Tamara Lujak: Žene koje trče s vukovima

 

Žene koje trče s vukovima

 

Klarisa Pinkola Estes, Žene koje trče s vukovima, Nova knjiga, Beograd-Podgorica, str. 540,  2016.

 

Svi se mi lako zaljubljujemo, a da toga nismo ni svesni. Zaljubljujemo se u dobar film koji smo odgledali sa dragom osobom u bioskopu, zaljubljujemo se u dugu koja nas je pomilovala na putu do kuće nakon kiše, u par koji se ljubi na sred ulice, ne mareći šta će svet reći, zaljubljujemo se u knjige – i one lake i lepršave, koje nas razgale na sat ili dva, i u one životne, prepune bola, jeda, iskustva, radosti i neustrašivosti.

Ne znam kako čitate knjige, ali ja ne znam da ih čitam bez olovke u ruci. Ako nemam olovku kraj sebe, ne uzimam knjigu u ruke. Olovka je moj medij, olovka je moj jezik kojim komuniciram sa knjigom. Po knjizi pišem komentare, ostavljam uzvičnike, upitnike, osmehe, strelice, štikliram one delove koji su najlepši, najemotivniji, uokvirujem one pasuse koji su najznačajniji… Bez olovke nema kominukacije. Bez olovke nema priče sa knjigom. Što više komentara, to bolja knjiga. A „Žene koje trče sa vukovima“ sam toliko ispodvlačila da je pravo čudo da mogu i dalje da je čitam. Znam pojedince koji knjigu koriste umesto bloka za pisanje – ukoliko je dovoljno inspirativna za njih – šaraju je do besvesti – ali to smatram preteranim. Knjigu treba poštovati. Ukoliko želite da zapišete neku misao – koristite blok. Tome služi. Nemojte vređati knjigu, nemojte ispisivati njene margine, nemojte je zagušivati. Dajte joj prostora da diše…

Kada vas knjige obuzmu, a postoje takve knjige, ne daju vam da razmišljate, ne daju vam da spavate, radite, mislite ni na jednu drugu – zar to nije zaljubljenost? Kada naiđete na takvu knjigu – ne možete da je ispustite iz ruku. Morate da je pročitate odmah i sada. Milujete njene stranice, plačete nad njenim redovima, smejete se njenim šalama, ljubite njene korice – ako ste dovoljno otkačeni, a trebalo bi da budete. Knjiga živi i raste kroz vas. Zato i treba da se ponašate prema njoj kao prema živom biću: da je perete ako se nakupila prašine, da je izvedete na terasu i izluftirate, istresete, ako je dovoljno dugo stajala na polici, osunčate – na taj ćete je način osvežiti, omogućiti joj da prodiše, oživi.

Postoje knjige uz koje sanjate, uz koje spavate, koje vas prodrmaju, okrenu naglavačke, koje vas rasplaču, razgale, obrazuju, uz koje sazrite, uz koje se promenite. A postoji i samo jedna knjiga koja vam donosi sve to. Upravo je o takvoj knjizi reč: „Žene koje trče sa vukovima“ je knjiga koju bi svaka žena trebalo da ima u svojoj kući, drži je na posebnoj polici, po mogućstvu kraj uzglavlja, nosi svuda sa sobom i iznova i iznova iščitava i podseća se koliko je lepa i pametna, dobra i neustrašiva. Žene to lako zaborave. Desi se neuspeh, klonu duhom i zaborave na sve dobre stvari koje su prethodile neuspehu.

„Žene koje trče sa vukovima“ jedna je od najlepše napisanih knjiga koje sam u životu pročitala. Potpisuje je Klarisa Pinkola Estes, žena prepuna emocija i ljubavi, prepuna životnog iskustva, žena toliko pametna, načitana i obrazovana, da sam odmah poželela da je upoznam. Malo je takvih knjiga – javljaju se kao prave ljubavi, kao pravi prijatelji – biseri, na koje, ako imate sreće, naiđete nekoliko puta u životu. Sličnu sam sreću imala pre nekoliko godina kada mi je u ruke došla knjiga „Biblioteka noću“ Alberta Mangela, koja me je utešila i razgalila, oslobodila i učvrstila u mišljenju da knjige treba gajiti i negovati poput dece, da im se treba vraćati i držati ih u domu poput najvrednijeg blaga. Knjige su ukrasi ne samo polica i doma, već i duše. O takvoj je knjizi ovde reč. „Žene koje trče sa vukovima“ leči, osnažuje, osvešćuje. Prvih stotinu strana provela sam plačući, drugih stotinu radujući se, trećih stotinu klimajući potvrdno glavom. Posebna je poslastica što autorka kroz mitove i priče o arhetipu divlje žene (u smislu slobodne, ne podivljale), pripoveda o ženskoj prirodi, koju često sami ugušimo ili dozvoljavamo da je drugi uguše, zatru, satru, unište, slomiju, povrede…

Verujem da nam sve knjige dolaze s razlogom, tačno u onom trenutku kada su nam najpotrebnije (nije to slučaj samo sa knjigama). Uostalom i autorka „Žene koje trče sa vukovima“, istog je mišljenja. Veruje da dok mi tražimo knjige koje su nam potrebne – one traže nas. I tako se pronalazimo. Po mirisu, po iskustvu, potrebi za razmenom… Svaka bi žena knjigu Klarise Pinkole Estes trebalo da drži pored Biblije i iščitava je, poput Biblije, neprekidno. Naučiće da se bori, da se oslobodi, da voli (sebe, prvenstveno, a potom i druge, onako kako zaslužuju), da se iskazuje i kroz sve to hrani – emotivno, duhovno, duševno. „Žene koje trče sa vukovima“ prelepa je knjiga o odrastanju, sazrevanju, razumevanju, borbi za sopstveni prostor, sopstveno parče neba, za unutarnji mir i osamu, lični izraz, najdublja stremljenja, najskrivenije tajne. „Žene koje trče sa vukovima“ put je ka samoj sebi, ka sopstvenom domu (gde god on bio, a Klarisa smatra, a ja se sa njom slažem, da je u nama samima).

Kroz primere iz svetskih mitova i bajki („Plavobradi“, „Vasilisa Premudra“, „Ružno pače“…) autorka nam oslikava sve strahove sa kojima se suočavamo, sve probleme koje kroz život, svesno ili nesvesno, nosimo i daje nam rešenja kako sa njima da se suočimo, kako da ih se oslobodimo i krenemo kroz život rasterećeni i slobodni. Ne tvrdi, naravno, da će nam na tom putu biti lako, niti da ćemo se svih strahova i problema rešiti odjednom (ako ih se svih uopšte i budemo rešili), ali nas uverava da jedino sami sebi možemo da pomognemo, da jedino sami sebi možemo da budemo oslonac, i osvetljava sva naša dosadašnja stremljenja, sve naše dosadašnje borbe i pokazuje nam da smo, neki svesno, neki nesvesno, na dobrom putu ka isceljenju.

Odavno nisam naišla na ovako jako štivo. Odavno mi se nije desilo (ako mi se desilo uopšte), da me jedna knjiga ovoliko uzbudi, promeni, razgali, osnaži, da mi potvrdu da sam na pravom putu. Lekovi dolaze u čudnim oblicima i pakovanjima. Ko kaže da knjiga ne može da bude lek? Autorka smatra da je sve što nas ispunjava lek: i trava i oblak i reka i šum i san i osama… Sve nam je dozvoljeno. Ali dozvolu prvenstveno dajemo samima sebi, ne smemo i ne treba da je tražimo od drugoga. Sami smo nosioci svoga života, sami smo krojači svoje sudbine, kako se to popularno kaže, a Klarisa Pinkola Estes nam na tako pun, osećajan, majčinski, ljubavni način stavlja to do znanja, daje oružje u ruke, ohrabruje nas svakom stranicom, svakom napisanom reči, svakom slikom koju je za nas izatkala.

Neverovatne žene postoje. One su tihi, neuništivi, neumorni borci. One su neko ko traje, ko gura i ustrajava kroz sve životne nedaće. Imam sreću da sam okružena takvim ženama. Jedna je astronom – i bori se svim silama za svoj prostor pod kapom nebeskom i u tome neumorno istrajava i – uspeva. Druga je defektolog i nesebično daruje sebe deci sa posebnim potrebama. Treća je novinar i putuje svetom, uz minimalna sredstva, kako bi napisala što bolji članak i intervjuisala poznate ličnosti iz oblasti arhitekture. Svaka se za svoj prostor bori na svoj način, svojim sredstvima, ali sve uspevaju da se, uz ogroman napor i žrtve, izbore za same sebe. Jedna je u toj borbi oštetila kolena (što je najmanji od njenih, zdravstvenih, problema), druga je obolela od raka, treća od reume… Ali to se na njima ne vidi. Nikada ne biste rekli da nose (pre)teške životne probleme. Sve su doživele i preživele krah i sve su se, snagom svoje volje, svojeg unutarnjeg bića, uzdigle iz pepela i izgradile ponovo. Čineći to, postale su žene koje trče s vukovima. Slobodne, hrabre, jake, svoje. Čineći to, postale su primer koji treba slediti (što i činim, pačećim koracima). Čineći to, pokazale su sebi i drugima da su neuništive, neustrašive, tople, lepe i spolja i iznutra.

Klarisa Pinkola Estes izvukla je upravo takve žene iz naroda. Pokazala nam je da se svaka borba računa, ma koliko mala bila i ma koliko malo prostora izvojevala. Sitnim koracima kroz život – tome nas uči Klarisa Pinkola Estes. Korak po korak, pobeda po pobeda (pa šta ako u tom procesu ima i poraza?) i na kraju ćemo se izboriti za svoj prostor, za svoj glas, svoje ja. U tome je suština života svakog od nas – biti svoj, biti slobodan. To dugujemo svojim precima, to dugujemo svojim potomcima.

 

Svim ženama koje trče s vukovima i koje to tek treba da postanu (uključujući i mene samu).

 

 

Prethodno objavljeno na:

Naš trag, br. 1-4/2017, str. 388, Velika Plana, jun 2017.

http://www.hellycherry.com/2017/09/zene-koje-trce-s-vukovima.html