoj…
Da, monografija je izašla iz štampe 2018. godine i promovisana je na Salonu stripa u SKC-u i Salonu stripa iste godine. Zahvaljujem se izdavaču „Modesti stripovi”, koji je pokazao interesovanje za moj stvaralački opus i prisustvo u srpskom stripu, kao i Predragu Đuriću, koji je priredio knjigu.
Za mene je bilo najteže skupiti i specifikovati sve: šta je, kad je i gde je sve to plasirano. Ta stripografija je nešto najteže što sam u životu uradio. Mnogo se toga zagubilo, mnoge stvari sam zaboravio, pa sam morao da se udavim u samome sebi, ne bi li ponovo saznao šta sam, kad sam i gde sam radio – ponovo sam upoznavao ono što sam radio, stvarao – i ponovo zaboravljao.
Bilo je teško, dugo i naporno, jer sam shvatio da sam toliko toga napravio da bi trebalo napraviti još jednu monografiju, jer mnogo toga u prvoj nije ni spomenuto, a kamoli obrađeno. Npr. moj rad na seksi, političkoj, portretnoj političkoj karikaturi, novinskoj i dečjoj ilustraciji, filmskoj animaciji, ilustracijama za dečje knjige (samo sam za „Artoon” ilustrovao preko 100 knjiga za sve oficijelne Olimpijske sportove).
Sve u svemu, iako nisam imao baš nikakav uticaj na uređivanje te knjige, zadovoljan sam što je objavljena. Svestan sam i toga da ni Žika Tamburić ni Predrag Đuric nisu mogli sve da ubace unutra.
Drago mi je što će još neko upoznati moj rad zbog kojeg sam se odrekao mnogo toga i koji sam radio i voleo ceo svoj život.
Karikatura vas je najviše proslavila…
Da, to je tačno. U Grčkoj su svi znali za mene posle naslovne u „Nedeljnoj Eleftrotipiji” i velikog broja masovnih naslovnih karikatura. Kasnije se to nastavilo u „Kosmos tu penditisu” dnevnom i portretnom karikaturom i u „Vetu”.
Znaš, karikatura kada je ubodete , više boli od reči i zato ima toliku snagu.
Drago mi je što su se i neke od mojih karikatura našle u ustima nekih političara kao vizionarske. Čitao sam nekada davno jedan intervju sa jednim ministrom iz bivše vlasti koji je u antrfileu postavio moju karikaturu „Đinđifov posao” ili kako je ja zovem „Kamen” i pričao o tome kako su karikaturisti Nostradamusi našeg vremena, kao, recimo, „gospodin Koraksić…“ kako je rekao, mada je u antrfileu bila moja karikatura i jasno se video moj potpis. Mene nije ni spomenuo. Čudi me da nije za ilustraciju koristio neku Koraksovu karikaturu. Posle sam čuo da je karikaturu obesio na zid umesto Miloševića.
Dobro, možda to i nije bilo tako, ali po mom povratku kući, meni u toj nomenklaturi vlasti nije bilo mesta. Za karikaturu – za koju bih u Grčkoj dobio 2.500 evra – od tadašnje vlade Srbije dobio sam srednji prst. Posle sam dobio ponudu Vlade Dinića da za novčanu nadoknadu od 10.000 dinara za njegove novine radim isto što sam radio u „Elefterotipiji”. Radio sam par godina u „Svedoku”, a u međuvremenu povratio članstvo u novinarskom esnafu u kojem sam bio još od 1974. godine.
Nekada je profesija novinara bila poštovano zanimanje. Danas se stidim što sam njihov član, jer sam bio ubeđen da su to esnafska zanimanja, a ne političke partije. Samo ne znam kojoj političkoj partiji pripadam, u stvari znam, ali se pravim lud. Pripadaš onome ko ti daje pare, a ne bitkoine. Možda zato i nemam posao. Pročitali su me na vreme.
Kažu da bez dobre opozicije nema ni dobre karikature. To je verovatno istina, ali šta se dešava kada to nije tako? Kada je to obrnuto? Da li smo predodređeni da izumremo kao dinosaurusi?
Pošto nemam ponudu da radim za svoje, radim za njihove novine. Preživljavam radeći karikature i ostalo preko interneta, posrednika i na vrhu sam njihove rejting liste. A bilo me je i u „Njujork tajmsu”. I pored toga što nemam posao ovde, ponosan sam što sam Srbin.
Odbio sam neke ponude od onih koji vole pare više od svoje zemlje. I nisam ljut na moju zemlju, koja mi ne da da radim za nju, nisam ljut što sam morao da odem u emigraciju, da bi moja porodica preživela, nisam ljut što još ne mogu da ostvarim pravo na penziju. Ljut sam zbog toga što sam to morao da učinim zbog ljudi koji mrze vlastitu grudu. Ja toliki mazohista nisam. Brat udario na brata. Možda će uskoro Crnogorci da promene ime države u Milogorci ili Krivogorci, kao što su se Šiptari preimanovali u Albance. I kada shvatiš da su u Drugom svetskom ratu najveći ustaški zločinci u Hrvatskoj bili pokatoličeni Srbi, da bi se dodvorili svojim gospodarima, onda se zapitaš da li smo narod ili ološ.
A kada stanem i razmislim, shvatim da i dan-danas imam prijatelje i među Hrvatima i među muslimanima i da ih ne mrzim ni zbog toga šta su, ni zbog toga ko su. Kada vidim tu apstraktnu mržnju ne samo kod onih koji nas mrze po navici, već i kod onih koji žive tu pored mene i ubeđuju me da sam budala – kao što nas je nekada ona veštica Madlen Olbrajt ubeđivala kako treba da budemo srećni što nam hrabro prosipaju sa 10.000 m bombe na glavu i što nas ubijaju – vidim da je ta, apstraktna mržnja, koja je završila genocidom u Jasenovcu i danas živa. Ja u tome ne želim da učestvujem, kao neke moje kolege.
Pri tom ne mislim na stripaše. Strip je još politički nevin, mada sam upravo ja bio taj koji mu je skinuo nevinost sa „Balkom”.
Vaš savet mladima?
Volite strip koliko sam ga ja voleo i bićete srećni… Verujte mi. Ne razmišljajte o tome da li ste učinili loš izbor ili ne, ali siguran sam da ćete – mirno spavati.
Aleksandar Stanković: TRI NAJVEĆA PROTIVNIKA FIZIČKOG AKTIVIZMA KAO TELESNE KULTURE
Kao što tajna života nije u življenju već u pristupu životu, tako i tajna bilo koje aktivnosti, pa i telesne, nije u toj aktivnosti, već PRISTUPU njoj. Ključ svega nalazi se ne u činiocima, već u odnosima, ne u vidljivom, već nevidljivom.
Fenomen o kome ću govoriti je deo moje 35-godišnje prakse u mačevalačkoj veštini i imao sam sreću da ga jasno primetim, iskusim i promislim, jer se on u evropskim i drugim zemljama odvijao neuporedivo sporije, duže, pa i neprimetnije.
Naime, do dvehiljaditih je bio jedan pristup dece i odraslih mačevanju kao vrsti fizičkog aktivizma, pa i rad sa njima, a zatim se, prvo lagano a posle sve brže, za samo deceniju i po u korenu promenio i poprimio potpuno druge karakteristike. Opravdano je reći da je to očekivano, jer „stvari se menjaju – svet ide ka novom“. No, ta mantra prećutkuje da nije važno samo da li je nešto novo već da li je bolje ili gore, jer put u „novo“ vodi uvek u sve opcije, pa i ambis.
U ovom slučaju to kretanje ka novom za rezultat ima da se danas može učiniti sve za fizičku kulturu: sportovi, sportići, škole, teretane, bazeni… čak i besplatno za celu populaciju Srbije, rezultat će biti slab ili nikakav iz, smatram, jednog osnovnog razloga. Taj razlog je savremena megaideologija postmoderne koja profiliše i usmerava sve ljude u pravcu postkulturnog načina života čiji je koncept negacija svake kulture – pa i telesne kulture. To znači da se u najvećem delu populacije u svakodnevnom životu razvija pristup ka bilo kojoj vrsti fizičkog aktivizma koji je toksičan i destruktivan za svaku vrstu fizičke kulture. Sve, uključujući i savremenu umetnost i nauku, služi varvarstvu koje dolazi.[1] Čineći zato danas bilo šta na polju telesne kulture, a zadržavajući ideološku matricu savremenog postkulturnog pristupa telesnom aktivizmu, znači ne samo isto što i davati gas i kočiti istovremeno, već i nesvesno saučestvovati u daljoj destrukciji telesne kulture.
Postoje tri glavna stuba na koja se oslanja ta ideološka matrica, tri najveća „izma“ koji čine jezgro (oko kojeg se šire drugi „izmi“ u njenoj službi) kulturnog modela kojem je svakodnevno izložen svaki savremeni čovek, a koji su protivni svakom fizičkom aktivizmu kao telesnoj kulturi.
1. Prvi „izam“ je HEDONIZAM. Kad sam, naime, pre 35 godina počinjao sa treniranjem sportskog mačevanja didaktičko-metodološki standard je bio da se mačevalački koraci (fizički najnaporniji i najdosadniji deo tehnike ove veštine) uče najmanje šest meseci, četiri treninga nedeljno po dva sata. Do sedamdesetih godina 20. veka to je bilo još duže, skoro godinu dana. Danas je to jedan mesec, dva termina nedeljno po jedan sat! Takođe, vežbe koje su nekad bile standard, danas su izbačene kao prezahtevne, a one koje su nekad bile lakše, upražnjavaju se kraće ili u manje napornim formama. Klub koji danas ne prati te „plišane“ promene i ne snižava kriterijume rada, drži se uporno klasičnih (i neophodnih) standarda učenja tehnike mačevanja i ne miri se sa time da toleriše kad polaznici (posebno mlađi) vrebaju svaku priliku da sednu, odmaraju se i „zabušavaju“, ostaće posle par meseci bez članova, jer će se većina ispisati „zbog torture“.
Razlog: polaznici su postali razmaženi, mekoputni, „metiljavi“, konformisani, bole ih noge, teško im je, naporno, smarajuće, dosadno, dobijaju „upale“, „previše se znoje“… Oni, zapravo, hoće vežbanje koje je sačinjeno od slojeva uživanja i zanimljivost, pa čim se pojavi manji psihofizički bol i napor, oni se povlače.
Zar treba uopšte očekivati nešto drugo od generacija koje nikad nisu čule da čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči[2] i u čijim svakodnevnim životima, u svakom trenutku, na svakom mestu od rođenja iskaču parole i reklame sa: „UŽIVAJ“, „OSLOBODI SE BOLA“, „ZA PRIJATNOST I UGODU“, „ZABAVI SE“…
Zbog toga, umesto da polaznici uče i vežbaju korake, treneri vežbaju veštinu olakšavanja i zabavljanja. Oni postaju „ugođači“ i zabavljači koji treba polaznicima da pruže zadovoljstvo, razonodu i odvrate im pažnju od bola pošto su oni po zadovoljstvo i razonodu i došli, jer kao hedoniste ih u životu ništa drugo osim zadovoljstva i zabave i ne zanima.
No, pošto je sve pa i svaki fizički aktivizam vezan sa naporom, znojenjem i bolom, većina, jer je vaspitana i formatizovana da beži od svakog bola, a trči za svakim zadovoljstvom, uvek svesno i nesvesno izbegava svaki sistematski telesni aktivizam. Oni će radije (jer nisu, kako kažu – „mazohisti“) otići u kafić, igraonicu ili na igralište, ali da se uz piće druže i zabavljaju. Tako sam skoro video kako tri dečaka od devet-deset godina na novosagrađenom igralištu sede na ljuljaškama grickajući čips pri čemu svako „struže“ po svom mobilnom telefonu nezainteresovani za ljuljanje ili bilo šta drugo.
Postavlja se opravdano pitanje zašto postoji to već generacijsko, sveopšte medijsko, obrazovno i vaspitno usmeravanje ka konceptu hedonizma? Čemu takvo vrednosno formatizovanje ljudi?
Hrana je već indikativna. Danas se, naime, svuda sipa šećer: u peciva, hleb, jogurt, sireve, pića… To nije slučajno. Slatko koje izaziva uživanje izaziva i zavisnost, jer za svako uživanje je karakteristično vezivanje i stvaranje fiziološke zavisnosti. To je priroda zadovoljstva. Cilj je, dakle, stvoriti još u ishrani zavisnost od uživanja i time otvoriti vrata za svaku drugu vrstu manipulacije – od finansijske (raste prodaja proizvoda za uživanje i kreiranje beskrajnog broja novih vrsta uživanja) do političke. Glavni zadatak svake vlasti treba da je u najvećem podsticanju utoljavanja svih uživanja naroda, jer dok čovek iscrpljuje svoje telo i dušu u nasladama slatkog i pogubnog uživanja, on ne oseća težinu svojih lanaca, i vi na njega možete stavljati stalno nove okove, a da on to i ne primeti. Zato je prava suština državne vlasti stostruko umnožavanje sredstava za magarčenje i sladostrašće naroda (…) – to su sredstva da se plebejci drže na uzdi.[3]
Dakle, hedonizovani[4] deo populacije koji raste i živi u kulturnom modelu koji propagira hedonizam uvek će prirodno imati druga interesovanja, jer će se izmicati od svakog telesnog aktivizma pošto je ovaj uvek skopčan sa naporima, bolovima, odricanjima… i upustiće se u njega samo u krajnjem slučaju – pod pritiskom i prinudom čisto zdravstvenih ili finansijskih razloga.
2. Drugi „izam“ je TEHNICIZAM. Kada su u školu mačevanja upisivana deca do početka dvehiljaditih, glavni problem je bio kontrola i bezbednost – kako ih zauzdati. Naime, pre početka časa većina polaznika gledala je nekako da zgrabe mačeve, opremu i da se razmile po delovima sale kako bi se sami KRIŠOM mačevali.
Danas, i poslednjih desetak godina, oni izdvojeni stoje „kao sveće“ tupo zureći, čak i bez međusobne komunikacije. Deca kako stanu posle zagrevanja ili tako stoje, ili sednu, ili u mestu rade razne neartikulisane pokrete. Čas u pojedinim trenucima podseća na nadrealistička platna Đorđa de Kirika. Glavni problem je, dakle, suprotan – kako ih pokrenuti, a ne zauzdati. Trener se, stoga, više ne bavi učenjem članova veštini, već savladavanjem njihove pasivnosti i inertnosti, jer ceo čas se svodi na milion „hajde, hajde, hajde…!“ za one koji bi najradije da neko drugi umesto njih vežba.
Zar je to neobično kad žive u kulturnom modelu pasivizacije i prezaštićenosti, a pod geslom „da se ne muči“, „da se ne povredi“, „da se ne razboli“, „da se ne umori, „da se…“ pa su naviknuti da ih stalo neko oblači, obuva, hrani, sprema im krevet, radi domaće zadatke, razvozi, pridržava da se ne sapletu, da ne padnu… – učeći ih, dakle, da budu „objekat“, a ne „subjekat“ svog života, gotovani, a ne aktivisti (tako sve češće oko upisa u Školu se informišu ili dovode majke „decu“ od 19, 20 ili čak 24 godine!). Taj koncept nesamostalnog i zavisnog čoveka („Petar Pan“ generacije4) je, takođe, grana postkulturnog obrasca, jer ljudi koji nisu subjekti, nisu sazreli i postali samostalni (autonomni, slobodni) nužno kao nezreli (infantilni) najpogodniji su za konzumerski sistem pasivnih potrošača, svaku manipulaciju i zavisnost od svega što im se nudi sa strane kao rešenje za zadovoljavanja njihovih potreba koje ne umeju sami da zadovolje. No, u vezi sa ovim, ne treba zaboraviti da mnoga istraživanja pokazuju da miševi koji su hranjeni u zaštićenim uslovima imaju značajno slabije razvijen mozak i telo od miševa koji moraju sami da traže hranu kroz eksperimentalne lavirinte.
Slučaj dva. Dok sam nekad mogao bez problema da radim s grupom od dvadesetoro dece, uzrasta pet godina, sve vrste mačevalačkih koraka, danas deca od devet godina TE ISTE korake ne mogu da savladaju ni u grupi od deset polaznika, jer je njihova psihomotorička regresija očita. Zato se danas deca mlađa od devet-deset godina više i ne primaju u klub, a razmišlja se i o tome da se radi samo sa odraslima. Oni su prosto kao upropašteni štof od kojeg više nijedan krojač ne može da sašije odelo.
Tako je npr. jedna majka dovela dečaka od osam godina i bila razočarano zbunjena što on ne može da se upiše u tom uzrastu. Posle dosta objašnjavanja morao sam da joj dokažem razlog jednostavnim eksperimentom koji se sastojao od toga da njenom dečaku bacim mačevalačku rukavicu u lice. Dečak nije imao nikakvu reakciju osim razrogačenosti! Trebalo je, međutim, da ima jednu od tri prirodne – refleksne reakcije: 1) da trepne – osnovni stepen reagovanja, 2) podigne ruku da se zaštiti – viši stepen reagovanja, 3) pokuša da pomeri glavu – eskivira, najviši stepen reagovanja.
Tokom daljeg razgovora pokazalo se da dečak od uzrasta bebe gleda televiziju, igra igrice na kompjuteru, a od drugog razreda osnovne škole se ne razdvaja od telefona. On je, dakle, profilisan tokom ključnih faza svog života (od prve do pete godine) da bude „ekranoid“ kome su oštećene i zakržljale prirodne reakcije, jer je navikao da živi dvodimenzionalno – ekranski. To znači da iz ekrana, iako se u njemu svašta dešava, ništa stvarno ne „iskače“ da ga lupi u lice, pa on i ne treba prirodno da reaguje već samo mirno dalje da „bulji“. Podsetiću da su na projekcijama prvih filmova, npr. Ulazak voza u stanicu, ljudi u prvim redovima reagovali prirodno – počeli da beže.
Zar se može dobiti nešto drugo osim psihomotoričke degeneracije i nesposobnosti za sve prirodne telesne aktivnosti od jednog kulturnog modela koji svuda i svake sekunde presira svest i podsvest reklamama „ne treba više ništa da radiš jer tu je SPAS“. Sve se to plasira kroz nove sprave, mašine, aparate koji „olakšavaju život“ i rade umesto tebe. Usisava sam, pere, seče, kuva, boji, nosi, čuje, vidi, pomera te… (zamislite, video sam čak i spravu za razbijanje jaja, spravu za bacanje loptice kučićima…!!!) lako i bez napora – TVOJE JE SAMO DA GLEDAŠ (i naravno – uživaš). Zašto dete nogama da pokreće bicikl kad električni tricikl ili autić ide sam, a dete lepo sedi?! I roditelju je lakše, jer ne mora da trči i uči ga kako da vozi bicikl. Zašto da trčimo za detetom kad je lakše da ga vozimo i guramo u kolicima, a i njemu je lakše da sedi!? Zašto da majka sedi pored deteta, gleda ga i ljulja kad to može i električna ljuljaška dok je ona u drugoj sobi? Tehnika tako stvara lenjeg (a „lenjost je majka svih poroka“) nesamostalnog, nesposobnog, zavisnog i pasivnog čoveka. Mašina će sve umesto nas uraditi, zapamtiti, izračunati, promisliti, izabrati… Ne glava da bude pametna, već telefon!
Otud slično hromom čoveku koji zavisi od svog štapa i savremeni
tehnicizirani dete-čovek opijen je kultom tehnike i ideologijom tehnooptimizma (koja je takođe grana postkulture i njenog koncepta transhumanizma i posthumanizma). Postao je rob (Ko bez sluge ne može – on robuje[5]) nesposoban za samostalan život, pa zavisi na svakom koraku i u svemu od tehničkih pomagala.
Dakle, ako umesto ljudi i roditelja sprave, mašine, telefoni, televizori, računari, igraonice… obavljaju poslove, kultivišu i vaspitavaju decu i ljude, onda iz takve vaspitne zapuštenosti nikad ne izrastaju kultura i ljudi već antikultura i hibridi inženjeringa: kiborzi, androidi, terminatori i tehnovarvari. Zašto se onda roditelji čude kad im deca izrastu u nasilnike i sociopate?
Naime, veličina kržljanja i degeneracije neke telesne ili mentalne funkcije čoveka je uvek direktno proporcionalna vremenu neobavljanja te funkcije, jer organ koji ne radi, kržlja. Iz tog razloga ukoliko se još po rođenju deteta odmah ne počne sa radom na prirodnom razvoju njegove psihomotorike već se zbog lenjosti, komocije i „nemanja vremena“ on uvuče u zabavni, zanimljivi, laki, uzbudljivi, šareni svet ekrana, dečiji mozak, pošto je nedovoljno i naopako čulno angažovan, počinje da kržlja. Ako se ovaj destruktivni trend proširi sa detinjstva na mladost i zrelo doba, neizbežno nastaje disfunkcionalna osoba ne samo za mačevalačku i svaku drugu veštinu već i svakodnevni život.
Iz analize problema današnjih polaznika u savladavanju mačevalačke veštine došao sam do zaključka da su najčešći sledeći poremećaji (ovde nemam prostora da se šire elaboriram, pa ću samo taksativno izložiti).
Oštećen osećaj za prostor
Pošto su navikli da žive u virtuelnom svetu koji je dvodimenzionalni ekranski svet, polaznici sve češće nemaju dobro razvijen osećaj za prostor. Zbog toga ih je vrlo teško ili nemoguće naučiti održavanju distance sa protivnikom što je ključno u ovoj veštini. Njihovo oko ne percipira kvalitetno realnu dubinu, pa se ili „zabijaju“ u protivnika ili ga ne „dohvataju“. To znači da ne poseduju osećaj za amplitudu svojih kretanja i pokreta. Takođe, mozak im se navikao da prati slike koje se kreću kroz „prostor“, a da njihovo telo pri tome miruje tj. ne reaguje pokretom (dakle, ne razvijaju osećaj za povezivanje i interakciju onoga što oko vidi i tela koje reaguje). Oni se vrlo loše orijentišu u akcijama koje zahtevaju osećaj za kretanje u prostoru (levo, desno, koso, okreti, poluokreti…) pa se ili sami „izgube“ ili „izgube“ protivnika tokom kretanja. Dakle, nisu sposobni da prostorno koordiniraju svoje kretanje sa kretanjem protivnika.
Oštećen osećaj za kretanje
Mačevalački koraci i kretanje po prostoru u kojem se mačuje ključni su za ovu veštinu. Ukoliko su, međutim, polaznici odrastali vezani za ekrane, ležeći, sedeći, sa malo i uz jednolično kretanje u urbanoj sredini, bez aktivnog skakanja, okretanja, prevrtanja, trčanja… oni će motorički zakržljati, a njihovi centri za ravnotežu, stabilnost (pa i okretnost) u prostoru će biti manje ili više nedovoljno razvijeni. Takav polaznik, čak i kad dobro savlada tehniku mačevalačke veštine, primenjuje je uvek tako da je nesiguran, klati se, pada, kreće se trapavo, sapliće i kroz prostor ide isprekidano umesto da „plovi“ po njemu. On je, drugim rečima ograničen za bilo šta motorički značajnije u veštini.
Oštećen osećaj za brzinu
Staro i klasično geslo mačevanja je: „POGODI, A NE BUDI POGOĐEN“. Danas je to: „BUDI POGOĐEN, ALI POGODI PRVI“. Savremene tehnologije se temelje na ubrzavanju, brzoj vožnji, brzom kretanju, brzom smenjivanju slika i radnji na ekranu, brzom pisanju, brzom „čitanju“, brzoj hrani… Otud su i polaznici ubeđeni da se veština sastoji u brzini pa su brzopleti, nestrpljivi, sve rade na prečac i najbrže što mogu. Za mačevanje je nasuprot tome ključan osećaj za tempo, jer se neke akcije izvode brže, a neke sporije, neke sa ubrzavanjem, a neke sa usporavanjem pri čemu je uvek ključno strpljenje koje nemaju. Otud je veoma teško i zahtevno raditi sa današnjim polaznicima, jer učenje i uvežbavanje svake radnje zahteva pre svega da se one u početku izvode sporo i polako kako bi bile pravilno izvedene.
No, taj hiperpokret ima još jednog pratioca i veoma raširenu pojavu među današnjim polaznicima – bes. Opsednutost brzinom dovodi do nestrpljenja, nervoze i besa na svakom mestu, kako prema sebi tako prema drugima. Zahvaljujući brzini mi živimo u doba besa.[6] Stoga kod današnjih polaznika nije prisutna samo površnost i aljkavost u savladavanju i uvežbavanju zadatih radnji već i nervoza, tenzija, agresivnost i bes.
Oštećen osećaj za vreme
Zato što se savremena tehnologija temelji na ubrzavanju i multifunkcionalnosti („multitasking“) na ekranima se u isto vreme otvara desetine prozora, iskaču neprekidno nove slike i sličice, a ljudi rade istovremeno više poslova (voze i gledaju telefone, hodaju i jedu, jedu i gledaju televiziju…), a oko i svest zbog te vizuelne, auditivne ili kongitivne distrikcije (ometanje pažnje) ne znaju više na šta da se usredsrede. Tako se formira navika na haotičnost pa i potreba za njom (polaznici su nekad nakon časa masku, rukavice, odela, mačeve vraćali sami na odgovarajuće mesto, a danas to rade pod prisilom inače posle njih ostaje razbacana oprema i haos). Studija sprovedena na univerzitetu u Londonu pokazuje da osobe koje obavljaju više poslova istovremeno „obaraju“ trenutno svoj koeficijent inteligencije za čitavih 15 poena (kao da su konzumirali marihuanu), a studija sprovedena na Univerzitetu u Saseksu, u Velikoj Britaniji, ukazuje da snimci mozga na magnetnoj rezonanci ispitanika koji duže vreme rade multifunkcionalno pokazuju trajna oštećenja regija mozga zaduženih za kongitivne sposobnosti, empatiju i kontrolu emocija.
Takođe, suviše brzo smenjivanje slika i događaja na ekranima (Ne bi trebalo slika koja se gleda da ima više od tri treptaja u sekundi,[7] a danas u video igricama to ide od deset do 30 bliceva u sekundi; na bazi ubrzanih svetlosnih bliceva danas se prave i oružja). Polaznici tako stiču rasutu (difuznu) pažnju, odsustvo fokusa, površnost, gube koncentraciju, postaju konfuzni, delaju sumanuto, hiperaktivno i nasumično – „gledaju, a ne vide, slušaju a ne čuju“.
Iz svih navedenih razloga polaznici mačevanja danas (a posebno deca) veoma teško ili nikako ne mogu da izvedu jednu mačevalačku radnju po tačno određenom redosledu (1, 2, 3… korak), već sve čine preskačući elemente ili ih izvodeći istovremeno, dakle, dezorganizovano pri čemu je najčešće izgubljen osećaj za sukscesivnost na račun osećaja za simultanost. Tako se, međutim, u mačevanju dobija jedan pokret koji se ne može ni kontrolisati ni artikulisati. U tome ne pomaže čak ni insistiranje da polaznik svaki deo radnje broji naglas (kao taktove prilikom sviranja muzičkog instrumenta), jer ubrzo izgubi koncentraciju i pažnju, pa prestaje da broji i počinje da preskače neophodne korake kao kad se „gutaju“ slova u pisanju. Zbog poremećene pažnje polaznici, takođe, otežano pamte radnje, brzo ih zaborave, teško usvajaju i brzo gube interesovanje za aktivnost. Sve ovo vodi neuspešnosti u praktičnom izvođenju akcija na času, pa polaznici zbog sniženog frustracionog praga i odsustva kontrole emocija vrlo često postaju agresivni.
Oštećen osećaj za snagu
Mašine, sprave i razna pomagala zamenjuju taktilni ručni rad zbog čega deca i ljudi gube osećaj za telesni kontakt i njegovu dinamiku. Polaznici stoga često nemaju razvijen osećaj za slabo, umereno i jako, dakle, meru i kontrolu tonusa mišićnih pokreta, a što je postalo epidemijska medicinska dijagnoza (hiperkinetički sindrom, hipotonija i hipertonija). Osećaj za snagu pokreta se stiče i održava samo kroz neposrednu mišićnu aktivnost i odnos akcija-reakcija celog spektra intenziteta. Takođe, savremena vizuelno-auditivna industrija neprestano bombarduje psihu ljudi snagom, nasiljem i ekstremnim jačinama zvuka i svetla, a što sve smanjuje pragove senzitivnosti toliko da oni ne znaju za drugačije reagovanje osim ekstremnog intenziteta. Polaznici iz tog razloga čine sve sa suviškom snage, drastično, nasilno, bez suptilnosti, osećaja za finesu – „varvarski“, pa udaraju ili bodu svojim mačevalačkim rekvizitima prejako (opasno) i bez osećaja za kontakt sa koleginim oružjem. Otud ne mogu pravilno da izvedu niz veoma važnih radnji u mačevanju (odbrana, napad…), a i okreću se radije u izboru tipovima mačeva koji zahtevaju snagu (viteški i dvoručni mačevi – „varvarske tehnike“) nego mačevima koji zahtevaju virtuoznost i tehničku perfekciju (laki rapir, špada, floret…).
Oštećen osećaj za koordinaciju
Mačevanje je uvek delom „dijalog sečivima“ (akciono-reakcioni kontakt sečivima). Učenici su, međutim, danas velikim delom postali nesposobni da usklade i povežu svoje sa akcijama protivnika pa čine autistično, haotično, „jedan u klin drugi u ploču“, a pogoci slučajni. To sa strane gledajući izgleda kao mlataranje bez smisla. No, da bi neko naučio da u mačevanju svoje radnje i pokrete koordinira sa nekim drugim, potrebno je prethodno i da se u svakodnevnom životu socijalizuje tj. nauči da svoje generalno ponašanje usklađuje sa ponašanjem sredine. To je, međutim, veoma teško ili nemoguće u samoizolaciji i samodovoljnosti koji su neophodni pratioci svakog savremenog individualističkog i ekranskog života.
Oštećena kreativnost
Dugotrajni boravak pred ekranima od najmlađeg uzrasta stvara uvek čoveka posmatrača koji je navikao da ne učestvuje u događanju već gleda događanje, dakle, čoveka gledaoca. Sve radnje se dešavaju van takvog čoveka, a on ih samo pasivno zureći konzumira. To znači da je reč o kreiranju ljudi konzumenata i primalaca, a ne ljudi kreatora i davalaca. Otud danas kada neki polaznik nauči tehniku mačevanja i postavi se pred kolegu sa kojim treba da mačuje (sam primeni naučeno) on stoji skamenjen i ukopan ne znajući šta da čini jer nema ideje, mašte i kreativni kapacitet da osmisli neku akciju. Tada počinje da mačuje bez tehnike, nasumično, neartikulisano i instinktivno. I kao što, da bi se stvorila muzika, nije dovoljna tehnika sviranja već i kreativni duh muzičara koji koristi tu tehniku, tako je i sa mačevalačkom (i svakom drugom) veštinom. No, onaj ko je naviknut da živi pasivno, nemaštovito, nekreativno i primalački (ekranski), on ne može ni da razvije kreativnost, inventivnost, dosetljivost, maštovitost, improvizaciju, imaginaciju, a samo mačevalac koji je inventivan i maštovit, sa razvijenom imaginacijom i sposobnostima kombinovanja radnji, ima inicijativu u borbi, jer kreativnošću diktira uslove protivniku.
Iz svih navedenih razloga danas se trener sa polaznicima na času mačevanja ne bavi više savladavanjem mačevalačke veštine već savladavanjem, s jedne strane, njihove pasivnosti, lenjosti i nekreativnosti, a sa druge strane blažim ili jačim poremećajima njihove psihomotorike. Sportski klubovi su tako umesto organizacija za razvoj telesne kulture postali organizacije za bavljenje decom i ljudima delimično ometenim u psiho-motoričkom razvoju, a za šta nisu ni osmišljeni, ni edukovani ni pozvani.
3. Treći „izam“ je PRAGMATIZAM. Kad sam počinjao učenje mačevanja, pravilo je bilo da su potrebne dve godine redovnog vežbanja da bi se učestvovalo na prvom takmičenju. To je vreme koje je prirodno potrebno za elementarno psiho-fizičko sazrevanje i iskustvo za takmičenje. Danas početnika guraju u takmičenje posle dva meseca! To je svetska praksa, a kako bi se dobio što pre, makar i „instant“ takmičar. Zašto? Zato što se klubovi u savremenom postmodernom neoliberalnom konceptu finansiraju i žive isključivo konkurentski tj. od učinka – takmičenja, pobednika i takmičarskih rezultata.
No, kada se danas u jedan mačevalački klub koji živi od takmičarskih rezultata i učinka (budžetsko finansiranje) upiše grupa od npr. 20 polaznika (od kojih je većina oblikovana u hedonističko-tehnicističkoj kulturnoj matrici) i oni se propuste kroz sito takmičarskog treninga ostaće njih troje-četvoro. Preostali će biti „balast“ za klub koji mora svoje snage, vreme i prostor da usmeri ka tome da od tih troje-četvoro pravi šampione koji donose novac za opstanak kluba. No, preostala većina će se ubrzo i sama osetiti kao bezuspešna i suvišna u „velikoj igri šampiona“ pa će napustiti klub tražeći neki drugi sport („za koji su talentovani“) ne znajući da ih i tamo čeka isti mehanizam samo u „drugom pakovanju“.
Ovde, takođe, ne treba zaboraviti sve češću pojavu da danas čak i ono troje-četvoro uspešnih koji su ostali u „igri šampiona“ sve češće odlaze. Naime, mnogi roditelji i takmičari u virovima savremenog života nemaju više vremena, novca i uslova da odvode i dovode decu tri-četiri puta nedeljno na treninge, stalna takmičarska putovanja, sportske kampove, izostajanja iz škole, sa fakulteta, posla… pa odustaju. Rezultat: najveći deo populacije se povlači od bavljenja bilo kakvim sportom, a što zvanične statistike i dokazuju.
Zahtevni koncept sportskog učinka i vrhunskog takmičarskog sporta na koji je redukovan sav savremeni telesni aktivizam, a koji sve zainteresovane nasilno gura u fabriku vrhunskog takmičarskog (a kasnije i profesionalnog) sporta, sa još jedne strane utiče razarajuće na telesnu kulturu.
Praksa je, naime, pokazala da kad se za grupu dece organizuje takmičarski turnir odmah nakon toga između 20 i 30% njih napušta klub. Posle drugog turnira slično, itd. Tu nije reč samo o gordim, častoljubivim, samoljubivim… gubitnicima koji su se razočarali pa ih peče stid, sujeta i povređeni ponos već i o polaznicima (a njih je najveći broj) koji po svom karakteru, psihološkom sklopu ličnosti ili vaspitanju nisu kompetitivno nastrojeni. Njih zanima telesni aktivizam kao takav, a ne prestiž, nadmetanja, takmičenja, sukobi, suparništva, isticanje… što im ne prija i na svaki način izbegavaju. Zato danas klubovi koriste razne trikove kako bi sprečili osipanje članova posle takmičenja (npr. dele medalje za sve učesnike itd.). No, to je sve kratkog daha. Rezultat: veći deo upisanih polaznika odustaje od bavljenja bilo kakvim sportom, jer svuda nailaze na takmičarske koncepte i zahteve, a koji odgovaraju samo malom broju i određenom tipu ljudi zainteresovanih za kompetitivnu formu telesnog aktivizma.
NEKA MOGUĆA REŠENjA
Moj odgovor na pitanje „šta činiti?“ počinjem rečima stručnjaka za inteligenciju kod dece: Na prostoru bivše Jugoslavije jako je mnogo dece s razvojnim smetnjama. Učitelji ne znaju šta se dešava. Od poremećaja govora, disleksije, disgrafije, diskalkulija… Deca samo tonu, a mi ih posmatramo. Roditelji su ti koji prvi moraju poduzeti nešto, a onda na red dolaze obrazovne institucije i država.[8]
Šta protiv tehnicizma?
Uobičajeni odgovor je: ne može se ništa… jer „nemoguće je živeti izolovano od sveta“. Čovek, međutim, ne treba da prati svoje vreme nego svoje dobro u vremenu. S obzirom da svako vreme ima i svoju „kugu“ treba da BIRA, a ne konzumira sve što mu se dobaci. Roditelji su najvećim delom informaciono prezasićeni (zagušeni, blokirani, zaslepljeni…), reklamno indoktrinirani i dezinformisani pa povodeći se nepromišljeno, olako i na brzinu (jer su i sami postkulturom formatizovani da tako reaguju) u neznanju škode i sebi i svojoj deci. Zato je potrebno raditi na osvešćivanju i kultivisanju (štampanje kratkih uputstava o upotrebi i zloupotrebi tehnologija – jer sve ima svoje lice i naličje, koja će se organizovano dostavljati školama roditeljstva, majkama još u porodilištu, u vrtićima, na u upisu u škole…). U tom smislu su potrebne kampanje i predavanja na medijima kao i uvođenje (vraćanje) u škole predmeta koji će se baviti kulturom življenja pa i kulturom korišćenja tehnike i tehnologija.
S tim u vezi težište uvek treba da bude na činjenici da je mišić kolevka mozga[9] pa čovek razvija svoj mozak i sposobnosti svojih čula jedino kroz praktični rad i motoričke radnje svojih mišića. Samo homo faber stvara homo sapiensa. To znači što više svakodnevnih aktivnosti zasnovanih na samostalnom kako kreativnom tako i nekreativnom manuelnom radu, a uz upotrebu što manje (kao izazov) tehničkih pomagala i uređaja. Zato deca do treće godine života ne smeju imati nikakav kontakt sa bilo kojom vrstom ekrana i tehničkih pomagala, jer telo sa kojim su rođeni može se razviti zdravo samo iz bazičnih prirodnih aktivnosti (kretanje, gledanje, dodirivanje, mirisanje…), kao i kod svake druge životinje. Dete koje u tom periodu raste u surogat svetu sajber fatamorgana neizbežno i nužno i samo postaje surogat u svakom smislu i degenerisanog ne samo tela već i psihe. Starija deca i odrasli treba da provode onoliko ekranskog vremena koliko će nakon toga provesti u aktivnostima u realnom i čulnom svetu. Kome je ekranski rad svakodnevni celodnevni posao treba da shvati da će neizbežno biti žrtva profesionalne deformacije i svega što prati svaku deformaciju, kako telesnu tako i mentalnu. On treba da čini sve u svakom trenutku van radnog vremena kako bi ovu „bolest“ što više amortizovao i lečio praktičnim aktivnostima. Ovo je neophodno, jer simulirana stvarnost – kvazistvarnost vodi uvek gubljenju kontakta sa realnošću, a izgubljen kontakt sa realnošću sastavni je deo definicije svake mentalne bolesti.
Šta protiv hedonizma?
Danas se ljudi ne bave svojim kultivisanjem i razvojem već samo svojim zadovoljavanjem. Zato se i većina roditelja i ljudi danas ne bavi samovaspitavanjem, vaspitavanjem svoje dece, već samozadovoljavanjem i njihovim zadovoljavanjem – dakle, u poslednjoj instanci zadovoljstvom. Neizbežna posledica takve hedonističke „pedagogije“ čije je geslo „biti znači biti zadovoljavan i zadovoljan”, uvek je pad u animalno, jer zadovoljavanje nije smisao ljudskog, već životinjskog bivstvovanja. Životinje, naime, temelje svoje ponašanje na instinktivnom kretanju ka zadovoljstvu, a bežanju od bola, dok čovek temelji na vrednovanju, kritičnosti i svesnom izboru, jer on zna da ima i otrovih zadovoljstava, a bolnih i gorkih lekova. No, danas taj ljudski pad u animalno nije pad u obično animalno već pad u hipermoderno urban-tehno animalno u kome su jedine vrednosti i životni „ideali“ pohlepa, moć i uživanje – budućnost tehnofašizma. Svet će biti podeljen na tehnomane i nove varvare.[10]
Treba, dakle, raditi na generalnoj promeni vaspitnog modela u pravcu kritičkog (vrednosnog), a ne hedonističkog koncepta. To znači, treba raditi na modelu koji u vaspitavanju sadrži više borbe sa sobom, asketike, odricanja, biranja, procenjivanja, vrednovanja, odbacivanja, suzdržavanja, a što je sve u suprotnosti sa savremenim potrošačko-konzumeriskim konceptom života čije je geslo „nema granica, apsolutno si slobodan – uzimaj i grabi odmah i sve što ti život pruža“.
Šta protiv pragmatizma?
Rešenje je, smatram, raditi na konceptu telesne aktivnost ne zbog neke njene pragmatične i utilitarne koristi: pobeđivanja, prestiža, uspeha, učinka, zarađivanja, zdravlja, lepote tela, već zbog ljubavi prema samoj telesnoj aktivnosti tj. bavljenja sportom, zbog radosti i ispunjenosti koju pruža neka forma slobodnog pokreta i kretanja (inače bi rudar što kopa u rudniku ili fizički radnik što nosi kontejnere i kopa kanale vodio vrhunac zdravog života zbog svog svakodnevnog telesnog aktivizma).
Pristup telesnoj aktivnosti, dakle, mora postati ljubav prema izvesnoj telesnoj aktivnosti, a ne njena upotrebljivost – posebno danas gde svaka upotrebljivost je okrenuta novčanoj upotrebljivosti u formi savremenog vrhunskog sporta koji je zbog svoje komercijalne komponente postao čista negacija telesnog zdravlja i telesne kulture. Razlog je jednostavan: kad se neko bavi jednim telesnim aktivizmom zbog nečeg drugog, a ne radi aktivizma samog, njemu cilj nije taj aktivizam već ono čemu je on sredstvo. Tada ta telesna aktivnost za kratko vreme i neizbežno postaje PRESING, prinuda, stres i teret od kojeg će početi da beži.
Voziti, dakle, bicikl zbog ljubavi prema vožnji – zato što sama aktivnost vožnje i slobodnog kretanja ispunjava i donosi radost, a ne zbog osvajanja medalja, zarađivanja raznošenjem pica, odlaska i dolaska na posao, „zbog zdravlja“ ili „zbog lepših butina“. Čim nešto od toga postane glavni motiv tada vožnja postaje puko sredstvo i ubrzo se pojavljuju motivacione blokade u formi „MORAM da vozim da bih…“ umesto „vozi mi se“, dakle, OBAVEZA vožnje umesto ŽELjE i STRASTI za vožnjom – robovanje jednoj telesnoj aktivnosti umesto jedna telesna aktivnost kao sloboda.
To ujedno znači, umesto potenciranja spoljašnje kompeticije koja u sebi sadrži borbu čoveka protiv čoveka (sa svim destruktivnim elementima koji je prate), potencirati unutrašnju kompeticiju – kultivišuću borbu čoveka sa samim sobom.
Na toj liniji u Školi mačevanja „Sveti Đorđe“ od samog njenog osnivanja (dakle, skoro 25 godina) kao pozitivno iskustvo postoji koncept bavljenja mačevalačkom veštinom bez ikakvih takmičenja. Dakle, antikompetitivni pristup telesnom aktivizmu. Rezultat: članova više nego u svim mačevalačkim klubovima bivše Jugoslavije zajedno, pri čemu i danas postoji grupa članova koji se bave mačevanjem aktivno više od 15 godina. Sve, naime, u sebi ima i neki beskraj, pa se zato time može i baviti u beskraj i ne primećujući razvoj svoje telesne kulture. Vežbati hiljadu dana je disciplina. Vežbati deset hiljada dana je usavršavanje.[11]
Mnogi roditelji profilisani savremenom postmodernom ideologijom i njenom utilitarno-pragmatičkom granom prilikom upisa svoje dece u školu mačevanja pitaju:
– Kada su takmičenja?
– Nema takmičenja.
– Kako? Čemu onda mačevanja ako nema takmičenja?
Obično ponavljam odgovore koji su dati još pre 2000 godina:
– Neki Euklidov učenik, nakon što je iz geometrije naučio aksiom paralelnih prava, upitao je nezadovoljno učitelja: „Šta ja dobijam učenjem ovoga, što ne služi ničemu?“ Euklid tada pozva svoga roba i reče mu: „Daj ovome novčić, jer on iz svega što čini mora imati za sebe neku korist.“[12]
– Najviše delanje se ne ogleda u korisnosti niti upražnjavanje najvišeg delanja treba da ima za cilj neku korisnost. Zato što najviše delanje ima vrednost samo po sebi, ono treba da bude delanje ni zbog čega – iz ljubavi.[13]
– U svakom pogledu bolje je ono što se postiže radi sebe samog nego radi čega drugoga, baš kao što je slobodno bolje od onoga što slobodno nije (…) Krajnje je smešno od svega tražiti neku korist mimo same stvari i pitati: Šta time dobijamo? U čemu je to korisno? Takav čovek, zaista, nimalo ne nalikuje čoveku koji poznaje ono lepo i dobro…[14]
Dakle, treba raditi na „zaljubljivanju“ ljudi u razne telesne aktivnosti – biti zavodnik. To je npr. u praksi Društva mačevalaca „Sveti Đorđe“ značilo odbacivanje mačevanja kao borilačke veštine i borilačkog sporta, a upražnjavanje kao borilačke umetnosti – Martial Art, kao trećeg koncepta i pristupa telesnom aktivizmu za koji smatram da je forma telesne kulture budućnosti.
*
Za kraj ovog predavanja ostavio sam jedan kratki tekst Žila Verna, a citiran je i u mojoj poslednjoj knjizi Mačevanje kao borilačka umetnost (kritika kulta kompeticije i mačevanja kao samo borilačke veštine i borilačkog sporta).
… Bio je obični proizvod tog veka industrije. Nikao je u toploj staklenoj bašti i bez rasta u prirodnoj sredini. Bio je, pre svega, praktičan čovek koji radi samo ono što je korisno, usmeravajući i najmanje od svojih ideja samo ka upotrebljivom i efikasnom uz bezmernu želju da u svemu traži interes, a što ga je vodilo u zaista savršen egoizam.
Spajao je u svemu korisno sa prijatnim, kao što bi rekao Horacije. Taština je nadirala iz njegovih reči, još više iz gestova, a ni svojoj senci ne bi dozvolio da bude ispred njega.
Izražavao se u gramima i centimetrima i sve vreme je nosio jedan metar, što mu je brojkama omogućavalo veliko znanje o stvarima na ovom svetu. Nadmeno je prezirao umetnost, a naročito umetnike. Za njega se slikarstvo završavalo sa crtežom a crtež dijagramom, skulptura na izradi odlivaka, muzika na zvižduku lokomotive, a književnost na berzanskom biltenu (…) Kad vidim mlade ljude, tako glupe, obuzme me gađenje i očaj.[15]
ČOVEK TAKVOG SAVREMENOG – POSTKULTURNOG MODELA JE UPROPAŠTEN NE SAMO BEZBEDNOŠNU VEĆ I SVAKA KULTURA, PA I KULTURA TELA.
ZATO BILO KAKAV RAD NA KULTURI TELA, A BEZ JOŠ VEĆEG RADA I NA KULTURNOM MODELU JE PROMAŠAJ, JER NE SAMO DA JE „U ZDRAVOM TELU ZDRAV DUH“ VEĆ JE I JOŠ VIŠE – KAKO TO KAŽE BERNARD ŠO „U ZDRAVOM DUHU ZDRAVO TELO“.
Više o autoru teksta i školi mačevanja možete vidite ovde: www.macevanje.org
[4] Termin u socijalnoj psihologiji koji se koristi za ljude koji žive kao likovi iz bajke „Petar Pan i izgubljeni dečaci” što se sakriveni u zemlji „Nedođiji” (kao Pinokio u Magarećem gradu zemlje „Dembelije”) samo igraju, provode, zabavljaju i uživaju. Sinonim za nezrele – infantilne osobe koje su nesposobne i beže od obaveza, stvarnog života i rešavanja realnih problema u zadovoljstva, igre i zabavu idući putem koji neizbežno vodi u konflikte, frustracije, agresivnost i bes jer: „Sve što ne može da sazri raste u obest.“ – Frojd.
[6] Karl Onore, Pohvala sporosti – izazov kultu brzine; posledica: u Americi najvećem broju ovakve dece, koja čine sve veći deo dečije populacije, odmah se prepisuju psihotropni medikamenti za smirenje koje oni treba da uzimaju svaki dan kao bombonice, a što neverovatno podseća na Oldosa Hakslija i njegov Vrli novi svet (1931): „U jednoj od sledećih generacija, ljudi će se farmaceutskim sredstvima navesti da vole svoje ropstvo. Stvoriće se diktatura bez suza, da tako kažemo, bezbolni koncentracioni logor za čitava društva. Na taj način će ljudima prijati da ostanu bez svoje slobode, jer će im svaka želja da se bune biti odstranjena putem „ispiranja mozga“ kroz propagandu ili pomoću farmakoloških sredstava. Pomišljam i na razvoj neurologije, i ugrađivanje elektroda u mozak. Ovo se doduše naširoko primenjuje na životinje i ponekad na beznadežno duševno bolesne ljude. Ko je god posmatrao pacove kojima su elektrode ugradili u određene nervne centre mora da
se upita šta bi samo bilo kada bi se nečeg takvog dokopao neki diktator. Ovde mislim na ogromnu oblast u kojoj bi se mogla ostvariti ova konačna revolucija, oblast u kojoj bi bilo moguće kontrolisati ljude u velikoj meri, ali ne kroz nasilje, već stvaranjem utiska da je život prijatniji nego što stvarno jeste, i to prijatniji do te mere da, kao što sam rekao, ljudi zavole stanje stvari koje razuman i pristojan čovek nikad ne bi smeo da odobrava. Smatram da je ovo sasvim moguće i čini se da će ovo biti poslednja revolucija u ljudskom društvu.” Ovu ideju je, inače, prvi i detaljnije pretresao Jevgenij Zamjatin još 1920. godine u svojoj kultnoj knjizi „MI“.
[7] Dr Katarina Bajec, intervju, Nova.rs, 17.09.2020.
[8] Dr Ranko Rajović, intervju, Radio Sarajevo, 21.06.2017.
Gospodin M. proživio je zaista sadržajan život i što se toga tiče, teško da se imao na što požaliti. Istina, već niz godina nije dao ni jedan značajniji doprinos na polju nauke kojom se bavio, no to je odavno prestao biti njegov prevashodni cilj. Gospođin M. bijaše fizičar i uopće nije imao razloga da brine za svoju reputaciju. Njegovo djelo stameno je stajalo uz bok Njutna, Maksvela, Ajnštajna… i da je samo htio, mogao je već od četrdesete živjeti na konto svog besmrtnog djela.
Rekosmo, gospodin M. bijaše fizičar, ali se on nikada ne bi složio sa ovakvim određenjem.
„Palo mi je u udio“, govorio bi on, „da svojim skromnim snagama doprinosim shvaćanju veličanstvene Božje tvorevine koju zovemo Prirodom. I ukoliko svako istinsko umjetničko djelo sadrži poruku, utoliko su svi moji napori usmjereni na to da je shvatim. Ako ovakva djelatnost uopće zahtijeva bilo koje određenje, dozvolite mi onda da se smatram filozofom.“
I sada, u šezdesetpetoj, njega nisu više privlačili detalji ove kolosalne građevine, niti bi ga mogla zadovoljiti još jedna otkrivena simetrija Vasione. Kao što je njegov život došao u fazu preispitivanja i sistematiziranja ličnih postignuća, ušavši iz mladenačkih brzica u široke i mirne tokove starosti, težeći da iz mora relativiziranja izluči makar kap apsolutnog, tako bijaše i sa njegovim djelom.
Gospodin M. pripremao je veliku sintezu.
Ne, nije to bila sinteza u smislu generaliziranih jednadžbi polja, univerzalna svjetska formula iz koje bi se kao zečevi iz mađioničarskog cilindra pojavili svi prirodni zakoni, sve poznate interakcije materije.
Ne. U njegovim papirima ne bijaše formula ili jednadžbi, grafikona i tabela, ali je opet na izvjestan način sve počivalo na tome. Spoznaja, nužnost i sloboda, etika i moral, smisao i besmisao, materija i duh, bijahu pojmovi što su sasvim istisnuli integrale kretanja, simetrije i invarijantnosti.
Bijaše to filozofska sinteza.
Razumije se da je takav zadatak zahtijevao ono što se u Renesansi zvalo il homo universale, a ako se itko u ovo doba uske specijalizacije približio ovom idealu, bijaše to gospodin M. Njegove sudove cijenili su najveći autoriteti na područjima raznih znanosti, dok je sijaset patenata bilo posijano na polju tehnike.
Krivo bismo imali kada bismo na temelju ovoga tvrdili kako je gospodin M. bio hladnog, metodičnog i egzaktnog uma, koji svoje sudove donosi primjenjujući jedino neoborivu logiku. Naravno da je po prirodi svog posla bio primoran da se služi njome i kao što svaki dobar majstor cijeni i čuva svoj alat, tako ga je i on s ljubavlju održavao, ali…
Bio je prije svega lirska duša.
Kao što je elegancija i bespogovorna strogost njegovih matematičkih metoda u stručnjaka izazivala zaklinjanja da zaista čuju muziku sfera, tako je njegova violina u muzičkim kvartetima sa Zaganinijem, Ponderevskim i Rubinovičem općila sa duhovima starih majstora, dovodeći muzičke kritičare unedoumicu nije li poput Fausta sklopio ugovor sa đavlom.
Gospodina M. smatrali su humanistom.
Nije pripadao političkim partijama, a ideološka kretanja na Istoku i Zapadu i djelovanja koja su njima pravdana mogla su samo izazvati njegov podsmijeh ili jezu. Pa ipak, nijedna strana polariziranog svijeta nije mogla ne uvažavati angažman ovakvog duha. Njegovo učešće u antiratnim, ekologističkim, antirasističkim pokretima možda je izazvalo po koji ironični komentar službenih krugova ili perfidni napad na idejnu zbrku u njegovoj glavi, ali je kod malog čovjeka opterećenog svakodnevnom indoktrinacijom, eksploatacijom, terorom i sviješću o ugroženoj egzistenciji, samo pojačavalo osjećaj poštovanja.
I desilo se, eto, da gospodin M.sjedeći u stolici za ljuljanje na trijemu svoje ladanjske kuće i skupljajući u glavi razasute elemente svoje velike sinteze, ostvari toliko očekivani prvi kontakt.
Tko još nije razmišljao na temu kontakta. Tko nije čitao knjige o njima i njihovom prvom susretu sa nama, o nadama i strahovima koje ovaj hipotetički đogađaj može iznjedriti. Nepotrebno je napomenuti da je gospodin M. bio mnogo više nego samo površno informiran o mogućnostima i teškoćama ostvarenja ove zamisli. Gospodin M. imao je također i stav prema kontaktu.
Ali da je ove zvjezdane ljetne večeri, utonuo u suptilnu melodiju završnog djela, bio upitan želi li da mu se ovakav susret dogodi, našao bi se u velikoj nedoumici.
Gospodin M. bio je svijestan najvećeg nedostatka svojih filozofskih preokupacija. Nedostajala mu je referentna točka. Bez nje sva njegova razmišljanja, svi naizgled logično izvedeni zaključci počivali su na labavim temeljima i kao takvi rađali mnogo više pitanja nego li su nudili odgovora. A on je žudio za konačnim odgovorima.
Užasavao se pomisli da se sada, pri kraju svog životnog puta, nađe u situaciji dalekih predaka koji su, odgovorivši da Zemlja stoji na leđima kornjača, samo otvorili novo pitanje.
Ustvari, nekoć veoma davno, jedan je Grk pokušao naznačiti referentna točku – Čovjek je mjerilo svih stvari… Međutim, gospodin M. ne bijaše zadovoljan.
„Čovjek je“, razmišljao bi on, „mjera svih ljudskih stvari. Estetika, plemenitost, dobro, možda i jesu kategorije podložne ljudskom sudu, ali što je sa nužnošću, smislom, spoznajom, duhom ili materijom? Ta, to mora da su već po svojoj suštini pojmovi koji ne smiju ovisiti o antropomorfnim vrijednosnim sudovima. A ja sam čovjek, i kao takvo, moje razmišljanje nužno počiva na ljudskim premisama i slijedeći ljudsku logiku dovodi do ljudskog zaključka. a ima li ovaj univerzalnu vrijednost? Vrijedi li uvijek i svugdje i za svakoga u Kozmosu? Vrijedi li uopće? Je li to zaista moguće doznati, ako se ne poredimo sa drugim, neljudskim civilizacijama? Bi li ovakva usporedba donijela potvrdu ili rodila novo sumnje?“, pitao se gospodin M.
Znao je da bi svaki susret ove vrste mogao neizrecivo povećati težinu njegovih argumenata ali isto tako, poput vala koji od kule na žalu ostavlja za sobom samo građevni materijal za novo zdanje, pretvoriti plodove njegova života u preispitivanja za jedan drugi život.
Nitko ne voli prisustvovati sahrani svojih ideja i da je gospodin M. mogao birati…
Ovako je, ove zvjezdane ljetne večeri, kada se svemirski brod bešumno spustio na poljanu pored kuće, a stranac krenuo pravo prema trijemu sa stolicom za ljuljanje, gospodin M. stajao pred svojom referentnom točkom.
Polonaruva, grad i bivša prestonica u središnjoj istoimenoj provinciji na Šri Lanki, koju je osnovala indijska dinastija Čola, poznata je po najvećoj kamenoj knjizi na svetu. Gal Pota (Kamena knjiga) jedno je od najpoznatijih dela kralja Nisanke Mala (1187-1196), koje smo već bili predstavili, doduše samo u vidu fotografije, na našem blogu (https://belegbg.wordpress.com/2021/04/13/knjiga-od-kamena/).
Tekst u kojem kralj opisuje sebe, svoju vladavinu i podobnost da bude kralj Šri Lanke, napisan je u tri kolone i sadrži preko 4300 znakova u 72 reda. Ovu masivnu ploču, dugu 8,2 metra i široku 4 metra, doneli su kraljevi ratnici iz oblasti Mahijangana.
Postoje dokazi da je tečni metal upotrebljen za isticanje urezanih likova. Prelepa dva reda gusaka krase bočne strane knjige. U sredini bočno, urezana je sedeća figura boginje Lakšmi, boginje bogatstva, ljubavi i lepote, koja u rukama drži dva cveta. Sa njene desne i leve strane stoje dva slona i polivaju je vodom iz posude.
Održana je naučno–stručna konferencija „Film i animacija u obrazovnom sistemu Srbije“ u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu • Obeleženo je prvo stoleće srpske filmske pedagogije, šest decenija Revije filmskog stvaralaštva dece i omladine Srbije i drugi veliki jubileji • MultiMost fest kao novi svetski festival animiranih filmova za decu i omladinu
Uz pokroviteljstvo Ministarstva kulture i informisanja Srbije, Filmskog centra Srbije i Uprava Novog Sada i Sremskih Karlovaca 10. novembra 2021. održana je nacionalna naučno–stručna konferencija „Film i animacija u sistemu obrazovanja Srbije“ u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu.
Cilj poduhvata započetog decembra 2018. jeste skori povratak filmske kulture u sve nivoe obrazovanja u Srbiji, slično modelu muzičke i likovne kulture. Tako je od šezdesetih bilo u SFR Jugoslaviji i zadržano je do danas u nekim državama, poput Hrvatske. Ovo će srednjoročno doprineti i obrazovanju potrebnih stručnjaka u Srbiji, ali i širenju opšte filmske i medijske kulture kao osnove globalne civilizacije i svakog razvijenog društva.
Konferencija predstavlja značajan doprinos u dobu preporoda srpske kinematografije, velikih državnih i stranih investicija u širenje ove poslovne grane, kao i skorog donošenja novog Zakona o kinematografiji i drugim audiovizuelnim delatnostima, kao i Zakona o Jugoslovenskoj kinoteci, koji će urediti ove oblasti od najvišeg državnog interesa.
Događaj je održan u čast prvog stoleća postojanja filmske pedagogije u Južnih Slovena, devedeset godina od osnivanja Filmske škole u Beogradu, kao i velikih jubileja Revije filmskog stvaralaštva dece i omladine Srbije koja slavi šezdeset godina postojanja i pedeset izdanja. Reviju je 1961. osnovao Milenko Karanović, doajen naše kulture, koji je 1949. osnovao i Jugoslovensku kinoteku, ustanove gde se i sada Revija održava, kao što je i utemeljio i skupove jugoslovenske filmske pedagogije. Njegovo delo je nastavio Vladimir Anđelković i to su temelji sadašnje naučno–stručne konferencije i poduhvata.
Učesnici i teme
Od 2020. skup „Film i animacija u sistemu obrazovanja Srbije“ je redovni prateći program Revije filmskog stvaralaštva dece i omladine Srbije i MultiMost festa, u saradnji sa glavnim umetničkim, naučnim i stručnim udruženjima. Izvršni organizatori projekta i konferencije su Centar amaterskog filma Srbije iz Beograda i Dom animacije iz Sremskih Karlovaca.
Skup su otvorili Mileta Poštić, savetnik ministra kulture i informisanja Maje Gojković, profesor animacije na više kontinenata, odnedavno na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, umetnički direktor za Srbiju međunarodnog studija Jervolino; Aleksandar Erdeljanović, istoričar filma i direktor Arhiva Jugoslovenske kinoteke, i Zoran Stefanović, scenarista i istoričar kulture, urednik konferencije.
Organizatori su, zahvaljujući se na podršci skupu Marjanu Vujoviću, direktoru Muzeja Jugoslovenske kinoteke, istakli značaj mesta održavanja, jer je Kinoteka i pre 60 godina bila vezana za nastanak revije i konferencija. Kinoteka je nedavno dobila novu muzejsku postavku svetskog kvaliteta, koja svedoči o prošlosti srpskog i svetskog filma, a postavila je i mnoge važne filmove na Internet, što filmolozi i filmski pedagozi vide među budućim glavnim nastavnim sredstvima za novi život filmske kulture u srpskim školama.
U radnom delu konferencije su stručnim izlaganjima doprineli Božidar Zečević, Vladimir Anđelković, Rastko Ćirić, Petar Jakonić, Željko Jovanović, Aleksandar Erdeljanović, Snežana Trstenjak, Sanja Jančić, Mileta Poštić, Zoran Stefanović, Zlata Popov, Nenad Perić, i, kao predstavnik najmlađe generacije umetničkih pedagoga i stvaralaca, Filip Stanković. Osim njih, još dvadesetak eksperata iz zemlje i sveta dalo je doprinos u ovoj fazi poduhvata.
Dodeljene su nacionalne i međunarodne nagrade sa oba festivala i prikazan je izbor nagrađenih filmova. U ime nagrađenih zahvalili su se Vojin Vasović, laureat prve nagrade MultiMosta u kategoriji svetskih profesionalnih animiranih filmova za delo „Veliki robot“ („Just For The Record“) i Zlata Popov, producent i mentor više nagrađenih filmova Revije.
Na konferenciji su izneti i zaključci sa Međunarodne konferencije „Film i animacija u kontekstu opšte kulture i nastavnog procesa“, urednice Snežane Trstenjak, održane u okviru MultiMost festa.
Ocenjeno je pri zatvaranju da je ovogodišnji skup po stručnom nivou, konceptu i metodologiji, bio među najvažnijim u istoriji srpske filmske pedagogije. Do kraja godine izlazi knjiga dokumenata prvih zasedanja i srpska filmska pedagoška bibliografija 1921–2021. godine.
Preko svojih istaknutih članova poseban doprinos ovom projektu od 2018. su dali: Udruženje filmskih umetnika Srbije, Udruženje dramskih pisaca Srbije, Udruženje scenarista Srbije, Udruženje književnika Srbije, Udruženje filmskih animatora Srbije, Udruženje filmskih montažera Srbije, Srpska asocijacija snimatelja, Udruženje stripskih umetnika Srbije, Udruženje karikaturista Srbije FECO, Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS), Udruženje likovnih umetnika Srbije, Srpsko fotografsko društvo, Art&Visual Production, Međunarodna kulturna mreža „Projekat Rastko“, Naučno društvo za slovenske umetnosti i kulture i Srpski naučni centar.
Teme skupa i plan istraživanja
O povratku filmske kulture u sve nivoe opšteg školovanja u Srbiji diskutovano je interdisciplinarno — iz domena kulturologije, filmske i opšte umetničke pedagogije za decu i omladinu, arhivistike, istorije umetnosti, razvojne psihologije, javnog interesa i drugih aspekata ovog važnog pitanja.
Od posebnog značaja za buduća istraživanja su sledeće teme: moguće funkcije filma u sistemu obrazovanja u Srbiji; srpska filmska kultura kao deo današnje opšte kulture; srpska filmska istorija kao deo istorije srpske kulture; pedagoške i komunikacijske prednosti filma i animacije; održivost ponovnog uvođenja filma u pedagošku praksu i nastavne programe u Srbiji; zakonski okvir filma u sistemu obrazovanja Srbije; produkcijski okvir itd…
Obrađivaće se i moguće uloge ministarstava Vlade Srbije, Filmskog centra Srbije, Centra amaterskog filma Srbije, profesionalnih udruženja, lokalnih samouprava, javnog i privatnog sektora. Istraživaće se psihološki faktori korišćenja filma za đake i nastavnike kao i razvojne prednosti uvođenja filma u škole. Film će pokazati svoje mogućnosti u svetlu specifičnosti delova sistema obrazovanja, uključujući škole za decu sa posebnim potrebama, umetničke škole, vojne škole, zanatske škole, bogoslovije, kućnu nastavu, obrazovanje odraslih…
Proučavaće se načini primene i efekti: film kao nastavno sredstvo; osnovi filmske i animacijske produkcije u školama; školski film u odnosu na školski strip, književnost, likovne i dramske umetnosti; tehnologija iz džepa: korišćenje lične mobilne tehnologije u „filmizaciji“ nastave; filmsko produkcijsko i medijsko obrazovanje kao deo dualnog obrazovanja; filmske sklonosti dece i omladine – istorijski presek i današnje stanje; uporedna analiza Srbije sa zemljama nekadašnje Jugoslavije; stav pojedinačnih profesionalnih udruženja iz raznih umetnosti o vraćanju filmske kulture u škole; film, animacija i fotografija kao sredstvo dokumentovanja kulture i epohe…
Budućnost filma u školama
Predviđeno je da sledeća konferencija 2022. bude posvećena visokoškolskom obrazovanju kadrova za predavanje filmske kulture i uključiće univerzitete i specijalizovane više škole u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Prištini–Leposaviću, Banjoj Luci, Bijeljini i Cetinju, kao i Zavod za proučavanje kulturnog razvitka i druge ustanove.
Treća konferencija će, u saradnji sa pedagozima, nastavnicima razredne nastave, psiholozima, stručnjacima nadležnog ministarstva, stručnjacima dečjih kulturnih centara Beograda i Novog Sada, stručnjacima Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja kao i Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva i drugih izdavača, biti posvećena konkretnoj primeni u nastavi i proveri predloženih metodologija i rešenja prethodnih konferencija. Namera je da se u sledećih pet godina filmska kultura postepeno ali sistematski uklopi u postojeće nastavne programe.
Očekuje se da će poduhvat doprineti rasterećenju nastavnika i đaka, kao i lakšem obrazovanju deficitarnih kadrova u Srbiji i svetu za privredne oblasti koje su u velikoj ekspanziji i privlače međunarodna ulaganja. •
POTPISI SLIKA
Povratak filmske kulture u škole je okupio elitu više oblasti. (Konferencija „Film i animacija u obrazovnom sistemu Srbije“, Jugoslovenska kinoteka, Beograd, 10. novembar 2021.)
Filmski stručnjaci nastavljaju misiju Milenka Karanovića. Zdesna nalevo: sede Božidar Zečević i Snežana Trstenjak; stoje: Rastko Ćirić, Aleksandar Erdeljanović, Petar Jakonić, Vladimir Anđelković i Zoran Stefanović. (Konferencija „Film i animacija u obrazovnom sistemu Srbije“, Jugoslovenska kinoteka, Beograd, 10. novembar 2021.)
DODACI–ANTRFILEI
Revija filmskog stvaralaštva dece i omladine Srbije
Revija filmskog stvaralaštva dece i omladine Srbije je tradicionalna godišnja smotra radova mladih filmskih autora od 7 do 19 godina starosti, ne dužih od 10 odnosno 20 minuta. Manifestaciju je osnovao 1961. Milenko Karanović, prvi direktor Jugoslovenske kinoteke, na osnovu stručnih savetovanja o filmskoj pedagogiji organizovanih na saveznom nivou Jugoslavije.
Revija se održava svake godine krajem juna u Beogradu, u Jugoslovenskoj kinoteci i traje četiri dana. Pedeseto jubilarno izdanje je održano 2021. godine. Organizator Revije je Centar amaterskog filma Srbije a pokrovitelji su Ministarstvo kulture i informisanja Srbije i Filmski centar Srbije. Revija nije komercijalnog karaktera i organizuje se u cilju predstavljanja, popularisanja, afirmisanja i unapređenja filmskog stvaralaštva najmlađih filmskih stvaralaca.
Dodeljuju se: Gran pri, prva, druga i treća nagrada za film i nagrade za najbolji scenario (ili ideju), kameru, montažu, zvuk (ili dizajn zvuka) i režiju. Predviđena je i nagrada za najuspešniji klub i najuspešnijeg mentora. Dodeljuju se i nagrade Etnografskog muzeja u Beogradu i Etnografsko–antropološkog društva Srbije. Nagrade se dodeljuju u dve starosne kategorije – od 7 do 15 godina i od 15 do 19 godina.
Direktor manifestacije je Vladimir Anđelković, predsednik žirija Zoran Stefanović. Zvanični sajt Revije filmskog stvaralaštva dece i omladine Srbije je https://filmskarevija.com/
MultiMost fest
MultiMost fest – međunarodni festival dečjeg i omladinskog animiranog filma održava se već drugu godinu kroz takmičarske i prateće programe u Sremskim Karlovcima, Novom Sadu i Beogradu. Ove godine je prijavljeno 1.008 filmova iz 87 zemalja, od čega je komisija u zvaničnu selekciju uvrstila 115 najboljih.
Festival je izrastao je iz rusko–srpskog animacionog projekta “MultiMost” pokrenutog 2016. godine. MultiMost fest se zalaže za popularizaciju autorskog animiranog filma namenjenog deci i mladima, i dečije i omladinske animacije kao savremenog vida stvaralaštva koje doprinosi razvoju kreativnog mišljenja kroz upotrebu digitalnih tehnologija.
Festival ima bogat prateći program, pre svega radionice animacije koje drže velika međunarodna imena ove umetnosti, kao i izložbe i tribine „Veterani srpske animacije“ u izboru Snežane Trstenjak, kao i stručnu konferenciju o filmu u školama.
Projekat je 2019. nagradila Evropskom jezičkom oznakom fondacija Tempus u saradnji sa Ministarstvom prosvete nauke i tehnološkog razvoja RS, Zavodom za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, Francuskim institutom za kulturu i Institutom Servantes.
Organizator festivala je Studio DOM iz Sremskih Karlovaca koji vodi akademski umetnik Serjoža Popov, u saradnji sa Akademijom umetnosti Novi Sad, Kulturnim centrom Novog Sada, KS Svilara, OŠ „23. oktobar“ i Kombank dvorane, i mnogih stručnih udruženja i ustanova, uz podršku Ministarstva kulture RS, Filmskog centra Srbije, Gradske uprave za kulturu Novog Sada i Opštinske uprave Sremski Karlovci.
Direktor festivala je dr um. Snežana Trstenjak, izvršni direktor i autor koncepta je Zlata Popov a predsednik žirija Sergej Strusovski. Zvanični sajt festivala je mmfest.rs.
Beleg 