Umeće usmenog pripovedanja rođeno je kad i sam čovek, kad i sam govor, mitologija, umetnost, kultura… Pretpostavlja se da se usmeno pripovedanje razvilo iz pevanja – ljudi su pevali u polju o svakodnevnim događajima u njihovim životima, pripisivali su natprirodne sile običnim ljudima i objašnjavali prirodne pojave. Tako je postepeno čovek počeo da zabavlja drugog čoveka pričama uz (logorsku) vatru (slušaoci su obično sedeli u krugu, u neposrednoj blizini pripovedača), objašnjavao je svet u kojem je rođen, tumačio prirodne pojave i prenosio znanja narednim generacijama. Na ovaj su način zajednice opstajale, povezujući sadašnjost, prošlost i budućnost.
Najpoznatiji usmeni pripovedači bili su američki Indijanci, Aboridžini, bardovi[1], odnosno sinčai[2] u Irskoj, skaldi[3] sa Islanda i iz (današnjih) skandinavskih zemalja, grioti (đali ili đeli)[4] iz zapadne Afrike, srednjovekovni trubaduri[5], odnosno minstreli[6], ukrajinski kobzari[7], etiopski azmari[8], indijski gajeni[9] itd. Ubedljivo najpoznatija, međutim, bila je Šeherezada, lik iz zbirke priča „Hiljadu i jedna noć“, nastale u IX i proširene u XIV veku (kada je Šeherezadin lik i dodat). Na slici „Duž reke tokom svetkovine Ćingming“, jednoj od najznačajnijih slika u kineskom slikarstvu, delu dvorskog slikara Čanga Ceduana (1085-1145), koji je živeo u vreme dinastije Severnog Sunga (960-1127), prikazana su, između ostalog, i deca kojoj čovek na ulici priča bajke.
Usmeno pripovedanje razlikuje se od pripovedanja u klasičnom smislu reči po tome što se, kako i samo ime govori, bajka, priča, legenda, izlaže usmeno, uz improvizaciju, (danas) „poboljšanje“ pismenog predloška – što se postiže bojom ili jačinom glasa, akcentuacijom, pažljivo odabranim, (pre)naglašenim pauzama, ubrzavanjem ili usporavanjem izlaganja, izrazom lica, gestikulacijom…
Priču je mogla, i nije morala, da prati pesma, muzika, ples, pećinsko slikarstvo, čak se na internetu može pronaći podatak da su i tetovaže bile pratioci, nosioci priča (o poreklu, procesu inicijacije ili socijalne pripadnosti).[10] Sa otkrićem pisma, priče su lakše prelazile veće razdaljine i tako su postale nasleđe celokupnog stanovništva. Ispisivane su, urezivane, klesane, slikane na kamenu, steni, drvetu, bambusu, glini, pergamentu, kosti, grnčariji, svili, papiru, platnu i, u današnje vreme, beležene na filmu[11], radiju ili kompjuteru. Braća Jakob i Vilhelm Grim zapisali su i objavili početkom XIX veka nemačka narodna predanja, koja su prethodno doterali po sopstvenom ukusu. Slično je uradio i Hans Kristijan Andresen u Danskoj. Ali, nije pisana priča ona koja nas ovde interesuje.
Nedavno je (sedamdesetih godina prošlog veka) u svetu i kod nas poraslo zanimanje za usmeno pripovedanje. Organizuju se festivali širom sveta, koji traju i po nekoliko dana. U Americi se održava Nacionalni festival usmenog pripovedanja od 1973. godine (u Džonsborou, u državi Tenesi), u isto vreme se širom Australije oformljuju udruženja koja se bave usmenim pripovedanjem i koja se povezuju sa sličnim udruženjima na Novom Zelandu, u Engleskoj Udruženje usmenih pripovedača osnovano je 1993. godine… Početkom devedesetih godina prošlog veka u Švedskoj je, oko dvadesetog marta, organizovan prvi Svetski dan usmenog pripovedanja, koji se danas organizuje svake godine u nekoj drugoj zemlji, sa drugom temom (mesec, snovi, ptice, voda, drveće, čudovišta i zmajevi…).
Pojedini autori pripovedaju narodne bajke, poput jasne Held iz Hrvatske[12], pojedini ih izmišljaju na licu mesta, poput Milice Cincar Popović[13], drugi ih izvode glumeći ih, treći prate određene, prastare, obrasce pripovedanja, četvrti stvaraju nove, peti pripovedanje pretvaraju u performans…
(Usmenim) pripovedanjem premošćuju se kulturne, socijalne, jezičke i sve druge razlike, barijere među ljudima. Usmeno pripovedanje (trajno) povezuje ljude, omogućava nam da rešimo probleme koji nas muče, donesemo odluke koje se tiču naše budućnosti – sve zahvaljujući zajedničkom iskustvu kroz koje prolaze. Pripovedač i slušalac zajedničkim naporima mogu da dođu do novih načina izlaganja, novih rešenja. Ogoljevaju se i jedan i drugi: pripovedač kroz priču koju iznosi, slušalac kroz ono što mu se u priči dopada. Veza koja se uspostavlja na ovaj način produbljuje se načinom pripovedanja – menjanjem originala tako da odgovara mestu na kojem se pripoveda, ali i tako da se dopadne različitoj publici. Slušalac na taj način i sam učestvuje u procesu stvaranja. Priče koje tako nastaju omogućavaju nam da spoznamo sebe i društvo u kojem živimo.
Stoga se, imajući na umu reči čuvenog engleskog pisca Nila Gejmana: „Nekada davno, kada su životinje govorile a reke pevale i kada je svaka potraga bila vredna uloženih napora; nekada, kada su zmajevi još uvek bljuvali vatru, a gospe bile lepe i kada bi čestiti mladić dobra srca i pozamašne sreće uvek mogao da zadobije princezu i pola kraljevstva – bajke su tada bile namenjene odraslima“, treba okrenuti usmenom pripovedanju – bilo da ste slušalac ili pripovedač – jer je i nama odraslima dozvoljeno da sanjamo, maštamo – ili smo i to zaboravili?
Tamara Lujak
[1] https://sh.wikipedia.org/wiki/Bard
[2] https://en.wikipedia.org/wiki/ Seanchaí
[3] https://en.wikipedia.org/wiki/Skald
[4] https://en.wikipedia.org/wiki/Griot
[5] https://sr.wikipedia.org/wiki/ Трубадури
[6] https://en.wikipedia.org/wiki/Minstrel
[7] https://en.wikipedia.org/wiki/Kobzar
[8] https://en.wikipedia.org/wiki/Azmari
[9] https://en.wikipedia.org/wiki/Gayen
[10] https://en.wikipedia.org/wiki/Storytelling
https://en.wikipedia.org/wiki/Oral_storytelling
[11] Godine 2008. Danijel Dženk snimio je kratki animirani film „Kako je čovek dobio vatru“, koji govori o usmenom pripovedanju američkih Indijanaca: https://en.wikipedia.org/wiki/How_People_Got_Fire
[12] http://www.balkanliteraryherald.com/broj22/jasnaheld22.htm
[13] http://www.hellycherry.com/2012/04/milica-krkovic-moc-maste.html, http://bgstorytelling.blogspot.rs/
Beleg 