Avanture Borisa K. Leile Samarrai

indexDISTOPIJSKE AVANTURE

Ova zbirka međusobno tematski i vremenski povezanih priča (zbog čega bi je neki olako proglasili romanom), objavljena pre dve godine u izdanju Everest Media, predstavlja delo koje, po mnogim svojim karakteristikama, odskače od aktuelne domaće književne produkcije. Postoji nešto, u svojoj suštini, iznenađujuće u pristupu autorke Leile Samarrai. Dok se velika većina domaćih autora, žanrovskih ili ne, trudi da ide „utabanim stazama” kod spomenute autorke se probijate, bukvalno, mačetom kroz džunglu značenja, istorijskih, kulturnih, subkulturnih referenci, citata, zaumnih zapleta na tragu montipajtonovskog humora i davnih bibap- viceva koji insistiraju na nonsensu i potpunom odsustvu katarze. Na kraju krajeva, komedija je, kao i satira, na kraju krajeva, kao suprotnost tragediji, okrenuta anti-katarzi. Oseti se u autorkinom stilu i ponešto od „Slučajeva” Danila Juvačeva Harmsa, kao i, očigledno (nomen est (p)omen) kafkijanske paranoje, Boris K. je, kao i Jozef K, čovek koji je zaglavio u procesu (Viktor Peljevin bi rekao u tranziciji iz ničega u ništa), kao i postmoderno koketiranje sa stereotipima, izvrtanjem istih, metatekstualnim. Ponegde se stiče utisak da su prosečnom čitaocu, ma šta i ko on bio, potrebne fusnote da bi razumeo neku od autorkinih priča do kraja. Ali, da li je to zaista nužno i da li, zapravo, previše povlađujemo tom imaginarnom čitaocu?

TRAGIKOMENDIJA

Mogla je autorka, da je htela, da ide lakšim putem: „sažvaće” prolog, sažme priče, pojednostavi karaktere na nivo skice Čika-Gliše, prepolovi knjigu i ponudi je na štandu jedne od, štono zapadne komšije lepo kažu, nabrijanih izdavačkih kuća. Ali, to nije bio slučaj. Štaviše, da je tako urađeno to bi bilo krajnje predvidivo i osrednje. Ovako, pred nama je slojevita storija o čoveku koji je, po svojoj suštini, „nama priličan ali bolji od nas” (definicija tragičkog junaka) i bačen u ovu papazjaniju od sveta koji se raspada. Layout 1Smešten, nimalo slučajno, u Fenomenopubliku, pseudo-državu i pseudo-demokratiju, Boris K. je čovek čiji se život, identitet, životne okolnosti, svet oko njega, menjaju brže nego statusi na društvenim mrežama. Boris K. je 21st Century Boy – everybody’s toy ali, rekli bi Englezi, nobody’s fool as well. Kad smo kod distopija, ne možemo a da ne spomenemo Vinstona Smita iz Orvelove 1984. godine. Paranoja i pritisak društva postoje, Okeanija u kojoj Smit živi je ništa drugo do svet u malom baš kao što je i Fenomenopublika svet u malom. Ali, za razliku od Smita, Boris K. ima gde da ode. Niko ga neće zaustaviti. Sloboda delanja mu je, na prvi pogled, neprikosnovena. Ali, svako malo pa može tu i tamo da se pojavi neki samozvani narodni tribun a la Megavažnić koji će da mu sreću kvari. Ne zaboravimo: u ovim pričama postoji snažna satirična linija, uperena pre svega protiv liberalnog kapitalizma, kleptokratije, korporacija, ksenofobije i predrasuda svih vrsta. I, naravno, Fenomenopubličani najviše vole da jadikuju za pokojnicima kojima pripisuju atribute koje za njihovih života, nisu videli. Živi su trošni – mrtvi su neuništivi. Zvuči poznato? I trebalo bi.

OSVRNI SE U SMEHU

Preterivanje, rekli bi neki, barokni pristup tematici, rekli bi drugi, ne treba posmatrati kao minus. Naprotiv! Setimo se da je jedan od najvećih satiričara, Irac Džonatan Svift upravo preterivanjem, pa negde čak i ekstremno vulgarnim i crnohumornim rešenjima, nakitio lutanja Lemjuela Gulivera. I to nije ništa čudno jer, upravo groteskno, banalno, iščašeno, ostaje u sećanju. A to je upravo ono što postoji u pisanju Leile Samarrai i predstavlja najveći kvalitet zbirke pored neke skoro dečije razigranosti, humanosti i skoro pa roditeljskog odnosa prema glavnom junaku. Priče o putešestvijima i nezgodacijama Borisa K. predstavljaju, za onog imaginarnog prosečnog čitaoca, poveći izazov. On će pokušati da ih čita proredom, da preskoči, kao što to radi s domaćim bestselercima, rečenicu ili dve i naći će se u nebranom grožđu. No, ako se fokusira, njegov trud će se isplatiti. Štaviše, vratiće se nazad i obratiti pažnju na neku skrivenu šalu ili dosetku. Sagledaće ga kao deo šire priče ili posebnu priču koju ne mora da stavi u neki širi kontekst. Bilo kako bilo, isplatiće mu se da pročita ovu zanimljivu, hamvaševsku knjigu, baš kao i drugi deo Borisovih pustolovina koji, koliko sam čuo, autorka privodi kraju.

Aleksandar Novaković

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Priče, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s