Vampiri među nama

Ko nije sanjao o besmrtnosti, večnoj mladosti i lepoti taj nije okusio život.

Vampir, preanimistički demon u ljudskom obliku, po narodnom je verovanju mrtvac u kojeg uđe đavolski duh pa noću, u odelu u kojem je sahranjen, ogrnut belim pokrovom, ustaje iz groba te davi stoku i ljude i siše im krv. Ako mu se uzme pokrov, veruje se da ne može da se vrati u grob, pa na taj način može da se uhvati i uništi.

U vampira se pretvara grešnik čija duša ne može da ode na „onaj svet” već ostaje zarobljena u telu, sposobna da izlazi iz groba i luta po svetu. Iako može da se povampiri i staro i mlado, i muško i žensko, ipak se veruje da se vampire starije, muške, osobe.

Vampirom postaje muškarac koji se rodi u krvavoj košuljici (dok žena postaje vešticom). Nasilno umrli, udavljeni, obešeni i ubijeni takođe postaju vampirom, kao i svaki mrtvac preko kojeg preleti ptica ili kakva životinja, pas, mačka, miš.

Smatra se da se vampir najviše pojavljuje zimi i da može da „živi” i po nekoliko decenija (20, 77, 90, ponekad i sto godina) ili doveka, ali i da, poput duše umrlog, sa kojom se dovodi u vezu, ne može da živi duže od 40 dana.

Poreklo reči

Reč upir iz koje je u XV ili XVI veku nastao naziv vampir, slovenskog je porekla. Rusi najčešće koriste naziv upir, Belorusi upir, vupor, Bugari upir, vampir, lepir, kao i pletenik i tenec, ali i liter, drakus, ustrel, opačina, brodnik, grobnik, samodiv, vešcar, Poljaci vampir, opir, Crnogorci vukodlak, vetrogonja, Hrvati štrigun, Bosanci lampir (srodno leptiru, koji je čest oblik inkarnacije duše – po animističkom shvatanju iz groba izlazi samo vampirova duša u obliku leptira, koja može da se pretvori u čoveka, životinju…), Srbi zduhač, zloduh, veštac, tenac, vampir.

Iako se pod tim imenom ne spominje u Dušanovom zakoniku iz 1349. godine, ipak se dvadeset i prvi paragraf direktno odnosi na vampira: „O jeresnicima koji telesa mrtvih pale i ljude s vradžbinom vade iz groba te ih sažižu, ono selo koje to učini da plati vraždu, a ako bi pop na to došao da mu se oduzme popovstvo”. U XVIII veku ovaj naziv prodire iz Srbije u zapadnu Evropu, da bi danas bio poznat u celom svetu.

Poreklo mita

Ne može se pouzdano reći kada su nastale priče o vampiru, ali se zna da su veoma stare i da im je poreklo u mitu. U V veku p. n. e. Herodot je opisivao običaje Nerva (Neura), plemena koje je živelo na prostoru slovenske pradomovine, tvrdeći da se njegovi pripadnici jednom godišnje na nekoliko dana pretvaraju u vuka. Vukodlak se prvi put spominje u Rusiji u XII veku, a u Srbiji u XIII veku. Kao deo kulta predaka, verovanja u vampire prisutna su kod mnogih naroda.

Čini se da je iz spoja dva mita nastao današnji vampir: u grčkoj mitologiji lamija je nakazno, avetinjsko biće koje živi u zemlji, šumama ili provalijama i hrani se ljudskom krvlju i srcima (baš kao i veštice, ženski kolerat vampira). Lamije Sibarida, Mormo, Gelo ili Karko pretvarale su se u devojke, zavodile mladiće i isisavale im krv. Ove avetinje slične su rimskim lemurima, senima pokojnika, koje se u određene dane vraćaju na zemlju kako bi živima nanosile razna zla.

Predanje o vampiru potiče iz verovanja da neki ljudi mogu postati vampiri za života. U njih bi ušao zao duh i oni bi se njemu predali. Naš narod kaže da je živi vampir veoma grešan čovek koga „zemlja neće“ i da on zato, poput duha, hoda svetom u želji da ispašta svoje grehe i pri tom, namerno ili nenamerno, nanosi ljudima zlo. Veruje se, međutim, da živim vampirom može da postane i čestit čovek, mimo svoje volje.

Izgled i život vampira

Smatra se da vampir više liči na naduvanu mešinu nego na čoveka. Negde se veruje da mu je celo telo prekriveno dlakom, pa ga zato zovu vuk i vukodlak. U Crnoj Gori smatra se da svaki vampir mora neko vreme da provede pretvoren u vuka.

Vampir nema kostiju, pun je krvi i uvek crven (ili crn), ima velike oči i duge nokte. Javlja se u svako doba godine, ali ne izlazi svakog dana. U Crnoj Gori, na primer, veruje se da subotom ne izlazi iz groba.

Pojedini vampiri žive kao obični ljudi, katkad borave u drugoj zemlji gde rade kao trgovci ili kasapini. Međutim, u određene (mrtvačke dane, npr. subotom, o zadušnicama) moraju biti u grobu.

Vampir može da se pretvori u razne domaće i divlje životinje (ovna (jarca), crnog petla, psa, mačku, sovu, zmiju), može biti nevidljiv, a može, poput veštice, da se provuče kroz najmanji otvor. Kreće se samo u „gluvo doba” noći, a može se sresti na raskrsnici, groblju, oko vodenica, ali i u rodnoj kući. Kada se oglase prvi petlovi, vraća se u grob.

Zaštita od vampira

Kako se mrtvac ne bi povampirio mora da se „načne”, zaseče ili probode dok je još na odru u kući: stavlja mu se ekser u zube, raseče koža na tabanu ili prst na nozi, preseče tetiva ispod kolena ili zabode glogovo trnje pod nokte, kako mu se koža ne bi nadula.

Od vampira se štiti molitvom, grdnjom i fizičkim otporom. Vatra, beli luk i krst su takođe dobra sredstva za odbranu, kao i bodljikavi i oštri predmeti (sekira, nož crnih korica). Ipak je najbolja zaštita – glogov kolac.

U lov na vampira vodi se crni petao ili, češće, crni ždrebac bez belega i pušta da pređe preko grobova na groblju. Vampir se nalazi u onom grobu preko kojeg životinja ne sme da pređe. Ubija se tako što mu se glogovim kolcem probode trbuh ili srce, ili se spali, ređe ga dave u vodi ili negašenom kreču.

Pri tom mora strogo da se vodi računa da onog ko ubija ne poprska krv vampira, jer može da se desi da se i sam povampiri. Važno je uništiti telo pokojnika, ali i njegovu dušu koja se javlja u obliku leptira.

Srodnici vampira

Vampiru su po osobinama srodna mnoga bića: bukavac se pojavljuje noću i davi ljude; drekavac ima šareno, dugačko i tanko telo, noću dreči na groblju i po selu; plakavac liči na vampira, noću obilazi rodnu kuću i plače poput malog deteta; nekrštenci i navije, macauro ili maciruo, lorgo i svirac postaju od dece koja umru nekrštena, pa izlaze noću i čine zla; vedogonja, jedogonja je čovek iz kojeg u snu izlazi duh da se bori s protivnicima, koji posle smrti postaje vampir.

Vampirić je leptir koji izađe iz vampira kad umre. Može da čini zlo živima, pa je važno uhvatiti ga i spaliti, jer ako pobegne uzaludno je ubijanje vampira. Veštica, mora, tmora, komprnica ili štriga je ženski korelat vampira. Stara žena posle smrti pretvara se u vešticu. Živi na groblju, odakle preko cele godine izlazi noću i hrani se ljudskim srcem i džigericom.

Štrige se rađaju s repom. Sastaju se oko jedanaest sati uveče ili izjutra na raskrsnicama, gde se međusobno tuku, čine zlo ljudima i tuku se sa krsnicima (kršnjacima, gršnjacima), ljudima koji se rađaju u beloj košuljici ili s crvenom kapicom, zakletim neprijateljima štriguna.

Vampirović, vampirić, vampijerović, lampijerović

Opšte je poznato da vampir (lampir, lapir, lampijer) može polno da opšti sa svojom (živom) ženom. Vampirović, vampirče ili dampir – dete rođeno iz takvog odnosa nema senku, poseduje snagu i moć koju poseduje vampir, ali ne i njegove slabosti, može da ga prepozna i ubije. U novije doba, uglavnom zahvaljujući fantastičnim stripovima i romanima, vampirović je potomak oba roditelja vampira (poput Konora u televizijskoj seriji Džosa Vedona Endžel).

Vampirovića „odaju” velika glava i crna, kovrdžava kosa, veliki ili prćast nos (u bugarskom folkloru katkad nemaju nos), veliki beleg na leđima (rep, na primer), velike uši, zubi i buljave oči; nemaju senku, nokte, niti kosti. S druge strane, veruje se da ne samo da imaju izgled običnog, normalnog čoveka, već mogu biti i vrlo privlačni: visoki su i mršavi, bledog lica sa podočnjacima ispod očiju, kao znak da pripadaju donjem svetu, mrtvima, obdareni natprirodnom snagom i brzinom.

Mogu da prepoznaju i unište vampira srebrnim metkom i glogovim kolcem ili, ukoliko nisu u mogućnosti da ga ubiju, mogu da mu narede da napusti oblast koju je do tada naseljavao. Za svoje usluge dampir dobija pošten obrok, novu odeću, stoku, nakit, novac ili ženu.

Vuk, vukodlak, vlkodlak

Herodot i Plinije pripovedaju da su se pripadnici plemena Neuri jednom godišnje pretvarali u vukove i kasnije ponovo uzimali ljudsko obličje. U tome bi moglo da se krije sećanje na totem vuka. Smatra se da je vukodlak čovek u koga 40 dana posle smrti uđe đavolski duh i oživi ga, povampiri.

Vukodlak, baš kao i vampir, izlazi (najčešće zimi) noću iz groba, sa pokrovom na ramenu, prolazi kroz i najmanju rupicu i davi ljude po kućama i pije im krv, ili vodi ljubav sa svojom živom ženom (iz te se veze rađa dete bez kostiju). Može se sresti i oko vodenica, ambara, čardaka i kukuruznih koševa. Potraga za vukodlakom ista je kao i za vampirom: pušta se vranac bez belega na groblje; u onom grobu preko kojeg konj ne sme da pređe leži vukodlak. Ubija se glogovim kolcem i baca na vatru da izgori, ali se smatra da ga mogu ubiti i vatreno oružje, srebro pogotovo.

Ni đavo nije tako crn

Iako ima sve uslove da bude zao demon, vampir nije, poput veštice, bezuslovno zao: iako može da udavi dete, on ga obično samo muči i gnjavi. Takođe se veruje da ponekad pomaže svoje u kući i pri poljskim radovima. Iz toga zaključujemo da nije prevashodno noćni demon, jer se u kasnijem razvoju javlja i danju (odnosno u podne).

Tako i odnosi prema vampiru nisu samo neprijateljski: ponekad je vladalo izvesno poverenje između čoveka i vampira. U Srbiji je postojao običaj da se za vukodlaka ostavi nešto hrane nakon jela, koju on nalazi i jede. Ovo su nesumnjivo poslednji ostaci nekadašnje žrtve vampiru.

Bog donjeg sveta

Vuk je u mnogim religijama demonska životinja koja stoji u vezi sa donjim svetom. Htonična božanstva i demoni često se javljaju u vučijem obliku: etrurski bog donjeg sveta, egipatski Oziris ili atinski heroj Likos.

Naš narod vukove najčešće vezuje za zimskog sveca svetog Savu, koji se smatra njihovim zaštitnikom. U srpskom je paganizmu, dakle, postojalo vučije božanstvo čije su funkcije kasnije prenešene na svetog Savu.

Za povorke vučara, koje se kod nas organizuju uz Bele poklade, o Božiću, o svadbi itd, čiji su učesnici prerušeni u vukove utvrđeno je da su povorke predaka. Na osnovu toga možemo da zaključimo da je božanstvo vukova isto što i božanstvo mrtvih.

Iz toga sledi da je božanstvo na čije je mesto došao sveti Sava božanstvo mrtvih koje ima isti značaj i funkcije kao grčki Hermes, germanski Vodan, galski Dispater, slovenski Veles i indijski Jama. Vampir je dakle umanjena pra slika nekadašnjeg primitivnog vrhovnog boga. Sa svoje strane, vrhovni bog je vođa vampira, najstariji vampir.

Vampirizam kao bolest, porfirija

Veruje se da porfiriju, bolest vampirizma, izaziva nedostatak enzima usled čega dolazi do akumulacije pojedinih supstanci, porfirina, koje izazivaju oštećenje okolnih ćelija ili pojačano delovanje izvesnih faktora (UV zračenje, npr). Jedna od odlika ove teške bolesti jeste i preosetljivost na sunčevu svetlost (osobe koje su patile od porfirije dobijale su otvorene rane na koži ukoliko su bile izložene dnevnoj svetlosti). Druge odlike bolesti jesu povećana maljavost tela (što dovodi na pomisao o vukodlaku), krvarenja, anemija (u pojedinim slučajevima) ili tamna prebojenost kože, povlačenje usana, nepca i gingiva (paradentoza), kad očnjaci dolaze do izražaja. Beli luk ubrzava razgradnju hemoglobina što je pogubno za osobe obolele od porfirije. Smatra se da su oboleli od porfirije bili skloni agresiji i da su pili krv svojih bližnjih uvereni da će na taj način nadoknaditi pigment koji im je nedostajao i ozdraviti.

Vampiri u narodnim kazivanjima

Pojedina kazivanja, koja mogu biti prozna i stihovana, vode poreklo od mita, mitskih verovanja, prvenstveno paganskog karaktera, u kojima važno mesto zauzimaju praotački kult i vera u antropomorfni oblik prirodnih pojava (vera u natprirodna bića čudesnog izgleda i čudotvorne moći), kao posledica sujeverja i neprosvećenosti.

Ugrožen prirodnim stihijama, divljim zverima i elementarnim nepogodama pračovek se našao u sukobu sa silama čiju snagu i granice nije poznavao, a još je manje sebi mogao da ih objasni i rastumači. Stoga je pribegao jedinom rešenju kojim je u ta davno prošla vremena raspolagao – stvorio je čitav novi svet, univerzum, nakaza, strašila, divova i demona koji su, svaki na svoj način preuzimali osobine sveta koji nije mogao da razume i na taj način ga tumačio.

Tako vile i ale upravljaju oblacima i (po sopstvenoj ćudi) donose kišu, zato zmajevi žive u pećinama i (poput vulkana) bljuju vatru, otud bog podzemlja dozvoljava biljkama da cvetaju i rastu samo za toplih dana, dok se njegovi srodnici, veštice, vampiri, lamije, vedogonje, poput kakve opasne i nepoznate bolesti, hrane ljudskom krvlju, srcem i džigericom (jedan od najčešćih motiva u kašupskoj narodnoj književnosti jesu i vješći ili uopi, vrsta kašupskih vampira, nesmireni duhovi umrlih, koji imaju nemiran san, jedu svoju posmrtnu odeću, ustaju iz grobova i sišu svojim ukućanima i susedima krv).

Vukodlak (vampir)

Vukodlak se zove čovek u koga posle smrti četrdeset dana uđe nekakav đavolski duh, i oživi ga (povampiri se). Potom vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njihovu…

A u vreme gladi često ga priviđaju oko vodenice, oko ambara žitnijeh i oko čardaka i koševa kukuruznijeh. Kažu da sve ide sa svojijem pokrovom preko ramena.

On se može provući i kroz najmanju rupicu; zato ne pomaže od njega vrata zatvarati kao ni od veštica.

Grobnik

„Grobnik” postaje u grobu od veoma grešnog čoveka. On ustaje noću iz groba, pretvara se u razne životinje i čini svakojake pakosti svojim susedima, pa se opet vraća u grob. Ako „grobnik” uspe da oplodi svoju ženu, rodiće se vampir. Samo on može da ubije grobnika.

Vampiri u narodnim poslovicama

Opšte je poznato da se Vuk Stefanović Karadžić gotovo celog svog života bavio skupljanjem narodnih poslovica. Među njima našle su se i one o vampirima: Crven kao vampir; Leti kao vjedogonja; Dabogda se ne mogao raspasti u grobu!

Domaći vampiri

Arnaut Pavle

Arnaut Pavle (u zapadnoj literaturi poznat kao Arnold Paole) bio je srpski hajduk za kojeg se veruje da je posle smrti postao vampir. Smatra se da njegovo ime „Arnaut“ označava njegovu vojnu službu u osmanlijskoj vojsci, jer su hrišćanske najamnike u turskoj vojsci tada nazivali „arnautima“.

Vrativši se, početkom 1725. godine u rodno selo Medveđu (po nekim izvorima u Madrejgu u Mađarskoj), u blizini Svilajnca, kupivši nešto zemlje i oženivši se komšijinom ćerkom, Arnaut Pavle je često znao da pripoveda kako se u Kasoviji sukobio sa vampirom. Uspeo je da se odbrani tako što je pojeo izvesnu količinu zemlje iz vampirovog groba i istrljao se njegovom krvlju, ne znajući da je time i sam postao vampir.

Kad je krajem 1725. (ili 1727. godine) Pavle umro, sahranjen je na mesnom groblju. Nakon njegove smrti (po nekim izvorima tek nakon 20-30 godina) meštani su viđali Pavla kako noću luta selom i tvrdili kako ih posećuje i davi. Zbog sve češćih pritužbi, austrijska vojna uprava u Beogradu poslala je zvaničnu komisiju: komesara Johanesa Flikingera, Butenera i J.H. fon Lindenfelsa, vojne lekare Isaka Zigela i Johana Fridriha Baumgertnera i jednog sveštenika, koji su uz prisustvo mesnih starešina, otvorili grobove umrlih i ekshumirali njihova tela.

Našli su da tela mrtvaca nisu istrulila, da su im kosa i nokti porasli, a da im iz usta, nosa i ušiju curi sveža krv. Lokalnim Ciganima naređeno je da leševima probiju kolac kroz srce i odseku im glave, a potom ih spale. Opširan izveštaj koji je Johanes Flikinger poslao u Beč i u kojem je pokušao da objasni pomenuta dešavanja, objavljen je u više novina u Evropi i izazvao dugogodišnju diskusiju o vampirima.

Petar Blagojević

Petar Blagojević (u austrijskim izvorima Peter Plogojowitz) živeo je krajem XVII, početkom XVIII veka u selu Kisilova (verovatno današnje Kisiljevo kod Požarevca). U to vreme severna i centralna Srbija ulazile su u sastav austrijskog carstva (od 1718. do 1739. godine).

Nakon Blagojevićeve smrti 1725. godine mnogi iz njegovog sela počeli su, posle kratke i zagonetne bolesti, da umiru. Meštani su na samrti tvrdili kako im se umrli Blagojević u noći prikazivao i davio ih. Njegova supruga pobegla je neposredno posle tih čudnih zbivanja izjavivši da joj je u snu došao mrtav muž tražeći opanke.[1]

Kad je otvoren Petrov grob otkriveno je da mu telo nije istrulilo, a na usnama je pronađena sveža krv. Meštani su probili kolac kroz njegovo srce i spalili telo. Odgovorni službenik austrijske uprave nerado je dopustio postupak o kojem je izvestio nadležne vlasti, ali je pristao zbog straha meštana da celo selo bude uništeno od vampira.

Sava Savanović

Veruje se, a tako pripoveda i Milovan Glišić u priči Posle devedeset godina (koja je inspirisala Đorđa Kadijevića da 1973. godine snimi film Leptirica), da je Sava Savanović „živeo” u selu Zarožje, kod Bajine Bašte, u krivoj jaruzi pod račvastim brestom.

Odatle je punih devedeset godina noću izlazio i u vodenici smeštenoj podaleko od sela davio i ispijao krv vodeničarima. Bio je to povisok čovek, crven u licu i naduven kao mešina. Kad je izlazio iz groba nosio je beli pokrov preko ramena, a u grobu je ležao prekrštenih nogu, ispruženih ruku, žmureći na jedno oko.

Pošto su ga pronašli zahvaljujući konju vrancu, meštani su ubili Savu Savanovića tako što su mu probili glogov kolac kroz trbuh i poškropili ga adžijazmom (ađazmom), svetom vodicom, a potom očitali molitvu nad njegovim grobom.

Vampiri iz regiona

Jure Grando

Kringa, selo nedaleko od Pazina u središnjem delu Istre, spominje se u knjizi Čast Vojvodine Kranjske Johana Vajharda Valvazora (1641-1692), čuvenog pisca i istoričara. Godine 1672. godine u ovom malom mestu dogodio se neobičan slučaj:

Meštani su iskopali izvesnog J. Granda i odsekli mu glavu. Rečeni čovek umro je šesnaest godina ranije i noću je, iako je sahranjen po svim pogrebnim običajima, šetao ulicama sela i plašio stanovništvo. Umro bi svako na čija bi vrata zakucao. Tvrdi se i da je obljubio svoju udovicu.

Devet se meštana okupilo kako bi upokojili vampira. Poneli su raspeće i pri svetlosti buktinja otišli na lokalno groblje i otkopali Jurin grob. Lice mrtvaca bilo je crveno, a usta razvučena u osmeh. Kad su ga ugledali sva devetorica pobegoše glavom bez obzira.

Župan je pokušao da ih ohrabri i nagovori da se vrate na groblje i probiju zašiljen kolac od belog gloga kroz trbuh mrtvaca. Kako nisu uspeli da proteraju kolac kroz utrobu, jedan od meštana uzeo je sekiru i odsekao pokojniku glavu. Mrtvac je kriknuo i presamitio se kao da je živ, kad se grob ispunio krvlju.

Vampirica iz sela Peroj

U Istri, u selu Peroj, koje je 1692. godine bilo naseljeno crnogorskim življem, zabeležen je slučaj vampirizma. U telo mrtve devojčice ušao je zloduh, zbog čega je mesto snašlo veliko nevreme. Da bi utvrdili da li se devojčica zaista povampirila meštani su pustili crno ždrebe na groblje: ako se zaustavi ispred nekog groba, onda je to znak da u njemu počiva vampir.

Kad se to dogodilo meštani su otkopali grob i našli devojčicu kako sedi, kao da je živa, i češlja se. Pokušali su da je uplaše, preobrate, ali pošto se nije dala, probili su je glogovim kolcem. Iz rane je potekla krv koja je natopila ceo grob. Pošto su je upokojili Peroj je zahvatilo još jedno nevreme, a kad je ono prošlo, život se vratio u normalu.

Vampiri u narodnim verovanjima širom sveta

Spisak vampira ili stvorenja nalik na vampire koji pripadaju svetskoj kulturnoj baštini je zaista dugačak i obuhvata veliki broj zemalja na svim kontinentima: abatva (Afrika, pleme Zulu), agogve (Tanzanija), alpe (Nemačka), buta (Indija), bruja (Španija), kalikancaros (Grčka), čurel (Indija), dila (Filipini), gul (Arabija), lamija (Libija), liderc (Mađarska), Lilit (Sumer, Irak), lugaru (Karibi), mora (Poljska), tlahuelpuči (Meksiko), varkolak (Rumunija), čupakabra (Čile), jara-ma-ja-hu (Australija); a među najinteresantnije, pored onih koje smo već spomenuli, spadaju:

U melanezijskoj mitologiji abere označavaju demonska bića koja svojom lepotom mame muškarce u močvarna staništa kako bi ih proždrale; u hinduističkoj mitologiji vetale (betale) jesu demoni koji zaposedaju pokojnike kako bi mučili žive; u Meksiku i dan danas strahuju od čupakabre, životinje nalik (manjem) medvedu, za koju se veruje da siše krv drugim životinjama; u sumerskoj mitologiji edimu jesu osvetoljubivi duhovi koji postaju od mrtvaca koji nije propisno sahranjen; obajifo je u mitologiji Zapadne Afrike (pleme Ašanti) biće nalik vampiru (veštici) koje naseljava telo živog čoveka i drugima siše krv; ruski kolduni jesu zla bića koja piju krv, donose bolesti, sve u dogovoru s đavolom, koji se obavlja u gluvo doba noći, na nečistim mestima.

Najpoznatiji „vampiri” sveta

Vlad Cepeš

Vlad Cepeš (1431-1476), jedan od najpoznatijih „vampira” sveta, rođen je u tvrđavi Sigišoara u današnjoj Rumuniji. Njegov otac Vlad II bio je guverner Transilvanije i pripadnik viteškog reda Drakul (Zmaj). Vlad je za prezime uzeo deminutiv reči: Drakul-a (u značenju „mali zmaj”, „zmajev sin”).

Kako bi osigurao vladavinu nad Vlaškom, Vlad II je Turcima poslao sinove Vlada i Rada. Vlad je od svoje jedanaeste do sedamnaeste godine proveo u turskom zarobljeništvu gde je naučio sve metode zastrašivanja koje su ga proslavile. Svoje žrtve je osljepljivao, drao im kožu, kuvao ih, spaljivao, sahranjivao žive, sekao im uši, nos i polne organe, ali mu je najdraže ipak bilo nabijanje na kolac. Otud i nadimak Cepeš, što na rumunskom znači „nabijač na kolac” (Turci su ga zvali Kaziglu-beg, u istom značenju).

Godine 1448. nakon vesti o ubistvu njegovog oca koje je organizovao Vladislav II, pod turskom zaštitom Vlad vraća vlast nad vlaškom pokrajinom, ali ubrzo biva zbačen pa beži u Moldaviju pod zaštitu Mađara. Godine 1456. uz pomoć Mađara obnavlja vladavinu koja će trajati do 1462, kada Turci osvajaju pokrajinu. Drakula beži u Mađarsku gde će ga, iako je Vlad oženjen njegovom sestrom, zarobiti kralj Matija Korvin. Dvanaest godina kasnije Vlada oslobađaju, dve godine potom obnavlja titulu vojvode, ali 1476. godine biva ubijen u zaveri. Mali broj prijatelja sahranio je njegovo telo u crkvi manastira Snagov. Ubrzo potom šire se glasine da je Vlad ustao iz mrtvih i da je grob prazan. Neki su tvrdili da nije umro, već da vreba priliku da se vrati na vlast.

Elizabeta Batori

Mađarska grofica Elizabeta Batori (1560-1614), bila je u srodstvu sa grofom Drakulom. Obe su porodice imale amblem zmaja na grbovima. Zapovednik ekspedicije koja je pomogla Drakuli da se vrati na presto bio je Ištvan Batori. Jedan od Drakulinih poseda, dvorac Fagaras, postao je vlasništvo porodice Batori u grofičino vreme.

Elizabeta se 1575. godine udala za Ferenca Nadaždija, moćnog mađarskog plemića. Kao svadbeni poklon dobila je zamak Čahtice (u današnjoj Slovačkoj), gde je provela najveći deo svog života.

Smatrala je da mladalačku lepotu može da očuva samo preko krvi devojaka pa je, veruje se, između 1585. i 1610. godine počela da muči (makazama, iglama, užarenim gvožđem, kolcima) i ubija nevine devojke iz okolnih sela, kako bi pila i kupala se u njihovoj krvi. Smatra se da su Elizabetin muž (ubijen 1602. godine) i rođaci znali za ubistva, ali da niko nije hteo da interveniše.

Posle nekog vremena Elizabeta je shvatila da krv jedrih seljanki ne donosi željene rezultate. Stoga je 1609. godine otvorila akademiju u zamku, u koju su imućniji roditelji slali ćerke kako bi se učile plemićkim manirima.

Elizabeta je otkrivena 1610. godine, kad je sa zidina dvorca bacila četiri masakrirana tela svojih žrtava. Njeni su saučesnici pohvatani, optuženi za brutalno mučenje i smrt oko 650 devojaka (u zavisnosti od izvora) i pogubljeni, dok Elizabeti nije suđeno jer je bila plemićkog roda, već je zazidana u dvorcu, gde je i pronađena mrtva četiri godine kasnije.

Vampiri u književnosti

Zapise o vampirima iz antičkog perioda nalazimo kod Pauzanija (vampir iz Temese, kojeg spominje, ima vučiji oblik), Ovidija (besni vuk koji se pojavio u Pelopsovom toru bio je duša njegovog brata Foka kojeg je ubio), Plutarha (vuci koji su pred bitkom kod Leuktre poklali spartanske svete koze bile su duše dve devojke koje su Spartanci obeščastili). Od narodnih pripovetki poznate su nam: Obućarski šegrt (danska bajka) i Mladić i njegov pobratim vampir (romska bajka).[2]

Vampiri i aforizmi

Po ugledu na narodnu poslovicu ili maksimu, aforizam je kratka i efektna rečenica, prepuna životne mudrosti, vrcavosti i sarkazma (po čemu je najpoznatiji). Teme koje aforističari obrađuju šarolike su: od porodičnih, političkih, istorijskih do ljubavnih, dečijih i, zašto da ne, vampirskih: Svanuće i nama… kad se povampirimo (Miodrag Stošić); Krv nije voda – reče vampir (Mića M. Tumarić); Bio je to idealan brak. Ona vampir, on dobrovoljni davalac krvi (Raša Papeš)[3]. Za vampire se ipak najviše zanimao, danas na žalost, pokojni Vladan Stokić: Vampir je dokaz da ideali nadžive čoveka; Ako umrem gladan, ne znam kako ću se povampiriti; Mrtvac koji se povampiri ne može više da očekuje od života.[4]

Vampiri i haiku

Da se kratka forma neguje i u poeziji potvrđuje haiku, trostih s metrom 5-7-5, koji se razvio u Japanu u drugoj polovini sedamnaestog veka i nakon Drugog svetskog rata proširio na Zapad. Haiku govori o prirodi, osećanjima, ljubavi, sa jasno naznačenim (crticom, zarezom, dvotačkom) prekidom (kiređijem), koji unosi ritam, dvoslojnost ili ističe paradoks.

Retki su autori koji pišu vampirski haiku. U njih spadaju Džej Hadson (Vampirski haiku) i Rajan Mekum (Vampirski haiku, dnevnik jednog vampira, u kojem je kroz smešne, bizarne i romantične stihove izneta istorija Amerike). Od domaćih autora Vedrana Čačić se najuspešnije bavi ovom izazovnom temom: Ponoćni je čas/Šum krila na prozoru/ja ti dolazim; Zorom nestaje/trag moj sa tvog tela/Tvoja krv prija.

Vampiri u stripu

„Pod pojmom „kvadrat/grafem“ podrazumevamo najmanju samostalnu semantičku jedinicu stripa. Tada, devetu umetnost prepoznajemo po tome što se ona režira ‘kvadrat po kvadrat’ (uključujući i kompoziciju cele strip-table), ili ‘tabla po tabla’. U tom slučaju postoji praznina između eksponiranih kadrova, koja zajedno sa njima uspostavlja estetski poredak. Tu prazninu, strip potiskuje imaginativnom iluzijom povezivanja sličica, kojom ostvaruje naraciju. Umetnički realitet otuda podrazumeva i čitavu priču međuprostora, priču hijatusa, jednu ‘negativnu montažu’. Slobodnije bi se to moglo opisati kao dovođenje „beline“ u prisutnost, kao lavirint praznine koji govori, kao događaj odsustva koji priziva veštinu čitanja.“[5]

Ne bi bilo poštenog vampira (a ni poštenog stripa), kad se ne bi obreo i u stripu. Američka izdavačka kuća Marvel stripovi (Marvel Comics), koju je 1939. godine osnovao Martin Gudman, verovatno je najzaslužnija za pojavljivanje vampira u svetu stripa. Izdvojićemo samo neke od najpoznatijih stripova i strip junaka: Bafi ubica vampira, Vampirela, Neustrašiva Zora, Drakula, Tamne senke, Anita Blejk[6]; Golovčenka Maks i Maks i Sima-vampir, Baron vampir i mnogi drugi.

Vampiri na filmu

Od svih (evropskih i američkih) filmova koji su snimljeni na temu vampira polovina je posvećena Drakuli. Nemoguće ih je sve predstaviti, ali se među njima mogu izdvojiti oni koji su na većinu nas ostavili dubok utisak.

Među takve filmove spadaju i Nosferatu, simfonija strave (Nemačka, 1922, F. V. Murnau), Bal vampira (USA/Francuska, 1967, Roman Polanski), Tri strašne priče (omnibus, tri priče od kojih se samo treća, i ujedno najbolja, bavi vampirima; Italija, 1963, Mario Bava)[7]… Od domaćih filmova ističu se Leptirica (Đorđe Kadijević, 1973), Pokrov (Mladen Kovačević, 2003), Srebrni metak (film o vukodlacima, Srđan Radojković, 1999)[8]; serijal Pacijent (kratkometražni filmovi autorske grupe Mladi kadrovi (J­akša V­la­hović, Si­niša Dugonjić, Miroslav Lakobrija i drugi), nastajao u periodu od 1997. do 2006. godine, od kojih je Pacijent 0 na Festivalu Jangsterskog filma održanom 9-10. maja 2009. godine osvojio nagradu za najbolji film, a montiran je i Do poslednje kaplje (režija: Miroslav Lakobrija, scenario: Dušan Bulić, 2009).[9]

Vampiri i crtani film

Mnogi su crtani junaci došli u dodir sa vampirima i veselo se proveli: Pink Panter u epizodi Pink Plazma (1975), Skubi Du u epizodi Legenda o vampiru (2003), čak se i simpatičan patak povampirio u crtanoj seriji Grof Patkula (Count Ducktula, 1988); pored Bafi ubice vampira u istoimenom crtaću i Beti Bu je došla u sukob sa ovim krvoločnim stvorenjima; japanska manga Vitez vampir (2005) sve je popularnija, kao i Helsing 8, Noć robota vampira (1995), Mija: princeza vampir, simpatični francuski crtać Ernest vampir i mnogi drugi.

Vampiri u slikarstvu

Nije samo filmsko platno ovekovečilo zanosne krvopije. Čuveni norveški moderni slikar Edvard Munk (1863-1944) oslikao je davne 1894. godine platno na kojem je prikazana vampirica u trenutku kad spušta poljubac na muškarčev vrat, dok joj crvena kosa pada preko lica. (Vampir se sedamdeset godina nalazio u privatnoj kolekciji i tek je nedavno ponuđen Sotbiju na prodaju.)

Mađarski impresionista Ištvan Cok (1865-1961), stekao je svetsku slavu slikajući aktove, portrete, prirodu (jezero Balaton), ali i čuvenu groficu Batori i njene žrtve. Neka od najpoznatijih ulja na platnu su: Elizabeta Batori (skica iz 1893. godine, nalazi se u Mađarskoj nacionalnoj galeriji u Budimpešti) i Vampirice  (privatna kolekcija, 1907).

Filip Burn-Džons (1861-1926) slavni engleski slikar, poznat je po portretima, pejzažima i slikama poetske fantazije, od kojih je možda najpoznatija Vampir, slika na kojoj je prikazana žena nagnuta nad posteljom u kojoj, bez svesti, leži muškarac. Pretpostavlja se da je slika, na kojoj je najverovatnije prikazana glumica Patrik Kembel (rođena kao Beatris Stela Taner), inspirisala Radjarda Kiplinga da napiše istoimenu pesmu.

Malo je poznato da je Milić od Mačve davne 1962. godine otvorio samostalnu izložbu u Grafičkom kolektivu, posvećenu Savi Šumanoviću: tema izložbe, otvorene u noći između 20. i 21. februara, bila je Vampiri i glogov kolac, a imala je za cilj promovisanje slobode tokom stvaranja. Izložba je samo tri dana nakon otvaranja – zatvorena.

Od savremenih umetnika spomenućemo samo iranskog slikara Kuroša Angalija (1949) i njegovo ulje na platnu Lobanja iz 2009. godine na kojem je, prema crnoj pozadini, bež bojom naslikana vampirska lobanja na crvenoj draperiji; i američkog umetnika Kristofera Čuinarda i njegovu sliku Elvira, na kojoj je, u uskoj crnoj haljini sa dubokim izrazom, nasuprot crvenoj podlozi prikazana glumica Kasandra Peterson (1951) u svojoj najslavnijoj ulozi Elvire, gospodarice Mraka.

Vampiri u svetu muzike

I muzika može da bude vampirska. O tome svedoče mnogi poznati autori. Kako su mnogi opevali vampire ili napisali pesme inspirisane vampirima, tako ćemo ovom prilikom izdvojiti samo neke: Apokaliptika (Ne marim (I Don’t Care) sa albuma Sudar svetova (Word Collide) iz 2008. godine), Eni Lenoks (Ljubavna pesma za vampira (Love Song for a Vampire) muzika iz filma Drakula, snimljenog po romanu Brema Stokera (Bram Stoker’s Dracula Soundtrack) iz 1992. godine), Merlin Manson (Da sam tvoj vampir (If I Was Your Vampire) sa albuma Pojedi me, popi me (Eat Me, Drink Me) iz 2007. godine); Henrih Maršner je, inspirisan pričom Vampir Lorda Bajrona, 1823. godine komponovao istoimenu operu; dok su Džim Randolf i Tomas Kugler komponovali rok opere Jedan poljubac, jedan ugriz (One kiss, One bite) i Evensong: vampirska rok opera (Evensong: A Vampire Rock Opera).

Vampiri u muzičkim spotovima

Jedan od najpoznatijih spotova svih vremena, trinaestominutni Triler (1983), danas na žalost pokojnog, Majkla Džeksona, koji je osvojio dva Gremija i četiri MTV nagrade, potvrđuje da je muzički spot prerastao u novu vrstu umetnosti. U mini filmu (koji je režirao i za koji je, zajedno sa Majkl Džeksonom, pisao scenario Džon Lendis, a glas naratoru pozajmio Vinsent Prajs), Džekson se pretvara u mačkodlaka, srodnika vukodlaka, kako bi spasao svoju „dragu” (tumači je glumica Ola Rej) koju kroz ceo spot pokušavaju da napadnu zombiji. Od mlađih grupa spomenućemo samo metal sastav Soulidium koji je snimio muzički spot Živi večno (Live Forever).

Vampiri i igrice

Vampiri polako osvajaju Internet. Tako je igrica Bafi ubica vampira iz 2000. godine stvorena po ugledu na istoimeni film; Lov na vampire i vukodlake, zamišljena fantazijska igra uloga, bazirana na američkom filmu Podzemni svet iz 2003. godine, u kojoj igrač učestvuje u viševekovnoj borbi između dve sukobljene rase: vampira i vukodlaka; japanska igrica Vampir Blejz koja zahteva i korišćenje tastature, ne samo miša, u kojoj igrač kako prelazi na više nivoe dobija bolje oružje (nož, bič, samostrel, pištolj); neobična igrica Sumrak koja se oslanja na film snimljen po istoimenom romanu Stefani Majer, u kojoj nema borbe niti rešavanja zadataka, već igrači kroz izmišljene likove pišu jedni drugima poruke i ispredaju radnju; ili igrica Tibor, dobroćudni vampir, čedo hrvatskog pisca Damira Čivraka, u kojoj igrač pomaže glavnom junaku da oslobodi selo od zle grofice koja ga je pretvorila u vampira.

Vampiri u svetu životinja

Malo ko zna da na svetu zaista postoje bića koja se, pored komaraca, hrane isključivo krvlju. Tri vrste slepih miševa spadaju u tu kategoriju: obični slepi miš-vampir (Desmodus rotundus), slepi miš-vampir sa dlakavim nogama (Diphylla ecaudata) i slepi miš-vampir sa belim krilima (Diaemus youngi). Sve tri vrste, rodom iz Amerike, žive u Meksiku, Brazilu, Čileu i Argentini. Za razliku od slepih miševa koji se hrane isključivo voćem, ovi slepi miševi imaju kraću njušku, manje uši i zube prilagođene probijanju kože životinje. Njihov sistem za varenje prilagođen je tečnoj hrani, dok njihova pljuvačka sadrži supstancu zvanu drakulin, koja sprečava zgrušavanje krvi.

Malo je poznato da i među ribama ima vampira. Danionella dracula, slatkovodna riba sa velikom glavom i vilicom i izbuljenim očima, dugačka svega 17 mm i gotovo prozračna, pripada grupi šarana. Otkrivena je na Burmi aprila 2007. godine. Ženke nemaju tako izražene zube, dok ih mužjaci koriste u borbi protiv drugih mužjaka. Ove su ribe pre oko 50 miliona godina izgubile zube koje su, kako bi nadoknadile gubitak, „zamenile vampirskim zubima” pre oko 30 miliona godina.

Stvari koje bi trebalo da znate kad su vampiri u pitanju:

1. Vampir se pojavljuje na mestima koja razdvajaju ovozemaljski i onostrani svet: na pragu, gredi, strehi, kapiji, izvoru, bunaru, raskršću, vodenici. Ako se sretnu ne treba ih pozivati, niti im se obraćati;

2. Kako vampir dosađuje samo članovima svoje porodice, tako vampirdžija (onaj koji ubija vampira) mora biti stranac;

3. Nikad ne treba reći vampiru Poljubi me;

4. Vampirom može da postane i čovek koji je umro bez sveće, koji nije okađen tamjanom, kojeg ubije grom, koji se sam obesi ili bude ubijen.

5. Neupokojeni mrtvaci ne mogu da vide živa bića, ali mogu da im namirišu dah;

6. Neupokojeni klize samo po pravim linijama na podu, pa se u kineskim hramovima često nalaze pragovi koji moraju da se prekorače;

7. Opasni duhovi i vampiri mogu se umiriti tako što im se na čelo zalepe daoističke magije ispisane crvenim mastilom na žutom papiru;

8. Ljudska bića poseduju energiju jang, dok su upokojeni puni jina;

9. Energetski vampir je osoba koja ne siše krv, već crpi tuđu životnu energiju tako što se predstavlja kao večita žrtva ili prisvaja tuđe ideje.

10. Na jednoj od izložbi fotografija Dragoljuba Zamurovića na otvorenom (na Kalemegdanu), bilo je na jednom od panoa zapisano: „U starom Lincbauerovom kodeksu piše da: „Srbi u južnoj Ugarskoj ne pate od vampirizma, ne napadaju ih vampiri, jer u svoja jela stavljaju začin zvani turski crveni biber – papriku”.”

11. Vampir se još naziva i vrukolokh, vardulah, gaul, brukolok itd, ali o tome nekom drugom prilikom.

Tamara Lujak

Kvartal br. 19, str. 52, Pančevo, 2012.

---

[1] Vlajna Ruža, jedna od naših najpoznatijih veštica (vampirica), prepadala je meštane noću po grobljima ili ih mamila u duboke vode Dunava. Kada je naprasno prestala da se pojavljuje seljani su, odlučni da spreče da se takav slučaj ponovi, počeli mrtve da sahranjuju bez opanaka, verujući da bez njih ne mogu da izađu iz groba. Zbog toga je Petar Blagojević svojoj ženi u snu tražio opanke.

[2] Priče (i pesme) o vampirima tkali su i Gete (Korintska nevesta), Kits (Lamia), E. A. Po (Pad kuće Ušera, Eleonora, Berenisa, Ligija), Brem Stoker (Drakula), Artur Konan Dojl (Vampir iz Saseksa), Radjard Kipling (Vampir), Meri Šeli (Smrtni besmrtnik), Džon Polidori (Vampir), Gi de Mopasan (Horla), Jejts (Ulje i krv), Bajron (Đaur)…

Vampirima su se bavili Oton Župančić (Tiho se spušta tama), Ivo Antić (Povratak), Boris Perić (Vampir), Andrej Čebokli (Dete gladi); Milovan Glišić (Posle devedeset godina, Nagraisao, Raspis, Brata Mata), Nikola Kašiković (Lampir), Milutin Uskoković (Himna jednoj ženi, Dalila), Momčilo Nastasijević (Rodoslov loze vampira), Borisav Stanković (Pokojnikova žena), Miloš Crnjanski (Velika, bela pričina), Ivo Andrić (Haznadar Baki), Miodrag Bulatović (Jozef Franc Drakula), Borislav Pekić (Kako upokojiti vampira), Milorad Pavić (Doručak, Vampiri i vampirice, Vojvoda Drakul)…

Od savremenih pisaca o vampirima pripovedaju Ričard Metison (Ja sam legenda), Ajris Mardok (Jednorog, Slučajni čovek), Kim Njumen (trilogija Ano Drakula, Krvavocrveni Baron i Drakula Ča-ča-ča), Lucijus Šepard (Zlatna krv), Stefani Majer (Sumrak), Den Simons (Strvinarska uteha, sjajan roman o vampirima uma); Bogdan Novak (Zaljubljeni vampir); Mijat Vujačić (Vampir), Oto Oltvanji (Retka krvna grupa), Jovan Ristić (Grabljivica varljivih krila), Zoran Kerkez (Vampir), Dragana Nikolić (Pisamce), Goran Skrobonja (Krv), Ljuba Damnjanović (Ciklus o Sarićima), Miroslav Petelin (Dva čudnovata dana zagrobnog života profesora dr Marka Maruškovića), Ivan Pavić (Vampirović)…

Postoje, međutim, iako retki, domaći autori koju su ispevali pesme u čast vampira, od kojih izdvajamo zbirku poezije Tovarišć vampir Fenereja plače Ljubomira Mihajlovća (CD izdanje), prelepu Baladu o vampiru u tri čina Ivana Đurića i simpatičnu pesmicu Ispostavite mi račun Jasmine Ćirković. Više o vampirima u književnosti videti: Marija Šarović, Metamorfoze vampira, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2008; Dušan Cicvara, Đavo i njegov šegrt, Omaja br. 3, str. 44, Beograd, 2008; http://www.kapija.narod.ru/Authors/Ajdacic/ajd03_vampiri.htm

[3] Deca se danas ne plaše vampira i veštica, plaše se budućnosti (Borivoje Ilić); Vampir je jedina osoba koju ne bih izveo na piće (Ninus Nestorović); Povampireni komunisti ostaće i dalje uz Srbe. Do poslednje kapi krvi! Vampir mladoženja od kandidatkinja za brak traži samo krvnu sliku! (Rade Jovanović); Osećam se kao da sam rehabilitovan – reče vampir (Milen Milivojević); Svi mi imamo svoje vampire (Borislav Pekić).

[4] Vampir kod Srba ima dugu tradiciju, ali tek u prošlom veku to je postala profesija; Ne pijem krv na prazan stomak; Vampir je živi leš; Vampiri su se osilili. Izlaze i noću i danju; Morao sam da se povampirim. Niko nije hteo da mi održava grobno mesto. Zahvaljujem se Vesni Denčić na pomoći i ustupljenom materijalu.

[5] Zoran Penevski, Elementi naracije u stripu, Art 032, br. 14, str. 93, Čačak, 2006.

[6] Anđeo, Američka pustoš, Žeđ za krvlju, Krvavo nasleđe, Krv i poljupci, Crno jagnje, Pepeo, Noćni lovci, Nosferatu, Freja, Drakulin mač, Čistilište…

[7] Moj sused je vampir (USA, 1985, Tom Holand), Vampiri (Italija, 1957, Mario Bava), Blejd (USA, 1998, Stiven Norington), Ljubav na prvi ugriz (USA, 1979, Sten Dragoti), Podzemni svet (USA, 2003, Len Vajzman), Vinopiri (Slovenija, 2005, Vitomir Kaučić).

[8] Shuffle (Mladen Kovačević, 2001), komedija Vampiri su među nama (scenario i režija Zoran Čalić, 1989), komedija strave Krvopijci (Dejan Šorak, 1989). Podaci se odnose na staru Jugoslaviju; kratkometražni One Of Those Days (Marko Milović, 2005).

[9] Zahvaljujem se Miroslavu Lakobriji i Jovanu Ristiću na pomoći i ekskluzivnim informacijama.